КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 25. јун 2009.

ЗМИЈЕ У НАШЕМ ВРЕМЕНУ



             


          Добрица Ћосић, Време змија

Па, да!!! Сад' ми је јасно што се ускомешао морални талог овога друштва. Ћосић, по свом обичају, пише отворено о ономе што мисли о унутрашњим и међународним политичким дешавањима. Где се највише замерио појединкама и појединцима? Замислите?!? - дрзнуо се да осуди бомбардовање Србије од стране Америке и сателита, па још и да говори против њих самих, а замислите он неће ни да прихвати тезу да су Срби једини и искључиви кривци за све што се догађало на просторима бивше СФРЈ. Нечувено!! И, нормално, неко је из вана (и, из 'нутра) одмах дао миг: време је да зарадите своје апанаже, удрите по српском писцу и академику, да не квари омладину. Јер, зна се још од старе Грчке шта следи онима што кваре младеж. А, овима није било потребно два пута рећи. Време змија јесте време нашег подневља и садашњег битисања.

Мислим да Ћосић у књизи није накнадно кориговао своје погрешне процене и перцепције из релевантног времена па то мени књигу чини интересатнијом. То је једна од највећих вредности ове књиге. Јер, мене интересује шта је писац мислио у то време и на који начин је размишљао а не шта је после десет година прочитао у новинама или видео на телевизији. Тако вреди погледати шта Ћосић пише о томе шта је добро и неопходно (по њему) учинити за српску ствар, шта ваља без одлагања урадити. То је још више разљутило дотичне креатуре, јер: нико не сме и нема права да се бори за српске интересе, па макар то били и сами Срби, па макар та борба била чисто саветодавне природе!!! Колико треба времена глупим Србима да схвате да је најбољи Србин – неСрбин?! Или што би рекао покојни генерал Кастер.... Чудно је време дошло, уместо НАТО авиона Србијом лете сподобе на метлама. Душу дало за неког новог Булгакова.

Ћосић се, даље, дрзнуо, (много се по њима дрзао у овој књизи) да људе који су бранили Космет, који су бранили отаџбину од НАТО агресора и шиптарских терориста, назове: херојима. Недопустиво!!! – са становишта наших непријатеља. Са мог становишта то није радио у довољној мери: требао је целу књигу да посвети њима.

Каже Добрица: Српски народ нема будућност са тројицом комунистичких Црногораца. Милошевићем, Булатовићем и Ђукановићем. Капнуло је, дакле, и нешто дуванскога новца да се поспеши тужба против оца нације из чијег су шињела, ако ћемо право да зборимо, и изашла наречена господа-другови. Сад, један је мртав, други политички мртав а само онај марлборо-мен је и даље моћан. Или, то њега можда нарочито и не тангира?

Ћосић моралним ништацима назива: Клинтона, Олбрајтову, Блера, Кука, Шредера, Фишера, Ширака, Ведрина, Солану, Кушнера и Холбрука. Овакво друштво је тешко назвати неким другим именом. Побуниле су се организације за људска права и млаћење празне сламе јер су неки од наречених данас радо виђени гости у Београду. Једино што, кад дођу, морају стално да држе руке на леђима: дугачак је ред дупеувлакача у земљи Србији.

Три идологије - каже Ћосић – оставиле се или ће оставити дубоко крвави траг у двадесетом веку: бољшевизам-стаљинизам, фашизам-нацизам и амерички клинтонизам-глобализам. Руку на срце, свака од поменутих идеологија је имала присталице у Србији: неке мање, неке више. У некима је учествовао и сам Ћосић. Али му се данас не замера то. Он је тужен јер нико не сме да каже ништа против агресора Србије: у Србији. Поготову не дирати Американце – они највише плаћају.

Ипак, чудим се како им се макар није допао Ћосићев дефетизам који провејава кроз неке делове књиге?! Зар им није довољно што је на неколико места написао да се не вреди борити за Косово, да је рат унапред изгубљен па се зато не вреди ни борити узалуд?! Нема места чуђењу, допада се сигурно њима тај дефетизам, али што би рекао Тито: „Mаљо је то. Сувише мало да би амортизовало све оно што је Ћосић написао о њиховим послодавцима, газдама и макроима. Оне, као, кажу, да му највише замерају што је написао да је Албански народ примитиван. Ја сам схватио да је на једном месту цитирао новинарку Шпигла, а на другим местима то чини, а на тај начин, у своје име али нисам, заиста, осетио мржњу у његовим речима јер је то увек чинио у неком контексту а, ако ћемо право, он се у књизи ни о Србима не изјашњава баш увек најбоље. И, то углавном чини са правом. У сваком случају, примитивизма има у сваком народу на кугли земљаској али је Србија на првом месту на свету по примитивизму елите. Можда је Албански народ у неким сегментима своје колективне свести примитиван?! Можда?! Али је српска елита, или оно што се подразумева под тим: примитивна, да примитивнија не може бити. Што замерати Ћосићу што је тако нешто рекао за Шиптаре кад нисмо замерили Бајдену што је то исто рекао за Србе, но смо га ових дана дочекали са црвеним тепихом, а по понашању наших политичара фалили су само црвени фењери на зградама где су га примали наши званичници. Не знам само, ко је преузео улогу мадам, (можда амерички амбасадор у Србији)?!

Заблуда је Ћосићева да је било могуће разграничење и подела Космета мирним путем. И ако дође до тога то ће пре бити последица рата него неког договора. Међутим, да се није ратовало, де се одмах прихватио Рамбује, данас не би било ни Србије, ни северног Косова, ни енклава. Не би било ни оних 150 земаља у свету које и даље не признају Косово као независну државу. Не тврдим да је ова и оваква данашња Србија нешто добро и право, али је, за сада, ма колико се трудили и у самој Србији, и даље, на већем делу своје територије неокупирана. Јесте распродата али макар не морамо да гледамо америчке војнике како крстаре српским друмовима. Ипак, постоји опасност да плиткоумни и потплаћени политичари издају земљу (не би то била права издаја јер не можеш издати нешто чему никад ниси припадао) и пусте окупаторе на мала врата, чему су иначе склони и у Владином, и, у неВладином сектору. А, то је данас у Србији једно те исто: верујте ми на реч. Пуна су им уста Европе и НАТО-а, јебали их они. Хоће по сваку цену да иду код оних који су нас колико јуче убијали, код окупатора и непријатеља, код оних који нам отимају део територије, код савезника свих наших ратних и иних противника. Ја мрзим Европу јер је намерна да уништи мој народ – каже Ћосић на 67-мој страни књиге. Ту реченицу му неће опростити разни европљани у Србији. Ко данас каже да је за Европу и НАТО – савремени је Милан Недић, кажем ја. Не кажем да је Милан Недић негативна појава, ствар је у перцепцији, он није имао никаквих избора – ови данас имају избор: ДА ОДУ!!! Недића сам више поменуо као метафору, па ко воли нек изволи. Нема изговора, ретко када је Србија имала идеалну позицију при избору. Увек су одлуке доношене уза зид и са ножем под грлом.

Удаљих се од Ћосића а, у ствари, нисам. Покушавам да објасним ко су његови непријатељи, ко напада његову књигу. Не ударају они на писца. Не!!! Стар је и немоћан он, да било шта промени. Ударају они: на стуб друштва!!! Тако бар мисле. Црква, војска, академија, књижевници, Црвена звезда, непослушни професори, породица, национална свест, здрав однос према сексу – и још много тога је на удару оних који треба да направе од Србије банана републику. (Црна Гора и Македонија нису ни то, оне су крем-банана републике, ова друга нема чак ни име, прва га има али га је укаљала признавањем Косова. Кад смо већ код Црне Горе вреди на овом месту подсетити на који начин Слободан Јовановић у књизи Влада Александра Обреновића на страни 310 (I књ.) описује посету књаза Николе Србији учињену 1896. године: Кнез Никола држао је краља Александра за руку, брисао сузе, крстио се и падао на колена, успомене на ''тужно Косово'' поново су оживеле, - и цела црква је ридала.... То косовско расположење које је од првог часа изазвао код света, кнез Никола одржао је и даље. На дворскоме ручку говорио је без уобичајене дипломатске уздржљивости. У његовој здравици краљу Александру запажено је ово место: ''Ја ти дођох на Видовдан..... Цијело је Српство данас у духу с нама; што оно жели, желимо и нас двојица...).

На неким местима Ћосић је контрадикторан. Час говори једно, час супротно. Вероватно су у питању године. Час је пацифиста, час милитант. Једном су српски борци - хероји, на другом месту су људи који безразложно гину, на трећем месту - пљачкаши; на једној страни је песма на тргу пркос и храброст, већ на следећој је - глупост и гротеска.

У свој дневник, вођен у време бомбардовања Србије, Ћосић је непотребно, ван логике и форме уметнуо размишљања о религији, хришћанској филозофији, о догми и гностицима. На таквим местима се и образованији читаоц изгуби и после неколико редова није сигуран какву књигу чита и о чему писац говори, тако да могу да замислим како су се само мучиле оне којима памет и опште образовање (заједно са моралом) и није баш најача страна. Ван сваког контекста (говорећи о томе шта тренутно чита) он помиње поједине ауторе и њихова дела, па на основу тога изводи закључке и прави паралеле, уместо да је радио супротно: да своје мисли поткрепи примером, он пример поткрепљује накнадном памећу. Такође, на много места и много пута, Ћосић се понавља, записује исте мисли, поставља исте дилеме. Ипак, на доста места је, богами, и добро начепио многе политичке и јавне личности из света и Србије а неки су од њих и данас моћни и опасни. Начепио је и оне које не би требало (није препоручљиво) начепити ни на који други начин: гомилица београдских дама које не знају за стид, и чија имена због личне нелагоде не наводим.... Те београдске даме (ко је помињао да је потребна мадам?!) је највише наљутило што Ћосић говори и о српским злочинима у својој књизи и залаже се да се кривци приведу правди. Како се само дрзнуо да им отима 'леб из уста?! Оне су те, и једине, које (за новац) смеју говорити о српским злочинима. Неће то радити тамо неки српски писац, па још и ЗА ЏАБЕ, чисто из неких моралних и етичких разлога. Ко хоће о моралу – нека иде у цркву!!! Невладине ствари све раде за паре и тачка!!! Не пљују оне по српском народу зато што то воле, таман посла, оне то раде за новац. Ништа лично. Nothing personal.

Дигло се много прашине ни око чега. Ћарио је само Ћосић и драго ми је због тога. Књига се продаје и једва сам је нашао. Продавци у књижарама по унутрашњости су ми говорили да свака испорука плане за пола сата и да праве листе чекања. Ћарио је и невладин сектор, намакли су још који долар у сврху блаћења Србије и Срба а на случају Ћосић ће се богами још зарадити. Као по обичају, једино није ништа ћарио српски народ. Никакву велику мисао и истину му није подарио отац нације са овом књигом. Јер, сви ми знамо оно што је он написао на страни 150: А Албанци, то балканско племе које у свом постојању није ништа вредно створило за светску културу и цивилизацију, које се прославило вештином у шверцовању дроге, данас је најславија жртва на Планети.

Знамо, да. Али, оца мораш поштовати и кад понавља једну те исту причу, јер знаш да он то чини из најбоље намере, мораш мајку волети и кад посенили, или то што је родитеља снага мало издала не значи да треба да му окренемо леђа. Не можемо бирати своје родитеље, не можемо бирати у којој земљи ћемо се родити и које ћемо вере и нације бити, на крају, не можемо бирати ни ко ће нам бити отац нације - али можемо све то поштовати колико је у нашој моћи, јер на тај начин поштујемо себе, и покушати да дамо оно најбоље из нас не би ли поправили све то: земљу, нацију, веру и ИДЕЈУ. Зар да нам они који нападају Ћосића буду алтернатива?!! Уопште није важно шта је написао у књизи Време змија – на његовој сам страни. На нашој сам страни.