КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

субота, 23. фебруар 2013.

МАНИФЕСТ ЛИЧНОГ НАЦИОНАЛИЗМА



МАНИФЕСТ ЛИЧНОГ НАЦИОНАЛИЗМА
Ја сам условљени националиста. Типично, српско-инаџијски. Иначе сам мирољубив, дружељубив и добар ки лебац. Нисам националиста из користи, по потреби личној или наруџби. Могло би се рећи, да сам националиста из нужде, у самоодбрани. Верујте, врло често сам себе терам на силу да будем оно што у природи нисам.
Зашто све то?
Терају ме други, противничка страна. Понашам се онако како се други понашају према мени. Ја чак и нисам националиста због национализма са друге стране. Више ми сметају они што се праве да то нису (са било које стране), а, у збиљи националистички ударају само по мом народу. Као: „Нисам националиста, сви су ми народи исти, али ти Срби ништа не ваљају и баш заслужују да добију по носу још коју бомбу“. Или, ови наши „космополите(ни)“ овде: дрвље и камење на српски национализам и на Србе, а о другима ни слова.
Терају ме да будем националиста јер прикривају свој примитивни национализам, дају себи право да се боре за свој народ највише кроз оспоравање било каквог права Србима. Дају себи право да буду националисти оспоравајући моје право да то будем.
Иначе, на добру намеру, на доброту, на истину и разумевање, узвраћам увек дупло. Никада не бих могао да кажем ништа ружно о некоме само зато што је друге нације. Волим да се дружим и контактирам, али само у условима међусобног разумевања и уважавања: не терај ме да говорим ружно о свом народу да би ме прихватио! Наиме, у околини влада правило: добар Србин (и, прихватљив) је само онај Србин који ружно и неистинито говори о Србији и своме народу. Е, вала, нећу!!! Зато ја постанем националиста и кад ми се неће, мада ме овдашњи националисти не прихватају за свога, често ме не разумеју, још чешће им се не свиђа то што говорим и пишем.
Укратко, национализмом најчешће узвратим из ината, мада почесто и, и како то често бива, и: из немоћи! Не можеш будалама ни на који други начин објаснити неке ствари до тврдокорним ставом да те не интересује шта он говори јер ти тераш своју причу и бориш се за твоју ствар.
Неки мисле, због свега поменутог, да сам контрадикторан, да сам поводљив, да час заступам једну, час другу страну. Није им јасно што по некад пишем са националних а други пут са грађанских позиција. Не воле кад говорим о српским жртвама исто онолико колико не воле кад говорим о српским злочинима. Не разумеју да волим своју земљу и да ћу јој према потреби служити и као националиста, и као грађанин, и као Србин, и као Мађар. Не схватају да ћу зарад напретка своје земље бити и румунски националиста уколико је то потребно да одбраним част Србије.  Јер код нас је то навикло да нико не размишља својом главом – већ се сви држе догме, понављају једно те исто, научени да говоре туђом идеологијом и за туђе интересе.
А, у суштини, мој став је исти па је отуд и различито понашање у различитим условима. Принципи су у питању. Ако си добар: онда мораш бити добар за свакога. Ако ти је до истине: онда је не можеш пренебрегавати кад није добра за тебе и твој народ, но се мораш са њоме суочити. Исти је мој став јер стоји на темељима етике и морала, разликује се од случаја до случаја јер не можеш исто закључивати кад си џелат или кад си жртва. Не можеш исто говорити онима који те мрзе или онима који реално сагледавају проблеме. Према свецу и тропар – рекло би се најпростије по задатој теми.
Кад кажем „национализам“ ја при томе углавном мислим на вербално испољавање истог. Најчешће да бих изнервирао протуве, ја увијем своје мисли у обланде које им се никако не допадају. Што ме више после тога нападају и мрзе то знам да сам више у праву. Ја не мрзим но се инатим са глупошћу других. Зло не чиним, већ изврћем руглу туђе стереотипе. Мој национализам је од финих, култивисаних и културних, није примитиван, безопасан је у крајњем случају. Рекох: вербалан. Ја нисам ратовао у име национализма већ сам због њега више читао и писао.
Нисам националиста са добрим људима, чак и кад они јесу националисти. Само ако ме не дирају глупошћу и аргонацијом – могу са мном да раде шта хоће. Гостољубив сам и дружељубив са свима и према свима. Увек показујем најлепше лице Србије, само добро, паметно и лепо. Волим различитост, поштујем је код других. Борим се за туђа права кад видим да су угрожена. И, то не зато да бих испао добар већ зато што верујем да тако мора да буде, што сматрам да штитећи туђа права, уједено штитим и своја, што желим да се створи систем који ће бити исти према свима, те тако неће више бити потребе за мојим национализмом. Данас је у Србији ситуација посве другачија. За све постоји заштита, каква таква, једино можеш неограничено да нападаш и пљујеш по Србима и Србији без икаквих последица.
Верујем да људи могу живети у миру, уз поштовање закона и права других, први бих ја прихватио равноправне услове, чак бих прихватио и одређени степен позитивне дискриминације. Међутим, данас, и јуче, ни трага од равноправности. Увек јача слаба оспорава права слабијој. Да зло буде веће, кад су Срби у питању, сви им оспоравају право на равноправност: и јачи, и слабији.
Мораш се борити за своје да би поштовао туђе. Мораш поштовати своје да би и други то чинили. Ако се ти сам не бориш за своје, зашто би то чинио неко други? Свако гледа степен и одлучност упорности одбране својих интереса код својих непријатеља. Гледа колико су чврсти у својој одбрани или нападу. И према томе се равнају. Кад испред себе имају бескомпромисног борца - онда се повлаче. Кад наиђу на слабића и издајицу - онда нападају још жешће него су у први мах планирали, јер имају више изгледа да победе.
Овако схватам ја свој национализам: његово је да те напада а твоје је да се браниш. Ја национализам схватам као одбрану свога а не напад на туђе, и по томе се разликујем од националиста са друге стране, оних који ме нападају.
И, онда, ја схватим разлику. Ја нисам националиста већ патриота!!! Кад сам већ патриота онда не могу бити мондијалиста, али, исто тако, као патриота могу да схватим свако другачије мишљење које није директан напад на моју земљу.
Ја прихватам да је било злочина али не прихватам да су их само Срби чинили. Ја могу да прихватим да су Милошевић, Туђман и Изетбеговић по свом менталном склопу исти, да су исто криви и заслужни, али никада нећу прихватити да је Милошевић ђаво а ова двојица анђели. Ни супротно, ни у било којој другој комбинацији. Или смо иста говна, или смо исто злато. Ту почиње и завршава се мој национализам.
Ја волим своје и волим туђе: кад је лепо и добро.
Ја мрзим туђе и мрзим своје: кад је лоше и ружно.
Ја сам по некад националиста из простог разлога што је бесмислено протраћити и онако кратак животни век дозвољавајући другима да те зајебавају и да те праве будалом. Оно што је за однос према самом себи у окружењу: карактер; то је за однос према сопственој нацији у окружењу: национализам. То је као кад навијаш за свој клуб, кад се бориш да твоја фирма буде успешна. Код свих осталих то је борба за националне интересе, једино се код Срба то карактерише као национализам. Код свих других то је тежња за очувањем националног идентитета – једино је то код Срба национализам.
Врло често ја национализмом желим да се оградим: да не будем као они. Од два зла бирам мање. Правим отклон, копам ров, подижем брану. Само да се разликујем од њих, па шта кошта - нека кошта. Важно је само разликовати се, јер тако себи дајеш шансу да будеш добар и постигнеш нешто веће и вредније, за себе и друге.
Свој национализам најчешће испољавам кроз досетку. Анегдотски упоређујем нас и њих. Бројчано аргументујем чак и онда када ме нападају лажима и фантазијом. При том, чешће ме и више нервира примитивизам наших националиста од префињености оних који су на другој страни али искрено верују у то што говоре и раде. Ја немам проблем са искреношћу. Имам са лажовима и онима који се претварају да су једно а, у истину, су нешто сасвим друго.
Мој национализам је чојствен: брани друге од себе.
Мој национализам је јуначан: брани себе од других.
Мој национализам је имагинаран: не постоји уколико га други не потпале.
Мој национализам је несталан: испари при првом додиру са добрим и поштеним.
Мој национализам је јефтин: не добијам новац за њега.
Мој национализам је скуп: ако би требало нешто да жртвујем за њега, био би то мој а не туђи живот.
Мој национализам је поштен: јер говорим ружно и лоше о свом народу кад год то заслужи.
Мој национализам је доследан: не дозвољавам да о мом народу говоре лошији од њега.
Мој национализам је тренутан: одрекнем га се чим се други одрекну свога.
Мој национализам је частан: не продајем веру за вечеру.
Мој национализам је ненаметљив: ја га нисам свестан док га не видим у другима.
Мој национализам је безопасан: никоме зло не наноси.
Мој национализам је патриотизам.
Мој национализам не постоји а ја га морам измишљати, јер њиме правим границу између добра и зла, етичку и естетску (а, не никако етничку и расну) границу између мене и оних са којима не желим бити у истом кошу.
Ја сам националиста који стоји испред стрељачког вода: мојег или њиховог. Никад у самом строју. Никад иза строја. Ја сам националиста чије је грло под ножем. Ја сам националиста који би радије био убијен него да убија. Ја сам националиста само зато што желим добро своме народу и то само онда када му други желе зло. Кад нико не жели зло моме народу (што је ретко и скоро немогуће) ја онда више нисам националиста и не желим добро своме народу, већ га остављам да сам брине о себи као што и остали народи чине: кроз своје институције. Ја тада обично критикујем властити народ грђе од оних који га мрзе. Чиним то да га учиним бољим и исправим његове мане и недостаке.
Ја сам националиста који себе не ограничава нацијом, ни вером, ни језиком, ни бојом, ни идеологијом. Не ограничавам се никаквом границом. Једино ми је идеја ДОБРА, са идејом ИСТИНЕ, примарна, али то није ограничавајући фактор, већ напротив фактор који руши пред собом сва друга ограничења.
Мене интересује истина. И: правда! Једино, кад се деси као код нас, овде, да сви лажу и да су сви неправедни, онда се ја опредељујем за властиту лаж и властито чињење неправде. Зашто бих ја заступао лажи противниче стране?! И, сад, ово изгледа недоследно за некога ко говори о истини. И, јесте тако! Али је нужно. Не можеш се борити истином против оних који се служе пропагандом, којима истина ништа не значи и који признају само закон јачег и грлатијег. Дође време када истина никоме није потребна јер се води борба ко ће кога да надјача и победи. Да је шта вредела не би ни дошло до рата и борбе. Да су хтели да је чују не би пуцали на нас. Па и кад почне да се лаже: ја ћутим. Али, не дам за право другим лажовима, но стојим уз своје. Чим угледам са друге стране поштена човека, ја презрем своје лажове и почнем истином да зборим, ма како она била болна за мене и мој народ. Такав сам ја националиста.
Ја сам националиста који не краде, не убија, не лаже (само по некад прећутим лаж зарад помоћи при надлајавању са керовима преко плота). Поштен сам човек а по некад националиста. Је ли лепо овако сам о себи да говорим?! Не, него ћу да пустим оне који ме не воле да причају другачије и лажно!
Ја сам националиста истеран и протеран. Ја сам националиста који не истерује и протерује, и кад је могао: није то чинио. Ја сам националиста који је пострадао од властитог национализма и властитих националиста. Кад нисам хтео да терам и убијам: од својих. А кад сам теран и убијан онда од њихових. А, опет, када чујем неискрене антинационалне и потплаћене мешетаре, кажем да сам националиста. Рећу ћу и да сам свиња само да не будем исто што и они.
Ја сам више националан, за разлику од антинационалних. Оно ЛИСТА и ЛИСТИЧКИ на своје НАЦИОНАЛНО додајем из преке потребе, често преко воље.
Мој национализам је дефанзиван. Мирољубив је. Он је што мора а не што хоће. Он не би али нема куд. Нико га не пута хоће ли или неће, уколико хоће да буде и остане људски. Он није ствар избора већ неминовност. То је нешто изнад. То нема везе са примитивним тумачењима онога што се данас сматра под национализмом.
Највећи националисти су они који говоре данас како је национализам назадњачка идеологија. Али, то су велике нације па им се може. Оне нису угрожене и довољно су јаке да себи приуште такав луксуз. Они себи могу још приуштити и то да једно говоре а друго да раде. По њима, национализам је кад ја браним своју земљу: у својој земљи. Али није, по њима,  ништа лоше (шта више!) што они мене нападају у мојој земљи. То је по њима борба за демократију и људска права. Није национализам кад Американац хоће да те пороби, већ је национализам то што ти хоћеш да се успротивиш томе, макар и само вербално.
Ја сам данас националиста да то не би морао да будем сутра. Да то не би морало да буде моје потомство. Знам, лагодно је не чинити ништа, не говорити ништа, стајати са стране и чекати расплет. Бити добар са свима, никоме се не замерити, још и имати некакву фајдицу од тога. Најзад, најлепше је бити на страни јачега. Не борити се, повлађивати, мирити се са судбином. Најлакше је не размишљати својом главом већ прихватати ствари здраво за готово, онако како те јачи тера да их прихватиш. Да понављаш од њега научено. И, чим се супротно од тога понашаш - прогласе те за националисту. Чим аргументовано оспориш њихове подвале - прогласе те за националисту. Чим душом својом станеш уз оно што волиш (ма какво било) - прогласе те за националисту. Чим осете да волиш – националиста си. Ето, зато сам ја националиста.
Мој национализам није искључив, он је интернационалног карактера. Ја сам светски човек са сачуваним идентитетом. Ја сам мондијалиста који се не стиди своје нације и жели јој добро као и свим другим и осталим.
Нећете га ви мени!!! Ваш је добар а мој не ваља!!! Ваш је чист а мој је прљав!!! Ваш је праведан а мој насилнички и поган!!! Не, вала!!! Оно што ви говорите о свом национализму – говорићу и ја о мом(е). Онако како се ви понашате: тако ћу и ја! И шта је онда спорно у мом(е) национализму? Ништа! Какав је и које су његове последице зависи од вас, он је одраз ваших тежњи и циљева, вашег делања. Он је одговор на ваше питање.
Ја се можда срамим што сам националиста али то сам данас да се сутра моје дете не би срамило што сам му отац. Срамио бих се још више да сам као они што нападајући Србе пуне своје џепове а ако нису националисти већ нешто „напредно“. Има, додуше, и оних који то раде из мржње. Има и оних који то раде јер не знају за друго, за боље. Они су (на)вођени. Они се ништа не питају. Њихово је само да мрзе и да се самоиспитују зашто је то тако. Има оних који мрзе Србе зато што не може да им се дигне или их нико неће. Па се шиље на нас.
Мој национализам је интелектуални – ја знам више од српских мрзитеља. Паметнији сам, више сам прочитао, спорадично сам бистар. Диже ми се. Ја све и да нећу да будем националиста: морам!!! Ја се тако сврставам на страну истине и потенције. Аргументовано рушим њихове лажи, у сваком погледу. Опет, аргуменотавно изношење тужних истина о нама прихватам, и тада престајем да будем националиста. Тада се срамим.
Мој национализам је духовни – ја се не кунем у Бога, већ верујем у истину. Ко се куне у Бога не може бити националиста, јер је Бог један исти за све, само га другачије зовемо. А, истина није једна све док има лажи.
Ја сам националиста кад морам. Већи део свога бивстовања то нисам. Нисам у свакодневном животу, у баналној комуникацији, нисам на улици, нисам са пријатељима. Националист сам углавном на духовно-интелектуалном нивоу, и то пре свега (и: углавном) кад почну да вређају моју интелигенцију. Националиста сам у 99% случајева због увреде интелигенције. То углавном чине глупљи, што проблему даје на тежини.
Ја нисам националиста кад ме вређају – то одбијем на глупост. Ја такав постанем тек кад осетим да хоће да ме направе будалом, да ми продају муда за бубреге. Кад кријући своју мржњу они нападају мој одабир љубави. Ја постанем националиста кад окорели србомрсци и србоубице вичу: „Држ' те националисту!“:
Постанем националиста кад почну да ме убеђују да ми чине зло за моје добро. Да ме не сатиру зато што ме мрзе, већ да ме награде. Када ми кажу да то није ништа лично већ да је у питању универзална вредност, њема Богом дана, да је они сеју по свету и да је моја највећа мана што ја то не могу да разумем.
Постанем националиста кад моје митове они руше својим и новокомпонованим.
Постанем националиста кад бомбом хоће да ми донесу мир, кад јебањем хоће да ме одвикну од силовања, кад убијање спречавају масовним убијањем.
Постанем националист кад хоће да ме јебу у дупе.
Постанем националиста кад ми пишају по традицији.
Постанем националиста кад ми дирну у рокенрол.
Мој национализам почива на следећем принципу: све што не желим да се догађа мом народу - не чиним другима. Или је можда боље рећи: све што желим себи желим и другима. Али је можда најбоље рећи: све што други желе мени, у сваком погледу, желим и ја њима са освртом на добро. Ако желим добро Србима, желим га и другима. Они који желе зло Србима не могу бити добри ни своме народу, ни другим народима, осим краткотрајно, привидно и плитко.
Ја се не понашам националистички осим кад се борим за опстанак. Ја не јуришам у име национализма. Иначе, јуришам ретко, што због изнемоглости, што због тога што немам много оних које бих за собом јуришом повео. Јер мој национализам, ако мора да јуриша онда то чини први, а последњи бежи. Само тако има смисла пропагирати га другима. Тиме сам се замерио примитивним националистима са моје банде који углавном чине супротно.
Због чега је мој национализам добар и бољи од других?
Ја кажем: сви смо ми иста говна, једнаки смо и у добру, и у злу. То је мој национализам.
Други тврде: ми смо добри и лепи а ви сте лоши и говна. То је њихов нацизам и фашизам.
Њихов „пацифизам“, пак, односи се само на њих, док би нама они радо дали по носу. Мој национализам се разликује од њиховог (таквог) пацифизма што се ја морам бранити од њих и њихових пацифистичких ћушки.
Они хоће мир у својој кући а да ратом загосподаре мојом кућом. Мој национализам се огледа у одбрани кућног прага.
Ја сам националиста да бих био слободан. Мондијалиста данас мора да има газду.
Ја сам националиста зато што то сада, у данашње време у Србији, није модерно. Ови са друге стране, што пљују по Србима чине то да би били у тренду глобализације, што мисле да су тако напредни и што намакну неку парицу за то.
Ја сам, по некад националист, јер сам појединац. И као такав стојим насупрот примитивне руље мондијалиста. Примитивне руље, морам ли поновити?!
Националиста сам, рекох већ, и што ми се диже - али на жене. Националиста сам јер волим жене.
Ја, и да сам Хрват (не дај Боже) или Американац (исто) опет бих, по некад био националиста. Не као они: увек, али по некад: да. То значи да сам у неку руку космополита и да могу живети било где. Ови други, у Србији, ови што ја нећу да будем као они, они не могу живети нигде друго осим у Србији. За своје понашање и деловање у било којој другој земљи били би ухапшени и осуђени.
Мој национализам је частан. Мој национализам је од речи. Што год будем, како год да се изјашњавам, шта год да чиним, ја ћу бити бољи од својих непријатеља - јер сам бољи човек од њих. Ја сам добар човек и зато је мој национализам добар.
Мој национализам је контрапродуктиван. По мене лично и штетан. Увек сам на страни слабијег, најчешће губим и страдам. Али се борим. Али страдам националистички: са својим народом.
Да сам у Енглеској, а националиста какав сам овде, звали би ме конзервативцем. У Америци би се подразумевало да такав будем, да будем патриота и све остало сматрали би издајом. У Немачкој би ме частили пивом и кобасицом зато што са правом држим до своје велике нације. У Израелу би ми дали пушку и не би ме питали за ништа друго. У Хрватској би ме отерали у лудницу или затвор уколико не бих био националиста. Једино ме у Србији бију мотком по глави због патриотизма.
Мој национализам је индивидуалан. То није ствар руље, крда, безличне гомиле. Мој национализам има духа, стваралачки је, раздвојен својом индивидуалношћу од примитивизма супротне стране. Где влада једноумље нема места за мој национализам, па макар са друге стране били истомишљеници.
Мој национализам је интелигентан, образован, душеван и тих. Он добротом побеђује примитивни мондијализам, још примитивнији глобализам и најпримитивније остале национализме.
Мој се национализам вазда борио и крварио за напредне идеје. Он је оптуживан као зло до стране фашиста, од комуниста, и од капиталиста, и од овог данас без имена и лица. Сви су они и увек њега сматрали за главног непријатеља овде.
Ја са својим национализмом могу да радим шта хоћу јер је он у суштини демократски. Зато ја могу да га одрекнем у име вишег циља. Могу да кажем све о њему кад то заслужи.
Најзад, мој национализам јесте опстанак. Уколико не баштиним национално неће ме бити, а то не желим. Желим да постојим - док постојим, својим именом, презименом, пореклом и делом. Ја не желим да будем неко други, касно је за то, јер човек сам и ако сам Србин, нисам компјутерски програм. Чак и да сам књижевни лик не бих могао да се променим. Не могу се дописивати и мењати већ написана ремек-дела.
Мој национализам потрајаће док траје лудило и безумље које нас окружује. Ако треба да бирам између туђег и свог, изабраћу моје! То је ваљда нормално. Или: није?!
Волео бих ја, да не будем националиста, да будем радо виђен гост и свуда прихваћен, али!!! – неће ме они оваквог какав јесам, они ме хоће онаквог какав они желе да будем, по њиховој мери, по њиховим идејама, да причам њиховим језиком и мислим њиховом главом. Зато немам избора и мислим да сам у праву.

четвртак, 21. фебруар 2013.

О ИЗДАЈИ



О ИЗДАЈИ

Парафразираћу прво перо српског новинарства Предрага Милојевића (из његовог текста о бившем британском премијеру Рамзеју Мекдоналду) па ћу рећи: Они који раде против свога народа бивају одгурнути од тог народа као Јуде али и они за чији рачун раде примају их к' себи исто као Јуде.

Не може народ бити колективно добар или лош. Народ може бити твој, у супротном си ти ничији. Појединачно се може говорити о добру и злу. Држава се, међутим, као највећа тековина једнога народа мора чувати по сваку цену. По сваку цену!!!

Тако је то, враћам се на прве мисли, чак и када издате оправдано и из добрих намера – и даље сте издајица. Свој народ не смете поистоветити са злом, већ, и када то зло увидите, само својим добром га требате исправљати. Личним примером и личном жртвом а не издајом. Никада не стати на страну непријатеља свога народа, чак и ако су у праву, но мењати свој  народ на боље, изнутра.

Међутим, док за пређашње поставке и мисли има макар метафизичких дилема, за оне који узимају новац да би радили  против свога народа не постоји никаквог оправдања.

Недавно сам чуо дилему, а у вези некаквих спискова који су обелодањени а тичу се организација и појединаца који узимају новац од страних служби, а која гласи: „И, шта, сада мене неко треба да премлати на улици само зато што узимам новац из иностранства?!“. Па наравно, свако ко узима новац од страних земаља  а да би радио против свога народа треба да буде премлаћен на улици! Кад већ држава не ради своје и не хапси их. Ипак, претерао сам: батине нису цивилизацијски чин. Не бих волео да неко добија батине на улици, у мојој земљи, ма колико био крив. Можда тек да падне које шишање, као што се радило у целој Европи, пре извесног времена, са свима онима који су се курвали са окупатором и непријатељом.

Ајде да узмемо за тачну тезу да смо изгубили све ратове у последње време. Али, шта то доказује? Ништа!!! То што смо изгубили ратове не значи да нисмо у праву и да се нисмо борили за праведну ствар.

Значи ли то да су само победници, и они који су јачи од нас, у праву?! Те зато треба да дамо своју земљу, да је продамо, да је олајавамо додворавајући се јачему и признајући да је у праву што нас је тукао, а, и за све остало. Зар само зато што нам победници суде ми морамо прихватити истину?!

Обашка, што нисмо изгубили све ратове. Али, нама спочитавају да смо кривци и кад победимо, и кад изгубимо, и по мени то не држи воду. Макар ћу да сумњам.

Морал и право нису увек на страни јачега. У ствари: најчешће нису! Треба прихватити неминовност пораза али никада се не мирити са њиме, никада не треба непријатељу признати да је у праву само зарад чињенице да је јачи и да је победио. У овим чињеницама се руше лажљиви темељи моралних дилема оних који раде за непријатеља. Они, дакле, нису у праву никако, и оно што нам пласирају као отрежњујуће истине су,  у ствари, само пропаганда једне од стране у сукобу, у овом случају: друге, непријатељске стране.

Курцио Малапарте у роману Кожа на једном месту пише:

„Не волим да гледам до које мере човек може да се спусти да би живео. Више сам волео рат од ''куге'', која нас је после ослобођења све упрљала, покварила, понизила, све људе,жене, децу. Пре ослобођења смо се борили и патили да не бисмо умрли. Сада смо се борили да би смо живели. Постоји велика разлика између борбе да се не умре и борбе да се живи. Људи који се боре да не умру задржавају своје достојанство, бране га љубоморно, сви, људи, жене, деца, грозном упорношћу. Људи нису повијали кичму. Бежали су у планине, у шуме, живели су у пећинама, борили се као вуци против завојевача. Борили су се да не умру. Била је то племенита борба, часна, поштена. Жене нису бацале своје тело на црну берзу, да би себи купиле руменила за усне, свилене чарапе или хлеб. Гладовале су, али се нису продавале. Нису продавале своје људе непријатељу. Више су волеле да виде своје синове како умиру од глади неголи да се продају, неголи да продају своје људе. Само су се проституке продавале непријатељу. Народи Европе, пре ослобођења, патили су с' изванредним достојанством. Борили су се уздигнута чела. Борили су се да не умру. И људи када се боре да не умру хватају се снагом очајања за све оно што сачињава живи део, бесмртни део људског живота, најплеменитији и најчистији састојак живота: достојанство, понос, слободу сопствене савести. Боре се да би спасили сопствену душу.

Али после ослобођења људи су морали да се боре да би живели. Понижавајућа је ствар, ужасна, то је просто срамна нужност борити се да би се живело. Само да би се спасла соптвена кожа. Није то више борба противу ропства, борба за слободу, за људско достојанство, за част. То је борба против глади. То је борба за комад хлеба, за мало ватре, за неку крпу којом треба покрити своју децу, за мало сламе, на којој се треба опружити. Кад се људи боре да би живели, све, чак и празна посуда, пикавац, поморанџина кора, корица хлеба покупљена на сметлишту, осушена кост, све за њих има огромну вредност, одлучујућу. Људи су способни за сваку врсту подлости да би живели: на све гадости, на све злочине, да би живели. За комад хлеба свако од нас је спреман да прода своју жену, своје кћери, да укаља своју мајку, да прода браћу и пријатеље, да се прода другом човеку. Спреман је да се баци на колена, да с вуче по земљи, да лиже ципеле ономе ко га нахрани, да савије кичму под шибом, да обрише, смешећи се, лице испрљано пљувањем: има понизан осмех, сладак, поглед пун гладне наде, животињске, једну дивотну наду“.

Само, ови „наши“ нису гладни а опет чине све то. Српски народ је гладан а опет није учинио ништа вредно презира.

Не постоји дилема. Постоји само избор хоћеш ли се борити за нешто своје и сачувати достојанство (и, највероватније пострадати) или ћеш се продати за корито помија - али под условом да постанеш свиња (јер само свињама пристаје корито са помијама).

Малапарте је изванредно поставио своја размишљања када је „борбу“ поделио на ону да се не умре и ону да би се живело. Смрт је само једна и коначна, живота има различитих и другачије вредних. Оправдано је чинити све да би се преживело али не оправдава курварлук чињење да би се живело овако или онако.

Достојанство, слобода и понос нису кварљива роба – то су трајне вредности, уколико их неко поседује. Зар некима ништа не значи спасавање душе – властите или народне?! Чак и када издајете из узвишених побуда опет сте на крају само издајник. Кад продајете своју душу не можете ништа више вредети после тога. Неће тај коме продајете отаџбину никада ништа добро учинити за њу, кад је већ ви који сте њено чедо и чија је она мајка тако лако дадосте за златнике.

Зар се своје дете, или свој родитељ, даје другоме за новац, чак и када је непобитно доказано да су у питању лоши људи, криминалци, наркомани, алкохоличари, лопови – све то да су, опет су наши, треба им помоћи а не продати као роба ономе ко да више.

Сваки човек мора бити син свога времена. Он може досезати испред свога времена али само погледом и идејом. Време нас везује за простор и трајање. „Своје време“ подразумева и: своје бреме. Бреме времена и подневља мора да носи син истих. Бити човек свога времена значи користити да твоја епоха буде упамћена по нечему, најбоље би било, што је и најређе, по доброме.

И када не ваља, твоје време је твоје. Треба размишљати на следећи начин: можда би и твоје време било боље да си и ти сам добар и бољи. Увек има у једном времену више доброг него лошег, ако знаш да пронађеш. (У којем год да си времену тренутно, никад нећеш бити млађи и то је најважније). То наравно тражиш у себи. Своје време и своје бреме носиш и живиш у себи. Спољашњи свет је само одраз у огледалу, одраз твој, твога времена и твога бремена.

Кад продајете своју земљу, треба знати да продајете и себе. Сами себе продајете и тако то схватају они који вас купују. Не могу вас, и неће, поштовати кад су вас већ купили. Зашто би указивали пажњу и поштовање нечему што се може купити, што је плаћено и њихово. Зар се проституке поштују?!

Када се изда из идеала, ајде, то некако и може да се разуме. Може се посумњати да се то чини из неких узвишених побуда, из тежње да се учини добро, да ствари буду боље. То дакле нису проституке него радодајке.

Разумем, такође, кад неко изда из освете и беса. Учињено му је зло, немоћан је да се другачије бори, па чини оно што једино може. Освета и жеља да напакости другима јаче су од моралних стега, најчешће човек не влада собом, слеп је од мржње, и тако то. То, дакле, нису ни проституке, ни радодајке, већ осветољубавнице.

Разумем кад неко изда и због уцене. Покушава да спаси себе или породицу, од бруке или страдања, најчешће нема избора, само најачи могу то да прогурају. Не оправдавам али разумем. Ниси радодајка али мораш кад год траже.

Има, додуше, и залуталих. Из чисте глупости или неког хендикепа. Они се користе као топовско месо. А прикључили су се том послу по систему: видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. То су оне јаднице што их прво напију па их после на редаљку, а оне се ујутро ничега не сећају.

Ипак, никако не могу да разумем или оправдам кад неко издаје због пара, то је само дно дна. То су камењарке.

Како изледа данашњи издајица Србије, и њених интереса, који то чини за новац или положај (што му дође на исто)?!

Углађен господин, неуглађена дама или симпатични јуноша. Представља себе као борца за људска права и демократију, као некога ко се суочава са мрачном прошлошћу, са злочинима, који ради на помирењу. Најчешће се ради о мушкарцима и женама, или њиховим потомцима, који су у Србији страдали после чувене Осме седнице када је Милошевић почистио дотадашње пулене смењеног руководства. Интересантно је да су ређе у питању страдалници из Титовог времена. Кад је реч о млађим нараштајима, то су углавном особе којима ништа није свето и које желе каријере преко ноћи, не питајући на који начин ће то постићи.

Даљи профил би изгледао овако: све што су могли да узму од Србије узели су (и даље узимају) – станове, дипломе, кредите, плате, дневнице, донације, хонораре... Ако су нешто у животу постигли то им је омогућила држава по којој данас немилице пљују. Већина њих је у старим временима, Титовим временима, заузимала значајне позиције (или њихови родитељи када су млађе генерације у питању). То су добро ситуирани људи, нема међу њима сиротиње и губитника, једино у духовном смислу има гологузије. Живе добро, рекох још од времена када се за један погрешно протумачен стих ишло у букагије. Међутим, још од тада се назире једна константа, једна идеологија којој су верни и данас: грме против такозваног српског национализма. Кажем „такозваног“ јер су га они најчешће проналазили где га није било, као што то чине и данас. Вокабулар: исти!!!

Почели су да узимају страни новац још од времена Милошевића. Кобојаги да се боре за демократију. Па им се усладило. Па су се навукли. Сада не могу да се скину. Њима не одговара да се било шта среди и поправи по Србији јер онда не би могли да лају, а, ако не лају онда им газде не бацају коске.

Не издају они класично, јер немају шта да издају, обзиром да им ништа није свето. Они продају. Они кевћу и опањкавају, стварају алиби онима којима је потребан. За њих су Срби увек криви за све, чак и за оно лоше што се њима самима догодило. Са друге стране, за све остале имају разумевања. Нису много паметни и то им је предност у овом случају. Обично понављају једне те исте фразе, користе се са неколико флоскула – и, то је то. У ретким сучељавањима са неистомишљеницима уместо аргумената користе етикете. Њих не интересује истина, њих интересује само редован прилив донација и дотација (како год?!).

Они се увек праве да знају више, да знају оно што други не знају, али то је само поза. Рекох, углавном се ради о ограниченим глупсонима, плаћеним протувма, који најчешће и нису свесни, не разумеју оно о чему причају.

Типичан данашњи српски издајник у 50% случајева и није Србин, те му је отуд и лакше у моралном смислу. Практично, то и нису издајници већ људи који раде за своју страну, за своју ствар.

Данашњи типични српски издајник, не узима паре за своју издају само од страног фактора, и то је највећи апсурд српске збиље. Апсурдно јесте али је истинито, већина елитних српских издајица данас највише пара узима из државне касе, од српских пореских обвезника, из буџета, из уста болесника и ђака, од државе коју издају и продају, од народа којег мрзи и презире, од заставе коју блати и пљује?!? Већина њих се данас угурала на неке функције, у неке одборе, где примају позамашне плате. Донације од Србије такође издашно користе. Може се онда само замислити какве су то протуве и моралне нуле?!

Није тешко бити српски издајица. Ту није потребна никаква идеологија, трунка морала, никаквог знања. Није потребна чак ни храброст јер је то привилегована група (за разлику од националиста). Ствар је проста: увек и само треба бити против Србије и српског народа, те против српских интереса. Ма како, по некад, апсурдно звучало оно што причају, они се увек држе истих постулата. Јер, на крају шта је истина,  а, шта не, процењују њихове газде са запада или окружења. Зато их не интересује истина и нису јој ништа дужни, њих интересује само новац и хоће ли газде бити задовољне учињеним.

Типичном продавачу српских интереса, данас у Србији, не можеш ништа. Он има моћ, свакакву. Од њега дрхти власт, опозиција, медији, судије. Још један апсурд – Србијом данас из сенке владају они који би најрадије да је нема. Или да је има али у „разумним границама“ Београдског пашалука.

Типичан српски издајица мрзи своје истомишљенике јер сматра да је он највећи издајник и да му други нису ни до колена те да исти немају права да узимају новац који он може узети.

Српски изајник је дрчан када говори о Србији и мањи од маховог зрна када говори о српским непријатељима. Он је као пијанац који се понижава у кафани за чашицу ракије а кад оде кући постаје звер и немилосрдно туче жену и децу. Он је немилосрдан у једном случају а чкења у другом. Храбар је он против Срба јер има моћне заштитнике, а, и нико га у Србији не удара по ушима због тога. Тај је увек на страни јачега (уколико Срби нису јачи). Тај никада не стаје на трулу даску, осим, уколико није баш велика цифра у питању.

ТО је несретно створење. Закрваљених очију, увек прежи око себе, никада смешак на уснама, никада мио поглед према некоме. Само мржња или страх. То можда и није створење, више је: СТВОР. Са или без почетног слова С.