Ја сам Црногорац зато што нисам Србин!

Пише: Игор Ђурић

Сваки међунационални проблем на Балкану је верски проблем и на крају се сведе на верско питање. Ко то не разуме тај не схвата суштину проблема са којима се суочавају овдашњи народи.

У СФРЈ се нису водили грађански већ верски ратови. И у Црној Гори се вера испречила између рата и мира.

Реалније је и утемељеније постојање југословенске нације од постојања црногорске нације. То је због тога што је југословенска идеја терористичка, безбожничка и атеистичка и као таква је теоријски и историјски могућа. Новонастала црногорска нација је такође неверничка али она у тој својој јереси тражи своју цркву (а на темељима старе и праве) како би добила обрисе некакве нације али сама чињеница да би та нација почивала на отетим, преименованим или измишљеним темељима говори о њеним капацитетима.

*

У Црној Гори идентитетских проблема нема нико осим самих Црногораца.

*

Нико не спори да Црногорци могу постојати као демос али никако не могу постојати ко етнос.

*

Нација није оно што би неко хтео да она буде већ оно што је она некада била, оно на чему почивају њени стубови. Она мора имати своје историјско и идентитетско утемељење, иначе не постоји. Данас, у свету, чак ни фудбалске клубове који немају историју и традицију не узимају озбиљно а камоли ће државе и народе без тога.

Шта је проблем?

Да би Црногорци постали нова нација они се морају одрећи свега старог (јер како ће бити нова ако су задржали старо?): своје историје, традиције, цркве, језика. А то не може. Да је Српска православна црква требала да се зове другачије онда би то било учињено пре осам векова.

Да би настале нове нације (које никада не могу бити етничке) морају се проналазити нови светови. Па ни тада, поред новог имена и држављанства, није се тражио нови језик, нити нова црква. Остао је и даље енглески или шпански, португалски или француски, а људи се моле у канонизованим црквама које су уз Ватикан или нису, понегде клањају Алаху или су у синагогама. Додуше, има и секти разних али је и свака од њих утемељенија од ове Дедеићеве.

*

Губећи свој идентитет одрицањем од властите историје и културе, одрицањем вере и традиције, најзад и саме породице, још нико и нигде у досадашњој историји није успео да створи нови идентитет и одрживу државу. О нацији ни да не говоримо. Сваки Американац ирског порекла зна шта треба чинити на дан Светог Патрика.

Шта желим рећи?

Чак и ако би се прихватило да Црногорци постоје као нација то би било немогуће без два стуба: Српске православне цркве и српског језика!

Тако би се могло рећи да уколико постоји Американац, католик, који говори енглески језик, зашто не би постојао Црногорац који је православац и говори српским језиком?!

*

Постоје закаснеле нације, постоје и нације које још нису заокружиле своје формирање, постоје старе нације и младе нације, али не постоје нове нације уколико нису политички или колонизаторски пројекти (па и тада само на папиру). Све друге, осим нових и вештачких, имају јасно дефинисане параметре идентитета а то су пре свега језик и религија, порекло и историјска државотворност. Чак и када се у појединим историјским периодима и дешавањима вера (религија) силом или милом мењала, није се измишљала нова већ се узимала друга и већ постојећа (али: туђа), у том тренутку доминантна али историјски и канонски утемељена. Када су се Срби турчили они нису измишљали неки нови ислам већ су почели да се клањају по правилима шеријата.

*

Када би сада неки Хрват предложио да се направи Хрватска католичка црква одвојена од Ватикана, а он да се од сада не зове Хрват већ Далматинац и да не говори хрватским већ далматинским језиком – прогласили би га тамо лудим. Међутим, овамо помажу и подржавају све што чине милогорци јер знају да на тај начин слабе српски национални корпус.

Питање свих питања: како Црногорци очекују да ће их било ко у свету или региону озбиљно схватати ако су били спремни да се одрекну имена, језика и вере – то јест – да ће променити идентитет ако све то задрже под другим именом?!

Али, власт у Црној Гори и не жели примарно да створи нову цркву, језик или нацију – они желе да униште ове које већ постоје јер их стално подсећају да нису то што говоре да јесу.

*

Идентитет и тапија постојања једне нације почивају на егзактним параметрима. Књижевност, историја и археологија су веома важне. Довољно је отићи до библиотеке или на неко старо гробље па утврдити ко су људи који су ту некада живели и стварали и ко су њихови потомци.

Проблем милогораца је у томе што они своје идеолошке и историјске корене могу пронаћи само на псећим гробљима која су направили Ђилас и компанија, исти они који су створили идеју о формирању црногорске нације. На тим гробљима почивају поштени и часни људи, невини и свирепо побијени, али откуд онда назив псећа гробља?! Отуд што је то име наденула антисрпска идеологија која је потом измислила црногорску нацију, црногорски језик и црногорску цркву.

Питање је: уколико на псећим гробљима леже људи ко онда лежи у црногорској нацији?

Одговор: и на једном и на другом месту леже упокојени Срби, једни мртвим телом, а други мртви духом.

*

У Подгорици живе Срби а у Титограду Црногорци! У Београду живе они што ћуте!

*

Да би био милогорац мораш бити безбожник и неверник јер само у тој идеолошкој матрици можеш пронаћи своје корене.

*

За духовне потребе милогораца нису потребне цркве већ комитети. 

      Комитети су храмови достојни такве вере!

*

Милогорци имају канонско решење својих црвених проблема: нека пређу у ислам или католичанство. Не би били први Срби који су то учинили али ће последњи свакако бити!

      Најбоље би било да се врате мајци-цркви својих предака!

*

Ја прихватам да неко у идеолошком, филозофском или историјском смислу негира идеју породице, вере, нације, идентитета.

Да негира и не признаје!

Али не могу прихватити да неко негацијом свега тога жели да створи све то ново!

Дакле, индивидуалац може рећи: „Ја нисам Србин, нити православац, не осећам се тако, осећам се грађанином света“.

У реду!

Али, тај исти „индивидуалац“ не може рећи (јер онда више то није исти принцип): 

      „Ја сам Црногорац зато што нисам Србин“.

О томе ко си и шта си одредили су пре твога рођења сперматозоид и јајна ћелија са врло јасним ДНК кодом.

*

Лајбниц и "гили-гили-гић"!

Пише: Игор Ђурић

Да је, којим случајем, било могуће да се Лајбниц у својој Теодикеји (Теодицеји) неким филозофским времепловом могао бавити стањем у Србији, као филозофским и теолошким проблемом, он никако не би порицао да је стање у Србији зло и лоше, али би се трудио да докаже да би неко друго могуће стање било још горе од оног у којем је земља. И, да је зло наш слободни избор - нас слободних људи.

Питање које је основа теодицеје (теодикеје) као гране филозофије и теологије јесте: откуд постојање зла у свету који је створио добри Бог? Одговор лежи у следећем: Бог је толико добар да је даривао слободу избора свим људима, да чине добро или зло по слободној вољи.

Климава теорија брани климаву ствар. Ш'чим имам - с'тим климам. А, и, Лајбниц је одавно мртав и није имао филозофски времеплов. Да се ми, ипак, држимо Гранда и Пинка.

*

„Говорећи, дакле, да ствари нису добре услед саобразности некој норми доброте, већ просто Божјом вољом, изгледа ми да се сва Божја љубав и сва Његова слава уништава, а да се то и не схвата, јер зашто Га хвалити због онога што је учинио, ако би Он био једнако вредан хвале чинећи и супротно? Где би била Његова праведност и Његова мудрост када би он имао само неку деспотску моћ, када би произвољна воља заузела место разборитости и када би се, у складу са дефиницијом тирана, правда састојала у ономе што је угодно најмоћнијем?“.

Лајбниц

*

''Што се тиче доброг и злог, ти изрази не означавају ништа позитивно у стварима уколико их посматрамо саме по себи....... Јер једна и иста ствар може у исто време бити и добра, зла и неутрална. На пример, музика је добра за меланхолична човека, лоша за ожалошћена, али неутрална за глувака''.

Спиноза, Етика

*

Данашњи апсолутистички светски поредак изједначава категорије: мислити (о) зло-у и чинити зло. На тај начин се полако и поступно филозофија и религија изједначавају са друштвеним и правним законима. Сада постаје кажњиво и мислити. Било је тога и раније, у диктатурама разних врста, али се то данас легализује као хумани закон. А забрањивати размишљање, па макар и о злу, није хумано. Чак и погрешна филозофија је и даље филозофија. Сада се, међутим, тежи да филозофија која није „политички коректна“ буде законом кажњива.

Мислити зло је морални прекршај. Чинити зло је физички и кривични прекршај. Неки мислиоци сматрају да чињење зла према тиранину, или тиранима, чак и није злочин. Ако закон буде одлучивао о моралу и етици, онда долазимо у опасност да филозофија и религија (читај: идеологија) преузму улогу законодавну. Не би се то први пут догодило у људској историји: да судија уједно буде проповедник и џелат. А то не може и није добро. Јер, постоје морални, етички, друштвени, обичајни, али и биолошки закони. Нисмо сви исти и људски је имати право на различитост, али и право на став о тој различитости, какав год он био.

*

Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.

Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.

*

Воде се некакве расправе, нешто у вези телесног кажњавања деце, и томе слично, и тако даље. Нисам чит'о. Добар део тих ликова знам к'о стару пару. Јебали би се за малу пару. Прво нека направе макар по једно дете, па после нека одлучују хоће ли их кажњавати или неће, хоће ли им дати прутићем по дупету кад заслуже или желе да одгајају размажене идиоте. Мада, за добар део њих не знам како да као педери и лезбејке уопште направе дете. Као, против су да дете повучеш за уво али су за то да дете усвајају дајгузи.

Мајка би ме доватила и шаком и прутом. Не често, само кад добро заслужим. Знао сам да ћу добити батине ако крадем или лажем. Отац ме никада није ударио. Говорио ми је кад нешто згрешим: „Удараћеш ти сам себе, једнога дана, ако наставиш тако“. Научио сам да не лажем и крадем и тога се држим до дана данашњег. И, да, често пожелим да изударам сам себе због онога што се укоренило у мени а отац ми то батинама није избацио из главе на време. Деда је, пак, често поручивао: "Налетећеш на рутав нос". Што би значило: чак и да те родитељи не туку - тући ће те живот!

То што не смемо да бијемо своју децу, то и могу да схватим. Али то што више не смемо да помилујемо туђе дете које вас толико мами да га уштинете за румени обрашчић јер вас подсећа на време када је ваше дете било мало (ризикујући да нас оптуже за најгоре гнусобе), е, то, је већ чист идиотизам. Сећате се онога: кад са два прста ходате по телу малог детета и говорите „мрњау, мрњау“, или, „иде буба-мара нема где да спава, тражи креветић, гили-гили-гић“, а дете се церека и чека када ћете поново то да урадите. Сада не смете да додирујете малу децу, па она остану жељна нежности, али их од малена учите у вртићу и школи да је педерастија нормална ствар. Научите их и да је нормална ствар да девојчица са шеснаест година, која изгледа као да има двадесет и две а тако се и понаша, да кад год не научи лекцију или не уради домаћи задатак оптужи професора за сексуално узнемиравање и педофилију и ако на журкама... да не лајем. Погано време.

ХАРЕМ У ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Пише: Игор Ђурић

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Ослободити се жудње о другоме, туђему, недозвољеноме и недоступноме – значило би бити спокојан и блажен. Тек тада се човек може посветити страствено неком послу или некој особи. Тада се ствара и створи. Све те жудње, све то туђе, све недоступно и забрањено најчешће је сексуалне природе. У малом проценту и код тоталних духовних и психичких деформација може да буде у питању и материјално. Ослободити се свега тога најлакше се може из љубави али је и та љубав стрес који не да мира телу па је само класична замена у питању.

Када човек жуди, онда је неспособан да се потпуно преда нечем другом: осим жудњи. Када човек жуди, рањив је и подложан утицајима. Када човек жуди, карактер му слаби а он је углавном невољан да се одупре изазовима. Кад, ретко, жудњу оствари, онда је разочаран и празан. Рекох да је већина човекових жудњи сексуалне природе и да се остваривањем неке од њих човек грдно разочара. Углавном смо жудели за непостојећим, за нечим фиктивним што је постојало само у нашој глави. Јер сласт потраје кратко (некад је и нема, услед силне жеље човек изгори) а онда истога гризе савест и осећа се глупо што је толико времена жудео за нечим тако лажним и неважним.

Проблем жудње је у следећем: кад се ретко оствари, човек је празан јер се иста остварује готово увек касно или у невреме, кад више није важно, кад су прошле године у којима је то много више и суштински било важно. Као двадесетогодишњак имаш двадесетогодишњакиње а жудиш за четрдесетогодишњакињама – супротно, кад напуниш четрдесету: имаш своје вршњакиње али жудиш за двадесетогодишњакињама.

Жудим јер блудим

Блудне су жудње

Увек

То је човек

Жеља неиспуњива

Страс' неизлечива

Жудња забрањена

Забрањено је

Човеку најжудније

И то увек

Најблудније...

*

Идеју ''харема у једној жени'', (која је можда Монтењова, а можда и није, потпуно неважно, али сигурно није идеја Милета Китића) – ја сам остварио у животу. Сан је постао јава. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја људи.

И није само харем у питању. И све друго је ту, поред харема: породица, пријатељство, партнерство. Али и харем као најважнији. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној.

У почетку се не зна шта си нашао и шта је тебе нашло. Заљубљеност најчешће нема везе са љубављу. Заљубљеност је усплахиреност, чак хормонална појава. Љубав је дугорочан процес, стање духа, рационална ствар (у суштини). Заљубљеност оде брже него што је дошла. Љубав је постојана и најчешће смо је свесни после много времена: кад положи све испите и прође све тестове које јој живот постави.

Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Без доброг секса нема велике љубави. Дочим, понекад, може бити доброг секса и без љубави али је то само: на мах.

Идеја ''харема у једној жени'' се остварује кад схватиш да ти више ништа није потребно од женског рода поред оног што већ имаш. Кад схватиш да немаш више неиспуњених жеља (при овоме најмање мислим на чисто ''техничке'' жеље). Та идеја је остварена оног тренутка када као мушко осетиш спокој, мирноћу, ширину. Када вртигузи не могу да ти скрену пажњу са онога што је теби важно.

Харем у једној жени.

Све жене у једној глави.

Све су као једна и к'о ниједна.

Свака је иста и различита.

Само су ретке вредне и праве. Као и код мушкараца: само су ретки вредни љубави и подавања. Мушкарци и жене који ''се нађу'' морају бити робови једно другоме, у једној игри у којој се тачно зна кад ко преузима улогу роба, то јест: господара.

Љубав је, онда, једнога дана ту, и ти схватиш да си спреман да даш живот за вољену особу без трунке премишљања. Она ти тада постаје мајка, сестра, роб, господарица, комшиница, љубавница, најбољи пријатељ... и, видите, то није само ''харем у једној жени'' – то је ''читав живот у једној жени''. Онда може спокојно да се умре: кад дође време.

КОСОВО? КАКО? ЗАШТО? РЕШЕЊЕ?

Пише: Игор Ђурић

Ми, у ствари, нисмо ни разговарали о Косову и Метохији у том такозваном ''унутрашњем дијалогу''. Свако је, у истину, водио неку своју кампању која је имала за циљ да јавности представи политички став. Затим, да нападне и облати оне који имају другачије мишљење (или, чак и исто) и припадају другој политичкој опцији. А ми би требало сви да будемо на истој страни чак и онда када другачије размишљамо и када се у тим мислима ни у чему не слажемо. И тада, и тако, требамо тражити оно у чему се најмање не слажемо.

Обзиром да нисмо разговарали, нисмо се могли ни договорити, а камоли наћи заједничко и компромисно решење проблема. Јер, у кампањама нема компромиса, циљ исте је да прегази и порази другу страну. Није циљ кампање да се пронађе најбоље и заједничко решење. А такав договор и решење су важни како би цела нација стала иза тога. Овако, поделе се настављају, бојим се, још већом острашћеношћу и жестином.

Због свега горе реченог, није се постигло оно најважније: да српски народ између себе дође до договора у вези тога шта нам ваља чинити са Косовом и Метохијом. Јер, после таквог договора, ма какав он био, све би било лакше, јасније и чистије.

Руку на срце, конфузију су уносили сви. Опозиција, без јасног плана и само са жељом да постигне политичке поене. Власт исто то, још и приде све оно вишегодишње замајавање са ''преговорима'', Бриселским споразумом и Заједницом српских општина, да би на крају изашли са такозваним ''разграничењем'', које није имало никакве везе са оним о чему се претходно говорило. Поред тога, неозбиљно се изашло са таквим предлогом а да се пре тога нису консултовали са важним међународним факторима, па нас је тако једна реченица Ангеле Меркел вратила тамо где смо били пре двадесет година. Поставља се само питање: шта да је српски народ заиста стао иза те идеје коју је предложио председник? Да ли би и тада ипак одлучујућу реч о свему имала једна времешна Немица?

*

Ја не верујем – да неко верује – да је наметнуто решење – заиста решење!?

То је само ново и дубље продубљивање проблема. То су само нови и већи проблеми. Јер, ми сада имамо проблем: отворен проблем. Све док је он отворен, постоји нада да ће се једнога дана праведно решити. Вештачки и силом затворени проблем је утолико гори што захтева да се прво поново насилно отвори - да би се наново решавао. То је као код погрешно сраслог прелома: мора се поново ломити да би се правилно наместило.

*

Било је потребно искрености. И све је могло испасти добро и поштено, да је се заиста хтело свенародно разговарати о том проблему. Макар би се потрудили да чујемо шта други говоре. Тај разговор је, наравно, требало водити без демагогије и празних речи, без патриотских патоса и издајничких ламентирања. Пре свега, свако ко је желео учествовати у том дијалогу морао је бити поштен па рећи: шта је спреман лично учинити, и уз властиту жртву, за идеју коју заступа.

Тога није било. Ни на једној страни. Осим етикетирања и то са свих страна. Власт се бавила политиком. Опозиција се бавила политиком. Чак и они интелектуалци који су покретали, по мени прихватљиве идеје, чинили су то у салонским условима, међу одабраном публиком, елитистички, и тако су демонстрирали нешто што би поједини руски теоретичари назвали: ''моћна импотенција''.

*

Проблем не можемо решити ако га само описујемо: узрочно и последично. Али, не можемо га решити ни уколико нудимо погрешна решења. Не можемо га, сада, решити ни бесмисленом борбом, без дугорочне стратегије и примењиве тактике.

Па како га онда требамо почети решавати?

Тако што га нећемо решавати док се за то не створе услови да га позитивно решимо. Тако што ћемо дати, свако од себе, онолико колико највише и најбоље можемо: али доброга и кориснога. Тако што се више нећемо бавити политиком када су Косово и Метохија у питању. И, најзад, тако што ћемо очувати и освежити Србију: правилно васпитавајући генерације које се управо рађају.

Какво је то правилно васпитање?

То је оно како су нам о кућном васпитању говорили наши дедови. Притом, мислим, само на кућно и традиционално васпитање, и на правилно образовање, а не на политичко и идеолошко.

Часни и поштени људи не могу одмах и брзо променити ствари на боље. Треба демонтирати штетан партијски апарат у држави и штетне идеје у главама људи. Решење је дугорочан процес. Прво се мора повратити вера и одати признање части и поштењу. Одмах иза тога следе: храброст и знање.

*

Шта радити у међувремену, док чекамо повољне услове и ново-васпитане генерације?

Како решавати проблем Косова и Метохије: нерешавањем?

Можда тако што ћемо радити прво оно што можемо и што је до нас!

Док не ојачамо и осмислимо целокупно решење, ајде у међувремену да ојачамо север Косова. Да, прво, поправимо штету нанету партијским деловањем и режимским демолирањем институција српске државе, каквих-таквих, нису биле идеалне али су биле корисне и потребне.

Затим, врло битно, да започнемо са декриминализацијом тамошњег система и друштва.

Од севера Косова морамо направити заштитну зону која ће нас штитити од најезде и ширења непријатељских племена, са једне стране, и, представљати мостобран за наше будуће напредовање, са друге стране.

Поред тога, та слободна и јака зона ће бити гарант опстанка и остатку Срба јужно од Ибра и у енклавама.

Ми тренутно, уопште нисмо пред дилемом да ли хоћемо и можемо да бранимо Косово и Метохију. То је периферно питање. Главно питање је колико људи је спремно да окрвави за Србију. Кад, и, ако, сачувамо Србију – сачували смо и Косово.

*

Највећи облик испољавања слободе јесте одрицање од исте: кроз борбу за исту.

Онај ко се одриче своје слободе да би се борио за слободу своје земље – најслободнији је човек. Много таквих људи направи слободну државу.

Слобода није оно што ''имамо'' - већ је слобода оно што бранимо и оно чега смо спремни да се одрекнемо.

Слобода није ''да могу'' – слобода је '' да морам''.

Она није оно што нам је дозвољено већ оно за шта смо се изборили.

Слобода није ''дато'' – слобода је ''отето''.

Највеће право слободе коју човек себи може дати - а, нико му то не може одузети – јесте борба за слободу и право да се у тој борби да властита жртва. Ко може да ти одузме право да се бориш? На било који начин и ма како та борба изгледала бесмислено.

Док се бориш: слободан си – док си слободан: жив си!

*

Није суштина бесмислености да свако од нас буде свестан да се не може одупрети великој и моћној сили. Сили људи и технике. Суштина смисла живота лежи у томе да себе и своје потомке васпитавамо у духу спознаје да је свако од нас појединачно бољи и јачи од било које индивидуе из те многобројне силе људи.

*

Знамо ли прави разлог зашто се заљубимо и некога волимо до гроба, спремни да за ту љубав дамо живот?

Не! Рационалних објашњења нема за такве ствари. То је нешто унутрашње, везано за душу. Да постоји рационално објашњење и решење - онда то не би било емотивно и духовно.

Исто је и са Косовом и Метохијом. Ту не треба тражити рационалног објашњења и решења, јер је то емотивно и духовно стање.

Да ли је то добро?

Не знам! Вероватно није! Али је тако.

Можемо некога на силу спречавати да виђа и буде са вољеном женом, али то уопште не значи да ће тај човек престати да воли. Напротив! Што му више буду бранили – то ће више волети.

Иста је ситуација са Србима и Косовом. Што га више и жешће буду отимали – то ћемо га ми више волeти и бранити.

*
Игор М. Ђурић

ПЕДЕСЕТ НИЈАНСИ ПРОДАТЕ ЊИВЕ НА КОСОВУ И У КАФАНИ НАРУЧЕНЕ ПЕСМЕ О КОСОВУ!

Глупост, а, у овом случају и неписменост: изроде мржњу!

Пише: Игор Ђурић

Од неколико стотина текстова о Косову и Метохији, које сам до данас написао и који су сви били у патриотском и борбеном духу, овај ће бити први који ће бити делимично дефетистички и највероватније најистинитији. Приморан сам на то, јер пси лају а мој избеглички караван је одавно стигао на свој последњи бивак. Моји земљаци и сапатници са Косова и Метохије углавном ћуте, сраме се ваљда?! Не ћутите! Не срамите се! Ви сте жртве! Вама је учињено зло! Нисте ви криви зато што су вас протерали и зато што се борите за бољи живот ваше деце!

Српски народ, па везано и за Стару Србију, има много већих проблема од тих продатих њива. Морално посрнули српски народ, у изумирању нације и државе, у одумирању народа, притиснут, уцењен, окупиран – налази снаге за међусобно ружење и мржњу која се чак ни клинички не може објаснити. Спремни смо, макар добар део нас, да прихватимо и ЕУ, и НАТО, и Немце, и Шиптаре, све!!! – само нисмо спремни и способни да разумемо ближњега, чак и ако греши, ако и није у праву. Да помогнемо: ако треба. И, ако не треба. Лако је нудити помоћ некоме коме није потребна или неће посезати за њом. Помоћ треба искрено пружити ономе коме је потребна и безусловно.

Лако је и салонски патриотисати. Оде се у обилазак светиња једном годишње и одмах се спочитава другима што издају Косово. Косово није лична ствар појединца, него национални интерес Срба. Према томе се тако морамо и односити.

Непотребно је то. Непотребно је мрзети свога. Ширити мржњу. Камо среће да сви певамо. Али песме о којима овде причамо су израз бола и туге, ма колико тај израз био патетичан. Прашћајте, ми можда другачије и не знамо.

Е, ја, ето, баш хоћу да продам њиву на Косову а после тога да у кафани наручујем песму Ко да ми отме из моје душе Косово! То је моје право. Ако сам слободан човек. Ја сам избегао, јер тамо нисам био слободан. Ја нисам продао да бих се протерао, већ сам продао зато што сам протеран. Продаја је последица а не узрок. 

Ево и зашто тако мислим (кад се у тексту обраћам и кажем ВИ, тада мислим искључиво на оне који су делили овакве бљувотине, који спочитавају моја права а игноришу своје обавезе, то су они којима смета наручивање песама а није сметао плач нејачи и смрт недужних - а извињавам се свим добрим људима који су помогли, који имају разумевања или макар се културно не слажу – а таквих је већина):

1. Њива је моја, могу да радим са њом шта хоћу! Тамо где смо се упутили (у ЕУ, против моје воље) право на приватну својину је неприкосновено (макар је било до сад, иако изгледа да више није када су у питању Руси и Срби са Косова)), али је исто и у Србији, а ја сам држављанин Србије! Као држављанин Србије хоћу иста права као и сви остали. Ако ми моја држава, и део мог народа, забрањују да живим слободно и да певам кад ми се пева: онда сам и у праву што сам продао, као што су у праву и сви ови што одоше. Кажу: цела Србија је ратовала за Косово а ви сад продајете! И, шта? Сада треба да будемо заробљеници и таоци? Што нас не пострељате или гурнете у логоре? Најзад, није цела Србија ратовала. Они који су се борили не причају тако. Углавном то говоре дезертери и фотељаши. Свако ко чита овај текст нек се упита: шта је радио, колико је доприносио, где је био кад се гинуло, па тек онда нека коментарише.

2. Држава је заједничка и њу не треба мешати са приватном својином која је лична. Сви ми имамо права да радимо са својим њивама, у Метохији, Војводини или Шумадији, шта хоћемо, али исто тако сви имамо обавезу да бранимо државу када се то од нас затражи! Откуд било коме идеја да он може да одлучује у моје име када је моја имовина у питању? То не само да је против закона, него је и некултурно, то је недостатак васпитања: личног и политичког. Питам ли ја вас колико сте добили и покрали од државе?

3. Jа сам, макар, за новац од продатe њиве на Косову, купио другу њиву овде, донео сам то што сам имао тамо где сам силом морао да дођем. Шта је урадио са парама онај што ми је продао њиву, је ли и он прекршио неку моралну норму? Најзад, оставите ви на миру онога што је продао своје па купио нешто, већ јурите оне који нису продали ништа, не раде ништа поштено - а имају све!

4. Хоћете да ми кажете да у целом свету људи имају права да располажу са својом имовином а једино немају право на то Срби са Косова и Метохије?! Хоћете да ми кажете да ће у Србији ускоро геј парови моћи да се венчавају и усвајају децу, да ћемо ући у ЕУ која нас је отерала оданде, да су пси луталице заштићени законом, да ће се избеглицама из Азије и Африке делити имања и куће – а, да једино Срби са Косова и Метохије не требају да имају право да располажу својом имовином?! Шта, кажете, имају право, али није морално! У реду, када се са моралом буду могле плаћати дажбине, кирије, школарине, храна, лечења и остало – онда прихватам! Није патриотски?! А патриотски је говорити да је све изгубљено и да се требамо договорити са Албанцима и потписати са њима трајно обавезујући споразум? Скоро је поручено са највишег врха: патриотизам се не сипа у резервоаре трактора! Пре тога: коме је до морала нека иде у цркву! Сада нам се поручује: Косово нећемо оставити својој деци на решавање! Јер, колико сам разумео тренутно стање у друштву и држави, међу академицима и јавним личностима, међу политичарима: патриотизам је скупа и превазиђена ствар, морамо бити толерантни и спремни на компромисе са свима – осим са Србином који је продао њиву. Једино он треба да остане патриота не располажући својом имовином слободно и једино он мора да тај исти патриотизам сипа у резервоар уместо горива.

5. Да ли Срби са Косова и Метохије треба да живе као бедници, и поред своје имовине, да би имали право да наручују песме у кафани? Да ли треба да остану таоци, они и њихови потомци, да би их поштовали они који иначе говоре да је све изгубљено и који их гурају у ЕУ која их је и протерала оданде?! У анкетама ви се већински изјашњавате да економија треба да буде приоритетна у односу на Косово: па ето, бавимо се економијом.

6. Поготову ми, који смо избегли 1999. године, имамо сва права да радимо шта хоћемо са својом имовином. Вековима смо живели доле под најтежим условима, нисмо се селили и требало је да се скупи највећа сила на свету да нас истера одатле, под претњом голог опстанка! И тада, нисмо побегли: изашли смо са својом државом и својом војском! Цифре које су нам нудили за наше њиве биле су много веће пре рата. Остајали смо и опстајали докле смо могли. Али, нисмо то радили због вас, него због нас. Тако смо желели.

7. Ја се прво борим и залажем за индивидуална права, личне слободе и поштовање приватне имовине – па тек после за националне и државне интересе. Без слободног човека нема слободне државе! Прогласите ратно стање и окупацију Косова и Метохије, и ја пристајем да се одрекнем личних слобода и права располагањем својом имовином. До тада нека свако бира. Можда неко може, и ја му не замерам, али ја не желим да живим под влашћу Албанаца, под окупацијом странаца, као грађанин другога реда. Ако то и треба, да будем грађанин другог реда, нека ме макар киње моји Срби, забрањујући ми да певам. Тамо су ми забрањивали да уопште живим и дишем.

8. Не брините се ви за моју њиву, као што се ни ја не бринем за вашу, него ајде да се сви бринемо за националне и државне интересе. Ниједан Енглез нема њиву на Фокландима, па је то ипак и даље територија којом влада енглеска краљица. Ако будућност овде државе зависи од тога јесам ли ја продао њиву или нисам, онда смо да простите, најебали и ја, и ви!

9. Нема проблема, ајде да обучемо униформе, узмемо пушке и ратом ослободимо Косово и Метохију, имам ја тамо још њива, а ову овде што сам купио ми слободно одузмите! Тада пристајем да ми држава одузме право да слободно располажем својом имовином.

10. Кажете да немамо више деце за ратовање и погибију, али моје дете желите да оставите тамо, на његовој њиви, да га убијају и кољу, одузимајући му право да располаже дедовином! Ви бринете за своју децу а замерате мом оцу што је бринуо за мене?!

11. Ако је и продао, ако и наручује у кафани песме о Косову, значи да га боли душа и да пати. Шта ћемо са онима који нису продали ништа, имају све и боли их курац и за Косово, и за песме?!

12. Ја нисам продао њиву и побегао, остављајући другима да ратују за моју њиву – ја сам се борио, колико сам могао и знао, изашао са Косова са српском државом и последњим српским војником, доживео овде да ме годинама зајебава као подстанара свака шуша – па сам тек онда продао своју њиву! Пре тога, нисам узнемиравао рањену отаџбину: ништа нисам тражио, нити узео од ње! Код мене те ваше замене теза не пролазе! Као, ето, цела Србија је спремна да се бори за Косово и Метохију, а ви продајете своје њиве. Није цела Србија спремна да се бори! Ту причу продајте неком другом. 

13. Уопште не наручујем песме по кафанама и не певам о Косову. Написао сам, додуше, неке књиге о томе, и добио претње од Шиптара да ће ми се крви напити ако ме се дочепају. Они су сматрали да сам им веће зло нанео мојим писањем него продајом своје њиве (коју нисам ни имао). Још једно сам схватио, када неко изјави или понови реченицу о којој овде говоримо, већина се потруди да је пренесе. Када ја напишем текст о злочинима ОВК или о бомбардовању Србије, то преузме тек мали број. То само по себи говори о односу према Србима са Косова и Метохије и упозорава их да, уколико су у могућности, узму своју судбину у своје руке.

14. Утекао му наврдеда у осамнаестом веку, прадеда у деветнаестом веку, деда у двадесетом, отац пре педесет година – а он овамо, мене који сам напустио Косово у двадесет и првом веку, зајебава и забрањује ми да наручујем песме. Мене, чија је фамилија бројала неколико десетина породица и неколико стотина људи, који су до последњег дана живели у Метохији. Нисмо отишли, нисмо се по-арбанашили, вековима. Кад више нисмо имали избора: побегли смо. Побегли смо заједно са својом државом: нисмо сами. И не мислимо да се враћамо док се тамо не врати српска држава. Касно нам је за арбанашење! А српска држава нам сада не шаље баш најбоље сигнале оним што ради и оним шта планира да учини са Косовом.

15. Није моја њива проблем, господо, видите ви са онима који продају Дечане, Архангеле, Патријаршију, воду, ваздух, руде, шуме, државну територију. Проблем је држава која је неселективно потрошила, у последњих осамнаест година, милијарде евра на Косову и Метохији, и чији је добар део завршио у приватним џеповима и злоупотребама, а која је могла за само делић тога новца да реши егзистенцијална питања расељених Срба а онда да им забрани да тамо продају имовину.

16. Шиптарске паре које смо добили за њиве ми нисмо понели на горе поменуте Фокланде (мада је можда било паметније, тамо би макар са пингвинима наручивали песме које хоћемо), већ смо их дали вама, овде, ви сте их узели за куће, њиве, корупцију, сахране и наручене песме. Има ли право Србин из Крагујевца, који је продао њиву Србину из Метохије, да наручује у кафани песму Шумадијо, Шумадијо, ко би тебе оставио?

17. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје тим истим Шиптарима станове по Прокупљу, Лесковцу и Нишу?

18. Ако смо ми пичке издајничке, ко сада продаје војвођанску земљу Арапима, Хрватима и Немцима? Колико сам схватио, Американац може да ради шта хоће овде, Арапину може да се поклони део Београда, Хрват може да купи војвођанску земљу и највеће произвођаче хране, Немцу и Италијану се дају велике паре да запосли Србина којем ће после давати малу плату – а, једино Србин са Косова не може продајом своје њиве да сазида кућу и да створи себи радно место. Притом се заборавља да су управо горе побројани учинили да се Срби са Косова протерају а Метохија и Косово буду окупирани. И ви мени пребацујете недоследност и непатриотизам?!

19. Зар није људскије и хуманије да ми продамо наше њиве - него да  они продају наше органе?

20. Што нам нисте дали неку своју њиву, и онако седе необрађене, кад смо дошли, па би сада имали пуно право да нас критикујете и псујете?! Сви ви који доводите у питање наше наручивање песама по кафанама, говорите да је Косово изгубљено и да не треба да ваша деца гину за наше њиве. Али, све је изгубљено, само наше њиве, по вама - нису!

21. Што нисте викнули, крикнули, у глас, када сте нам продавали своје њиве и куће овде: нећемо шиптарске паре!!! Не желимо да вам продамо наше њиве за новац који сте добили од ваших њива!!! Ми хоћемо да оставимо себи право да наручујемо песме у кафанама. То би било поштеније. А, не овако: пошто сте нам продали и узели нам паре, сада нас оптужујете за продају и забрањујте нам да певамо.

22. Ово су стара и већ виђена друго-србијанска подметања: од жртве правите кривца, као да смо ми бирали да нас задеси несрећа, као да смо ми криви што су нас убијали и протеривали. Оптужујете нас као кад неко оптужи жртву силовања да је крива што је силована јер је изазивала и није се довољно бранила!

23. Ако и имамо да продамо њиву значи да смо дошли из домаћинских кућа и да нисмо као неки гологузани који су дошли поцепаних гаћа и из разних вукојебина, који су отимали људима куће и земљу под звездом петокраком, па сада глуме домициле и бране ми да наручујем песму коју ја хоћу, за паре од моје њиве! Не смета вам што ће из ЕУ у Србију вратити неколико стотина хиљада Рома без игде ичега, што хиљаде избеглица из Азије и Африке нагрћу са свих страна, што млади људи, Срби, наша деца, масовно одлазе из земље, да се више никада не врате – али вам сметају Срби са Косова и Метохије (ваши суграђани, српски држављани) што долазе, како сами тврдите: са парама које доносе у ваше градове?!

24. Ја да не продам моју њиву на Косову и да се овде патим, а ви да ми говорите како Европа нема алтернативе и да ћете све дати да у њу уђете (и Косово, и Србију, и њиве, и фабрике, и дупета, и душе), како ћете признати Косово и како је свеједно ко ће где бити када будемо део велике европске породице без граница.

25. Већ двадесет година се, на овај или онај начин, у овој земљи промовише дезертерство и издајство, антисрпски невладин сектор ме проглашава зликовцем иако сам ја жртва, о свему одлучују људи који у свему подржавају наше непријатеље, распродаје се све што имамо, вода, ваздух, рудна богатства, људи, фабрике, уби нас бела куга, а вама смета што је Србин са Косова продао своју њиву. Чак и да је то неморално и непатриотски, ја и даље тврдим да то није наш највећи проблем.

26. У реду, признајем, нисам требао да продам своју њиву, и срамим се због тога искрено, али, какво ми друго решење нудите, мени и мојој породици, уколико је нисам продао? Шта сте планирали чинити са стотинама хиљада људи који су пуштени низ воду?! Ако ја немам право да продам своју њиву на Косову, зашто онда српске власти (све одреда) говоре о нормализацији и трговинској размени са Косовом? Зашто српске фирме продају робу тамо? Због чега српска држава хоће да прави аутопутеве тамо? Зашто се наши спортисти такмиче са њима? (Ове зиме ће вам се гузице трести у мраку ако не довеземо угаљ са Косова, прим.аут. 22.06 2022). Да свима, онда, забранимо да певају песме по кафанама? Држава препусти судове, цивилну заштиту (полицију) позивни број, термоелектране, хидросистеме, школство, здравство, шуме, воде, граничне прелазе, матичне књиге, земљишне књиге, таблице, печате и лична документа – а, Србин са Косова је крив због продате њиве! Држава је пристала да Косово уђе у међународне организације, државни представници седе и потписују уговоре са њима – али је само Србин са Косова крив што потписује купопродајни уговор. Држава је пристала да се стављају стикери на њену заставу и грб - али је само Србин са Косова крив јер је решио своје стамбено питање. Држава се у Вашингтону обавезала да неће спречавати улазак Косова у међународне институције - али је само Србин из Метохије крив што је школовао дете.

27. Али, рећи ћете, многи Срби са Косова нису били нужни, па су ипак продали – што би по вама значило да само сиромашни, угњетени и бедни Срби могу одбранити Косово! Људи хоће више, баш као што и ви желите више и боље. Мени су својевремено говорили, кад сам избегао: како то, избеглица а купујеш књиге? Не желим да ми признате патњу кроз сажаљење већ кроз разумевање. Не љутите се ви због моје њиве, већ због тога што сам вам одузео могућност да ме сажаљевате.

28. Могу ли да наручују песму у кафани они који су дезертирали, који су мењали странке, који су ојадили државу, који су куповали дипломе, који лажу, краду и варају, који су растурили породицу, који не поштују своје родитеље, који јебу своје куме, који не плаћају порез, који узимају мито за операцију детета, који зеленаше, људи који су откупили станове који вреде стотине хиљада евра - за пар стотина марака, који су се обогатили на несрећи других, који су отишли или побегли из земље, који служе непријатељима, који живе од свога нерада – или је то забрањено само Србину са Косова, који је продао њиву?! Син или унук комунистичког функционера, истог оног који је распродавао Косово својим политичким и револуционарним деловањем, може продати дедин стан од 100 квадрата у центру Београда, који је добијен за џабе и отет од другога, да би купио два мања или прокоцкао паре, али Србин са Косова не може располагати имовином свога деде која није добијена од државе?!

29. Требају ли Срби избегли са Косова и Метохије да остану нешколовани, необразовани, отрцани и бедни, да би се одбранила државна територија и да они могу да наручују песме?! Јел' ми немамо права, неким законом невладиних или владиних организација, да имамо лепе куће и скупа кола, да завршавамо факултете и покрећемо послове?! Од када је кажњиво, ако нисмо украли и опљачкали?! Ко је то установио правило да ми треба да будемо грађани другога реда?! Хоћете ли да почнемо да се пишемо као национална или сексуална мањина, па да не смете ни да нас попреко погледате а да не ризикујете кривичну пријаву (као што је то случај уколико вређате или нешто забрањујете Сиријцу, Либијцу, Шиптару, Мађару, Бошњаку, Хрвату или Црногорцу, или, не дај Боже: педеру).

30. Да ли је поштеније продати своју њиву на Косову да би се опстало или продати њиву негде по ужој Србији па тим новцем послати децу у ријалити или да буду певаљке. Уместо да будете срећни што неко купује њиве по Србији и што жели да живи поштено од свога рада, ви то замерате, док са друге стране Србија тоне у смрад ријалитија, старлета, спонзоруша, дроге и криминала. Људи продају краве да им ћерке ставе силиконе и сниме песму а после се чудите што нема млека поред толико сиса и мукања.

31. Ја не могу да одем на своју њиву у Метохији, није безбедно, убиће ме. У најмању руку, моја безбедност ће зависити од добре воље Шиптара. Хоће ли ови, што ми бране да наручујем песму, да ми помогну, да одемо тамо заједно и ако треба заједно да гинемо, ал' њиву да не дамо?! Најзад, ајде да се мењамо. Ево, ја пристајем да заменим њиву у Метохији за њиву у Шумадији или Војводини (може и Мачва, око Шапца), са неким од ових „патриота“ што ми бране да певам, али под условом да он после нема право да је прода, а ја да могу са мојом да радим шта хоћу. Шта? Није поштено! Озбиљно!

32. Уколико ипак дође до рата, хоћете ли забранити да нас мобилишу као што нам данас забрањујете да певамо?! Хоћете ли рећи: нема право да се бори за Косово онај ко је продао њиву тамо! Или ће говорити: шта ме брига за Косово, нек иду они који тамо имају земљу?! Забрањујте нам да је продамо али ћете нам препустити предност да гинемо за њу. И слажем се, под условом да престанете да се мешате у моје приватне ствари. Лако је намирена дупета, повремено обићи наше светиње, под пратњом, додуше. Тешко је опстати на релацији: ни тамо, ни овамо.

33. Од неких који су то приговарали на горе описан начин, тада кад сам писао овај текст, (мада је већина људи поштена и свесна правог стања), један је писац (пуна му уста добробити и демократије) а други бивши спортиста (рукометаш). Једноме преци овамо стигли Осмом офанзивом у Војводину, а други је рођен у Црној Гори која је продала цело Косово и признала независност истог (и изјашњава се као милогорац). У реду, пристајем, у праву сте, ипак ми који смо рођени тамо имамо нешто више моралних обавеза. Само, нека се тако и други понашају према својим завичајима или постојбини њихових дедова и отаца.

34. Чак и да смо продали своје њиве, ми који смо дошли 1999. године, учинили смо то као последњи у васколиком српству. Ми смо последњи напустили бојно поље. Ми смо чували ватру до последњега вакта и кроз ватру смо се пробијали са породицама да дођемо овде. Они који су тамо до данас остали, њима је још теже, али не би ни они остали да су живели тамо одакле смо ми морали да побегнемо. Требате знати да је северни део Митровице још у Другом светском рату био изузет из Велике Албаније и био је под Недићевом управом. Да добар део те територије није ни припадао Косову већ су неке области административно припојене од стране комуниста.

35. Ја чак нисам ни имао своју њиву. Срамота ме да кажем: нисам имао ништа, само један Југо 45 (књиге ми остале и биле спаљене у породичној кући), и, хвала Богу, имао сам СВЕ: живу и здраву породицу. Југића сам после продао, па бих желео да питам: имам ли ја право да наручујем песму у кафани?

36. Ови што паламуде о продатим њивама и нарученим песмама: јесу ли икада помогли некоме и нешто, у својим животима? Нису! Чим имају воље и снаге да тако причају о другим људима. Онај ко хришћански помаже: ЋУТИ; али што је најважније, онај ко је прави хришћанин: НЕ ОСУЂУЈЕ! Зна се, ако држимо до тога, ко може да суди и пресуђује по питањима која нису земаљска (дакле, по питањима која се не дотичу њива). Па чак и да ми пребаците да се манем хришћанских флоскула те да размишљам другачије, и у духу времена, ту тек нисте у праву, јер у смислу грађанских права и личних слобода ви треба да будете у потпуности на мојој страни, уколико желите грађанску и слободну Србију. Али, не, ти исти, онда, када дође дан за гласање или мобилизацију, или гласају за погрешнога, или уопште не изађу на гласање, или дезертирају – и једино што им смета јесте наручивање песама, па било оно мотивисано грађанским или хришћанским поривима.

37. Српски народ управо продаје своју самосталност и државност, а неки свирају курцу о кафанским песмама! Ми смо макар имали где да побегнемо. У Србију. Деца која данас беже, више се никад неће вратити овамо. Остаће нам њиве празне: и ваше, и наше. Они који нама замерају продају њива, ни речи прекора не упућују онима који продају државу!

38. Ти што жале српске њиве на Косову и забрањују Србину да наручи песму, уједно тог истог Србина називају Шиптаром, па испада да је овај продао своме. Они, ти што забрањују, нису спремни да ураде било шта за одбрану српске земље, јаки су само на вилици и виљушци. Да су другачији, не би говорили то што говоре.

39. Чак и да је све истина, зар није боље продати њиву и донети паре у Шумадију или Мачву, него ту исту њиву оставити џабе Шиптару, ако већ говорите да је све изгубљено и да ми више немамо децу за ратовање?! Ако већ на нашим поседовним листовима више не пише више Република Србија, већ Република Косово (што је потписима аминовала држава Србија).

40. О продатим њивама ми држе предавања потомци људи који су имали толико поверења у њих да су се сахрањивали на властитим њивама и тамо подизали споменике још за живота – не би ли их спречили да их продају. Пребацују ми, о томе, они који деценијама нису обишли камен и крш одакле су кренули њихови дедови и очеви на Дедиње и Топчидер, или они сами у потрази за бољим животом. Пребацују ми потомци оних који су Осмом офанзивом дошли у Војводину, а сада попреко гледају избеглице из Хрватске и Босне.

41. Видим да баш „поштујете“ избеглице из Хрватске и Босне (оне што сте им продавали флашу воде за 10 марака, и које данас називате усташама и балијама, Хрватима и Босанчеросима) који нису хтели или могли да продају њиве тамо. Додуше, мрштите си и кад они запевају. Али, друго вама смета, не можете да сварите износе које Шиптари плаћају за тамошње њиве, чуди вас да они толико желе ту земљу тамо а вас баш брига за њу. Али, баш су те продате њиве највећи доказ чије је Косово! Албанци, иако фактички могу тамо да раде шта хоће, ипак их купују јер знају да нису њихове! Међутим, и то је урбана легенда: тамо много вреди исто што и овде вреди – атрактивна места. 90% Срба са Косова никада неће успети да продају своју њиву јер Шиптарима њиве не требају.

42. Пошто, како рекох, ја нисам имао њиву, па је мој отац продао његову, и мени дао део новца, а у међувремену је умро, имам ли ја право да наручујем песму, или се и овде примењује патриотско-имовинско наследно право, по којем грађанин у Европи 21. века нема право да располаже са својом имовином а да уједно и наручује песме по кафанама?!

43. Моји рођаци и комшије, који су вас послушали и остали на својим њивама, те су тамо сви до једнога побијени – шта је са њиховим правом да наручују песму?! Наиме, они нису продали, па ваљда имају право, али нису ни живи па им је свеједно што им то право дајете.

44. Ако немам посла, њиву, прихода, куће и кућишта, како уопште да идем у кафану и наручујем песму а да при том нисам продао њиву?! Хоћете рећи да ми Срби са Косова и Метохије треба да служимо политичарима и српској јавности само као Гогољеве „мртве душе“? Да нас буде на списку и броју али да фактички не постојимо? Да постојимо као проблем али да немамо права као други да своје проблеме сами решавамо? Хоћете ли да тврдите да држава Србија стоји иза својих грађана - ускраћујући им права и слободе? Ако ја немам права да буде слободан и да располажем слободно са својом имовином – за шта се ми заправо онда боримо?

45. Добро, заиста, није у реду продати њиву на Косову (па после тај новац трошити по кафанама), али како то објаснити гладном детету у подстанарској соби или поцепаном средњошколцу који не може на екскурзију? Србија, дакле, понављам, нема више деце за жртвовање, али може, по некима, да жртвује будућност и садашњост српске деце чији су родитељи побегли пред ножем и ватром.

46. Опет, рећи ће неко, с правом, нису баш сви гладни и поцепани, расељеним лицима са Косова и Метохије је омогућено да наставе да раде у државним органима и јавним предузећима, ишао им је радни стаж и примали су неку помоћ. Истина! И шта сад? Зар они нису слободни, и поред тога, да одлучују о својој судбини и имовини, да желе више и боље?! Или су они грађани другога реда који треба да буду срећни што су остали живи? Хоће ли нам Ђура опростити што нас је тукао ако не продамо своју њиву? Да би те оставили на миру, никада не смеш бити бољи од нас, јер, забога, ти си избеглица!

47. Да ли је било злоупотреба? Јесте! Да ли међу Србима са Косова и Метохије има лоших и покварених људи који су се овајдили на тамошњој несрећи? Има, ихаха, има! Да ли је већина помоћи завршила у погрешним рукама? Јесте! Међу Србима са Косова и Метохије има исто онолико лоших људи и покварењака, колико има злоупотреба и лоших људи међу било којим другим Србима. Али то не сме утицати на државну стратегију.

48. Док не прода њиву, Србин са Косова кука – а када је прода, онда нема права да пева! Како год окренеш: није добро! Мада, ако се ја питам, боље је да ти забрањују да певаш него да те пуштају да кукаш.

49. Српски комунисти желе 1945. године да припоје Косово и Метохију Албанији, српски комунисти аминују Устав из 1974. године, милионе гласова је добијао Милошевић, милионе Коштуница, милионе Тадић, милионе Вучић, српски посланици подржавају владу тамошњих злочинаца. Већ деценијама политичари, за које народ у Србији већински гласа, распродају и губе Косово и Метохију као део државне територије и духовни центар колективне свести, али тим гласачима, ето, смета та њивица убогог Србина са Косова, који је морао да почиње све из почетка баш због тих гласача и тих политичара. Чак и да није њивица, чак и да тај Србин није убог – већ да су у питању милионски износи, то само говори о томе колико је то вредна земља, колико је њима стало до ње и колико овде некима није стало до свега тога.

50. По мени, већа је штета што се завадише браћа са браћом, рођаци са рођацима, браћа са сестрама, комшија са комшијом, баш око тих њива тамо, него што се понека и прода. Највећа штета је завист и мржња народа којему младост оде да се више никад не врати. Растурише се породице, јебале вас њиве и кафанске песме!