ГЕНЕРАЛ АРМАГЕДОН – РАТ ПРОТИВ ВРАГА

Пише: Игор Ђурић

 Дешавања у Украјини треба посматрати (и одатле закључке изводити) испод званичне политике, изнад међународних односа, иза економије и испред историје!

Нови командант Здружених руских снага у Украјини генерал Сергеј Владимирович Суровикин, командант Ваздушно-космичких снага Русије и херој Руске Федерације, обратио се медијима први пут после постављења на дужност, на којој ће вероватно одредити ток даљег рата. Реалистично и помирљиво, неочекивано, толико да се од тога вероватно леди крв у жилама онима са друге стране фронта.

Оно што је мене, у први мах, изненадило и разочарало у том његовом обраћању јесте део у којем говори о евакуацији цивила из Херсона, са десне на леву обалу, јер руку на срце нисам очекивао дефанзиву већ офанзиву.

А, онда кад сам мало боље размислио, схватио сам да тако мора да буде.

Прво, он не може у кратком временском року да развије своје снаге и потенцијале за офанзиву а мора и да утврди позадину а за то ће користити ново-формиране јединице и полицију која већ долази из Русије 

Друго, већ наслеђену ситуацију на фронту мора да решава у ходу и сврсисходно. Поред тога, треба времена да се осете ефекти новог начина ратовања: уништавање инфраструктуре у унутрашњости Украјине.

Треће, он озбиљно сагледава ситуацију не остављајући право на грешку. Очигледно је да он неће ратовати по принципу специјалне операције већ ће сукобе подићи на ниво рата (тоталног рата). За то ће му требати времена и материјала који треба дотерати.

Четврто, не жели цивиле као баласт у тој својој визији тоталног рата и ангажовање око њихове заштите када дође до ескалације. Одсуство цивила у позадини омогућава му веће маневарске способности и слободније коришћење људства и технике. Наиме, изгубиће сваки смисао украјинско гранатирање цивилних објеката и насеља осим ако имају вишка муниције па не знају шта ће са њом а самим тим неће изазивати ни панику што им је и циљ.

Пето и најлогичније, он, у ствари, управо жели да Украјина развије офанзиву на том правцу и да их намами на чистину, и у великом броју, а онда да их туче и у дефанзиви и у офанзиви (када за то дође време) користећи овога пута осим тактичке авијације и све остало што до сада Русија није користила или је користила у мањем обиму. Боље му је да ратује на отвореноме него да напада утврђене положаје.

Шесто, јавља ми се да ће се догодити велико изненађење са севера и да ће руске трупе поново кренути у слабо брањени простор.

Седмо, долази зима. Неко ће рећи: па шта и Украјинци су Руси и они знају шта је зима. Тачно је! Али шта је руска зима не знају страни плаћеници, НАТО војници и НАТО техника!

Итд. итд.

Мало је вероватно да Путин и његови генерали не знају шта раде и да не чине све што је у најбољем интересу њиховог ратовања и победе.

Догодио се револуционарни помак у ратној филозофији Руса и Русије: по први пут они воде рачуна о својим војницима и цивилима, њиховим животима и сопственим жртвама. По први пут у историји Русије они не шаљу хиљаде, стотине хиљада и милионе својих војника у безумне јурише и сигурну смрт борећи се по принципу "нек изгину наши али изгинуће и њихови". То је мудар приступ. Опстанак Русије, данас, не зависи од непријатељских губитака већ од броја својих преживелих. Русији опстанак зависи од рођених а не од погинулих!

А, непријатељ је већ изгубио. Наравно, не говорим о Украјини, она сада више није ни важна (ако је икада и била?!). Говорим о колективном западу (зна се на кога се мисли). Они су изгубили две своје највеће тековине, због којих су и нешто вределе: слободу говора и неприкосновеност приватне својине (и све што иде уз та два губитка). Смрт ових достигнућа не може се надоместити евентуалном победом над Русијом која се управо бори за слободу мисли и говора, слободу одлучивања и кретања, док са друге стране тај се колективни запад бори за мрак, диктатуру и робовласништво.

У западном свету, најзад и дефинитивно, дошло је до промене поретка: Ђаво је дошао на власт. Бог је протеран одатле и немајући више куд поставио је одбрамбене бедеме у Русији. Србију још није напустио али се већ сада велика битка бије да остане у Србији: ђавољи поданици, регрутовани из редова српског народа, јуришају и кидишу на Бога. Тамо где је ђаво завладао лаж је истина, порок је врлина, злочин је милосрђе, глупост је памет, плиткоумље је мудрост а робовање је слобода!

Ђаво је завладао западом и напао је исток. Међутим, да би то био у стању да уради морао је да наметне своју вољу и своје вредности људима над којима влада. Тако се мора, такав је поредак ствари. Ђаво је демократија западног типа, невладина организација источног типа, крупни капитал свакаквога типа, педер, лезбејка, зелени активиста, он је тамнопути безбожник или бледолики либерал: ђаво нема породицу – он има поданике.

Оно мало људи тамошњих који му не служе, ипак, мисле да ће их оставити на миру уколико ћуте и повинују се. Јесу ли усташе остављале у животу Србе који су ћутали? Да ли су преживели они Јевреји који су ћутећи поштовали нацистичке законе?

Ђаво, кад схвати да губи, бојим се, покушаће да повуче цео свет доврага!

Ђавола на западу не може победити Бог са истока. То морају учинити тамошњи људи: свргавајући га са трона и молећи се Богу да се врати!

Дакле, хипотетички, Русија можда и може да изгуби слободу својим поразом али запад својом победом не би добио исто. Уколико би Русија пала, идеја слободе и суверенитета других народа била би окована ланцима америчке хегемоније (како је и било до сада од распада СССР-а).

У Украјини се не води рат светова већ Русија води ослободилачки рат против америчке окупације света. То није сукоб цивилизација већ борба цивилизованог света против империјалистичких дивљака са запада. Русија води праведни рат добра против зла.

УКРАЈИНСКА ОФАНЗИВА: ПИРОВА ПОБЕДА!

 Пише: Игор Ђурић

Поставља се питање: због чега Руси одуговлаче рат у Украјини, а, евидентно га одуговлаче чим нападају са тако малим снагама и ограниченим средствима?!

Тешко је одговорити на то питање, поготово једном лаику који не располаже ни знањима, ни чињеницама везаним за стратегију, тактику, циљеве и реалним стањем на терену.

Постоји можда оно најопштије и најтачније објашњење: руска војска мора да чува огромно пространство своје територије, мора да обезбеђује најдужу границу на кугли земаљској, мора да одржава ред и мир у многонационалној држави. Но, и поред тога, стиче се утисак да и са постојећим снагама Русија може да ангажује таман онолико војника и технике колико би јој било потребно да заврши што пре оно што је започела у Украјини а да притом не угрози безбедност остатка земље.

Русија је у Украјини ангажовала (тако говоре аналитичари) између 150.000 и 200.000 људи. Међутим, та бројка може да превари. Уколико су то људи ангажовани на фронту, озбиљна армија каква је руска има још толико ангажованих људи у позадини, у разним родовима који опслужују и асистирају војсци на фронту. Они се не виде, почев од посада подморница, бродова, авиона (и оних који их одржавају и опслужују) из којих се испаљују пројектили са велике удаљености, до трупа за радарско и електронско извиђање и ометање, ту су онда и они који су задужени за редовно снабдевање трупа, за њихово лечење, итд. итд.

До сада су, половина септембра 2022., и овако бројчано мале трупе су завршавале посао: споро али уз минималне губитке. Они и сада добро раде али је друга страна, уз помоћ Американаца, применила нову тактику пре свега због пропагандних разлога: на секундарном фронту, уз помоћ сателита и дронова, успели су да пронађу рупу у иначе на том делу фронта слабо брањеној територији и уочили су мањак снага и њихов сумњив квалитет. То су биле углавном снаге сачињене од резервиста из локалних подручја, слабо обучене и без доброг командног кадра. На њих су напали солидно обучени Украјинци (обучавани и опремљени у иностранству) са НАТО техником и, веома је извесно, по први пут и НАТО војници прерушени у стране плаћенике. Рат је ушао у фазу када је очигледно да НАТО ратује против Русије не само техником, логистиком и командом, већ и људством на терену.

На страну, што је такву офанзиву и ограничени успех какав је био на правцу Харкова могуће постићи на било којем делу руске границе (или било чије границе), јер је то огромна даљина и површина коју је немогуће херметички затворити. Дакле, није проблем то учинити! Проблем је шта после тога. И проблем је по којој цени је то учињено!

По ономе што се може видети и испратити, обе офанзиве, и у правцу Херсона и у правцу Харкова, коштале су украјинску страну веома скупо: много погинулих, рањених, уништена техника. То није чак ни пирова победа. То је тежак пораз са дугорочним последицама. Да би се додворили западу, украјински челници су послали хиљаде људи у сигурну смрт а да притом, на југу нису урадили ништа, а на северу су освојили неке територије које уопште нису битне за даљи ток рата (чак су скратили фронт и тако директно погоршали ситуацију сопственим снагама у Донбасу). Можете ли замислити како се осећају укопани украјински војници у околини Донбаса који чекају појачања а та појачања гину у бесмисленим офанзивама и још су им натоварили на врат нове руске снаге и технику. Ове губитке квалитетних јединица Украјина не може надокнадити до краја рата који ће свакако изгубити (овако или онако).

Ипак, мора се признати: ово је било упозорење за Русе и њихове растегнуте снаге и они ће морати да мењају тактику. Територија које морају да контролишу је све више а они остају и даље бројчано инфериорни, и мада се ослањају на авијацију и артиљерију, то не може донети успеха у задржавању освојених територија где треба да се стационирају гарнизони, укопају положаји и одржава јавни ред и мир.

Нема ту велике мудрости, чак ни за лаике попут мене: повећати број војника и технике, убацити у рат модерније наоружање и извршити појачане ударе на украјинске положаје и на позадинску инфраструктуру украјинског апарата, на командне центре, електричне централе и далеководе, железнице, мостове, телевизијске репетиторе, руте снабдевања, парламент, генералштаб, зграду председника.... дакле Руси треба да ураде све оно што су украјински савезници (Америка и НАТО) радили Србији, Сирији, Либији, Ираку... Треба се учинити тако да Зеленски своје твитер поруке и видео записе мора да снима и шаље уз помоћ агрегата уколико буде имао сигнала за интернет.

Невероватно је (а то нервира већ и Русе али и људе који подржавају Русију) колико су Руси толерантни и благи према непријатељу против којега ратују. Када би украјинска страна имала руске ресурсе и војне потенцијале: Москва и Петроград би већ били сравњени са земљом, Русија би била у мраку, мостови би били срушени, метро и возови не би саобраћали, не би било телевизијског сигнала и интернета. Па Украјинци и сада, данас, гађају своје нуклеарне електране и своје мостове (са њиховог становишта: њихови су).

Да се вратим на питање са самог почетка текста: да ли Руси намерно спорије иду и одуговлаче оно што ће се неминовно десити (украјински пораз) осим уколико не избије нуклеарни сукоб великих сила?!

Могуће је!

Ово је међусобни рат исцрпљивања Америке и Русије, преко украјинских леђа. Американци желе да баце Русију на колена, Руси хоће да дестабилизују и ослабе најслабију карику овог сукоба: Европску унију (а тако индиректно ослабе и Америку). И то, за сада, Русима иде од руке, у Европи је инфлација, пад производње, несташице енергената и хране, велика потрошња зарад Украјине, људи на улицама, политичка нестабилност, зима која долази, слабија хигијена због мање купања...

Много ствари из руске тактике се може довести у питање али једна стратешка процена никако не може: у Европској унији нема људи који су спремни и способни да ратују онако како се сада ратује у Украјини!

Нема!

Могу они послати своје професионалне војнике, са све педерима, лезбејкама и осталим џендерима, али никакве користи од њих неће бити када почне да тече крв у потоцима. НАТО војник је научио да ратује само против многоструко слабијег противника, против неопремљених бораца који немају ни авијацију, ни артиљерију, ни дронове, ни хиперсонично наоружање, нуклеарне тактичке пројектиле, ништа... само пушку и сандале. Па они нису смели да примиришу нашој граници за 78 дана бомбардовања.

Конвенционални рат Русије против НАТО-а трајао би само до прве озбиљније кланице и прве потребе да чланице тог савеза (европске државе) буду принуђене да мобилишу резервисте и обичне грађане, а да о ракетама изнад њихових глава у градовима Европе и не говорим. А, онда бих волео да видим португалског, енглеског или данског резервисту како ратује до смрти по рововима у Пољској, Украјини или Литванији?!

Руси се, очигледно, чувају за неки много већи рат, зато им можда и одговара да овај „мали“ у Украјини што дуже траје, све док друга страна не одустане од тог већег рата под притиском јавног мњења, народа, трошкова и кризе која надолази. Док се не суоче са могућношћу да погину. Можда Руси сматрају да ће смрзнути и полугладни Европљани боље схватити да је рат против њих глупост и да их се не тиче тамо нека Украјина.

Да ли је то можда руска стратегија?!

Ако јесте, поставља се питање што се не спроводи са Дњепра уместо са Донбаса?!

Па шта је закључак?

Украјина и НАТО не могу много више од овога што сада чине!

Руси не могу много мање него што сада раде!

УКРАЈИНСКИ ПОРАЗ: winter is coming!

Пише: Игор Ђурић

Зашто је Украјина изгубила рат?

Зато што их је захватило колективно лудило!

Када мрзиш – не можеш да победиш!

Украјинско лудило се идеално поклопило са колективним лудилом запада, и, ето, Руси су на вратима: winter is coming!

Слобода се не осваја злочином већ храброшћу да се злочин победи!

Држава се не може створити на лажима већ њу стварају кроз векове: језик, историја, уметност, победе и порази, заједнички преци, богомоље и колективни дух!

Највећи проблем украјинског народа и њихове војске лежи у чињеници да су дозволили да их корумпирани политичари убеде у то да су способни и моћни да могу да победе Русију и њену армију. У томе лежи главни узрок украјинског пораза који ће резултирати губитком територије и државности. Они нису схватили да се игра глобална утакмица великих сила у којој они нису важни. Невероватно да код њих није постојало ни грама разборитости и памети који би указали на потребу да се одупру притисцима Америке и Енглеске који су их гурали у колективно самоубиство државе и нације.

Гурали су прст у око Русији, провоцирали рат, чинили злодела – а могли су да буду најбогатија земља Европе, са јефтиним руским енергентима, својим природним богатствима и геополитичким положајем споне између истока и запада. Могли су да седе на две столице, да две сисе сисају. Само да су водили своју а не туђу политику. Прихватили су да буду енглеско и америчко топовско месо. Добијају технику, информације, паре са запада – њихово је само да гину!

Прихватили су да им кловн буде врховни командант. Од Зеленског не чујемо никада да тражи лекове, храну, хуманитарну помоћ. Не! Он само тражи паре и оружје. Паре за себе и екипу око њега а оружје да њиме гађа своје грађане.

Да сте војник, кога би сте желели за врховног команданта: Зеленског који се непрестано кревељи по медијима и мрежама терајући моду и сликајући се за стране модне часописе (док му војници масовно страдају под апокалиптичком артиљеријском ватром и бомбардовани из ваздуха); или, Путина, једног великог државника који озбиљно и темељито обнавља руску империју?! Одговор није тешко дати, зар не?

Код Украјинца је све спектакл за медије. Руси су темељити и дискретни.

Руси константно крше, ломе и мељу украјинску војску и то чине све жешће, темељитије и суровије. Све то подсећа на време када су почели да терају и побеђују нацисте после Стаљинграда и када су кренули према Берлину. Машинерија и филозофија руског ратовања почива на спорој темељитости која не тежи спектаклу већ свеобухватном поразу непријатеља.

Велике грешке Украјинци су учинили на тактичком плану и то пре свега због импровизација Зеленског и компаније, које је брига за цену ако све то има политичку добит (по њиховим мерилима).

Пре свега, то се огледа у односу према властитом народу и равнодушности према страдању своје војске. Зеленски и компанија хоће да добију рат преко друштвених мрежа и брига их за цену на терену. А фејсбуком не можеш да пробијеш руски оклоп. Твитером се не иде на кинжал. Заблуда да медијске манипулације и лажи могу наудити најбољој армији на свету обиле су им се о главу.

Зато се сада спрдају по друштвеним мрежама: Руси панично напредују а Украјинци се силовито повлаче!

Карикатура: два руска војника стоје поред разрушене Беле куће у Вашингтону и гледају у телефоне:

- На твитеру пише да смо изгубили рат – каже један другоме.

Ко је икада ратовао зна да на војника и његов борбени морал најпогубније делују лажи и пропаганда његове стране и веће му штете наносе од непријатељских граната. Нико не воли да слуша о томе како побеђује у тренутку када је сатеран у мишију рупу и већ је близу погибије.

Према становницима и градовима које „брани“, својим непријатељским односом украјинска власт шаље поруку својој војсци и народу да они то не осећају као своје и да је то већ изгубљено. Само треба да науде Русима тако што ће их што више изгинути.

Имаш мање артиљерије и муниције, у дефанзивци си, сваки метак ти значи, а ти кад се докопаш неке иностране гранате, уместо да гађаш руске војнике који те нападају, ти гранатираш цивиле, уз то и твоје грађане?!

Веровати да ћеш Русе победити тако што се у том „бизнису“ ти (Украјина) улазиш у тал (договор, посао) са људима (топовским месом) а запад са техником: равно је самоубиству. Тешко ономе кога је тај запад помагао оружјем!

Иста прича је и са страним плаћеницима и добровољцима. Земља са толиком бројем становника (који је сада већ дискутабилан) доводи хиљаде страних плаћеника и псе рата, а доказано је кроз историју да они никоме рат нису добили већ су само направили штете цивилима и онима који су их довели. Очекивати да ће Пољак или Енглез ратовати свим срцем за Украјину: глупост је без премца! Поготово док се Украјинци са својим тетоважама брчкају по приморским градовима Европе и света.

Истурио си фашизам против родољубља! Знаш како је то завршило прошли пут.

Истурио си ЛЏБТ против породичних вредности! Није тешко назрети ко брани веће богатство и побеђује.

Истурио си сатанизам против православља! Зна се чија је вера утемељенија у светињама и патњи.

Мучиш и убијаш заробљенике, а тако поручујеш другима: немојте се предати, борите се до краја јер ми ћемо вас свеједно мучити и убити. Руси своје заробљенике држе добро, чисто и ухрањено, поручују: предајте се, неће вам фалити ни длака с главе.

Украјински официри пуцају на своје војнике. Руски генерали гину у првим борбеним редовима.

И када је јасно да нема излаза и да је једино решење повлачење, украјински официри остављају своје војнике да изгину до последњег. Тако је чинио и Хитлер са својом војском а најбољи пример за то је Стаљинград.

У периоду када Руси дефинитивно ослобађају Донбас, украјински председник и генералштаб одвлаче одатле јединице и жељи да направе офанзиву на Херсон и тако се умиле Американцима и Енглезима (и оправдају силне трошкове). Ко се мало разуме у рат зна да, чак, и ако успеју да негде пробију руску линију то неће ништа значити у коначноме али ће им губици бити толико велики и ненадокнадиви да ће то значити бржи завршетак рата. Исто се догодило Немцима у Курској бици.

Ипак, глупост свих глупости, и неодрживост поимања твитер рата лежи у чињеници да они већ месецима најављују офанзиву. Ниједна војска у досадашњој историји није тако громогласно најављивала офанзиву као што то чини сада украјинска армија. Обично је највећи проблем код организовања офанзиве како прикрити и сакрити од непријатеља активности везане за припреме исте. О офанзивним намерама се ћути јер тако поседујете најглавнији фактор офанзиве: изненађење. Ако ви најављујете офанзиву а то није лажни маневар да се непријатељ доведе у заблуду, онда сте тотални идиот. Али, како изводити твитер офанзиву ако то не објавите на мрежама?!

Како год, Украјина је изгубила рат само то неко треба да им каже. Они који треба и које би послушали: неће. Не гину они. 

Украјинци су сами криви. Дозволили су да их у једном овако великом рату води човек који свира курцем клавир. Код нас се говорило за неког бадавџију који ништа добро и корисно не ради: свира курцу песму.

Запад је забранио Чајковског и Рахмањинова. Свиђа им се, изгледа музика оног горе наведеног пијанисте. Уосталом, они су му диригенти.

Руском победом цео свет је победио!

        Путин је рекао да је "запад империја лажи". И, потпуно је у праву. И, сваки мислећи човек (било где у свету) зна то!

        Али, није запад само то! Он је и још много тога злог и лошег. Они су и лопови, и убице, и лицемери, и перверзњаци, и сатанисти, и, једном речју, нељуди.

        Русија се данас бори против свега тога. Она се бори за слободу и тих људи који живе на западу, и за слободу Украјинаца, свих њих који су упрегнути у јарам леве-педерско-лезбејске-либералне диктатуре (која брани крупни капитал).

         Отуд и чуди да у Србији и данас постоје људи (неки плаћени а неки природно глупи) који још увек пропагирају да је нама Србима место на том и таквом западу.

 

УКРАЈИНА – КОСОВО – РУСИ – СРБИ!

 Пише: Игор Ђурић

***

Председник Русије Владимир Путин потписао је акт којим признаје независност Домбаса – Доњецк и Луганск – и послао је руску војску на те територије. 

Није урадио ништа што није урадио било који амерички или ЕУ политичар када је Косово у питању.

Криза је кулминирала због ароганције Американаца и заблуде Украјинаца. Све је водило ка овоме последњих месеци: Русија је једноставно провоцирана да уради шта је урадила. Америка је хушкала Украјину, кренули су у рат против Русије до последњег Украјинца.

Ко не разуме да је рат Русије против Украјине, у ствари, рат Америке против Русије али и Европе – тај не разуме много! 

А, ствар је једноставна: Русија је морала ово урадити или не би постојала као супер-сила или регионална сила, чак ни као држава и нација.

Улазак Украјине у НАТО значио би смрт Русије.

Американци су због Кубе, својевремено, били спремни за нуклеарни рат. Изгледа да су данас и Руси спремни на исто.

Шта је најважније за историју? Васкрс'о је преседан духа – дух преседана: КОСОВО!

И ударио у лице Американцима.

Путин и Русија не чине ништа ново и друго од онога што су радили Американци и сателити 1999. године.

Руси се спрдају са њима! Свој напад на Украјину правдају спречавањем геноцида на цивилима и свргавањем недемократског режима!

Уживам ових дана слушајући како западни политичари, и крпе од политичара у региону, говоре о кршењу међународног права, суверенитету Украјине и неповредивости граница.

Где им само сада паде на памет све то?!

А Србија и Косово, пичка вам материна?!

Због чега уживам?

Јер све ово доживљавам као личну сатисфакцију а имам право на то јер сам лично, породично и национално био жртва тог западног света и њихових слугу, њихових лажи и њихових бомби. Ја сам крио своје дете од бомби, ракета, метка, али и шиптарског ножа! И, борио се против НАТО пакта!

Ко не разуме да Русија данас бије битку и за Србију тај ништа не разуме. Ако они не победе и пропадну: изгубили смо и пропали и ми. Ако падне Русија – Срба више неће бити. Србијом ће владати други, преко оних који данас нападају Русију: олоша!

А, можда можемо по први пут у историји бити на правом месту у право време – ако Русија победи а ми издржимо!

Украјина јесте таоц фашистичке мањине унутар свога народа. То нико не може да оспори. Мали проценат нациста влада Украјином уз помоћ запада. И учинили су велико зло Русима. Америка је због потребе да ослаби Русију свесно подстрекивала и финансирала нацизам у Украјини.

У ратовима на нашим поднебљима (Српска Крајина, Република Српска, Косово) Украјинци су као добровољци ратовали на страни Хрвата а Руси на страни Срба – и данас је исто са друге стране: Срби су са Русима а Хрвати са Украјинцима. Тако је било и у време Другог светског рата: Срби нису имали своје СС дивизије. 

Читајте Булгакова и његову Бели гарду пре него почнете да серете о братству са неким народима: Руси у Кијеву који пада пред Петљуриним снагама узалудно чекају српске снаге као помоћ

Да би лакше схватили релације најбољи пример је Црна Гора: постоје Срби у Црној Гори али постоје и Црногорци у Црној Гори који и данас на својим митинзима певају усташке песме. Дакле, треба опрезно када се говори о братским народима.

Поред тога, има још паралела: како неки народи граде свој идентитет на мржњи према Србима тако и део Украјинаца гради свој идентитет на мржњи према Русима.

Ако Руси сада победе: Украјина је изгубила 1999. године на Косову.

Принцип је тада продат.

Међународни закон је погажен.

Светом је завладало правило: ко је јачи тај кроји правила без икаквих правила и може да лаже.

Ако Руси сада изгубе: Срби су изгубили на Косову!

Јер је последњи витез убијен на бојном пољу!

После Косова и Украјине: Тајване, добродошао у клуб!

А, сада, још мало упоређења!

19 земаља НАТО пакта и слуге из окружења су 78 дана бомбардовале Србију 1999. године.

750 милиона становника напало је 7 милиона. Однос 1:100.

Бомбардовали су нас даноноћно, нападали са шиптарским терористима и НАТО војницима, били смо окружени лешинарима из окружења, унутра су роварили НАТО плаћеници, круг двојке и друго-србијанци, нисмо имали С-300, америчку помоћ, солидарност ЕУ, хрватских новинара који су желели ведро небо НАТО пилотима и жена у црном у Београду, и: ни један непријатељски војник није прешао границу Србије! 

Наши клинци су уз помоћ својих старијих сабораца и свих осталих падобранаца и добровољаца победили најокорелији професионални и плаћенички светски олош. 

Нити једног аутомобила није било на граници у бежанији осим појединачних бедника. 

Народ са Косова и Метохије је отишао са својом војском. 

Извукли смо скоро целокупну технику (да би могли ДОС-овци да је истопе и униште). 

Овима Руси стигли првог дана напада до престонице! 

Нешто је труло у тој држави Данској.

Наравоученије: Срби су имали муда да чекају копнено а Руси су имали муда да крену копнено!

PS

Треба констатовати срамно понашање српских медија, поготово електронских и оних који имају националну фреквенцију! Нико није очекивао објективност али макар јер требало водити рачуна о реципроцитету!

_____________________________________________________________

***фото курир.рс