ЏОРЏ ОРВЕЛ – 1984

Пише: Игор Ђурић

 Књигу сам купио, дао сам последње паре из и онако скромног фонда (имао сам редовно 0 динара џепарца), управо те 1984. године, као средњошколац. Наручио сам из Београда, поузећем, њу и Селенићеве Пријатеље са Косанчићевог венца. Ову другу са закашњењем, јер се појавила неколико година пре тога, ову прву јер је била актуелна због године која се поклапала са насловом и визијом писца. Како било, једини сам у вароши имао Орвела, те 1984. године. Није ни било неко посебно интересовање, али ми је по неко тражио да је прочита. Тако ми је ту књигу узела на читање једна професорица из школе и никада ми је више није вратила. После тридесет година, једног октобра, мој син је, вративши се са Сајма књига, поново унео у кућу Орвела и његову 1984. Чини се, у право време.

Рат је мир!

Слобода је ропство!

Незнање је моћ!

Страх од рата води у тиранију. Политичари нам увек прете: не дозволите да се постојећи систем сруши, јер након тога следи хаос. Људи су, пак, несвесни, да је наша једина нада у хаосу који ће уследити. А, и шта би радили са слободом за коју немају времена, нити новца. Пошто су необразовани, ограничени и глупи, способни само да раде и задужују се: шта ће им уопште слобода?! Слобода је ропство, јер слобода захтева борбу за њу, слобода је у борби, а ми нисмо спремни да се боримо, јер, опет понављам, немамо времена за борбу. Ми се више не боримо ни за опстанак, важно је само задовољити газду, а он ће на заузврат оставити неку коску, да преживимо и дати нам ГМО, да мутирамо.

Код Орвела, у књизи о којој говоримо, можемо видети означену стазу којом ходи Европа са њеним дезоријентисаним народима, и где ће стићи. Појединаца више нема. Постоје само закони руље. Министарство истине је задужено за „вести, забаву, образовање и лепе уметности“. Министарство истине одређује шта је истина, а да би то успешно чинило, образовање треба бити усмерено ка идиотизацији, баш како се данас догађа. Министарство мира се „брине о рату“, уосталом то видимо и данас када тзв. "демократске земље'' ратују и бомбардују слабије државе, а све у име мира. Министарство љубави води рачуна „о закону и реду“, јер љубав мора бити контролисана правилима да се не би развила у нешто опасно. Најзад, Министарство обиља се бави економијом, то јест рестрикцијама према већини, и благостању малог броја оних који владају.

Главни јунак, Винстон Смит (аутор се поиграо речима па је име дао по тада најпознатијем Британцу а презиме по најчешће коришћеном презимену при лажном представљању), своју борбу против тираније Великог Брата и Странке, почиње на тај начин што ће почети да води дневник и да води љубав. Он отпор започиње писмом, писањем, књигом, како је и данас једино могуће. И љубављу!!! Зато се у савременом свету књига убија и љубав убија. Књига је главни непријатељ глобализације. И: љубав! Или, тачније, књига у којој нешто пише, а не оне које се углавном штампају. И, кад неког волимо и спремни смо да се боримо за његово добро. Јер, писање је забрањено, баш као и читање, као и љубав. 

У Орвеловом свету, и овом нашем данашњем, не води се љубав, већ се сношајем испуњава обавеза према Странци. Писање по правилима режима је, пак, дозвољено, али у посебним ''радионицама''. Највећи непријатељ Великог Брата и Океаније јесте Голдштајн и он се залаже за „слободу говора, штампе, скупштине и мишљења“. Безобразлук. Баш као и данас. Уз то, Голдштајн и покрет отпора су највероватније измишљени противници, да би режим имао против кога да се бори и у име кога да оптужује своје грађане за издају и заверу.

„Шаптале су се приче о страшној књизи, збирци свих Голдштајнових јереси, која се повремено појављивала ту-и-тамо. Била је то књига без наслова. Помињана је, само као КЊИГА. За такве ствари се сазнавало само кроз магловите гласине. Ни Братство, ни КЊИГУ ниједан обичан члан Странке није помињао...“.

Преко екрана се свакога дана два минута мрзело – баш као и данас, преко екрана се контролисало – баш као и данас, преко екрана су се слале поруке - баш као и данас. А, све то нас тек чека: сутра! Евразија, Истазија и Океанија су стално у међусобном рату, само се мења то ко са киме ратује, а са киме је у савезу. И, данас, када море избеглица срља у неизвесност, заслугом ''цивилизованог'' дела света, када се Европа суочава са тим проблемом, чини се без правог решења, треба обратити пажњу на следеће реченице из књиге: „Синоћ у биоскопу. Само ратни филмови. Један врло добар, други о броду пуном избеглица који је бомбардован негде на Медитерану... Затим се види чамац за спашавање пун деце...“.

Кад са екрана стигне обавештење о нечем ''добром'', о ''повећаним следовањима'' и ''колосалним победама'', сви знају да је то, у ствари, увод за неке лоше и истините вести, које се односе на редукције хране, струје, и слободе. То се треба имати на уму када данас гледамо политичаре како нешто причају и обећавају, када обећавају и износе ''сјајне вести''. Кад причају о миру и правди, о равноправности и грађанским слободама.

„Схватио је да је трагедија припадала старом времену, у коме су временом постојали приватност, љубав и пријатељство, када су чланови породице стајали једни уз друге без потребе да знају разлог“. Породица?! Без потребе да се зна разлог, разлог који се данас тражи за све и свашта, па и за осећања. На шта данас највише атакују глобалисти и поборници новог светског поретка? На породицу. Све те хомосексуалне и неолибералне идеје које нам се пласирају треба да послуже да се растури породица. Човек без породице је рањив и лако савладив. Он нема корена. Нема кога да воли, нема за кога да се бори, нема за кога да се жртвује. Такав треба новом времену. Са таквим се лако манипулише и влада.

1984 није утопијски роман. Из данашње перспективе: то је чиста утопија. Оно што се у роману чини ригидним, данас бајковито изгледа, када се зачепрка по површини садашњег стања већег дела индустријски развијеног човечанства и смера у коме се креће. У односу на 1984 и онога што пише у тој књизи, данас су облици тортуре у много већој мери развијенији и софистициранији, и мењају се из часа у часа. Та тортура најчешће није физичка, не боли и због ње се не пати психички, јер она управо убија душу и свако осећање. Та тортура се највише састоји у сталној контроли и робовској зависности од задуживања и рада да се то задужење врати.

„На свету су постојале три врсте људи, Високи, Средњи и Ниски... Циљеви тих група су потпуно непомирљиви. Циљ Високих је да остану ту, где јесу. Циљ средњих је да замене места са Високим. Циљ Ниских, када уопште имају циљ – јер Ниски су трајно сувише скрхани диринчењем, да би били више него повремено свесни било чега сем својих свакодневних живота – је да пониште све разлике и створе друштво у којем ће сви људи бити једнаки“.

Орвел је, можда, мислио на комунистичке тоталитарне режиме и системе док је писао ову књигу, на тамо неком острву, међутим, у истину, он је написао књигу о свим тоталитарним системима, поготову оним које чекају човечанство у будућности, оних који су прикривени маском демократије и људских права. Он је написао књигу о тоталитарним режимима који се не служе гулазима и физичким терором, већ више о режимима који свој тоталитаризам одржавају поробљавањем ума и контролом воље. Репресија се састоји у сталном надзору, снимању, контроли, прикупљањем информација, отварањем досијеа – који су се некада правили у тајним полицијама а данас се стварају у банкама и пореским управама, у болницама и општинама, на друштвеним мрежама и мобилним телефонима. Бесмислена правила и закони служе да човека удаље од своје природне позиције и људско-анималних навика. Пишући о Совјетском Савезу, Орвел је писао о Америци и Европској унији. При том, не треба сметнути са ума нити књигу Животињска фарма, чији су садржај и поруке данас и те како актуелне. Најзад, подела света ка којој хрлимо, мало се разликује од Орвелове визије:

„Подела света на три велике супер-државе представљала је догађај који је могао бити и био је предвиђен у првој половини двадесетог века. Пошто је Русија присајединила Европу, а Сједињене државе Британску империју, настале су две од три данашње силе, Евразија и Океанија. Трећа, Истазија, показала је обрисе тек после још једне деценије конфузног ратовања. Границе између трију супер-држава местимично су неодређене, док на другим местима осцилују у зависности од ратне среће, мада уопштено прате географска разграничења. Евразија обухвата сав северни део европске и азијске копнене масе, од Португалије до Беринговог мореуза. У Океанију спадају обе Америке, атланска острва, укључујући и британска, Аустралија и јужни део Африке. Истазија, мања од осталих и са мање одређеном западном границом, обухвата Кину и државе јужно од ње, јапанска острва и велики, али несталан део Манџурије, Монголије и Тибета“.

Данашњи тоталитаризам је нафилован у обланде закона и ''бриге'' о људским правима, а слободе и тих права нема никад мање него данас. Поготову слободе да се размишља и да се доносе закључци који се разликују од прописане догме. Један од разлога лежи и у томе што отпор не постоји, нити организован, нити на нивоу појединца. Људи су робови а да нису ни свесни тога. Државе су изгубиле сваки суверенитет – поготову оне мале. Пар десетина људи влада светом и држи светско богатство, за њима следе политичари који им служе.

                                            II

У Орвеловој визији тоталитаризма, медији се не контролишу контролом шта ће се писати и говорити, већ исправљањем онога што је већ написано и изговорно. На тај начин брише се историја. Ко контролише прошлост – контролисаће и будућност. У Тајмсу од 17. марта писало је да је Велики брат у свом говору од претходног дана предвидео да ће на фронту владати затишје али пошто се догодило супротно „било је неопходно исправити пасус говора Великог брата тако да се испостави да је он предвидео оно што се заиста догодило“. Или, у фебруару је Министарство обиља дало чврсто обећање да неће бити смањења следовања чоколаде током 1984. године. Пошто ће смањења ипак бити „требало је само заменити оригинално обећање упозорењем да ће можда бити неопходно смањити следовање у току априла“.

„Испоставило се да је било демонстрација на којима су захваљивали Великом брату јер је повећао следовање чоколаде на двадесет грама недељно. А још јуче, помислио је, објављено је да ће следовање бити смањено на двадесет грама недељно. Да ли је могуће да то поверују, после само двадесет четири часа. Јесте, поверовали су“. 

Узмеш човеку, па му после тога вратиш мањи део одузетог, и још га убедиш да си му учинио добро. Вест да је одузето брзо се преметне у вест да је дато. Отмеш његово, даш му његово, а на крају себе представљаш као добротвора и што је још горе и он те таквим сматра. Кад граде, кад краду, кад деле – увек је у питању твоје, оно чиме они располажу, и лаж коју ћеш прихватити као истину јер ти се другачије не исплати и сведе се на исто.

„Политичка подобност је неразмишљање – недостатак потребе да се размишља. Политичка подобност је несвесност“. Јер, народ је кварљива роба. Идеју просвећености и збацивања било које диктатуре мора понети појединац. Или: група појединаца. Нису комунисти били глупи када су измислили и користили ту синтагму. Насупрот томе, у такозваним ''демократијама'', та ''група појединаца'' назива се елитом али се мисли искључиво на владаоце и оне који ће их заменити, али не и збацити. Народ ће остати тамо где јесте, биће то и даље потрошна роба, погонско гориво страховладе капитализма. 
      Чиповање кућних љубимаца је само прелазни експеримент. Ускоро ће свака новорођена беба, која по карактеристикама испуњава стандарде Европске уније – бити чипована. Међутим, и решење лежи у тој кварљивој роби, тој руљи која се тове народ. Без народа рушење тираније није могуће. И није легитимно. Отуд тежња данашњих владаоца Европе, да попут Америке, униште клицу индивидуализма, у правом смислу те речи, те породице као основе друштва. На западу је индивидуализам дозвољен само у сврху повећања профита. На страни 64. Орвел пише: „Неће се побунити док не постану свесни, а док се не побуне, не могу бити свесни“.

„Покидали смо све везе између детета и родитеља, између човека и човека, између мушкарца и жене. Нико више не верује жени, детету, ни пријатељу. Али у будућности неће бити жена, ни пријатеља. Деца ће бити одузимана од мајки по рођењу, као што се узимају јаја од кокошке. Сексуални инстинкт биће уништен. Рађање ће бити годишња формалност, као обнављање потрошачке картице. Укинућемо оргазам. Наши неуролози управо раде на томе. Неће бити лојалности, сем према Странци. Неће бити љубави сем према Великом брату. Неће бити смеха, сем тријумфалног смеха над пораженим непријатељем. Неће бити уметности, литературе, ни науке. Неће бити разлике између лепоте и ружноће. Неће бити радозналости, ни уживања у животу. Сва такмичења задовољства биће уништена“.

                                              III

Идиотизација појединца и колективизација идиотизма! То је то је систем и механизам владавине у такозваном западном свету. Он се спроводи кроз школство које ствара функционалне идиоте који не смеју мислити својом главом, чак и када су генији у својим областима. Затим, кроз банализацију уметничког, књижевног и филозофског. И, најзад, кроз ропски систем капитализма, где нема слободног грађанина који живи од свога рада, већ задуженог роба чији је век трајања тако планиран и спроведен, да најчешће не доживи пензију и живот од плодова свога рада.

„Било је јасно и да свеопште обогаћење прети уништењем – заиста, у извесном смислу то беше уништење – хијерархијског друштва. У свету у коме сви раде скраћено радно време, имају довољно хране, имају купатило и фрижидер у кући, као и аутомобил или чак авион, најјаснији и можда најважнији облик неједнакости би већ нестао. Ако би сви постали богати, богатство не би било ништа посебно. Могуће је, без сумње, замислити друштво у коме би БОГАТСТВО, у смислу личне имовине и луксуза, било подједнако распоређено, док би моћ остала у рукама малобројне, привилеговане класе. Међутим, у пракси такво друштво не би дуго остало стабилно. Јер, ако би сви подједнако уживали у доколици и сигурности, нормално је да би се велика маса иначе због сиромаштва необразованих људских бића, описменила и почела да мисли својом главом; а када се то једном догоди, пре или касније би схватили да је привилегована мањина бесмислена и уклонили би је. Стабилно хијерархијско друштво би се могло одржати само на основу сиромаштва и незнања“.

Лов и уништавање књига јесте најбољи начин да деспотија опстане. Књига, и онај који је пише, су најопаснији противници тираније. Наравно, мисли се на праве писце и праве књиге. Главни јунак, Винстон, осећа да нешто не ваља, да је уништавањем прошлости уништена будућност. Он спас тражи у антикварници, он спас тражи у перу и хартији, у исписаним речима. Треба се запитати, данас, куда иде друштво и свет који више не признају посебност народа већ се глобализује припадност, када је више него евидентно да књига умире. Мислите ли да је то случајно!?

Теле-екран је инструмент контроле и пласмана идеологије. Телевизија формира укус, јавно мњење, политичку ''вољу'' грађана. Већ је сада немогуће добити изборе без телевизије, а преко екрана наших компјутера контролише се наш живот. Преко екрана мобилних телефона могу нас увек лоцирати. Све то заједно чини увод у свет Орвеловог теле-екрана. Глобално, Орвел је предвидео тоталитаризам који је данас већ узнапредовао. То је тоталитаризам који се неће спроводити силом – већ технологијом и законима. Локално, везано за Србију, и њој сличне земље, Орвел у овој књизи на много места користи реч која је суштинска за оно што се догађа: СТРАНКА, СТРАНКА, СТРАНКА...

Оно што је Орвел описивао у својој књизи а што се данас догађа у Америци и Европи, јест тежња да се свака емоција и свака страст угуше, јер су, емоција и страст, индивидуалне категорије. Како каже један део у књизи: „Али данас не можеш имати чисту љубав или чисту похоту. Ниједно осећање није чисто, јер је све помешано са страхом и мржњом. Њихов загрљај је био борба, а врхунац победа. То је био ударац Странци. Био је то политички чин“. Баш тако!!! Неће проћи много времена а када ће се у Европи љубавни чин сматрати терористичким актом. А све због тога што руши концепцију идиотизма и закона непросвећене и запослене руље. „Важни су били лични односи, потпуно беспомоћан гест, загрљај, суза, реч изговорена умирућем, могли су вредети сами по себи“. Лични односи који се манифестују кроз емоције, то је начин опстанка. Сачувати емоције у овој поплави тоталитаристичких појмова као што у профит, инвестиције, кредити, привредни раст, итд. Једино за шта се морамо борити јесу људи и природа, а то се уништава. Западни свет кроз такозване реформе у источним деловима Европе, у ствари, оверава хладноратовску победу, док још може, јер времена понестаје.

„- То је кафа – промрмљао је – права кафа.

- То је кафа уже Странке. Ту има цело кило – рече она.

- Како си дошла до свега овога?

- Све је то роба за ужу Странку. Тим свињама ништа не недостаје, ништа. Али наравно, келнери, послуга и остали узгред штипају и – види, имам и паковање чаја“.

Запамтите добро: тим свињама ништа не недостаје!!! Конобари и послуга, служећи им: чрпну нешто. Обичан свет, народ, живи бедно. Чак и када се чини да обичан народ не живи лоше, како то изгледа на западу, треба се знати да свиње живе још много, много, боље, и то на народној грбачи. Зато треба прво почистити ''конобаре'' и ''послугу'', а то су политичари и полуге система које одржавају систем у животу, а како би се стигло до главних који се не виде.

„У свим корисним занимањима свет стоји или иде уназад. Њиве ору коњски плугови, а књиге пишу машине... Странка има два циља, да освоји целу површину Земље и да једном заувек уништи све могућности за самосталну мисао. Дакле, пред Странком стоје два велика проблема која треба решити. Један је, како открити мисли другог људског бића против његове воље, а други, како, без претходног упозорења, за неколико секунди побити неколико милиона људи“.

Једнога дана, не тако далеко, постаће бесмислено све ово што се данас чини најважнијим: капитал, увоз, извоз, инвестиције, бруто-доходак, буџет, фискална политика... Економија не може неограничено расти без последица. Индустријализација и информациони системи имају своје лимите и једнога дана ће достићи кључну тачку када ће постати сврха сами себи, без практичне примене, или са применом уништења цивилизације. Наиме, више неће бити важно шта се производи, када то неће имати сврху примене у цивилизацији у којој већина неће имати храну, воду, струју. Каква је сврха компјутера или аутомобила, када не буде било горива и струје? Од чега ће живети пустињски свет који данас живи од нафте – кад је више не буде било? Од чега ће живети индустрија кад нафте више не буде било? Пустињаци ће кренути у походе, да освоје храну и воду, од оних који ни сами неће имати тога у довољним количинама. Због глобалног загревања, за пустињацима ће пут севера кренути и ПУСТИЊА.

Све већи јаз између шачице богатих и милијарди сиромашних људи, срушиће постојећи систем, без револуције, јер та шачица богатих више неће имати одакле да црпи профит, њен капитал ће постати безвредни папир и бетон. То ће се догодити зато што више неће постојати тржиште какво данас знамо већ ће веће или мање хорде преживљавати на тај начин што ће отимати од слабијих или ће у тој отимачини страдати. Биће јачи они који су у себи сачували осећај припадности породици, колективу, нацији, раси; и који су у себи сачували довољно природе и анималности да се врате лову, риболову, сточарству и земљорадњи, а да при том буду довољно јаки да сачувају свој улов и плод. Тада ће се догодити најбитнија револуција у историји човечанства: повратак еволуцији.

PS

Пре неколико дана (овај текст је писан и објављен први пут објављен у јануару 2016. године) видео сам и чуо на једној телевизији (гостовао и томе говорио професор Мило Ломпар) да су Орвелову књигу 1984 прогласили на неким универзитетима на западу као субверзивну и политички некоректну.

PS2

Морао сам овај текст да поновим на другој УРЛ адреси зато што је фејс... (морам овако) администрација забранила текст објављен 2016. године).

РЕКЛАМЕ ЗА ИСПИРАЊЕ МОЗГОВА!

 Пише: Игор Ђурић

МАРКЕТИНГ У СЛУЖБИ ГЛОБАЛНЕ ИДИОТИЗАЦИЈЕ (ИЛИ: ИДИОТСКЕ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ)

Говоримо, мање више, о маркетингу. Наравно, поред тога што се све те рекламе раде (а, којима нас свакодневно бомбардују путем телевизије и интернета) за одређене циљне групе, оне исто тако и креирају менталну и друштвену атмосферу код појединца и у друштву, такође циљано и са намером. Оне поред тога што стварају јавно мњење, врше и ментални инжењеринг стварајући нове генерације малоумника, простор где су улоге јасно подељене: деца су размажени дебили, мушкарци шоње и кретени а жене ленчуге и сподобе без трунке емпатије.

У тим рекламама, углавном, више се и не могу видети деца, жене и мушкарци који нормално изгледају и делују. Поготово се ретко могу видети (у нормалном контексту, дакле ако није карикирање и спрдање у питању) бели људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и хришћанске вредности (или: тамни људи, хетеросексуалци, патријархално и родољубиво опредељени, који негују породичне и исламске вредности), жене које су стуб породице, нежне мајке и верне супруге и деца која воле, поштују и слушају своје родитеље. 

Ту, у тој атмосфери која се ствара и приказује, жена мора да буде курва да би појела омиљени бомбон, мушкарац шоња и папучар да би купио тепих а дете мора све да поломи по кући и да избегне неколико фаталних повреда да би добило омиљени слаткиш. Мушкарац на тим рекламама слаже веш и пере судове док жена све то контролише, под будним оком, јер, боже мој, ово је ново време у којем треба разорити разлике у половима како би се отворила врата новима, онима што су „они“.

Гледајући већину тих реклама, нормалан човек схвата да су оне намењене идиотима а сигуран је да су их направили они који знају свој посао и знају шта раде. Дакле, идиотизација је достигла одређени ниво и сада је треба само надограђивати. Они који праве рекламе, дакле, познају доминантну циљну групу и према њој одређују стратегију и тактику, они поред тога што продају неки производ – производе и будуће потрошаче. Али, нити би они то радили, нити би ико то плаћао, да те поруке не наилазе на плодно тле и да не дају резултате.

Принуђен си, данас, да гледаш дебиле који са женама расправљају о упорним масним флекама, гледаћеш њихова срећна лица када схвате да могу да оперу посуђе иако је храна на њима скорела. Дете на реклами беснеће на свог болесног оца, викаће на њега пуна срџбе и мржње због тога што је не може водити на концерт због своје болести, уместо да му скува чај и купи лекове, да се брине и негује га. Два моржа ће попут идиота седети на каучу и лупаће се по стомацима срећни због тога што су се прејели као свиње али имају лек који ће им помоћи да сваре сву ту храну.

Убедиће те да твоја срећа и испуњеност живота зависи само од тога који телефон поседујеш и на коју си мрежу прикључен и да уколико купиш онај најскупљи више ти пријатељи и родбина неће ни бити потребни. Јер, медикаменти против прехладе и грипа, по тим рекламама, не служе за оздрављење већ да би се направили добри селфији. Ни у кући не треба ништа да радиш, нити да се бринеш што дете неће да једе поврће: фудбалери славног тима ће ти опрати веш и убедити дете да једе шаргарепу (јер за то дете родитељи нису никакав ауторитет већ су то неписмени терачи фузбала по ливади). Наравно, безалкохолно пиво биће колац у сандук и срце твог здравог разума. Забога, каква је сврха пити пиво које не „вата“ (па то су још Шурдини пајтоси елаборирали у Врућем ветру)?!

Цео минут ће те убеђивати, тебе будалу испред телевизора, како управо они имају лек који ће ти помоћи више и боље од било чега другог а онда ће ти за три секунде избрбљати да се „о индикацијама, мерама опреза и нежељеним ефектима, посаветујете се са лекаром или фармацеутом“. Онда ће те, на следећем ћошку, сачекати интелектуалци, уметници и спортисти, којима су иначе пуна уста урушеног система вредности и који на другим местима рондају због друштва које пропада, и убеђивати те да ће ти се све жеље испунити уколико се будеш кладио и коцкао и да је сечење славског колача безвредна ствар у односу на бонус који добијаш кад уплатиш новац који си отео од дечијих уста (без обзира што ћеш на тај начин разорити породицу и себе, јер у коцкарима, веле неки, има више деструкције него код алкохоличара или наркомана).

Не, таман посла, ниси ти будала, али није згорег знати које боје треба бити папир са којим ћеш обрисати дупе али и која је крпа, то јест: сунђер, најбоља(и), да све буде чисто када ти се жена врати с посла. И немој, никако, доносити доручак жени у кревет уколико на кошуљи имаш флеку и не личиш на Хју Џекмана, него прво опери кошуљу одређеним детерџентом а  онда тек приступи.

Има лека и ако си импотентан (фригидност још не помињу) али се поставља питање: шта ће ту уопште секс и можеш ли га упражњавати уколико по цео дан ринташ, бираш детерџенте, переш, чистиш, куваш, храниш децу, итд. (притом се подразумева да и остале, мушке, послове одрађујеш, јер, иначе, откуд сва та скупа кола, станови и погледи на море у тим истим рекламама, поред жене која се само пирлита). Једина ти је утеха што ћеш у паузама свих тих активности скокнути до банке где ће те дочекати љубазне и насмејане службенице и одобрити ти кеш кредит за пет минута, да можеш ко човек на одмор или да замениш славину на чесми, или да се не кријеш од укућана по стану. И да нахраниш маце и куце скупоценом храном и то за оне паре које ниси годинама понудио или послао остарелим родитељима јер, руку на срце, и они на тим истим рекламама изгледају лепо и свеже, као да им ништа и не треба, добро ухрањени и обучени, још кад дрмну неки сируп за зглобове или циркулацију, или купе мерач притиска уз приложени последњи чек од пензије, 'де ће им бити крај?!

Они ће пак, остарели родитељи, ови прави и ненашминкани, болешљиви и прилично офуцани, уживо и ваши, што једва састављају крај са крајем, што су жељни да виде унучиће и кивни на снаје алапаче и феминисткиње или на зетове коцкаре, узвратити ударац свакодневним гледањем јутарњих програма на којима се спроводи друга врста рекламне кампање (такозвано „испирање већ и онако излапелог мозга“) и тим истим незахвалницима од деце, унучади, снаји и зетова, жестоко узвратити на дан избора, зором, као што чине већ неколико деценија.

Бесни због тога и про-западњачки оријентисани, јашта, они, деца нечијих родитеља, ће претити како ће све оставити и отићи на запад (тамо, као, не постоје рекламе и идиоти који их гледају) али ће, док то не учине никад, чежњиво гледати како холивудска старлета милује гладну афричку децу или фудбалера који је добио пола милијарде евра за уговор како рекламира чипс, и искрено ће веровати у то, апсурдно  и утемељено у истини исто онолико колико та глумица заиста жали ту децу и колико онај једе тај исти чипс. Обоје су лицемери и то добро плаћени. Они који, пак, верују у виђено, углавном једва састављају крај са крајем.

Једно је сигурно, уколико сте уплатили осигурање, лопови слободно могу да вам оробе кућу или стан. Ви ћете читати новине и болеће вас кривак за све. Добро, има и непријатних ситуација, рецимо ако сте млада и лепа жена али имате гасове па вам се у лифту догоди то да ће неколико мушкараца запушити нос и гледати вас са гађењем, али чим узмете пилулу против надимања и гасова сви ће вас волети и нико вас више неће избегавати а, ако, не дај боже, средите простату са дивним препаратом који се нуди ето вас на јахти окруженог са лепотицама, све млађа од млађе и лепша од лепше, знате о чему причам.

Креативни и млади људи свих боја коже, раса, нација и сексуалних опредељења, насмејано и срећно конзумираће безалкохолна газирана пића после којих вам надимање и гасови не гину. Реклама, међутим, не показује и говори о војницима који широм света убијају цивиле и окупирају друге земље а исто тако воле да пију та пића.

То, да ли вам је будући зет кретен или није, да ли је добар, лош или зао, зависи од тога хоће ли попити киселу воду на недељном ручку код вас или неће. Са друге стране, девојка ће знати јесте ли ви прави човек за њу уколико поједете тону хране а после попијете таблете за лакше варење. Нажалост, дечаку који једе љути чипс могу помоћи само ватрогасци.

Уколико желите да терате бицикл, трчите или радите јогу за време „оних дана“ - не очајавајте. Има лека и за то. Обавезно изаберите улошке које и до неколико пута боље упијају и имају крилца. Уколико, пак, користите таблете за срце добро би било да узмете и таблете које ће ваше срце штитити од оних првих а на крају зашто не узети и пробиотике најмање шест дана пред путовање или ако пијете антибиотике који ће убити све живо у вашем организму.

И, наравно, када нас после неколико месеци изолације пусте из наших брлога а које нисмо чистили недељама, нити смо се сами купали и прали, нећемо се окупати и средити, опрати зубе и намирисати, већ ћемо само узети жвакаћу гуму и кренути на љубавни састанак: да се љубимо и ко зна шта још. Лично, дође ми да пукнем од муке када видим све оне манекене са плочицама на трбуху и синовима хомосексуалцима, и који јашу делфине, како ме позивају да купим дезодоранс, и то мене са мојим пивским стомаком и разумљивом нетолеранцијом према дукатлијама.

Наравно, ни држава, то јест њени органи, није имуна на маркетинг (овде се не мисли на онај предизборни који је тек прича за себе): позиваће вас са екрана да се превентивно здравствено прегледате а када заиста то и будете желели онда ће вам заказати скенер за шест месеци; децу ће позивати да цинкаре педофиле и родитеље – барабар, или на приказане бројеве телефона или код школског психолога, али кад дође време да се купи гардероба, психолога и невладиног сектора неће бити ни од корова него ће ту исту децу школовати родитељи, плаћаће све рачуне, куповати патике и мобилне телефоне, штитити их и од педофила; гледаћете кампање у којима ће претити како нико не сме попреко да погледа џукелу која уједа децу на улици али нико неће поменути све оне свиње, кокошке и телад, које кољемо и једемо свакодневно, нити их је брига за права сиромашних и гладних, па ни оних изуједаних.

Када те путем пропаганде убеде и натерају да носиш брњицу у виду маске на отвореном и аусвајсе свуда, и када те увере да треба да се вакцинишеш да се не би разболео али се разбољеваш ипак тако вакцинисан зато што се други нису вакцинисали без обзира што ти јеси: ипак сте у истом кошу, и када те убеде да су све оне претходне вакцине стваране деценијама ништа према овој која је настала за неколико месеци, и, када те ови други увере да је ветеринарски лек против шуге бољи од вакцине или да корона не постоји него да се пушта из ваздуха некакав отров или да су они који су умрли а ти их лично познајеш, у ствари, пропагандни трик светских моћника, онда ће те лако убедити и то да су нуклеарне електране чисте и безбедне и да тренутно нема енергије и хране само због тога што се ниси вакцинисао, Руса или због кризе на светским тржиштима а не због мешетарења на берзама и зато што се енергија и храна извозе и даље троше и бацају немилице у земљама развијеног света... другим речима: све се може уколико имаш телевизор и гледаш га, уколико ти је интернет приступачан и ако си довољно писмен да читаш новине.

Најзад, биће ту и позива на толеранцију па ће се појавити билборди на којима ће нас позивати на трпељивост и љубав према (е)мигрантима. Видећемо, тако, на билборду, како њи'ов Хасим држи нашу Јелену за руку али нећемо видети како наш Миодраг држи њи'ову Хуснију за руку чак и ако би Миодраг користио детерџент са десет пута концентрованијим нечим (јер они, су, ти мигранти и избеглице, прилично нетолерантни и то њих вређа, а нас, да простите, ко јебе).

Да не дужим већ сам одужио. Примера има много а ја немам воље да улазим у дубље социолошке и остале анализе које нико неће читати (из горе приложеног види се и због чега). Јер, овде није у питању само нуђење одређених производа већ формирање и конструкција те производња будућих конзумената по мери времена и производа који се нуде и који ће се нудити у будућности. А, руку на срце, треба и припремити сву ту стоку да се лакше влада и манипулише њоме. Јер, исти се образац користи и када дође време за политички маркетинг. Како рече један рекламни слоган: „нису све овце за шишање“. Тачно, неке су овце за мужу а неке, богами, и за клање.

Уколико наручите наш производ у следећих пола сата добићете га по невероватној цени од..... али то није све, уколико га наручите одмах и дупло добићете невероватних ....% попуста, понуда важи само данас.... и тако данима, месецима, годинама... све до Дугог коначишта и породице Топаловић.

КЛИНТОН И ОЛБРАЈТОВА: ПСИ РАТА!

Пише: Игор Ђурић

КАКО СУ ЈЕДНО ПУШЕЊЕ И ЈЕДНО ОДБИЈАЊЕ ПРЕСУДИЛИ СРБИМА?!

„Срби спроводе терор и силују албанску децу“, Бил Клинтон;

      Некада и ситни детаљи из живота утичу на историјске догађаје и њихове актере, на судбине читавих народа. Да Вук Караџић није био ћопав, не би се учио писму већ би махао јатаганом. Да је Хитлер имао мало више талента: постао би сликар. Да је Черкез у Русији мало јаче завитлао копље: не би било Тита. 

      Оног тренутка када се открило да је Овални кабинет постао „орални кабинет“ – пресуђено је Србима. Да је, неким случајем, тога дана Моника Левински имала инфекцију и упалу грла – Срби можда не би били бомбардовани. 

      Да је неки српски момчић узвратио љубав ружњикавој Медлин, можда она не би касније мрзела Србе и Србија можда не би била бомбардована. Можда је тај дечкић син неког хотелијера који је поседовао вилу Ривијера, на пример, из Врњачке Бање, рецимо. Из исте оне бање, рецимо, где је амбасадор Корбел боравио са својом ћерком, у време када је Чехословачка већ била окупирана а Србија пружила уточиште дипломати без владе и земље?! Можда, биће да је више од „можда“, јер онакво зло могло се чинити само народу који ти је учинио велико добро. А, сад, љубав тог дечкића, као народ, нисмо могли на силу „учинити“. То није било етичко већ естетско питање. Касније, Медлин Олбрајт заиста јесте била „естетско питање етике“.

Да се овде осврнемо на Клинтона и његов хуманизам као и „искрене добре намере“ према Албанцима. Њему супруга Хилари и саветници сугеришу да мора што пре скренути пажњу са афере „Левински и Овални кабинет“. Има ли то везе са људским правима на Космету? Планови за бомбардовање Србије актуелни су већ подуже времена пре тога. Има ли то везе са Рачком? Притиснут сопственом афером и притисцима помахнитале Олбрајтове, (која је лечила своје комплексе из детињства, јер је одбијена од неког српског дечачића у кога се заљубила кад је и сама била мала и боравила у Београду и Врњачкој Бањи), он се обраћа нацији и целом свету кад је почело бомбардовање: „Наша мисија је јасна - да демонстрирамо озбиљност сврхе НАТО и да спречимо још крвавију офанзиву против невиних цивила на Косову“. 

      Моника тих дана препричава детаље и показује своју кошуљу испрскану председниковом спермом. А Клинтон не објашњава откуд су то он и његови сарадници знали неколико година пре да ће офанзива почети онда кад су сачињени планови за бомбардовање Србије. Дукађин Горани један од чланова албанске делегације у Рамбујеу, каже: „Сваки Албанац је схватио да што више цивила умре, то је интервенција ближа“. Људска права?! Наставља Дукађини: „ОВК је то схватила. Један страни дипломата рекао ми је једном: ''видите, ако не прођете квоту од 5000 убијених никада од стране дипломатије нећете добити стално присуство на Косову''“. Какве ово има везе са заштитом угрожених Шиптара?! Ветон Сурои каже о Олбрајтовој у Рамбујеу: „Говорила је: Ви потпишете, Срби не потпишу, ми бомбардујемо. Ви потпишете, Срби потпишу долази вам НАТО. Ви не потпишете, Срби не потпишу, ми заборављамо на целу ствар“. Значи, ако не потпишу Албанци, Американце брига за њихова људска права. (У овом пасусу су коришћени цитати из емисије ББЦ Морална борба: НАТО у рату).

Клинтон је у свом чувеном обраћању нацији оптужио Србе за отпочињање оба светска рата, (заборавио, или није никад ни знао, да смо у оба рата били на истој страни), и за масакре горе од фашистичких и Стаљинових. Чак је и себе упоредио са Черчилом, а Милошевића са Хитлером. Доста смела подела улога обзиром на капацитете дотичне особе. Његова слава тих дана није била државничке природе, тако да је више личио на посрнулог Казанову, него на сер Винстона. 

      Намерно је упоређивао Србе са нацистима а Албанце са Јеврејима како би добио подршку у Америци. Стручњаци за медијске кампање знали су коју матрицу обични људи најбоље препознају. Друго, поменута афера са Моником Левински је била толико пикантна и толико је заокупљивала америчку и светску јавност да је само нешто жестоко, нешто на нивоу холокауста могло да скрене пажњу са тога. И то су знали горе поменути стручњаци. Најзад, није се могла бомбардовати суверена земља у сред Европе тек тако. Морало се за то имати довољно јаких аргумената. Куд ћете јачи аргумент од холокауста и геноцида. Демократски сенатор Боб Кери коментаришући тај период и активности Клинтона изјавио је: „Клинтон је ванредно добар лажов. Ванредно добар“. Он говори о новом холокаусту?! И гледа нас у очи?! Тај човек је још увек жив. Пре тога је дао изјаву на суду о случају Овални кабинет. Лагао је и то. Каже: „Речено нам је да су побијене хиљаде, можда стотине хиљада Албанаца“. Ко му је рекао? Јел' исти они који су касније „пронашли“ у Ираку оружје за масовно уништење?

О инциденту у Овалном кабинету речено је доста. Парафразираћемо само Хилари Клинтон која је телефоном из Африке поручила мужу: „или бомбардуј Србе и скрени пажњу са случаја Левински или спремај папире за развод“. 

      Вашингтон пост објављује коментар 20. априла 1999. године цитирајући блиског сарадника Била Клинтона, Дика Мориса: „Бил Клинтон је просто опседнут Косовом, јер кад је схватио сву димензију сексуалног скандала - почео је да замишља да само онај председник који води рат остаје запамћен у историји и оставља са собом неки траг“. Клинтон се пожалио Дику Морису да „само председници као Рузвелт, или други који су имали кризне ситуације улазе у први ред историје''. ''Зато је изгледа Клинтон и покренуо рат да би се доказао, јер након окончања процеса ''Левински'' Клинтон је био за мирно решење, али сада Клинтон кризу на Балкану види као одлучујући моменат председниковања“. Иначе, по речима новинара Жилбера Ашкара: „Клинтон је током првог дела 1998. године био презаузет маневрима специјалног истражитеља Кенета Стара, да би се бавио маневрима Слободана Милошевића“.

Крајем марта 2015. године, медији у Србији су пренели писање Њујорк тајмса: „Амерички председник Бил Клинтон наредио је бомбардовање Србије 1999. како би решио скандал настао у САД након што је 1998. обелодањена његова љубавна афера с младом стажисткињом у Белој кући Моником Левински. Наиме, од петка је Национални архив САД почео да обелодањује 2.500 некада поверљивих докумената америчке администрације, у којима се нашао и меморандум Клинтонове некадашње саветнице Мињон Мур. У њему она упозорава лидера да хитно мора да врати поверење грађана и поврати образ дејствима на различитим пољима, што подразумева и рушење некадашњег председника Југославије Слободана Милошевића, а да се притом позива на највише могуће силе.

- Госпођица Мур такође је саветовала Клинтона да се позива на Бога и да на тај начин подупре своју политичку акцију и све мисаоне процесе – пише амерички лист Њујорк тајмс наводећи изјаве Мурове из меморандума.

Недуго затим Клинтон је бомбардовао Србију, а та акција НАТО названа је „Милосрдни анђео“. Обелодањена документа такође потврђују раније спекулације да је Клинтон новчано помагао опозицију у Србији. Наиме, показало се да се он у јулу 1999, на самиту Пакта за стабилност југоисточне Европе, обавезао да ће дати чак 12 милиона долара странкама, синдикатима, студентским удружењима, као и невладиним организацијама и независним медијима чији би основни циљ био рад на рушењу Милошевића. Тај пројекат, који је назван „Прстен око Србије“, такође је подразумевао и распоређивање мрежа радио-предајника у земљама суседима Србије како би се у њој смањио утицај државних медија, а несметано шириле информације са Запада“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, стране 471/472: „Док је ратним предводницима било потребно ново жариште како би се оправдало даље постојање војне алијансе запада, да оружје не зарђа, а Билу Клинтону спасоносни продужетак уочи нових избора, после компромитујуће љубавне ''афере Левински'', међународна јавност је инструисана да је то, заправо, права ствар, ''милосрдна интервенција'', једини спас да се спаси један унесрећени народ. На првој страни угледног ''Монда'', бомбардовање је поздравио и француски бискуп... Хавијер Солана изјављује: ''Напад на Југославију је покушај да се одбране моралне вредности на којима почива Европа''. А немачки министар иностраних послова Јошка Фишер: ''НАТО не води рат, већ пружа отпор''... Обичан Американац  није знао где је Косово. Нису то знали ни ратни медијатори. Си-Ен-Ен јавља да је срушен мост на Дунаву, у Новом Саду, ''другом по величини граду на Косову''. А Бил Клинтон изјављује да је ''читао о Балкану''... Као у режираним филмовима, публиковане су слике мученичких избегличких колона, плач деце, јауци мајки, и непроверена сведочења прогнаних у којима су описиване ужасне сцене какве су у злогласним мучилиштима. Извештавано је о 100.000 масакрираних Албанаца, о фудбалском игралишту претвореном у концентрациони логор. Робин Кук је упоредио Косово са холокаустом над Јеврејима. Каснији демантији нису имали никаквог значаја: важно је да се у право време делује на правом месту. Или, како објашњава Џејмс Харф, власник пропагандне агенције ''Радер фин'': ''Наш задатак није да проверавамо информације. Наш задатак је да информације које нам се чине повољним брзо пустимо у оптицај, како бисмо погодили брижљиво одабрани циљ''. Џејми Шејн: ''Мој задатак био је да новинаре снабдем муницијом ради оправдања наших ратних циљева и акција''.

Нико не помиње стотине убијених и отетих Срба. И већ тада, кад су даване ове изјаве, 200.000 избеглих Срба лута српским градовима у потрази за кровом над главом, док њихови домови горе на Космету. Већ тада се знало колико је НАТО убио цивила. (Када је амерички пилот бомбардовао тракторску колону Албанаца у близини села Кориша при чему је страдало 87 жена и деце и скоро стотину рањено, Бил Клинтон је рекао да је то „за жаљење, али је неизбежно“, а Џејми Шеј је рекао да је пилот “бацио бомбу у доброј намери, као што се очекује од обученог пилота из демократске земље НАТО“. У то време је настао и чувени израз колатерална штета). 

      Када је бомбардована и масакрирана колона албанских избеглица код Корише (14. мај 1999. године), када је убијено 87 цивила (10 новорођенчади и 26 деце до 15 година) и рањено 70 деце, жена и мушкараца, то није била пилотска грешка, јер су цивили бомбардовани у неколико наврата, нити колатерална штета (из истог горе наведеног разлога), већ је то била порука Американаца албанским цивилима који су пошли да се враћају својим кућама: не смете се враћати својим кућама док вам ми то не одобримо, јер нисте их ни напуштали да вам ми то нисмо наредили!

Жак Огар, командант специјалних јединица француске армије, који је са легионарима ушао на Косово међу првима, каже за часопис Геополитика 27. јуна 2008. године: „Интервенција НАТО је, наравно, започета на лажима да је био извршен геноцид над Шиптарима. Бил Клинтон је рекао да је било 100.000 мртвих, да би оправдао бомбардовање. Сад знамо како Американци ту врсту лажи лако примењују, навикли су на то да би озаконили своје међународне акције. Ја сам то одмах схватио на терену јер је моја мисија такође била да покушам да пронађем масовне гробнице. Нашао сам много мање у односу на 100.000 мртвих. Врло брзо Албанци из Руговине партије дошли су да кажу: ''Наћи ћете једну јаму у селу које је било уништено не од стране Срба, већ од ОВК. Ми нисмо ОВК, ми нисмо за Тачија, већ за Ругову''. Почели смо да схватамо да жртве у многим од тих јама нису убили Срби већ су то урадили само Албанци. Насупрот томе, ја сам имао добре контакте са српском војском и полицијом и кад сам им тражио информације о том питању, они су ми рекли: ''Идите на то место, ту смо убили 35 припадника ОВК, ту је ров окренут према Меки, ставили смо креч'' - и то је крај приче. Ту су били сахрањени припадници ОВК који су погинули у борбама са српским војним и полицијским снагама“.

Због горе поменутих чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих милитантних пацифиста апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Славољуб Ђукић Политичко гробље:

„Енглески дневник The Sun пљеска бомбашима: ''Гађајте их као псе!''. На питање ''бомбе или не'', Славој Жижек (Left Review) одговара: ''Још нема довољно бомби''... Соња Бисерко, председница београдског Хелсиншког комитета, невладине организације чији се програм ослања на доброчинство и бригу о угроженим људима, недела је видела само на једној страни. У тексту под насловом ''Како очистити Србију'' (Њујорк тајмс, 9. мај 1999), аутор Блејн Харден, тврди да се Соња Бисерко састала са Медлин Олбрајт, и од ње тражила да Вашингтон озбиљно размисли о окупацији Србије, да државно руководство подвргне јавном суђењу које ће Србе присилити да се суоче са злочинима, да Запад преузме све медије у Србији и уведе строгу забрану ширења ''екстремног српског национализма'' (стр. 475).

У Рамбујеу преговора није ни било. Делегације су биле одвојене и предат им је готов докуменат који је требало аминовати или одбити. Гор Вајдал (The Observer, 6.6 1999) пише: „Мадлен Олбрајт се сматра најгорим министром спољних послова од времена Едварда Стетинјуса: велики губитак за дактилографску службу није донео добитак демократији. Шврљала је као луда у Рамбујеу, представљајући Србима један хитлеровски ултиматум који ниједна суверена земља не би никад могла прихватити, будући да је предвиђао готово потпуну окупацију Србије, бесплатно рекламирање НАТО-а на српској телевизији и томе слично“.

Наравно, те услуге су требале бити искрене и поштене, а не онакве какве су нуђене у Рамбујеу, и које су представљале фарсу ради стварања привида да се жели мирно решење. Сву си  знали, од политичара до медија, да ни један Србин неће потписати споразум из Рамбује-а. Тада! Данас би се очигледно нашао такав. Какво време - такви и Срби! Тај споразум је и писан тако да не постоји ни минимум шанси да буде прихваћен од српске стране. Тада! Славољуб Ђукић је у књизи Политичко гробље поводом тога написао на 467. страни: „То су били преговори са ''пушком упереном у главу'', узми или остави, рат или капитулација, ''пољуби ме у дупе или ћу те убити'', како је енглески писац Харолд Пинтер дефинисао америчку политику коју је тумачила Медлин Олбрајт. ''Ако Срби прихвате споразум, нема бомбардовања, ако га одбију, биће га: I am sorry'', поручила је Олбрајтова. Амерички аналитичар Обрад Кесић тврди да је Клинтон својој делегацији изјавио да, ''стављајући се у Милошевићев положај, нити сам не би потписао споразум какав је уручен''“.

Пјер Пајен у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу тврди да је Олбрајтова главни ратни јастреб и да је бомбардовање Србије: њен рат. „Она је одлучила да уђе у рат већ у пролеће 1998, а можда и раније“, каже он. Тада се није знало да ће се догодити Рачак. Или се знало!!! Ибер Ведрин у разговору са Пјер Пеаном, 22. новембра 2012. године каже у вези Рамбујеа: „Робин Кук и ја смо били заговарачи политичког решења, док је Тони Блер био за рат. Од самог почетка најратоборнија је била Медлин Олбрајт, која је Милошевића поистовећивала са Хитлером. Њу чак није радовало ни постојање ''Контакт групе'', а још мање значај који јој се придавао. Ламберто Дини, италијански министар спољњих послова, желео је да учини све што је могућно да се избегне ескалација. Што се тиче Игора Иванова, Руса, он је понављао: ''Ја сам овде да бих вас спречио да поведете рат''. То га није спречавало да мрзи Милошевића. Што се тиче Јошке Фишера, Немца, он се стално разапињао између нас – Робина Кука и мене – и Медлин Олбрајт која га је неизоставно позивала чим би показао склоност према политичком решењу. И тада би му говорила: ''Поново постајеш левичар''... Заиста смо покушавали све да задовољимо Медлин и да не попустимо Косоварима који су непрекидно истицали све веће захтеве. Нисмо било спремни да идемо преко аутономије“.

Ни све жртве нису исте. Зависи ко вас убија. На основу тога зависи на којој страни ћете бити. УНИЦЕФ је објавио истраживања Питера Пелета и Ентони Арнова у коме се каже да „деца (у Ираку) испод пет година умиру двоструко више него што је то био случај 1989, и да није тако, пола милиона деце више било би живо крајем деценије“. У емисији америчке телевизије ЦБС - 60 минута, 12. маја 1996. године, новинарка разговара са Медлин Олбрајт:

 „Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона умрло. Мислим, то је више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?

Мадлен Олбрајт: Мислим да је то тежак избор, али мислим да је вредно, вредно тога“.

Олбрајтова је казала после бомбардовања „да схвата да има злочина Албанаца али да разуме ту њихову потребу за осветом“ (излив потреба?!). 

Правдајући злочине Шиптара над Србима после јуна 1999. године поједини међународни званичници (сама Олбрајтова) говорили су како је тешко зауставити освету једног ''напаћеног и угњетеног народа''. Шта је са српским правом да поравна вековне рачуне? Хоће ли то схватити икад макар онај део српског народа који све кривице приписује Србима.

Онда следи скандал око записника у вези Рачка на првој конференцији за штампу у Приштини када је Вокер беснео, одузимао реч и ломио оловке. Хелен Ранте тада није рекла најбитнију констатацију која је стајала у извештају и која је много касније обелодањена: „мртви из Рачка нису били стрељани и масакрирани“. Кајус Ниеми, писац књиге о Хелени Ренте, Хелена Ренте, обележје човека, 2008., цитира Рентеову: „Вокер је вршио притисак на мене да кажем да Срби стоје иза масакра у Рачку, да би рат могао да почне“. Касније се потврдило да је Вокер био у сталној вези са америчком администрацијом (Кларк то потврђује у једном документарном филму), да је добијао инструкције из Америке шта треба да каже и изјави (у истом филму Вокер то демантује). Пре било какве истраге, без присуства истражних органа, форензике, увиђаја и извештаја, он је одмах „знао“ да су ти људи стрељани, да су их стрељале српске снаге, да је то масакр. (Олбрајтова га је позвала телефоном и казала: „Бил, одрадио си одличан посао“, а онда коментарисала пред сарадницима: „Пролеће је поранило на Косову“, видети: Политика геноцида, Херман и Питерсон). Човек би помислио да је тај амерички шпијун видовит. Не, није. Он је само радио посао због којег је и дошао на Косово. Подметао је своја јаја лажи у туђа гнезда несреће. На слици која је обишла свет види се Вокер и иза њега леш Албанца у цивилу који је очигледно погођен у главу али коме је још капа на глави. На другој слици виде се иза Вокера наоружани људи.

И Хјуман Рајтс Воч и Фонд за хуманитарно право, који су фактички писали оптужницу против Срба, за Хаг, не објашњавају данас зашто су у својим извештајима говорили о зверствима, мучењима, ишчупаним ноктима, извађеним очима, закланима, касапљенима, када се зна према извештају чак и финских патолога да тога није било. Зашто се те подружнице НАТО-а сада не огласе? Зашто се нико не пита ко је убио полицајца Миру Мјекића на покушају увиђаја 19. јануара, ако су у Рачку  боравили само недужни цивили? Када је он погинуо, борбе су се водиле прса у прса, између два реда ровова. Или то треба да објасни Олбрајтова која је на каналу CBS изјавила да „се треба сетити да је у Рачку десетинама људи пререзан гркљан и да је једини излаз у хуманитарном бомбардовању“. Клинтон је 19. марта рекао: „Требало би да се подсетимо шта се догодило у селу Рачак... Невини мушкарци, жене и деца, изведени су из своји домова до јаруге, натерани да клече у прашини (Рачак је иначе делимично био прекривен снегом и смрзнут а прашине није могло никако бити прим.аут.) и покошени рафалима, ни због чега што су учинили, него само због онога што јесу“.

Славољуб Ђукић, Политичко гробље, страна 466: „Медији су обично претходница рата. Да би се припремила јавност, потребан је шокантан догађај који ће згрозити људе. Улогу медија у агресији на Србију, а и своју као портпарола НАТО-а, објаснио је Џејми Шејн студијом под насловом ''Како нахранити звер''. Шеј каже: ''Упрезање медијске моћи кључни је фактор у ратним сукобима. Сви новинари су склони лошим вестима. Слике масакра у Рачку биле су нам потребне да бисмо убедили народ како без наше интервенције постоје добри изгледи да се масакр понови. Машина не може да ради на празно, звер мора бити нахрањена''... И ''звер'' је храњена са свих страна. Уводничар ''Њујорк тајмса'' Томас Фридман у текст под насловом ''Дајте шансу рату'', позива на војну акцију у којој у Београду ''треба погасити светла, сваку сијалицу и славину''. А новинар првог програма немачке телевизије свој коментар закључио је поруком: ''Кад чујем реч Србин, чини ми се да је о самом ђаволу реч''... Највећи притисак на Србију долазио је од ратоборне Медлин Олбрајт, која је младост провела у Београду. Према њеном признању, истог дана кад се Рачак обзнанио, Вашингтон је донео одлуку о рату против Србије. Све друго је била куповина времена: ''Рачак нам је био потребан ради утицаја на колебљиве европске савезнике'', изјавила је доцније Олбрајтова. Репортер француског ''Фигароа'' Рено Жерар, један од малобројних блиских посматрача догађаја сведочи о свом случају. Када је уверавао колеге да је масакр обавештајна и пропагандна монтажа, одговорили су му прекорно: ''Ђубре једно, хоће да нам убије причу''“.

ЧИТАЈ ЈОШ:

СИЛОВАЊА АЛБАНКИ НА КОСОВУ – СИЛОВАЊЕ ИСТИНЕ

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

КАКО СУ АЛБАНЦИ УБИЈАЊЕМ СРБА ОСТВАРИВАЛИ СВОЈА ''ЉУДСКА ПРАВА''!

ПРЉАВА КАМПАЊА О КОСОВУ!

ГЕНОЦИД!? (КОЛИКО СУ АЛБАНАЦА ЗАИСТА УБИЛИ СРБИ?)

КАКО СУ ЛАГАЛИ О КОСОВУ

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ - КРИВ ЗА ТУЂЕ ЗЛОЧИНЕ!!!

ŽUTA KUĆA - TRGOVINA LJUDSKIM ORGANIMA

РАЧАК - КАКО СУ ЛАГАЛИ?!

Читај овде Вечити рат - Косово