КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 16. октобар 2014.

priča o jednom vojniku....




Војник К.
Давно се то зби. Служио сам војску, какав је закон и обичај био тада. Шта смо ми били? Незрела дечурлија са тек напуњених осамнаест година. Сналазио се како је ко знао и како је био саздан, те васпитан. Провинцијалци свакако боље од градске деце, уколико та градска деца нису били превејани мангупи. Углавном, никоме није било пријатно, тек ретком броју оних којима ће та војска бити главни и једини доживљај до краја живота (и: најдуже путовање).
Десетари су нас зајебавали до изнемоглости. Изабрали су их баш како треба: били су глупи и немилосрдни. Иживљавања им никада није било довољно. Таман кад би помислили да у њима има нешто људскости они би нас разуверили новом гадошћу. Много касније сам схватио: тип људи који је биран: да буду десетари, је онај исти тип људи који је убијао и мучио људе за време предстојећих ратова.
Ко је био психички нестабилан: пуцао би по свим шавовима. Почетна збуњеност и страх временом се претварала у самоубилачки подстицај. Најчешће, мада је било и других, мање страшних манифестација. Нека јадна деца су дигла руку на себе. Били су добра деца јер нису хтели да науде другоме.
Такав је био и војник К.
Све зависи и од класе. Када је дружина компактнија и са јачим поједницима онда она збије редове па су и слабији заштићенији. Тако смо ми, у септембру пристигли, доста добро поднели мучења и малтретирања јер смо тешили, храбрили и помагали једни друге. Било је оних који су нам презиром доказивали да ће све проћи и да није толико страшно.
Војник К. није био те среће. Пристигли су у марту: били су јадна дружина уплашених клинаца. Код нас, у артиљерији, су постојале само две класе, због обуке, тако да кад су они стигли ми смо већ били најстарија класа, већ шест месеци ту, дакле: на пола пута. Старијих од нас није било – нити млађих од њих. А старешине у већ и од нас пробрале по њиховим мерилима и промовисали их у десетаре. А ови су једва дочекујући почели свој пир.
Ја сам био разводник. Разводници су били интелектуалци: ћате. Био сам ћата. Далеко од војске и обуке, ушушкан у топлу канцеларију, писао сам заповести, водио администрацију, другим речима: уживао сам у условима служења војске. Само бих у пролазу, овлаш, на писти приметио како десетари и остала стара војска малтретира гуштере. И, К.-а Њега посебно.
Био је сав напет, неприлагодљив, асоцијалан. Чудо је да га нису прогласили неспособним. Видело се ''на километар'' да се не претвара. Толико је био нервозан да чак није могао ни да стоји мирно у строју већ је стално цупкао и пребацивао се са ноге на ногу. Такав је бивао и када су десетари викали на њега. Кад би му нешто наредили, уз вику увек, он би кренуо ''на извршење'' а онда би по неколико пута застајкивао, па опет кретао, несигуран где треба да иде и шта треба да ради. Често би услед те вике и малтретирања бризнуо у плач, падао у хистерична стања а то би онда још више разјарило садистички настројене десетаре. Већ би сви утонули у сан а једино би јадни К. рибао клозете четкицом или чистио чизме целој батерији.
Реших да га узмем у заштиту, јер ми га би жао.
Штитио сам К.-а онако како ми је било тада доступно и најлакше: институционално. Као ћата могао сам да га распоређујем на места где ће бити ван домашаја десетара и старе војске. Оно, пробао сам ја и да попричам са њима, да им укажем колико је бесмислено малтретирати младог човека само зато што смо и ми били некада кињени, па мислимо да тако треба. Моји класићи би ме саслушали и послушали на кратко а онда би наставили по старом, чинило се још жешће, ваљда су постајали кивни на К.-а, што се неко заузима за њега ( а за њих се својевремено нико није заузимао).
Ипак, неко време је са промењивом срећом и релативно лакше проводио војничке дане скрајнут повремено у кухињу, купатило, КПС, уопште, на периферна места далеко од обуке и десетара, далеко од простора где би се мувала беспослена стара војска. То су била места која су они избегавали. Али то није могло да се дешава стално и у континуитету. Морао сам ипак да се држим некаквог распореда и ротације, да и друге распоређујем на та ''лакша'' места. Једино што сам могао увек то је да му испишем дозволу за излазак из касарне али он то није много користио. Отишао би до поште да позове своје, негде у Војводини, да нешто поједе и брзо се враћао у касарну. Једноставно, слабо се сналазио и напољу, најрађе би он код маме и тате – да је се шта питао. Али, није није се питао ништа, а и ја слабо.
Једне вечери су га напили, па су га исмевали и изводили разне неукусне шале са њиме. Прекинуо сам ту ујдурму и одвео га у кревет, грдећи га успут. Некима се то није допало, схватио сам да ће сироти К. још више награбусити.
Посете су му долазиле често, онолико колико су правила службе дозвољавала. Једнога дана се вратио после посете својих родитеља и пружио ми укусно умотану кутијицу. У њој се налазио леп новчаник и још лепше налив-перо, а у унутрашњости је била написана посвета, пишем по сећању: ''Добром војнику Ђурићу, уз захвалност за све што је учинио за мене''. Нећкао сам се, одбијао али на његово инсистирање најзад примио поклон. Налив-перо је било заиста лепо. Тиме смо запечатили своје положаје у батерији: неки су нас замрзели изистински, са тим што мени нису смели и могли ништа а К.-у су могли да чине све: осим да та туку. Сем тога: све. А то је много. У једном затвореном систему, у режиму где се није много полагало на људска права постојала је могућност за систематско кињење а да на крају они који киње још и буду похваљени за ревност.
Ја се заинатих, па се заузех још више. Интересовао сам се где је К., колико су га тога дана кињили, чак сам неку о томе прозборио и са капетаном, кога трупа није много интересовала. Схватио сам, међутим, да му чиним медвеђу услугу својим заузимањем за њега и да тиме додатно иритирам десетаре те да уколико нисам спреман и способан да га скроз заштитим боље да прекинем и не отежавам му и онако тешку ситуацију.
Обашка, почео је и он по мало да ме нервира онако неспретан и изгубљен јер ме је сваки час тражио и жалио се (оправдано) на оно што му се чини. Реших да се манем институција и да пробам са уценом а да по некима, богами, и припретим. Јер ја сам, као ћата, био задужен за све могуће распореде дежурстава и службе, па и за то који ће од десетара бити распоређен где и када, а нисам био баш ни неки плашљив човек. Неки се опаметише, неки мање, али, колико-толико стање се поправи и дође мало мира свима па и војнику К..
Све до једнога дана, убрзо, када је приглупим десетарима попустила морална кочница (јер друге нису ни имали) а ја нисам био у касарни. Отишао сам тога дана у град и запио се. Могао сам то да чиним кад год сам хтео јер сам имао дозволе код себе, ја сам их исписивао, а чинио сам то само кад сам имао пара, значи: веома ретко. Ето, тога дана ми се заломило да имам неку цркавицу у џепу, на жалост К.-ову.
Како било, за време мога одсуства обесни су десетари ''ухватили'' К.-а у своје менгеле, малтретирали су га, давали му ''оставе'', терали га да ради разне глупости и он је у једном тренутку ''пук'о'', отрчао је у клозет, затворио се тамо и жилетом пререзао вене на рукама.
Шта да вам кажем?! Нико није одговарао за то. К. је, хвала богу, остао жив јер из страха није зарезао дубоко, тако да су му лекари спасили живот. По повратку из града суочио сам се са трагичним догађајем, осетио сам део одговорности и најебао се мајке једном десетару, Босанцу, који је предњачио у кињењу К.-а а мене својевремено оптужио за корупцију, речима: ''А за мене новћаник и пенкала, јебо матер своју''.
Сутрадан су старешине гледале по сваку цену да изгладе ситуацију, скренули су пажњу десетарима да мало олабаве дисциплину и да престану са малтретирањем ''младе'' војске. Све је то трајало, наравно, док се није слегла прашина око непријатног случаја и, мање-више, после неког времена све се вратило на старо. Ја сам углавном седео у канцеларији и читао разне књиге. Капетан се ретко појављивао, тако да сам био слободан да чиним шта ми је воља.
Кад!!! – после пар недеља, ето нама К.-а поново. Залечили га, вратили у батерију и заказали му психијатријско вештачење у Београду. Неко треба да га прати на путу у Београд, неко од поверења и војсци и њему, мада је било важније да тај неко буде од поверења К.-у и његовој породици. Код њега уопште није било дилеме: само разводник Ђурић. Његови родитељи такође желе да то будем ја. И војска нема ништа против. Најзад, добијам врло прецизан задатак: одвести К.-а до болнице (сада се не сећам где сам га то водио, вероватно нека војна болница) и вратити га назад у К., где смо служили народу и отаџбини.
Поранили смо зором. Добили смо новац за карте. К. је био миран, изгубио ми се само на кратко на неком одморишту али се убрзо појавио са пуним рукама слаткиша и сокова. Укорио сам га и упозорио да се не удаљава од мене. Стигли смо рано у Београд и одмах се упутили на тај преглед, то јест: вештачење, које се врло брзо завршило. После сат времена мени су дали запечаћену коверту коју сам имао предати својој команди а ми смо до поднева били готови а до вечерњег аутобуса смо имали времена да прошетамо.
Реших да К.-а поведем до Студенског града где сам имао неколико другова и другарица. Тамо смо се зезали цео дан. К. је у почетку био повучен али се временом ослобађао. Зезао се са девојкама, ишли смо на ручак у мензу, па на пиво. Био је пресрећан, почео је да личи на нормалног младића, потпуно различитог од оног из касарне. Било је јасно да је потребно само мало другачијег приступа према њему и он би у потпуности био функционалан за друштво и војску. Тога, на жалост, није било.
Дошло је време да се вратимо. Испраћени смехом, лепим жељама и пољупцима студенткиња, упутили смо се у срце Шумадије. Стигли смо рано а имали смо дозволе до ''нула-нула''. Из поште смо се јавили К.овим родитељима, ја сам разговарао са њима, уверио их да нема потребе да брину. Њега сам пустио да шета по граду док траје дозвола. Вратио се раније него што је морао, сав срећан и одсутан на подозриве погледе десетара.
Ујутро сам предао коверат у "команду стана". Више никад нисам видео К-а. Кад сам се вратио, његова касета је била празна. Рекоше да је прекомандован. Очекивао сам неко писмо али њега није било. Бесан, у пролазу, рекох оном десетару: "А, који ће ти курац пенкала, кад не знаш да пишеш?!". Био је ипак толико паметан да ми не одговори у том тренутку.
Ова се прича завршава овде. Нека је свако заврши како му је воља, ако уопште има потребе да је завршава и ако је уопште стигао довде...

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
из романа ''ТЕНЦИ'' , Игор Ђурић
АТЛАНТИДА , Борислав Пекић

петак, 15. август 2014.

Метохија


  

Метохија
ја и ти
Сећам се капљица росе
што их избрзуша вода ствара
Ту сам први пут заволео
и намах се уплашио
за своју љубав

Ти си море по којем
броде небеске галије
са анђеоским крилима
уместо свилених једара

Ти си сурова питомина
ти си питома дивљина
Твоји су људи ко звери
а дивљач умиљно света

Бистра си вода планинска
тиха си река равничка
Ти си камен исклесан
сузама оних који су те волели

Зовеш нас а нећеш нас
иштеш много патње
за то мало љубави
којом си нас свезала

Отела си нам душе
предали смо ти децу
жртвовали родитеље
Остали смо сами

Вараш нас лепотом
ко неверна жена
губећи нам образ
правећи нас мушким

Људи смо а ти си рајски врт
Ми смо били где нам место није
Ти си са неприпадајућима цветала
Заједно зато само муку чинимо

Од кашмира си исплетена
златним концем извезена
Од људи си очишћена
од смрти си освећена

Споменик ти је подигнут давно
и сад можеш спокојно да почиваш
Без порода и окота
без оних који су те наследили

Метохија
ја и ти
Сећам се црквеног зида
испод којег сам
први пут љубио
и непољубљен побег'о

уторак, 05. август 2014.

Рецепти за свашта (владање, рибљу чорбу од манића, итд...)






Рецепт за владање?! Кад је народ подељен на неколико делова, рецимо четири или пет, онда је рецепт прост. Једна петина су људи без посла и икакве перспективе. Они немају шта да изгубе и жарко желе да и остали пропадну као они те тако ништа не предузимају. Друга петина ради у јавним предузећима и државним јаслима и здраво је преплашена. Они имају шта да изгубе па ништа не предузимају из страха да не остану без тога. Трећа петина су пензоси. Они по природи стања не предузимају ништа већ грицкају шта им се дадне, бринући за свој притисак, шећер, холестерол, евентуално простату. Четврта петина су земљоделници и сточари и они немају времена да предузму било шта уколико желе да преживе. Наиме, не могу они испред скупштине да демонстрирају а стока гладна. А, поштено, згадили су им се сви остали па их брига. Они су и онако навикли на сиротињу. Последња петина, за њу нико не зна шта је, ко је, где је и зашто постоји. Та петина физички постоји али нико не зна где се може нафатати. То је сива зона у којој шетају они што муљају и они што владају, директори, политичари, шверцери, мафијаши, бизнисмени, партијски војници и остала „поштена интелигенција“. Ако их не можеш наћи тешко је очекивати да ће они нешто предузети да побољшају живот других мењајући своју власт.
Нереално је очекивати да ће их спораћи и престрављени одозго наватати и дати им по заслузи. Најбоље се влада кад народ којим владате нема снаге да вас тера да будете бољи: једне брига, други се плаше, трећи једном ногом ван овог света, четврти у блату до гуше, пети не постоје (фактички) и нису расположени да режу грану на којој седе а требало би да висе. Постоји рецепт, дакле, за владање над Србима. Прост је као и српска кухиња: кољи па на ражањ. Кроз дупе прободи на уста да изађе. Остало то од Турака. И владање остало од њих.
Нама већ деценијама владају онако како Руси и Банаћани праве рибљу чорбу од манића. Манић је слатководна риба која подсећа изгледом на сома али је генетски више бакалар. Може поприлично да порасте. Код нас га још зову жабар или дерача. Зашто говорим о тој риби? Њена јетра је веома богата рибљим уљем, тзв. омега-3 масним киселинама, те неким други силним и здравим витаминима. Јетра је, дакле, цењени део тела код манића (баш као и код рођака бакалара) и при кувању рибље чорбе, коју Руси називају „јуха“, тај део тела даје посебан укус, шмек и здравствену корист (поготову онима који живе у хладним поднебљима). Зато се руски аласи, када спремају рибљу чорбу од манића, потруде да он остане жив до пред само спремање, па га тако живог пред само бацање у казан шибају и ударају чим стигну по стомаку како би му се од бола јетра увећала и тако је буде више у чорби. Тек када га убију од батина, распоре га и готове за чорбу. Рецепт који следи више није толико важан, мање више је свуда исти, наравно финесе су у питању, па се тако руска јуха од пребијеног манића кува без паприке (туцане, алеве, како вам драго). Иначе, кад се навата пуно манића онда је сама јетра специјалитет за себе. Од батина је пуна крви а како се спрема јетра од манића: не знам даље од исецканог лука, врелог уља и томе слично. О паштетама не знам ништа осим да их једем. Све ређе, у последње време.
Рецеп за чорбу је сличан, као што видите рецепту за владање. Ми Срби живимо и умиремо судбином несрећних манића. То што нас туку, у реду је, по рецепту је. Али то што нас никако не бацају више у казан и скувају нас, то већ није у реду. Јетра нам је већ натекла, била би добра чорба за сладокусце из Европе и Америке, аман заман, бацајте нас више у котао, господо кувари из Немањине, Брисела и Вашингтона. Само, нисмо ми манићи. Не!!! По мозгу ми смо сомчине а по конституцији исушени бакалари. Само нас спремају као маниће.

Риба постоји да би напунила реку и казан. Од човека зависи хоће ли казан турати само колико му треба, чувајући у реци нешто што ће остати и његовој деци?! Деци не остављамо оно у банкама и катастерским књигама, већ оно у рекама, на њивама и у шумама. У океанима и у ваздуху. Њихова будућност не зависи од фискалне консолидације и реформи већ од онога што ће да плови и да има кој да лови. Зајебано је код нас: нит плови а све мање им ко да лови. Умире нам природа а деца нам се не рађају.
То му дође отприлике оно о чему сада говоре на сва уста. Само, господо кувари и шефови кухиња, нама су и сада казани празни. Сада!!! И реке су нам празне. И шуме су нам празне. И њиве су нам јалове. Ми већ сада не можемо да размишљамо о томе колико ћемо у казан а колико у реку, већ једино и искључиво да  видимо како ко може да преживи да би се репродуковао са ослабљеним генетским материјалом. Нама је већи проблем ко ће да лови од онога шта ће остати за лов. А потомству, ако га буде, шта бог да, мада само по себи имају некакве шансе јер је тешко да буду неспособнији од нас. Само да их направимо и родимо. То је најважније, пичка вам материна, тамо њима!
Знам, криза је. У буреку „без ништа“ је све више: ништа! Овде се бурек више и не види од: ништа! Види се само ништа од бурека. Криза је. Остадосмо на ништа. Биће свашта. Чувени Јаре кога је глумео Чкаља, својевремено је тражио у кафани празан сендвич. Између два парчета хлеба: ништа. Данас нема више ни тих парчића хлеба. Сендвич који нам је данас доступан се спрема на следећи начин: између два ништа се ставља ништа. Тако је за нас маниће. Шефови кухиња и кувари се сладе натеклом јетром народном.