Тито и Мика Антић!

 

Седамдесетих година прошлог века, Мирослав Мика Антић, написао је поему Војводина, која је, поред уметничких, за неке људе имала и „политичких“ квалитета (мада је та поема све, само није аутономашка, али ко те пита кад је криза). Тадашњи аутономаши у Војводини користили су сваку прилику да истакну посебност идентитета и културе Војводине и „Војвођана“, па су се хватали и за сламке, и за дебла. Тако се Мика, не својом кривицом, нашао у политици, уместо у кафани где је више волео да буде. Али, пошто је имао доста испада у својим пијаним фазама, није се јавно бунио кад би га повремено политички злоупотребили. Никоме од тих аутономаша није сметало, а можда нису ни знали, да Мика Антић има у себи више бугарске него „војвођанске“ крви. Породица му је пореклом из Босилеграда и презивали су се Антов.

Пошто је Микина песма убрзо постала популарна, „структуре“ су решиле да првом приликом песника, новинара, сликара и режисера, представе маршалу Титу, као посебност и истакнуту личност „војвођанске књижевности и културе“. И за то им се указала прилика врло брзо, Тито је требало да дође у Нови Сад, у неку посету после које ће бити приређен пријем за доживотног председника СФРЈ.

Одмах је решено да Мика буде представљен Титу. Извршене су припреме, песник је отрежњен и припремљен. Остало је само да се сачека погодан тренутак и да се Антић упозна са вођом.

Када је дошао тај тренутак, Тито се приближавао песнику, шеф протокола је искочио испред и обратио се Титу:

– Ово је аутор Војводине!

Већ тада времешни Броз, тврд на ушима и незаинтересован, није добро чуо (а, никоме није падало на памет да га исправља) мислећи да је реч о директору Транспортног предузећа Ауто Војводина, те се у том тону и обратио Антићу:

– А ви сте, бога вам вашег, скоро купили аутобусе Волво из Шведске. Силне сте девизе утрошили. Па как вам иде посао?

Песник, ни крив ни дужан, нашавши се у необраном грожђу и у улози директора транспортног предузећа, одговорио је:

– Одлични су аутобуси, друже председниче, посао иде одлично.

Онда су се и сликали.

Сутрадан у новинама, и другим медијима, ништа о песнику и војвођанском идентитету, само о привредницима међу којима се, на сликама, нашао и Мирослав Мика Антић.

„Структуре“ су биле разочаране!

Око Нове године, Тито је требало да опет посети Војводину и покрајинско руководство, те је одмах решено да се ствар са песником исправи. Позвали су Антића на састанак, сугерисали му да остане трезан следећих неколико дана, да каже неколико стихова из поеме, течно, без импровизације, када буде други пут (надајући се овај пут како треба) буде представљен Титу. Битно је да се овога пута песник Војводине представи јасно и гласно, те да се не остави ни грам могућности да дође до забуне.

Песник обећа све по реду и како ваља.

Дође и тај дан. У свечаној сали, поређани важни људи из Војводине, чекају да буду представљени краљу шпанског протокола, машинбравару из Кумровца. Да се поклоне и рукују са њим, они срећнији и да размене коју реч. Међу њима је и Мирослав Мика Антић, песник Војводине. Трезан и сконцентрисан. Тишина и напетост! А онда хук. Долази Тито са свитом! На пола свечане сале, Тито застаде, погледа према званицама и угледа Мику.

–  Они аутобуси из Шведске, как раде, јел то све у реду? – обратио се Тито Мики Антићу.

– Све је у најбољем реду, друже председниче, раде одлично – одговорио је аутор Војводине.

После тога, ко је па смео да исправља Тита. Па он је, ономад, у Зрењанину говорио како тог Михиза треба ухапсити због књиге и представе Кад су цветале тикве и нико није смео да зуцне и каже да то није тај Михајловић већ неки други Михаиловић, већ су сви климали главом.

Мирославу Антићу сам посветио песму, коју сам премијерно прочитао у Житишту, давно, давно, већ. Да сам знао тада, ово што знам сада, свакако бих у песму убацио и макар један аутобус из Шведске.

 

МИРОСЛАВ МИКА АНТИЋ (ако ти јаве да умро)

 

Ако ти јаве да је Мика умро

не веруј им, драга моја

Говорим речи, ето,

у име Бога и с' правом:

не веруј им!!!

 

Ако ти јаве да је умро

песник било који

Па и Мика

Па и ја

Веруј кол'ко да завараш траг

Да поверују - да верујеш

Да сакријеш мисао

Да те оставе на миру

Да збуниш душманина

 

Није песник диг'о руку на себе

- па умро

Није у дубини воде остао без зрака

- па издахнуо

Није полетео у смрт

- попут ласте

Није га коноп нажуљао

- тамо где га је девица љубила

Лажу јер истина је све то

- а песник није умро

Па ни Мика

Само се одселио

Песник

Па и Мика

 

Ако ти јаве да је Мика умро,

да је неки песник престао да дише

Не веруј!!!

Лажу!!!

 

Мала моја, драга моја

Лагао је Мика да ће ти јављати

о смрти песника

Лажу и други што кажу:

''да песници умиру млади''

Ко су они и што су?

Зар ниткови што знају све

о кишама у Бресту?!

Зар њима да верујеш

Зар да они умру тек тако?

Не!!!

Они само оду, одшетају

До неке мале из Крупе

До Бољшој театра

Или до дворова Дунђерских

Ил' једноставно заспу

Па их узалуд будиш

Оду:

јер им је мучна усамљеност

и слабост

 

Елем, ако ти јаве да се песник неки

изгубио у водама Женевског или ког другог језера

Или у дубинама Јонског мора

негде између Солуна и Крфа

Ако слажу да је висио у загребачком парку

убијен и обешен

Да су га нашли испод моста смрсканог о сопствено безнађе

Умрлог од глади

у Градској или Казалишној кавани

или срезаних вена у хотелу Англетер

Да га је јектика убила

Или куршум двобојски

(Не веруј, опет, да је Мика умро)

Да је заклан због песме

Да је протеран и усамљен душу испуштао

непризнат и пијан дрхтећи

у грозници умирући

без динара у џепу

(а већ тада бесмртан)

 

Ако ти јаве

Да је неки Микин исписник:

умро

Знај:

није смрт коначан чин за песника

после песника нема: да нема ништа

Него остане нешто - поред душе

Песници

па самим тим и Мика

не умру чак ни од љубави

 

Ако ти јаве

да је на Суматри душа

умрлог песника

а да то није Мика

(јер за њега су већ јавили да ће јавити)

да је умро

Не веруј!!!

Због себе и будуће деце

коју ћеш родити:

која ће писати

 

Не веруј ништа!!!

 

Покојни Иво

болнички друг конте-а Ива

који је још бесмртно жив

ко и Мика што је

к'о сви што смо

сенио је да су песници принчеви

само: без дворца и принцезе...

 

Даклем,

мала велика моја,

док опевамо равницу

вечерас

немој веровати ништа!!!

О смрти Микиној

и других,

толико му,

њима,

нама,

дугујемо...

 

2010. Зрењанин – Житиште

 

 

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ

Пише: Игор Ђурић

КРАЉ ПЕТАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ И Ј.Б. ТИТО - ДНЕВНИЦИ                

             

                      Дневник краља Петра I

              (1. јануар 1915. – 31. децембар 1916.)

Краљ Петар I Карађорђевић у фебруару месецу 1915. године борави у Врањској бањи и пише дневник. 21. фебруара даје свом ађутанту налог да му промени неки новац. 23. фебруара, дан после тога, бележи у дневник: „Пачу неће да ми уступи 10.000 златни новчаница за наполеоне“. За време рата, ето, у тадашњој Србији, министар финансија неће да размени новац краљу Србије налазећи да то није по закону и да штети финансијама Србије. Мада, ни краљ Петар није ништа бољи по том питању. Већ на следећој страни свога дневника он врши инвентар новина и часописа који недостају при његовој канцеларији а плаћени су. Један краљ броји новине које је његова канцеларија платила и налази да нису послате све које су плаћене. Реч је о 1915. години и времену када је Србија у рату!?

Петар I Карађорђевић у свом дневнику (Народна књига, Београд, 1984.) говори о трошковима, о људима из окружења, о знаменитим грађанима Србије који су у међувремену преминули, о помоћи коју он пружа породицама преминулих и угрожених. При том, он записује калкулације трошкова градње маузолеја на Опленцу, краљевске кухиње, шишања код локалног берберина. 3. фебруара уписује да су „обешени Данило Илић, учитељ, Мишко Јовановић, млади трговац и Вељко Чубриловић који су осуђени насмрт због убиства Фрање Фердинанда и његове супруге Софије“. Мада, веома се ретко у свом писању осврће на историјске и политичке догађаје. Тако месец дана после овога записује да ће се од тога дана „бањати сваки трећи дан“, а истога дана додаје „Живела браћа Руси!“, после вести о некој победи руске војске.

Он даље описује како ''хвата'' своје благајнике и набављаче у ''рачуну'' и како уз пут наређује да се поправе путеви и ћуприје. Петар I Карађорђевић је очигледно био народни краљ. 19. марта пише: „Здравко купио конопац у Врањи. Ово ће бити 40-ти пут, ако не и више, да сам рекао момку Здравку, да кад хоће да уђе: ''Куца пре на врата'', али он то чини месец дана, па полако одустаје од тог обичаја, јер се то не чини код њега у Ивањици. Па хоће силом да на томе остане. И да може улазити кад је њему ћеф, као што је радио кад је био код оваца! Јако је уображен ''да све зна'' што уме мало да чита и пише са кравтлама“. 
      Дакле, један краљ пише о своме посилном као о човеку, са манама и неваспитаном, али: човеку. У овоме треба тражити узроке победе српске војске и државе. Замислите како би реаговао Фрањо Јосиф или Вилхелм, да им у одаје посилни улази без куцања и да се још при томе ''прави паметан''. Али!!!, за тог истог Здравка бележи после два месеца, у мају, следеће: „Здравко полази пут Ивањице код своје куће да привати жену и дете; остали су сами после смрти очеве и маћије. 10 дана одсуство, до 9. маја нашег“. Најзад, 18. јула пише: „Јутрос Здравко безобразно ушао као у кафану у мојој соби где сам consultirao Др. Симоновића без да је претходно куцао на вратима. И знао је да је ту Др. јер сам га при улазу са Др-ом истерао да намешта собу. Обезобразио се што је већ три године у служби; и уобразио да се без њега не може. Рекао сам пуковнику да ми потражи млада човека да се научи, па одмах Здравка одјурити“. Касније ће сличне проблеме имати и са дотичним пуковником, управником двора.

Петар I Карађорђевић је мање писао дневник а више водио рачуноводствену књигу. Он јесте био краљ али је пре свега био домаћин. Али, благи домаћин. Међутим онима који су га опслуживали био је досадан и цепидлака. Довољно је, ипак, било само да констатује непослушност и крађу, међутим нити једног ретка у његовим списима о евентуалним казнама. Најдаље докле он оде јесте: смена. 

     Др. Драгољуб Живојиновић је за ову књигу написао предговор од 50 страна. То је заиста непотребно. Да би се схватило какав је владар био Петар I Карађорђевић довољно је навести тек неколико карактеристичних извода из његовог дневника, и све ће бити јасно. Најбоље је прочитати сам дневник, не нужно и предговор.

Петар I Карађорђевић је водио ратни дневник у којем је најмање речи о рату. Он се у свом писању углавном бави, како већ рекосмо, изградњом цркве на Опленцу, проблемима са мајсторима, добављачима и новцем. То је тај ''крволочни'' краљ који је ''крив'' за светски рат, како га је оптуживала непријатељска пропаганда. Зар народ који је имао таквог краља, оном који у свом ратном дневнику пише о томе „када су сазреле прве јагоде и лубенице, и када су краве помужене“, може бити народ разбојника и дивљака, каквим га је приказивала германска пропаганда?! 
      Он редовно уноси у дневник колико је новаца дао удовицама, рањеницима, сиротињи, за лечење, за сахране. Али из саме форме и концепције дневника може се закључити да он то не чини да би се похвалио већ искључиво да би му се касније ''рачун сложио'', јер желео до у пару да зна где је новац отишао. Ево шта у свој дневник бележи тај ''великосрпски империјалиста'', исти краљ чију војску данас многи називају освајачком, зликовачком и окупаторском, у Приштини 17. новембра 1915. године: „Дадо за кујну 200, за разно: гуска 13, бокал вина 18, шећер 10: 41“. Српски краљ у Приштини, када се читав народ и војска повлаче, када је около хаос и безнађе, купује намернице за ручак и плаћа их. А могао је наредити да се отме.

Најзад Петар I Карађорђевић се у дневнику понекад дотиче и историјских догађаја везаних за то време, људи који су били у центру тих догађања, међународне ситуације и голготу, лоших поступака политичара, официра и војника. Да се ништа није променило у Србији, на боље, у последњих сто година када је политика у питању, говоре следеће речи написане у дневник краљевском руком: „Садашњи начелник пошта и телеграфа Мијалковић не ваља ништа. Мењао је партије и места кад је која дошла на власт, код њега је свагда неуредност. Али је добар пријатељ Сретена Којића и тиме је све речено“. (24. јануар 1915.)

У записима 13. и 16. фебруара 1915. године, краљ Петар нехотице врло кратко објашњава читав проблем у историјском контексту који Србија и Срби имају са Албанцима кроз векове антагонизма. Увек инспирисани и помагани од стране силе која је у том тренутку српски непријатељ - они нападају Србе за туђ грош, пљачке ради своје, и својим главама плаћајући. И увек су ту неки странци, плаћеници, који се касније представљају невиним албанским жртвама. „Арбанаси упадоше поново у Србију. Опет аустро-бугарски марифетлук. Али то не мари кад јим то једино задовољство чини. А платиће скупо“. (13. фебруар 1915.). 
     Међутим, како видимо, краљ Петар, тада већ о годинама, није много бринуо о политичком језику и коректности. Кратко јасно: ''платиће скупо!''. И док год Албанци знају да ће платити скупо са њима се могло живети, само су тада били мирни. Чим спознају да ће проћи јефтино, ето ножа у леђа кад је најтеже. „Наша је војска синоћ ушла у Врањиште. Арнаути су ужасно прошли. Скоро јим неће пасти на памет да поново нападну Србију! Њихов вођа Хасан бег који је руководио овим упадом, једва се спасао на коњу преко Дрима. С њима је било много коњаника за које мештани веле да су били странци. Већина их се подавила скачући с коњима у Дрим. Јутрос у зору почела је борба око Ђарисанија“. (16. фебруар 1915.)

20. маја 1915. године бележи: „Безобразно писмо Стојана Рајића – неке протекције“. Петар I Карађорђевић је протекцију сматрао безобразлуком.  Он описује и прве ваздушне битке у српској историји, па тако 9. априла бележи: „Аероплани аугарски летели над Крагујевцем, бацили по три бомбе једна пала у близини стана насљедникова, али никакву штету ни повреду није учинила, али други било је мртвих и рањених, јављено Београдском аероплану један Француз одмах се кренуо у потери, стигао га близу Смедерева, оборио га пао је са висине 3500 метара, на аустро-угарској страни, сав у комаде и дим се видео“.

Заиста, треба рећи, за један ратни дневник једног краља, превише је цепидлачења и детаљисања неважним стварима у време када се стварала историја. Поготово бављење потчињенима, сукоба са њима (посилни, ађутанти, лекари, возачи, генерали) те се на основу тога може закључити да је Петар I Карађорђевић био тежак човек, џангризави старац који је почео да сенили и да закера за сваку ситницу – и можда је то донекле истина. Али истина само у случају народног и народског краља! Лако је диктаторима са особљем и са народом. Јосип Броз Тито, рецимо, никада није има проблема са особљем и народом какве је имао Петар I Карађорђевић и ако је Тито последњу деценију живота проживео као сенилни старац који је „могао само да пљеска жене по дупету“. Ни Фрања Јосиф, који је био још сенилнији у то време када Петар I Карађорђевић пише дневник. 
      У смислу правила и протокола изгледа гротескно да се један краљ жали што посилни неће да куца, или што управник двора не подноси извештаје како он то тражи, или што је неког слугу лично краљ батинама морао да буди и диже из кревета (више симболично, него стварно). Најзад, већ смо казали, и када лоше пише о људима, а има и таквих редова, он то чини како је и написао: ''о људима!'', а не о некој нижој врсти. Узроке, између осталог, за његово понашање и цепидлачење, треба тражити у томе да је он одрастао и школовао се на западу, прихватајући њихове навике када је у питању рад, ред и дисциплина. Он је на војним школама и потоњем служењу у француској војсци навикао на прецизност, тачност, вредноћу, испуњавање обавеза, поштовање надређених. А пошто је био демократа и народни човек он је покушавао ''на лепо'' што су наши људи злоупотребљавали, како и данас злоупотребљавају. Како се љутити на краља који 12. децембра 1915. године напише у свој дневник: „Живели наши сељаци!“.

И, више него симболично, последњи упис у дневник је 31. децембра 1916. године: „Синоћ су довели у Солун пуковника Димитријевића (Аписа) кога су ухапсили и који је под оптужбом ''велеиздаје''. Сутра ћу сазнати целу ту аферу. Веле да имају једну хрпу доказа“. Ако ништа друго, у овом последњем много могу да науче данас они који нас мрцваре својом владавином: стари краљ, у ратно време, када важе ратни закони и када је ласно осудити вели: ''ПОД ОПТУЖБОМ'', а не: КРИВ ЈЕ!!!

                    ДНЕВНИК ЈОСИПА БРОЗА ТИТА

                       (новембар 1950. – фебруар 1951.)

Ј.Б. Тито је водио дневник од новембра 1950. до фебруара 1951. године (приредио Перо Симић, Новости, 2009.). Веома кратко, види се. 1950. година је година суше и глади у Југославији која се нашла у незавидном положају због сукоба са Стаљином и под реалном претњом совјетске интервенције. Прво што ћемо приметити када је Титов дневник у питању, и по чему се разликује од дневника претходника, јесте да се Ј. Б. Тито није много ''замарао'' трошковима: ни личним, ни државним. Додуше, помиње на једном месту нешто слично али у потпуно другом контексту: „6. новембар 1950., Недеља је и пошли смо у лов на фазане и зечеве. Било нас је 12 ловаца а план је био да отстрелимо 300 фазана, а пало је свега 42, од тога сам ја убио 14 фазана и 8 зечева. Ријешили смо да сваки од нас може купити по 2 фазана по 120 динара а остало да иде у државне ресторане“.

И Ј. Б. Тито, попут краља Петра, има ''проблема'' са српским сељацима. 12. новембра 1950. године (шест дана после лова) пише: „Пошао сам код Илока у виноград да би се барем мало одморио на свежем ваздуху, али сам дошао кући незадовољан због једног малог инцидента на путу са једним биједним сељаком који је простачки опсовао због тог што сам пуцао на вране“. Можемо само замислити како је прошао ''биједни сељак'' када је Тито замакао а ствар у руке преузела УДБА.

Ј. Б. Тито се у дневнику углавном осврће на ситуацију везану око сукоба са СССР-ом, окретању према западу у вези хране и наоружања, и о тзв. ''унутрашњим проблемима''. И то је све, мање више, познато. О томе какав је био ментални склоп Ј. Б. Тита, треба се читати ''између редова''. Поводом 41 рођендана друга Марка (Ранковић) Тито бележи у свој дневник: „Брзо иде вријеме и моји млађи другови све више као да достижу мене“. Тито, дакле, искрено верује да је за њега време стало, да ће вечно живети, да он стоји у месту када је проток времена у питању а ''другови'' га у том заустављеном времену сустижу са годинама.

У дневнику има и ''практичних'' момената, па тако 4. децембра 1950. он каже: „Тражио сам да се хитно предузму извјесне мере због опасности да нас неко са Истока не изненади. Рјешили смо да се Дедиње мало расели, тј. да неки руководиоци нађу становања на другим мјестима а чланови Политбироа да спавају негдје на другим мјестима заједно са фамилијама, јер ако дође до бомбардовања ноћу све би пострадало. Оперативни део генералштаба се опет премјестио ван Београда“. 
      Тито, међутим, нигде не оставља трага својих размишљања о томе шта ће се догодити са народом ако дође до бомбардовања ноћу. О томе очигледно није размишљао. По томе се разликује од претходника који је делио судбину народа. Оно по чему су слични, Ј. Б. Тито и краљ Петар, јесте чињеница да су обоје слабије баратали српским писаним језиком, први, јер се не зна ко је и шта је, други јер је младост и сазревање провео у иностранству.

И док краљ Петар брине о томе које новине и часописи нису достављени а плаћени су, Тито незадовољан неким рефератом пише 21. децембра 1950. године: „Одмах сам наредио на лицу мјеста, иако је већ био у штампи, да се избаце сва она мјеста где се са изазивачком оштрином говори о нападу на нас“. Под истим датумом, Тито пише о томе како би и он попут краља Петра морао да иде са војском ван земље: „..У случају напада СССР-а на нас, у случају да ми не издржимо дуги рат на нашој земљи... Ја сам питао другове шта мисле о томе да се ми повучемо и ван наше земље са јаком армијом и да се касније са таквом и вратимо, јер ћемо само на тај начин спасити социјализам у нашој земљи...“. Он опет не брине шта ће се догодити са народом – важно је да се социјализам спаси. Он додуше брине због суше и промрзавања усева али је то очигледно због одбрамбених капацитета, страха од побуне и рата, а најважније: јер је он тада више воле да му Американци шаљу оружје уместо жита.

Оно, има и Тито проблема са својим ордонансима, али их он решава посве другачије од краља Пере. Тако 9. јануара 1951. године пише: „Данас су ми саопћили да су коначно ухапшени неки људи око мене који су се испољили као информбировци  и непријатељи главни је мој ордонанс из доба рата и до не давна Бошко Чолић“.

И како је почео да води дневник, тако га нагло и прекида. Вероватно како је опасност од совјетске интервенције сплашњавала, више није имао мотива и времена да се бави писањем, кад су то већ други радили за њега.

-----------------------------------------------------------------------------------

Нећемо изводити никакве закључке, осим неколико паралела наведених у тексту, препорука је да се прочитају оба списа. Интересантно је да су оба дневника кратка, по пар година нередовног писања и да су писана под компликованим историјским околностима, али неупоредивим, и са сасвим различитим мотивима. Краљ Петар је водио књиге трошкова, а Ј. Б. Тито је осећао да се могу догодити крупне промене, да хода по ивици и да треба да остави неки траг. У време писања дневника краљ Петар више нема практичну власт док је Тито на врхунцу власти. Док Тито пише о филмовима које је гледао и ''шпици'' (билијар) коју игра са друговима, краљ Петар своди трошкове. У ратно време, Петар то исто ради: пребројава се, док се у ратним годинама Титовим говори да су се често чули ''звукови љубави'' из његовог шатора или собе, док је ''диктирао'' Даворијанки (а другови га упозоравали да буду мало тиши), док за Перу нема таквих трагова. Додуше, и године су у питању. Краљ Петар је имао 72 године када је писао дневник Ј. Б. Тито 59 година (у рату десетак година мање). Али, треба узети у обзир да је у то доба за Тита, ипак, време стало.

Ништа спектакуларно у историјском смислу али веома вредно у психолошким траговима ''читања између редова'', да се макар мало упознамо са карактерима људи који водили ове дневнике и о којима се скоро све зна.