BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

петак, 30. октобар 2020.

АВИОНЕ, БАЦИ МИ БОМБОНЕ!

 

ЛЕТАК/ЛЕЦИ из авиона!

Некада није било мобилних телефона и интернета, никаквих друштвених мрежа, рачунара, таблета, твитова, СМС порука. Имали смо, у почетку, радио станице у ограниченом броју а после и телевизијске програме: један, па два (и то други уз помоћ додатне антене у виду пробушеног лавора). Локални електронски медији нису ни постојали. Данас је лако, за тили час читава планета се упозна преко једног твита је ли старлета променила гаћице или (како ми доживесмо скоро) читава нација је преко СМС била обавештена да "ће поцркате сви“.

А било је у прошлости потребе да се народ неког поднебља, града, вароши или села, обавести о важним предстојећим догађајима, да се упозори или опомене. Негде је постојао разглас на трговима, негде би се лепила обавештења на зидове и плотове, постојао је и теренски рад разних кадрова, још раније: добошар би ишао улицама, лупао у свој добош и читао обавештења и наредбе. Све је то, ипак, било ограниченог карактера и домета, јер ни на један од побројаних начина није се могло стићи до већине људи, поготово до оних по забитим деловима.



Због свега реченог, понекад се посезало за избацивањем летака из авиона. То би биле оне лакше летелице пољопривредне или спортске авијације, које би са одређене висине и изнад одређеног подручја избацивале хиљаде папирића на којима су била штампана обавештења и прогласи, такозвани: летак/леци.

Руку на срце, нисам могао да нађем информације како је ситуација стајала пре рата по том питању али су са том праксом избацивања летака из авиона почели окупатори за време Другог светског рата, када би због тешког приступа одређеним теренима бацали летке из авиона и на тај начин позивали побуњенике на предају или би претили уколико до тога не дође.



После рата, повремено, посезало се за аеропланом и летком. Није се то дешавало често, макар не тамо где сам ја провео детињство, скупа је то била работа за тадашње појмове, обично је морала стајати држава иза свега тога, чак и онда када је у близини било аеродрома и лаке авијације.



На тај начин су грађани и сељаци најчешће бивали обавештавани о некаквим важним догађајима: вакцинацијама, епидемијама, маневрима, пописима, снимањима; а некада су то биле и мање важне ствари: митинзи или спортски догађаји.

Неколико пута сам као клинац имао прилике да присуствујем таквим догађајима: када се из авиона, изнад моје вароши, избацују леци. И не само да гледам већ и да лични учествујем. Какав би то доживљај био!? Очас посла би се створила гомила деце, трчали би низ улицу и викали: „авионе, баци ми бомбоне, ја ћу теби паре да купиш цигаре“. Неки су се после клели, лажући наравно, да су заиста нашли бачене бомбоне. Настала би општа јурњава, сакупљали би те листиће, у почетку јер би нам старији тражили да им донесемо да виде о чему је реч, а после тога јер би између нас настало такмичење ко ће више скупити тих листића (испод ока тражећи бомбоне).



Ветар би разносио тај папир на све стране, изгледало је као да пада папирнати снег. Један део тих летака би пао у рибњак или у реку, други би се задржао у крошњама дрвећа а ми се не бисмо либили да загазимо у воду или да се попнемо на дрво само да би сакупили више од других.

Једном су били, сећам се, разнобојни: плави и црвени. Садржаја се не сећам: кога је то уопште од нас деце интересовало. Могла је бити нека година око Титове смрти.

После неколико сати јурњаве и трчања, уморни, мокри и прљави (надасве: гладни) враћали би се својим кућама, са гомилом папира у џеповима, недрима и рукама, и нисмо имали појма шта би смо радили са свим тим. Мајке су нас грдиле што им доносимо лом у кућу ("не могу да почистим за вама"), очеви би нам измерили по неку преко носа што нас нема цео дан ("шупичкуматерину"), деде би по нешто од тих летака наболи на ексер у клозету ("дај дер, ваљаће"), а бабе би тражиле да им оставимо тај папир за потпалу (пошто по формату нису одговарали за увијање нечега).

Како је технологија напредовала, тако је и потреба овим поступком опадала (осим егзибиције). Међутим, онда је дошла за нас та несрећна 1999. година. Решили су да нас покоре, казне и окупирају. Да нас сломе у сваком погледу (што и данас чине). Почело је пропагандом и лажима а наставило се бомбама.

И, мислили су да ће све убрзо бити готово и да ће Срби после неколико дана бомбардовања посустати и предати се. Када су, после неког времена, схватили да су погрешили у проценама, онда су се опет латили пропаганде. Како војници на положајима и цивили без електричне енергије и срушених репетитора нису могли да прате њихове електронске медије, НАТО је почео да из авиона избацује на стотине хиљада летака. Било је тридесетак различитих летака, са другачијим садржајем, али су мање више сви имали исту поруку: предајте се иначе ћемо вас све побити ("сви ће дизгинете")!



Највише је таквих летака бачено у граничним подручјима, тамо где наши војници нису попуштали ни за јоту. Бацали су их и у градовима где су мислили да подстакну отпор против Милошевића. Тако је један град и једна несретна бригада (делови ње) дошао у жижу интересовања НАТО пропаганде пошто је један део људства те бригаде, из тога града, напустио положаје у Метохији и запутио се назад. Не наводим која је бригада у питању јер је већи део њеног састава часно, храбро и поштено извршавао своје обавезе. Али су тада из авиона наши душмани избацили много летака како би подстакли да војници напусте положаје са поруком да „док они ратују Милошевићева полиција туче њихове родитеље, браћу и сестре“.

За овим НАТО лецима нисмо трчали као што смо то чинили док смо били деца. Друга је то прича и други контекст. Авиони нису бацали бомбоне већ бомбе.  И није било тога што би нам они могли рећи а да ми то нисмо знали боље од њих. Али могу рећи да су често злослутније изгледали ти папири бачени из ваздуха него бомбе које  су такође бацали, и то у много већим количинама. Зашто? Па бомбама су хтели да нам узму живот а лецима су желели да нам отрују душу, поремете дух и убију нам достојанство. Хтели су да нам наметну лаж коју би морали да прихватимо (ко што чине и данас): да су нас гађали бомбонама и за наше добро. Није им успело у том погледу а тоалет папира је било и без тога.



субота, 24. октобар 2020.

ОГОВАРАЊЕ, ТРАЧЕВИ, ИНТРИГЕ...

 


Људи из провинције, (и, провинцијалци у градовима), оговарају страсно, из мржње, из душе. У великим градовима се оговара и у оквиру друштвеног живота: зарад ''добрих'' обичаја и стварања слике да сте у жижи догађања и упућени. У великом граду свакодневно срећете велики број људи које више никада нећете срести па се ваша пажња фокусира на познате личности и глобалне проблеме. У провинцији од раног јутра до касне вечери ви комуницирате са људима које ће те свакодневно сретати до краја живота. Зато је тамо све лично: па и трач.

Мене су оговарали. И данас ме оговарају. Иако живимо у различитим местима и градовима већина је своју провинцију понела са собом: у глави. Често помислим да је додирнута граница, да нема даље, да више не може ништа ново да се смисли – кад се увек, наново, и наново, изненадим. Више се не вређам. Некад јесам. Сада знам да је све то доказ неке моје вредности. Сићушне, често и непостојеће, али свакако вредности. Чим те оговарају значи да им нешто сметаш. Онима који им не сметају, којих се не плаше, којима не завиде ни због чега, њих не оговарају - њима се подсмевају.

Још од школских дана постао сам предмет оговарања. Додуше, тада наивних и дечијих али свакако не мање болних и отровних. У том добу су најтежа оговарања (најболније се доживљавају) она која су везана за твој физички изглед. То најчешће и нису оговарања јер се исказују на тај начин да их и ти одмах чујеш, дакле: директно – ипак, личе.

Касније, како године пролазе тако и оговарања постају озбиљнија, па, и опаснија. Теме су разноврсније али пажљиво одабране тако да ударе и заболе најефикасније, језик је отровнији, ситуације маштовитије изрежиране. Добре алапаче морају имати, поред дугачког језика, и живу машту. То оговарачи не чине свесно већ по инстинкту али без грешке и врло ефикасно. Оговарање је унутрашњи порив и за то је потребан таленат. Наравно: и мржња. Оговарање без мржње је неинвентивно и јалово.

Од бенигне ствари, од неважног догађаја, из непостојећег односа – трач може да сагради Вавилонску кулу, и да ту исту кулу уз помоћ енергије коју производи трачерски ''perpetuum mobile'' чини на око реалном и стварном. Важна је интерпретација. Тако један догађај може добити на десетине значења и епилога – по правилу свих неистинитих. Најгоре у свему је што и најплеменитију побуду трач сведе на огољено користољубље. Када некоме помогнете – то чините због неке користи, никад зато што имате доброте у себи. Кад радите вредно и поштено – то је да би сте се додворили некоме а не зато што сте професионалац. Када нешто знате – то је да би сте се правили важни а не да би сте некога посаветовали и подучили. Кад волите – то је зато да би сте се оженили добро а не зато што сте се заљубили. Кад желите – онда се претварате. Кад се бавите политиком – хоћете да се накрадете. Кад се добровољно јавите за мисију – желите да пре од других стигнете на место пљачке. Трач вам никада не дозвољава да погледате истини у очи. И супротно. Кад он краде – трачари да сте ви то урадили. Кад он лаже – лагањем то вама натура. Кад је лош човек – трачем постиже да су сви други лоши сем њега.

Трач је непобедив али безопасан по истину. Не можеш га истином угушити ако ниси стрпљив. Наравно, бићеш на великом губитку - краткорочно. Трач наноси штете на кратке стазе. Само време и принципијелност могу ефикасно савладати трач. Време углавном - најефикасније. Човек се мора научити да чека. Кад се трач победи нечињењем а после неког времена некакве сатисфакције има али не нарочите. Трачаре је тада брига за то јер су људи без морала. Много је веће било њихово задовољство ономад кад су пуштали у етар отровне речи.

Најопаснији су трачери који трачају алузијама и они су по правилу најинтелигентнија сорта оговарача. Када се трачари у назнакама онда трач изгледа уверљивије а варијанте изреченог трача су неограничене јер је на тај начин свакоме пуштено на вољу да одузима и додаје шта год хоће.



Наравно, најбоље је оговарање не чути. И, претварати се да си у најбољим односима са онима који те оговарају. Јер њих највише боли ако њихово оговарање умре и замре, ако се не чује већ остане у четири зида где је изречено.

''Нека остане међу нама ово што ћу ти рећи'' – започиње трачер своју причу добитном формулом којом ће она бити разаслана на све стране јер он ни би ни почињао да је прича да зна да ће она остати неиспричана другоме.

''Ово је у поверењу'' – је магична реченица оговарача јер је она најбоља гаранција да трач неће умрети и да ће још врућ наставити да путује даље. Одговор: ''Таман посла, где бих ја то...'' – је само доказ да је трач посејан на плодно тло и тамо где треба.

Дуг је пут од патње до равнодушности према трачу. И неопходан. По том питању не може се пречицом. То је део сазревања. И по томе се касније разликују зреле од незрелих особа. Кад се на трач реагује ироничним смешком и сажаљењем према оговарачу то је онда поуздан знак да је наступило доба озбиљности, искуства и зрелости код човека.

Не бих могао да направим листу најгорих оговарања намењених мени и мојој породици из простог разлога што вероватно оне најгоре нисам ни чуо. У ствари, сигуран сам у то. Никако немам илузија да су оговарања икада престајала. Како је породица, и сваки од нас, успевала-о и грабила-о корак по корак напред тако су и оговарања постајала интензивнија. То је најбоље мерило онога колико си успео – што те више оговарају значи да више вредиш.

Ипак, присетим се неких па ми данас смешно изгледа све то и схватам колико је било бесмислено и глупо нервирање и патња са моје стране.

У замку оговарања упаднеш оног тренутка кад почнеш да враћаш истом мером. Све док си само жртва оговарања ти си позитивац и на доброј си страни а оговарање нема праву снагу. Кад постанеш учесник у оговарању, према страни која тебе оговара, онда си у истом глибу са њима и ни по чему се не разликујеш од њих.

Тешко је одолети. Оговарање има своју магичну снагу и драж. Рекох, оговарање краткорочно, понекад, доноси изванредне резултате и управо је зато примамљиво и тешко је одолети му. Дугорочно није – али ко мари за то. Мало се ко и сети изворног оговарања када после неког времена истина изађе на видело. Чак те, по обичају, баш онај који те је трачарио, убеђује како је он једино говорио истину и бранио те док су те други олајавали на пасја уста. На тај начин, обично, започне се нови трач.



Боли изговорена измишљотина – за преживљавање тога човек мора да буде јак и супериоран. Много боли – понекад. Немоћан пред интригом човек пати. Један глас у мору интрига не значи ништа. Људе не интересује истина – чују само оно што им се свиђа и оно што желе да чују. Интрига, њена моћ, зависи од онога који је изговара али још више од онога који је слуша. Од овог другог, наиме, зависи хоће ли трач заживети или ће умрети одмах после изговарања. Као и кад су вируси у питању: епидемија се шири како расте број преносиоца.

Има и добродушних оговарања, безопасних, шале и трика ради. Кад пријатељи препричавају згоде из претходне пијане вечери или кад родитељи причају о својој деци. Али, то и нису права опањкавања.

Оговарање није: то што треба да буде - ако није изречено са злом жељом. Увек, и увек, оговарамо онога којега би волели да видимо на коленима, пониженог, да уживамо у његовим мукама. Лажу они који говоре да некога оговарају за његово добро.То је само исприка, само-оправдање за осећај беде у себи. Јер, свесни су они који оговарају да чине нешто ружно и лоше. Зато још и додатно лажу па веле ''да ово што говоре вама о њему – исто би казали и њему у очи''. Никада тај олош не говори човеку у очи шта мисли о њему.

Најчешће се оговара из љубоморе. Најчешће, такође, љубомора нема никаквих реалних основа. Мислимо погрешно о некоме, завидимо му због погрешне перцепције и нереалне процене – па онда хоћемо да га сатремо лошом речју. Љубомора изговара лошу и ружну реч а не језик. Језик само палаца ради оријентације – као код змије отровнице.

Најбоље оружје против трача јесте: постојаност. Човек мора бити достојанствен и истрајан. Уколико мисли да је у праву никако не треба тражити компромис са трачем или демантовати исти. Трач се мора игнорисати а трачери се морају отворено презирати. Њих то боли и они ће још отровније говорити. Али!!! – њих то боли и то је најважније.

Кад се претварате да оговарање није стигло до вас онда бескрајно разочаравате онога који вас причом мрзи. Он ће пробати на све начине да гадост лагана о вама доспе до вас (јер му је то циљ) и зато се треба претварати да није тако и онда кад вас највише пече и боли лаж о вама.

Док вас оговарају значи да нешто вредите, или макар: да нисте пропали начисто. Или: да они мисле да вам добро иде. Оговарање према вама оверава ваш статус у друштву. Пропалице и губитнике нико не оговара. Оно, јесу их оговарали али само док су пропадали (тиме је потпомагано њихово пропадање) међутим оног тренутка кад је евидентно да је човек скроз пропао: више га нико не узима у уста.

четвртак, 15. октобар 2020.

Три метера сомота, три су врсте писаца!


 

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).



Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.



Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog