петак, 07. април 2017.

УЛОГА ПИСЦА: Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава....


„Каже Чехов: постоје велики пси и постоје мали пси, али мале не треба да збуњује то што постоје велики: сви морају да лају – и да лају гласом какав им је Господ Бог дао“.
Иван Буњин, Успомене

Писци никада нису имали великог утицаја на широке народне масе (уколико су добри). Али су у неким временима имали утицаја на младе (омладину), на елиту у настајању, на ђаке и академце, на будуће стубове друштва. И то је била велика моћ, јер се на тај начин креирала свест будућих носиоца власти, науке, културе, уметности, друштва: уопште. То је био тај значај и утицај због којег су писци били важни и поштовани. А не зато да би их читали(е) на хиљаде провинцијских чиновника, домаћица, пензионера и сеоских учитеља.
На жалост, тог утицаја данас нема више јер се читаоци не поистовећују са књижевницима, него се писци поистовећују са купцима књига – подилазећи им делом и понашањем, а све у зависности од циљне групе коју су одабрали. Дело које настаје улизивањем, наравно нема никакву вредност. Дело које је намењено владајућој такозваној ''елити'' а не да ствара исту и праву духовну и интелектуалну – говно је. Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава, да тера на промишљање, на свађу и размену мисли.
Књиге више не мењају – оне се прилагођавају. Оне нису дело – оне су производ. Писац више није месија, проповедник, мученик – он данас више личи на менаџера, службеника банке или привредника. Писац треба да буде монах – данас је тек поп, он не тихује – он само хоће да опоје па да наплати.
Горе поменути Чехов говорио је Буњину:
- Ето умро је Толстој, све ће ђаво однети!
- Књижевност? – питао је Буњин.
- И књижевност!
Као идеал и узор, Толстој је створио Чехова. Чехову се дивио Буњин. На Солжењицина је утицао овај последњи – није важно на какав начин. Елита је стварала елиту. На кога да се данас угледа омладина, која више и не чита, којој медији намећу другачије узоре а образовање поставља различите вредности, којој нису потребни духовни оци већ само мобилни телефони и мантрања о инвестицијама и кредитима, о потрошачком менталитету?!
Студенти су хтели, да иза ковчега у којем је лежао Достојевски, у поворци на дан његове сахране, носе окове. Ти окови би најбоље симболизовали пут једног великог књижевника, а уједно и поруку коју су они који су ишли за ковчегом изгледа тада схватили. Ти окови би били тачка н ''И'' његовој величини. И без тих окова Достојевски би био велики писац. Са њима: он је највећи.
Писац који је кроз свој живот и своје стварање пројездио без окова (не морају они бити тамнички, најчешће се не виде голим оком) може бити књижевник али не може бити човек. Онај ко није био човек, не може бити велики књижевник, јер није исусовски делио патње обичног човека, пошто иза великог књижевника мора остати живот, дело, и: патња!!! Отуд данашње дилеме и проблеми: будућу елиту, а данашње младе, треба учити да буду људи који стварају велика дела. Неки од их ће и успети, па ће бити узор будућим поколењима. Данас их уче да циљ не бира средства а највећа препрека ка циљу јесте показивање људских особина, пре свега осећања.
За писца није важно колико ће људи прочитати то што пише, већ ко ће то прочитати и колико дуго ће се исто читати. Важна је трајност, истрајност дела, а не тренутна популарност. Штавише, горе поменуто подилажење укусу руље нема никакве везе са тим шта би требало да буде стварање и само књижевно дело. Рецепт је, дакле, мало одабраних људи кроз дуги временски период. Не морате тражити духовног кладенца у свом времену. Можете понети оне окове увек, Достојевски је вечан и универзалан. У књижевности квантитативну вредност има само време. 
Још је важније: ко чита написао?! Ту треба тежити квалитету на уштрб квантитета. Шта вреди имати милион читалаца (или: два) уколико је реч о оним људима који су прошле недеље гласали онако како су гласали. Не можете их ни имати, уколико не пишете оно што они могу схватити. Зато неко чита таблоиде и Зораннах, неко Хабјановићку или Манчићку, неко писарчиће који раде за своје политичке и економске мецене (читај: газде) - а неко Пекића и Достојевског. Ови последњи, и ако их је мало, морају да одржавају ватру.
Да закључим: Србији није потребно преваспитавање народа, пука, руље! Србији је потребно васпитање будуће елите. То треба почети од данас, па ако се, и колико се достигне, не би ли спречили потпуно уништење. А на добром су путу да нас сатру!

ЧИТАЈ ЈОШ:

среда, 05. април 2017.

КАКО САМ ДОБИО УДАРНИЧКУ ЗНАЧКУ?!



Зуцкало се тих година да су радне акције рај за провод. А уз то и бесплатне. Бригадирке се сатиру од љубави, журке, алкохол, концерти и спортске активности. По нешто је морало да се ради, мало се спавало, али се дало издржати. Још приде добијеш одело (чувену бригадирку), патике, брдо мајица и беџева. Најзад, у хроничној беспарици то је био једини начин да негде проведеш макар месец дана, да се изгубиш из града који ти је суђен, да стекнеш нека нова познанства. Има неких ствари о којима ја тада нисам размишљао али које су такође биле евидентне: учешће на радним акцијама се сматрало друштвено корисним радом и касније је представљало озбиљан плус када је требало тражити посао и томе слично, и тако даље.
Конкуренција за одлазак на радну акцију је била велика. За педесетак места у бригади конкурисало би неколико стотина омладинаца и већина би по неким неписаним (и писаним) правилима отпала. Предност су имали стари акцијаши, ударници, девојке. Онда разни активисти и татини синови. Локални омладински функционери. Тада се тражила веза за одлазак на радну акцију. Најзад, бригада се састављала и по националном кључу тако да је нама Србима остајало врло мало места. И то је зато што нас је у вароши било доста па смо зато имали тих тридесетак процената места. У другим срединама би било тек по пар Срба. Међутим, за једну групацију је увек било места, без обзира на пол, веру, нацију: за чланове Савеза комуниста. Они су примани по аутоматизму и сви. Тек када се они намире распоређују се остали.
Ја, као један од најмлађих пријављених нисам имао скоро никаквих шанси да будем примљен у бригаду. Неки од старијих другова су већ били на радним акцијама а имали су боље везе, тако да је било извесно да ће они ићи, а, ја: не. А мени се све то није пропуштало. Бојао сам се да ће се свашта издогађати без мог присуства. Углавном сам грешио али то сада није много важно. И зато одлучим да се послужим преваром. На првом састанку који је био уприличен поводом предстојећег формирања бригаде, после уводних напомена, неки омладински функционер, и будући командант бригаде, жели да се прво евидентирају чланови партије. Између осталих и ја дигнем руку (по Џогином наговору). Он ми је пре тога рекао да скоро никада не проверавају чињенично стање, поготову за омладинце који су тек примљени у средњој школи. Држали су, вероватно, да никоме неће пасти на памет да се зајебава са таквим стварима. Елем, не беше нас пуно, тек петоро, шесторо. И заиста, уписаше наша имена, обави се још неколико састанака, обависмо један састанак и ми: ''чланови'' партије; и формирасмо бригадну организацију Савеза комуниста, отпаде преко стотину омладинаца а ја одох на прву радну акцију. Наравно, као члан Савеза комуниста Југославије. У шта сам се упетљао схватио сам тек кад сам стигао тамо. Почеше да ме позивају на састанке, редовне и ванредне. Кад год искрсне неки проблем: чланови партије на састанак!!! Најзад, и када бих ја почео да се зезам и претерујем у томе одмах су стизала упозорења: „Ти си члан Партије и треба да дајеш добар пример осталима“.

Наравно, следи иницијација: ''бицикло'', ''гитара'', ''калодонт''. Коме се посрећи: скидање мрака. Пожарства, рано устајање уз Здравка Чолића и ''Друже Тито ми ти се кунемо'', те ''Лепе Росе из наше бригаде''. Много спорта, музике: разглас. (Чувени Стевица који ме поздравља са разгласа док ходам кроз насеље). „Они: нете! – Оте, оте, но шта те“, и тако даље. Трасери, норме, водоноше, лепе болничарке, ласцивне песме у аутобусу, извикивање парола.
Та радна акција у Пироту ми није остала у добром сећању. Из више разлога. Рад није био ни тежак, нити лак, али се испоставило да нису дошле баш неке добре бригаде. Није било девојака ни за лек. Тек њих пар, на нас пар стотина. Због тога је било ужасно досадно: шта има да радиш на Радној акцији ако тамо нема женских чељадета?! Па због њих је већина нас и дошла. Чак и у тим условима ја сам нешто петљао са неком Скопљанком, муслиманком, али се и она некуд изгуби после пар дана. Вероватно се вратила кући кад је видела где је дошла. Да малер буде још већи, тамо у Пироту су ми украли и гитару, тако да сам већ после десетак дана био дебело разочаран. Време сам проводио углавном у друштву једне змије белоушке коју смо ухватили на траси. Међутим, након пар дана је и она утекла, на згражавање мојих цимера. Треба признати да су концерти били одлични. Гостовали су ЕКВ, Галија, и чини ми се Парни ваљак. Ипак, реших да и сам заждим. Испаде да сам се џабе „примао“ у партију. Уз немушти изговор о болести у породици, кренем из Пирота према Нишу, јер сам тамо хтео да потражим мог омиљеног деду, очевог ујака. Знао сам да ће ме он добро опскрбити са новцем, којег да признам, мисли се на новац, и нисам имао нешто посебно ни када сам одлазио на акцију а камоли после петнаестак дана. Све је испало по мом плану. Никад нисам омашио у проценама и очекивањима када је тај човек био у питању. Вратио сам се кући са пуним џепом пара и мислио сам да сам заувек завршио са радним акцијама.
Ипак, није било тако. Касније сам ишао на још две радне акције: у Словенију, у неко рударско место, мислим да се звало Храстник, и у Краљево. Али се то догодило нешто касније, када сам био старији, после одслужења војног рока и краха на студијама.
У Словенији је било добро. Био је то период пред распад државе. А сваки период пред распад нечега носи у себи опуштености и хедонизма. Словенце је болео стојко и за радне акције, и за социјализам, ако ћемо право: и за нас са југа. Хтели су само да се што боље забављамо и тако однесемо повољне утиске о словеначком друштву које је већ планирало како ће да утекне из заједничке нам државе. Сећам се да су давали адидас патике (Словенијашпорт), и да су их делили капом и шаком. Дошла је једна бригада из Грузије и ја сам се са својим тадашњим знањем руског језика добро уклопио са њима. Мрзели су Русе, пили водку и јели кавијар до изнемоглости. И ја са њима. Само што ја нисам мрзео Русе. Дошла је и бригада из Загреба. Мешана. Пола бригаде су сачињавали питомци Војно-техничке академије, а другу половину су попуниле девојке из неке загребачке школе или тако нешто. Сад, дал' је баш било пола-пола, то сада није ни најмање важно?!

Ја, а, и цело друштво тамо, већ смо добро шљокали. Нису пили Албанци. То је били задња година мешовитих одлазака. Али није разлог то што они нису пили. Одвојени језичком баријером и предрасудама, њима је било важно да се добро намире у мензи а да што мање раде на траси. Тако да смо фактички ми, и ако у једној бригади, представљали две засебне целине. Свако је гурао и фурао за свој грош. Испостави се да је командант бригаде из Загреба мој класић из Београда. Из Војне гимназије. Још се испостави да се једној Хрватици из те бригаде свиђа како свирам гитару. (Наравоученије млађим нараштајима: уколико нисте баш неки примерак лепоте, учите да свирате гитару). Али, рекла ми је прве вечери: „Допадаш ми се, ал' не бум се фукала са тобом, па ти си Србин“.
Имали смо се у сваком погледу, после пола сата.
У ствари, ја сам обећао Давиду, грмаљу из Грузије, носиоцу црног појаса у џудо-у (и највероватније КГБ-еовцу), да ћу ургирати код ње - за њега. Међутим, омаче ми се, па сам се данима крио од њега (са њом). Једнога дана, не одосмо на трасу, сами у соби цео дан, да те бог види. Кад, одједном на вратима Давид са флашом водке у руци. Кад нас је видео голе у кревету, само је изустио: „Что это, Ига?“. А онда је отворио флашу, попио литар наискап и отишао. Поподне се вратио и рекао ми: Мы братья, мы не будем спорить для девушке(или тако нешто, не држите ме за руски). После смо попили сандук водке и појели једно три килограма кавијара.
Убрзо смо се „заволели“, па је мој класић дозволио да она пређе код нас. Дошла је у нашу бригаду, моју собу, у мој кревет. (моји млади цимери су прислушкивали шта радимо и повремено прилазили говорећи: „Мајсторе, може ракијица?“. После смо се виђали и на другим местима. До рата смо се једном видели у Студењаку, и једном у мојој вароши. Дошла би на неколико дана, донела паре које смо немилице трошили, провели би се уз пијанке и секс, ја бих се после позајмљивао за њену карту а она се враћала међу пургере. На крају сам добио и ударничку значку. Не од ње, већ на радној акцији о којој сам говорио. (Мада, пошто сам био млад и врло потентан, вероватно би ми и она дала једно две-три ударничке значке, да се шта питала по том питању). Више за културно-уметничке активности, јер сам непрестано негде свирао, дружио се са Грузинима а на трасу сам слабо одлазио.
Одмах следеће године, а мислим да је то била 1989-а, Албанци су почели да бојкотују све државно (осим принадлежности) па су тако одбојкотовали и радне акције. Ми смо се организовали, нашли спонзоре и отишли у Краљево: једнонационално. Све је већ одисало кризом и мирисало на грдне невоље које ће убрзо следити. Тако ни по питању добровољног рада није ишло бог зна како весело. Сви су се склањали а једино смо ми Срби живели у неком свом свету који нисмо хтели да мењамо ни за живу главу. Ни једна акција, која је још остала у животу, није могла те године да скупи две до три бригаде. „Браћа“ су нас напустала. У Краљево је дошла једна бригада-крш из Македоније, и, бригада из неког дома за незбринуту децу. Девојака у бригадама било је мало али су долазиле из града у насеље. Дошле су и неке девојке од прошле године, Словенке (зна о томе Југота). Тамо сам замало добио батине од неких градских ђилкоша, због неке лепе девојке која је много плакала кад смо се растајали, али су другови из насеља прискочили и припомогли да ја не заплачем пре тога.


Треба напоменути и једну радну акцију из школе. Као ученици Пољопривредне школе ишли смо у Ђаковицу да беремо грожђе („ај' д'идемо у лојзе да беремо гројзе“ или: „ај, берем гројзе бирам тамњанику“). И тада, враћајући се пре веремена, због неке утакмице, умало не оставих главу у недођији око Ереника. Спасио ме је друг Албанац, који ми је пре тога шапнуо: „Ако зуцнеш српски, најебаћемо и ти, и ја“. Наравно, ћутао сам. Зато сада лајем.




ЈОШ ПРОЧИЈАТЕ НА БЛОГУ: