четвртак, 17. мај 2018.

ПРИМЕР: КАКО СЕ У СРБИЈИ ДАНАС ДОБИЈА КЊИЖЕВНА НАГРАДА



На једном примеру (једне главе) из романа ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА показаћу вам да и ја знам како треба писати за књижевну награду у Србији. И да је то ствар избора а не умећа.


                                         1999.

(ОРИГИНАЛ ИЗ КЊИГЕ)

- Команданте!!! 'Де да сместимо санитет, имамо рањених, треба да се обраде!

- Терајте у манастир, и онако на крову конака стоји велики „црвени крст“, неће те ваљда ту „тражити“.

- Разумем!

- И, погледај карту, тамо изнад базена, оног празног, поставите један вод са „пе-ка-теом“. Видиш ли која је то кота? Ту је негде био некакав логор раније, има остатака, нек послуже као заклон, ту се утврдите и поставите препреке, обезбедите ту страну да нам се стока не спусти иза леђа, док не очистим овај део!

- Разумем!

Овога пута није „примирје“, или „мир“. Рат је тек почео. Пробало се и са ђаволом и са социјализмом. Није ишло. Можда је време да се проба са Богом. Тим јединим којег имамо. Ујка Сем, то на жалост, не схвата. Његов Бог је зелене боје а осећај за правду је сотонски.

- Команданте!!! Погодили су санитет на путу према манастиру. Шта да радимо? Пријем!

Ето, ни тај „швајцарски црвени крст“ на крову конака ништа није помогао. Прави крст треба! Витешки!!! Крсташки!!!

- Вратите се да завршимо са овом бандом доле, усмерите минобацаче на ону зграду на крају, где су се утврдили. На путу ка Јунику су извели жене и децу на пут, а они се ко пичке крију иза њих. Да средимо ове, па за ноћас спремите нож и бомбу, другачије неће моћи уколико 'оћемо да избегнемо оне цивиле. А тај пут до сутра мора бити проходан и безбедан, макар са земље. А ови горе знају, мајку им јебем.

- Разумем! Тен-фор!

Пре осамдест година околне шуме су биле пуне качака. Пре педесет година околне шуме су биле пуне балиста. Данас, околне шуме су пуне терориста. Ко дланом о длан. Осамдесет година. И све је исто. Или: није!?

Наслоњени на зид неке куће, држећи се заклона, један од двојице специјалаца држи  новине из Београда старе неколико дана и чита: „круг двојке“ и невладин сектор их називају ратним злочинцима и зликовцима који врше геноцид над недужним албанским цивилима. Наравно, никоме од ове двојице не пада ни на памет да помоли главу иза зида према тим „недужним цивилима“ јер би му уследио снајперски хитац у исту. Даље: неки опозициони лидери траже да се бомбардовање настави све док се не сруши режим у Београду. Даље: повампирени агенти краља Николе који су на власти, продају народ у Црној Гори за шаку долара и кило власти, тај исти народ који истиче транспаренте са поруком: „Гађајте и нас, нијесмо шугави“. Специјалац згужва новине и баци их под чизму. Не може да схвати како њих двојица, леђима ослоњени на зид, изазивају толику мржњу у Србији и Америци? Они чак нису ни тамо у тој Америци, у својој су земљи. Један од њих рођен је свега неколико километара од тога зида.

- Срећа што до оних клинаца на Кошарама не стижу овакве новине – рече своме саборцу.

- Лакше им је да гину ако знају да имају за кога – одговори му докрилник.

- Договор: важи?!

- Важи! До краја, нема потребе да стално га обнављамо.

- Није згорег да се подсетимо.

- Оно, добро кажеш, није.

Младић који је читао новине, напипа зелену бомбу на борбеном прслуку. „Своју“ бомбу. Већина њих је имала „своју“ бомбу, ону себи намењену, да се непријатељу не падне жив у руке. Иако је по западној штампи тај исти непријатељ најчешће називан синтагмом „ненаоружани цивили“, био је то окрутан и крволочан противник, без милости, без закона. Истина је, догађало се да и ова страна, којој припадају млади специјалци, убије грешком или намерно цивле, жене, децу. Рат је. Пуца се на све стране. Али они никада нису мучили заробљенике, нису се иживљавали над људима. Са друге стране, кад би неко пао у руке тамо њима, смрт је на крају бивала као награда. Најтеже је било доћи до ње. Често су терористи знали да преко радио везе „директно преносе“ мучење затвореника. Био је то вид психолошког притиска, да се утера страх у кости. А како уплашити некога ко има „своју“ бомбу?

Међутим, оно што је као информација последњих дана стигло до њих, ипак их је мало поколебало. Говорило се о одвођењу заробљеника у Албанију, где им ваде органе и продају их. Од тада више није било дилеме. Отуд „договор“ да не дозволе један другоме „падање“ непријатељу у руке свакога дана потврђују. За живота. Са мртвима, како им воља. Борити се док се може и има снаге, до последњег метка и последње бомбе. До ове „своје“. А онда их намамити, па уколико је могуће још кога повести са собом у смрт. Међутим, уколико неко буде рањен и немогућан да се сам убије, обавеза је његовог саборца да то учини. То је био тај договор.

Опипа још једном своју бомбу па упита саборца:

- 'Оћемо ли на „један-два“, или на „један-два-три“?

- На „три“ – одговори овај, па потрчаше преко сокака, до следећег зида. И тако, од зида до зида, док не освоје и последње упориште и митраљеско гнездо „ненаоружаних цивила“, све до друма који води ка Јунику, а све у нади да неће доћи тренутак када ће бити у ситуацији да проверевају колико су одлучни и намери да употребе „своју“ бомбу.

У поменутом Београду, кружним током на Славији мало моторних возила, аутобуса и трамваја „кружи“. Ембарго, па немају људи горива, а централе су порушене, па нема ни струје. А, около падају и НАТО бомбе. Штити Запад Албанце бацајући ракете и бомбе око гроба Димитрија Туцовића.

 

                     

                                           1999.


(ДОПИСАНИ ПРИМЕР ВАРИЈАНТЕ ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ У СРБИЈИ)

- Команданте!!! 'Де да сместимо заробљене цивиле, треба да се обраде!

- Терајте у манастир, и онако на крову конака стоји велики „црвени крст“, неће те ваљда ту „тражити“. Оставите неку младу Шиптарку за мене.

- Разумем!

- И, погледај карту, тамо изнад базена, оног празног, одлично је место да их ликвидирамо. Видиш ли која је то кота? Ту је негде био некакав логор раније, има остатака, нек послуже као заклон, ту их побацајте!

- Разумем!

Овога пута није „примирје“, или „мир“. Рат је тек почео. Пробало се и са ђаволом и са социјализмом. Није ишло. Можда је време да се проба са Богом. Да се убије у име тога Бога. Тим јединим којег имамо. Ујка Сем, то на жалост, не схвата. Његов Бог је зелене боје а осећај за правду је сотонски.

- Команданте!!! Пуцају на нас из шуме на путу према манастиру. Шта да радимо? Пријем!

- Вратите се да завршимо са овим стоком доле, усмерите минобацаче на ону школску зграду на крају, где су се склонили жене и деца. То ће им пољуљати морал. Да средимо ове, па се ноћас спремите за провод и јебачину.

- Разумем! Тен-фор!

Пре осамдест година околне шуме су биле пуне качака. Пре педесет година околне шуме су биле пуне балиста. Данас, околне шуме су пуне цивила које је српска власт отерала са својих огњишта. Ко дланом о длан. Осамдесет година. И све је исто. Или: није!?

Наслоњени на зид неке куће, држећи се заклона, један од двојице специјалаца држи  новине из Београда старе неколико дана и чита: пропаганду српских листова о победи српске војске на Косову. Наравно, никоме од ове двојице не пада ни на памет да помоли главу иза зида када су на другој страни борци за слободу из редова ОВК. Они воле да се боре само против ненаоружаних цивила.

- Срећа што нисмо на Кошарама, тамо се стварно гине – рече своме саборцу.

- Лакше им је да гину ако знају да имају за кога, наше да што више опљачкамо – одговори му докрилник.

- Договор: важи?!

- Важи! До краја, нема потребе да стално га обнављамо.

- Није згорег да се подсетимо.

- Оно, добро кажеш, није.

Младић који је читао новине, напипа кесу у џепу јакне. „Своју“ кесу. Пуна је опљачканога злата и девиза. Има договор са другом, да уколико се некоме од њих нешто деси, овоме другоме припада кеса. Отад се више плаше један од другога него од Албанаца. Знају се међусобом.

Опипа још једном своју кесу па упита саборца:

- 'Оћемо ли на „један-два“, или на „један-два-три“?

- На „три“ – одговори овај, па потрча преко сокака, до следећег зида. Саборац иза њега сручи му метак у леђа, па притрча и извади му кесу из недара.


петак, 11. мај 2018.

У ЕВРОПУ КАО СЛУГЕ: ТО НАМ ЈЕ СУДБИНА





„Нови атлантицизам има своју географску и организациону компоненту преко НАТО, Међународног монетарног фонда и Међународне банке за обнову и развој; његову бит чини америчка хегемонија. Драконско кажњавање „некооперативних“ постало је у оквиру те доктрине неприкосновена догма“.

Смиља Аврамов, Постхеројски рат запад против Југолсавије, стр. 97

По мени, боље је јахати на својој раги, него тимарити туђе пунокрвне ждребце. Боље је бити ловац луком и стрелом у својој шуми, него за велику плату бити гонич у туђим лововима. Боље је улазити на главном улазу своје кућице, него на улазу за послугу највећег и најбогатијег туђег дворца.
Американци и ЕУ су потрошили око 100 милиона долара да би срушили Слободана Милошевића и пре тога десетине милијарди долара да бомбардују Србију, али нису ни приближно толико потрошили да ојачају демократију и побољшају живот грађана Србије. Ту се огледа њихово лицемерство. Они не желе мир и демократију већ своју хегемонију. Десетине милиона мушкараца, жена и деце, у свету годишње умире од глади и то у подручјима где Американци и ЕУ троше милијарде долара за своје јавне и тајне милитаристичке и хегемонистичке акције. Када би само мањи део тога одвојили у хуманитарне сврхе свет би био много боље место за живот.
Колико и како функционише либерални капитализам који нам се препоручује и тзв. „слободно тржиште“, зависи од тога колико је богата и војно моћна држава која стоји иза тога. „Слободна трговина“ се спроводи на тај начин што јаки и богати намећу услове и правила малима и сиромашнима. Док нас терају да све распродамо, они баш ових дана докапитализују нека предузећа из државних фондова. Они слободну трговину схватају тако: да је њихова трговина увек нешто слободнија од наше.
Исти је случај и са пријемом сиромашних и малих држава у Европску унију. То није пријем на равноправној уснови и са подједнаким перспективама. То је само инсталирање видео надзора, да они могу контролисати да ли испуњавате њихове захтеве и да виде да случајно не крадете њихову робу коју продају у дућану од ваше државе. Притом, њихова роба је само њихова, а ваш дућан је под њиховим условима либералног капитализма већ под хипотеком.
Све је тако, или слично, било и раније. Само што су некада неки народи могли и у својој сиротињи бити суверени и слободни (чак и својој неслободи). Некада смо били неслободни од политике - данас смо неслободни у свему. Данас је све глобализовано. Уколико не чините оно што се од вас тражи, умориће вас санкцијама и на крају бомбардовати. Ући ће у вашу земљу без позива и отимаће грађане у њиховим кућама.
Уколико је ЕУ заједница слободних народа, без граница, поставља се питање: заштио је та иста Европа растурила Југославију да би је данас поново спајала? Уколико ЕУ гарантује људска права и грађанске слободе својим грађнима, и понављам, нема граница: због чега је та иста Европа отела Косово од Србије а тера нас да сарађујемо?
Одговор је: због тога што ЕУ (која оличава неколико најмоћнијих њених чланица) мале и сиромашне државе не сматра својим равноправним партнерима већ: својим колонијама. Нас Србе још и посебно сматрају Малим Русима, и учиниће све да нам затру сваки траг идентитета и да нам се семе модификује.
Са друге стране, Америка жели да Европа остане њена колонија. Тако да ће Србија, уколико буде примљена у ЕУ, бити колонија у колонији. И то у колонији, која поред тога што је политички и војно зависна од Америке, јесте безбедоносно и енергетски зависна од Русије. А ми, притом, нећемо искористити макар чињеницу да смо Мали Руси! Баш нам је добар избор, јел' да?
Све то мени личи на један велики и богати дворац. Систем функционисања тога двора почива на хијерархији, то јест, на онима који у њему живе и онима који у њему раде. Они који ту живе и њихови гости улазе на главном улазу, на црвени тепих директно из аутомобила, тај дворац има сврху да они живе лепо и раскошно - то су велике и богате земље запада. Послуга улази иза, на стражњем улазу за њу намењеним, невидљиви и понизни, истоварајаћи и утоварајући намернице, радећи на томе да све буде чисто и лепо, и да они са главног улаза буду задовољни - то су народи источне Европе и мање јаке земље на западу. Ми Срби (и нама слични) нећемо стићи ни до тог улаза за послугу. Најдаље докле ћемо стићи биће капија имања, околни травњаци, коњушнице и паркинг. Даће нам, додуше, кабанице, у случају да пада киша, али нас неће пустити унутра да се згрејемо кад будемо покисли до голе коже. Ми смо за њих мање важни од њихових коња и аутомобила.