КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

недеља, 18. септембар 2016.

„СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ“ - ЂУРО БОДРОЖИЋ

        
                     
                 
ЗНАМО ОДАКЛЕ ЈЕ ПОНИКАО, АЛИ НЕ ЗНАМО ГДЕ ЈЕ САДА?!

Аутор књиге „Српски идентитет'', др. Ђуро Бодрожић, рођен је у Далмацији, што је веома добар предуслов за бављење оваквим темама. Рубни делови српског националног, историјског и духовног простора, то јест људи који су живели тамо, увек су више пажње посвећивали неговању националног идентитета од оних који нису били угрожени, јер је то била ствар опстанка. Доктор је правних наука а тема његове докторске дисертације је у неку руку и тема ове књиге: ''Социолошко-правне основе српског идентитета''.
У књизи се аутор бави универзалним приступом ка појмовима као што су нација, историја, религија и митологија, позивајући се на светске и наше ауторитете по тим питањима. Колико је тај приступ универзалан, у истој мери је и конкретан када су Срби и њихов идентитет у питању, и ту је аутор успешно правио паралеле. Интересантно је да се аутор у својој намери да покаже и докаже шта су корени српског идентитета позивао на имена оних чија је национална и културна припадност и данас (никад актуелније) тема политичких манипулација везаних за идентитет: Његоша, Селимовића и Андрића. Универзалне одреднице једног националног идентитета, духовно и историјски формираног народа, јесу: припадност нацији, историја, религија, митологија, језик, култура и држава. Код српског идентитета то би значило: православље, Србија Немањића, Светосавље, Косовско предање (завет, мит), Видовданска етика, народно стваралаштво.
Аутор нацију посматра као културну појаву која поред тога ''подразумева територијалност''. „Нација је у нераскидивој вези са земљом“. Земља - на којој се не мора живети да би се осећала својом домовином. (Нисмо нација без Косова, јер је то наша земља, али не морамо тамо живети да би Косово осећали својом домовином). Језик, пак, ''не значи постојање заједнице'', по Веберу, омиљеном у последње време код неких, али он управо значи то што по њему: не значи. Не заборавите, прво што су кренуле да раде новонастале, вештачким путем, нације, било је преименовање језика којим се служе а најважније жртве тих вештачки ствараних језика јесу управо Меша, Иво и владика Раде.
Нација то су преци, заједнички дух, али поред свега: нација је држава. А задатак државе је да штити нацију која ју је створила. Отуд конгламерати разних држава и нација које би требало да чине једну, по Дучићу, ''нису државе већ предузећа''. Управо сада српски народ крчми последње мрвице суверенитета и идентитета, да би приступио једном таквом предузећу, не као акционар већ као упосленик.
А историја? Ту, у њој, траже се одговори на велика питања и изазове који се испрече пред народ. Поготову пред мали народ са великом историјом. У историји су разрешења свих наших дилема. Ту се увек може наћи преседан потребан за пресуду дилемама које нас муче. Мит је историја прилагођена за народно памћење. Митологија је историја коју тумачи народна уметност. Историја може бити заједничка, на пример, Косовска битка је турска колико је и српска, али мит и легенда су уско везани за оне који су их стварали, којима припадају и зато су важни за идентитет а самим тим и за нацију и државу коју је створио народ тога идентитета. По аутору књиге, „идентитет је памћење и дијалог са прецима“, и томе се нема шта приговорити. „Нови и насилни идентитет“, рекао је негде господин Бодрожић, је предмет ''инцеста и родоскрнављења''.

                                               II

Срби су православци. Али је темељ српског идентитета Светосавље. Аутор, у наставку књиге, пише о стварању српске државе и цркве, о Немањићима, тим владарима који су рођењем добијали круну, а избором узимали монашку ризу. „Од Стефана Немање, тачније од дана када је он, у цркви св. Петра и Павла код Новог Пазара, био крштен по православном обреду 1143. године, Срби рачунају своје историјско време“. (стр. 34/35)
„Дело обједињавања српског народа започео је Стефан Немања. Његовом снагом и вештином уједињен је значајан део народа, али ни у том политички уједињеном народу није било заједничке мисли која би га у целости прожела и била основ унутарњег јединства. Ту мисао отелотворио је баш Свети Сава... Савиним радом Немањина творевина је добила одговарајућу моралну силу и постала органска заједница. Оно што је Немања створио, Сава је удахнуо душу“. (стр.46/47)
Ако је темељ српског идентитета Светосавље, онда је носећи и главни стуб тога идентитета Косовско предање (завет, мит). Косовски завет је у духовном смислу нешто много више него само сећање на једну битку. Косовски мит јесте оно на чему се надоградио српски идентитет а та надоградња је историјског, духовног, уметничког, етно-психолошког, митолошког, и многих друхих облика важних за стварање и одржавање идентитета. Отуд је важна борба за Косово, јер то више (и никад није ни била) није борба за територију, већ је увек била (и сада је) борба за идентитет и постојање.
Наравно, Косовско предање је створило, (из њега је очекиваним редоследом произашла), Видовданску етику. То је ненаписана збирка етичког и витешког кодекса у Срба. Суштина Видовданске етике, поред витештва и жртве, јесте: увек борба – никад предаја. Борећи се, и када губиш – побеђујеш. Жртвујући се, једно царство је осигурано без обзира на исход битке.
Православље, Светосавље, Косовско предање и Видовданска етика, изродили су, поред народне уметности, и црквено-народну традицију коју је одржавала породична задруга. Српски народ је опстао уз помоћ цркве а стасао за револуцију уз помоћ породичне тадруге. Знају то и данас они који не желе добро Србима: отуд се тако жестоко јуриша на српску породицу којој се намеће протестантска отуђеност. И ако је српски корен у суштини универзалан и у српском духу има места за све, а то је заслуга светосавског елемента у нашем православљу. Светосавског и светогорског. „У свом богословљу Свети Сава није ни Грк, ни Србин: Свети Сава је Светогорац“. (стр.61)
„Али, упркос свему, живот у задрузи створио је узајамност и солидарност које се и данас осећају код српског човека. Нестало је установа као што је: повојница – помоћ коју родбина, пријатељи, па и комшије, пружају неком кад му се роди дете; уздарје – којим се оном ко је склопио брак обезбеђивало покућство; понуде које се носе оном ко се разболео... И данас ове преживеле установе живе као врлине у српском народу, прискаче се и кад је радост и кад је жалост. Нико то не уме као српски народ, као српски сељак – онај исти што се парничи и прогони око међа, истерује пизму и завист. Оном кога сустигне беда, коме је потребна помоћ, ако га је снашла невоља, најбоље је да га снађе у српском сељачком народу. То су особине због којих један народ завређује да га држе племенитим, особине због којих он, ни у данима робовања и сатирања, није престао да пева. И у највећој тузи није умукла његова песма“. (стр. 127/127)
Немоћан народ бранио се песмом. Стварањен народне поезије и прозе чувао је свој дух и бранио свој идентитет, уједно га надограђујући. Гусле су подигле Српску револуцију 1804-те године. Оне исте гусле са зида породичне задруге. Фукара (санкилоти) је можда могла да изнесе Француску револуцију. Српску револуцију су на плећима понели српски домаћини и њихова деца.
Аутор наговештава један од највећих српских проблема: поделу и неслогу, изражену данас поготову, бесмислену али погубну, која је резултат деструктивног деловања пропаганде, политичке и ситне користи. Како је код већине данашњих Срба материјално испред духовног, онда се овде налази погодно тло за сејање раздора: онај који дође са стране угрожава материјалне интересе домицила. Можеш ићи у цркву, писати књиге, радити што ти је воља – само немој отварати бакалницу уколико и ја имам бакалницу, немој запошљавати своју децу док ја не запослим сву моју, па ни после тога! „И као што у цркви Христовој ''нема Грка и Јевреја, већ само један народ божји''; и у њеном органском делку, цркви српској, која се и Савином зове, нема Шумадинаца и Далматинаца, Банаћана лаганих, Славонаца тананих, ни ''Босанче стара славо тврдо срце тврда главо''; неће ту бити ни Црногорци и са њима Херцеговци, већ само један народ српски – с'Косова“. (стр. 172)

                                             III

Идентитет, ипак, не гради историја, и ако утиче на његово обликовање, већ народне легенде и народно стваралаштво. На историјске догађаје утичу и други актери, како већ рекосмо. Своја предања народ ствара унутар себе, аутохтоно. „Идеали српског народа, испричани су у народним причама, исказани у народним пословицама, а понајвише испевани у народним песмама; из њих ћемо дознати менталитет и карактер српског народа, упознати његове светиње, открити његово веровање“. (стр. 174)
Народна, светосавска црква, народна књижевност, народни језик, народна митологија, народно предање, народна војска – уз породицу као основ – ту треба тражити корене српског идентитета, као уосталом и сваког другог. Остало, све исто, само без префикса ''народно'' јесте надоградња. Како је Вук заслужан за језичку револуцију, која је била саставни део праве револуције у Срба, тако је, вели аутор „Његошево дело огледало српског идентитета“. А префикс ''народно'' нигде боље не пристаје него уз имена Вука и Његоша.
Разматрајући карактеристике српског идентитета никако се не сме занемарити ратнички менталитет. Ту се пре свега мисли на вековну борбу за слободу, на одбрану или ослобођење своје земље од завојевача и нападача, и на спремност српског народа да положи велике жртве у тој борби на олтар слободе, најчашће угрожавајући тако свој физички опстанак. То што су Срби данас у државној и духовној кризи разлог је у великом броју жртава које је српски народ поднео у скорашњој историји. Једноставно, није се могло надохнадити толико пострадање храбрих, здравих, школованих и поштених људи. Остало је одрадила ''негативна селекција''.

                                            IV

Како је Рим одузео идентитет Хрватима, тако је Светосавска и самостална српска црква обликовала српски идентитет. Снага српског идентитета је лежала у спрези цркве и народа, оне цркве које није имала инквизицију и није спаљивала ''јеретике'', већ је пострадавала од огња и мача заједно са својим народом. Поред тога, познато је да су католички свештеници гушили и забрањивали народно стваралаштво које је код Срба цветало и настајало управо у хладу православних храмова. Најзад, најлепша и најмудрија српска књижевност, која је уједно и најближа идеалу народног стваралаштва настала је из пера једног владике!
„Хрвати нису могли пронаћи у римској цркви оно што су Срби пронашли у својој националној цркви, јер им је остала непозната ''она ужасна, страшна, али и мила реч: За крст часни и слободу златну! А може ли се замислити – казаће Јаша Томић – Рим, који проповеда слободу. Он је проповедао само борбу против – некрста. Дакле, у том добу највећег страдања образовала се душа српског народа и душа хрватског народа – веома разнолико''“.
Шта је мондијализам (глобализација) данас до отелотворење ватиканског католицизма: њих не интересује нација, раса, географија или језик – све док се светом управља са једног места.
Са друге стране, када су у питању српски мухамеданци аутор каже: „Положај српских михамеданаца који су вером били везани за поробљивача а својим пореклом за поробљене, готово је параноичан. Кад је поробљивач протеран у Азију кренула је њихова потера за идентитетом. Отргнути су од једног света којем су раније припадали и неприхваћени од другог, новог, у који су приспели. Настала је историјска и културна празнина, која се не да премостити или затрпати измишљеним догађајима, или тако што би им се дало другачије значење од оног које су стварно имали, како би ''судбина добила континуитет'', постојање смисао“. (стр. 268)
Бошњаци су ''Турци'' који говоре српским језиком. Црногорци нису чак ни такви ''Турци'' а и они говоре српским језиком. Може се рећи да је највећи доказ кризе српског идентитета појава есктремног црногорства. „Теза која Црногорце као нацију везује за декрет комунистичких власти након Другог светског рата од мале је аналитичке вредности, а доказивати некадашње црногорско Српство – то је, тек бесмилица. Треба ли доказивати да је Његош био Србин кад њиме србујемо, кад без њега не би знали да смо Срби“. (стр. 294)

                                               V


Аутор именује неке од криваца за кризу српског идентитета (кад ово кажемо мислимо на свеукупну кризу државе, народа, елите, итд), међу првима - српске интелектуалце: „Интелигенција је забацила народну традицију која је обитавала у српском сељаку, у којој се формирао и одржао. Она се није издигла до виших и нових начела освештаних старим традицијама. Показало се, на жалост, да је у овим питањима српски сељак стојао изнад своје ''космополитски'' оријентисане интелигенције... Са знањем усвојеним на страни преузете су и предрасуде тог старог света о сопственом народу. Кад један народ прихвати туђе предрасуде о себи, показатељ је кризе националног идентитета. А то се Србима догодило и догађа... Наш национални живот остао је у провалији између сељачког локалпатриотизма и космополитизма интелигенције. А лако је приметити да та и таква интелигенција, суочена с аргументима изреченим с националне тачке, врло брзо обрне на локлапатриотизам каквог нема ни у простом народу“. (стр.  281/282)
Уништењем независног српског сељака почело је поробљавање Србије. Српски сељак који није фармер и произвођач, већ је земљоделац и земљољубац – глава породице, јесте последња одбрана српског идентитета и српске слободе. И економске независности. У време ратова и санкција нисмо имали довољно финалних производа и нафте, али смо имали хране да преживимо. Наши родитељи, дедови, стричеви, рођаци, комшије, су нас помагали са храном, парчетом сланине, џаком кромпира, теглом џема... Боље је незадужени екстензивни српски пољопривредник, него презадужени српски фармер. Оног тренутка када је српски сељак погледао пут банке и великог трговинског ланца, када је пожелео да буде велики произвођач – Срби су дефинитивно остали без ослонца свога националног опстанка.
Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, ''друго-србијанце'', аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је ''друго-србијанство'' директна последица ''србијаншнтине''. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. „А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско“. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код ''друго-србијанаца'' постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. „Ма колико ми у Србији водимо засебан живот и имамо извесно нарочито обележје, ми ипак остајемо досељени Сјеничани и Херцеговци који су населили опустелу Шумадију“. Јован Цвијић, ''Одабрани критички списи''
Највећа опасност и најљући непријатељ суверенитета, па самим тим и идентитета малих народа, па и Срба, јесте оно што се подразумева под ''процесом глобализације''. Аутор цитира Александра Зиновјева: „Дескредитовати све основне атрибуте друштвеног уређења земље коју треба позападњачити. Дестабилизовати је. Допринети кризи економије, државног апарата и идеологије. Поцепати становништво земље на непријатељске групе, атомизовати га, подржавати било какве опозиционе покрете, поткупити интелектуалну елиту и привилеговане слојеве. Истовремено водити пропаганду о предностима западног начина живота. Изазвати код становништва позападњачење земље завист према западном изобиљу. Створити илузију да је ово изобиље и за њих тобож достижно у најкраћем времену, само ако њихова земља ступа на пут преображаја по западним обрасцима. Заразити их пороцима западног друштва, представити пороке као врлине, као истинско испољавање слободе личности. Пружити економску помоћ поазападњаченој земљи у оној мери, у којој то доприноси рушењу те економије, производи паразитизам у земљи и ствара Западну репутацију некористољубивог спасиоца позападњачене земље од слабости њеног начина живота“.
И, заиста, то је истина. Под плаштом реформи и борби против ''нерада и паразитизма'', јавља се нови слој партијских нерадника и паразита који живе од страних донација или од буџета осиромашене земље.
Затим, аутор, по истом питању, цитира и Наталију Нарочницку: „Основни покретачки мотиви историје и политике налазе се у областима духа, а не економије. Политика је неодвојиви део људске културе, култура је, пак, оваплоћење духа којим се бави филозифија“.

                                             VI

Шта је проблем?
Аутор каже:
„Неолиберална инвазија је представљена као нешто чему се немогуће супроставити, нечему што је неизбежно и очигледно, нешто што нема алтернативу... Наметнуто је уверење како је наша судбина стављена у руке трансцедентних, независних и незаинтересованих сила које се називају тржиште и глобализација, а сваки отпор је безнадежан... Људи су више резигнирани него што су огорчени, далеко од помисли на мобилизацију и побуну... Данас влада страх! Наступило је, преко сваке мере, противно разуму и добром укусу, слављење капитализма и приватног власништва... Предметом хвале постали су егоизам, користољубље, бездушност, јер све то, у коначном, излази на добро и омогућује прогрес људског друштва. Сваки помен солидарности, самилости, људскости и осећајности за ближњег... наилази на презрење... Понашање ителигенције одређује њен друштвени положај, њена уздржаност од радикалне критике... Интелектуалци, који су и до сада били пропагандисти идеолошких истина, јесу света конгрегација за пропаганду глобалистичке вере... Друштвена елита постала је носилац денационализације. А да би то била, и сама је морала бити денационализована. Ради се о мањини, али мањини која држи утицајне положаје, моћ и богатство...  Они узносе апотеозу глобалном тржишту, никако националној заједници... Они говоре како су грађани света који случајно имају пасош ове земље... Они заступају став да је космополитизам морално супериоран над патриотизмом и да људи треба да преусмере своју лојалност према људској заједици у целини, људским правима и демократском хуманизму. За њих је национализам зло, национални идентитет химера, а патриотизам ствар прошлости... Појам националног суверенитета се одбацује у име ''индивидуланог суверенитета'' чиме би се отворио простор да ''међународна заједница'' интервенише и заустви насиље које националне владе врше над својим грађанима... Партије су постале сврха за себе... Избори су бирање између кандидата које је изабрао неко други... Светска култура у ствари је ''вестернизација'' културе осталих народа и потчињавање њихове културе западној, боље рећи њена американизација... Западно дурштво је постало друштво хиперпродукције. Хиперпродукција је најпоузданије средство умањења вредности... Књиге се не вреднују по специјалним критеријумима књижевног стваралаштва, већ према финансијском успеху и прођи на тржишту; потцењују се истраживања која се не могу продати, а омаловажавају људи који своја знања не могу уновчити... Нови поредак не потребује целовиту личност која уме да мисли, већ човека масе напуњеног конкретним подацима неопходним за извршавање конкретних операција... Култура је постала једна од сфера бизниса... Медији нису само средство за прикупљање и преношење информација, већ њихови произвођачи и контролори“.
Даље, аутор, вели:
„Кад је једна шарена лажа потрошена, о демократији и приватизацији, чаробној формули коај све решава и за све има лек, нуди се друга о Европској Унији, обећаној земљи која нема алтернативу. А једино је извесно да учлањење у Европску Унију подразумева одрицање од националног суверенитета... Ниједна развијена нација се не жели одрећи своје државности... Народ није поставио власт над собом да би га ова потчинила странцима“.
Шта чинити???
Аутор каже:
„Пресудно питање, везано за опстанак национане културе, односи се на то како очувати аутономију културних сфера и онемогућити продор спољашњих поља утицаја... Ако не можемо да се супроставимо снагама које поткопавају основе наше колективне егзистенције, могли бисмо се, барем, суздржати да им не будемо саучесници и колаборанти... Упоредо са борбом за очување националног суверенитета води се и борба за одбрану националног идентитета... Изнова треба поменути и нагласити значај језика и писма у очувању националног бића... Борба за идентитет је борба за историју... Без историјске свести нема народа... Нама не требају национални програми, најмање они који да су их, због своје памети, позвани и да напишу. Нама требају људи, несаломиве воље, који верују у праведност наше ствари и не сумњају у њен коначан успех... И ово ће проћи. Ми смо Срби!“.

                                                VII

Бодрожићева књига више описује него што одговара, више доказује него што жигоше. Он квалитетно износи чињенице о томе шта би требало да буде и шта јесте српски идентитет, али, чини ми се, недовољно потенцира узроке данашње кризе идентитета и одговоре на питање ''како да Срби ту кризу преброде?''. Он је више универзалан а нешто мање конкретан. Можда то и није била тема књиге. На жалост, та криза је код Срба попримила размере епидемије тако да су за излечење потребне ''љуте траве на већ љуту рану''. Све ово су само критичке нијансе. Овакве књиге не би требало бити само намењене онима који распознају финесе, већ супротно: онима којима ништа није јасно, којима ''треба да се црта'', и којима је суптилност препознавања финеса – страна. Хоћу да кажем да овакве књиге морају бити оштрије и конкретније. Оне морају више да гађају у мету ''узрока кризе идентитета'', а мање и ''дефинисању истога''. Мада је то недељиво, говорим о приоритетима. Српски народ није у кризи зато што не осећа корене свога идентитета, већ зато што му се намећу ''нове вредности''. Те ''нове вредности'' треба гађати и препознавати, јасно и гласно, читко и питко, рачунајући на то да треба помоћи, и да је књига намењена, онима који не читају ни Његоша, ни Андрића. Ко их чита и разуме, тај зна.


четвртак, 15. септембар 2016.

ЦАЈПЕР У НЕДЕЉИ ''ПОНОСА''

                                             
                                            ЦАЈПЕР

Свадила се пица и гузица,
Гуза пици тијо беседила:
"Ао пицо, уда комшинице,
Мени твоји гости додијаше
Тебе јебу, мене с муди туку!"
(В.С. Караџић)

Данас, кад се сви нешто курчимо против педера и њихових навика, те осталих дајгуза, где год да се налазе: у власти или на улици, заборавили смо неке навике и обичаје наших младости и лудости. Поменућу само две специфичности наших лудорија, за које верујем да су у разнима варијацијама и под различитим именима, примењиване свуда. То су ''ти-кокш'' и ''цајпер''. Верујте ми: чисто педерске ствари.
''Ти-кокш'' (или: ''згуз'') се изводио на тај начин што се тихо прикрадеш своме другу или неком другом (мушком објекту), па га једном руком, шаком, гурнеш по темену, главу на доле, док га истовремено гураш и својим предњим делом по његовом дупету (као да си му га, да простите, гурнуо). То је знало да се ''удари'' тако снажно, да би тај, још ако је млађи и слабији, одлетео по неколико метара напред од силине ''ти-кокша''. (Треба додати и да је играње ''трулих кобила'' из данашње перспективе поптуно геј работа). Да не компликујем, изгледало је као да си га заскочио и ... добро, доста је и оволико. Обично се тај чин пропратио цоктњем, истим онаквим као кад се цокће док пролази девојка улицом а ђилкоши са ћошка јој добацују (жииц!). То и није цоктање, него онај специфични звук који настаје кад напућих усна пусташ звук да позовеш куче, упозориш коња или магаре, кад се држиш за мошнице и некоме шаљеш поруку истурајући предњи део или кад показујеш некоме средњи прст.
Друга педерска ствар наше младости јесте ''цајпер'' или ''прстенац''. Дакле, и цајпер се ударао искључиво мушкоме, на сваком могућем месту и у свако време. Кад пролази између клупа, кад играте баскет па га чуваш, у биоскопу, на игранци док играш коло или плешеш, у војсци, на сахрани. Цајпер се удара само добрим друговима, код којих имаш слободе, или другима, под условом да си јачи или бржи. Код цајпера није било ни мало нежности. Спичио би се из све снаге, само колико да не поломиш прст. Цајпер се увек ударао истим прстом, средњаком. Успешност цајпера мерила се скоком онога којем је ударен: што више поскочи то је цајпер успешнији. Онај који не би поскочио постајао би сумњив.

Ипак, истине ради, поред псовања мајке, најтежа увреда је била да ти неко каже да си педер. (Има право премијер што се љути). Кад би мала и злобна средина некоме хтела да напакости и да га сахрани, прилепљивала би му етикету педера. Добро, нису говорили ''педер'' већ ''педераш'', као што су и за некога кога су сматрали наркоманом (углавном због афинитета према некој врсти музике или дугачкој коси) говорили да је ''дрогираш'' а дрога се по њима ''пила'' (''пије дрогу по цео дан''). (''Пази сине да ти неко не сипа дрогу у пиће кад одеш у клозет!'' - упозоравале су нас наше мајке кад кренемо у провод. Неки који су се стварно навукли касније су, у беспарици, знали да питају: ''Мама, 'де се то бесплатно сипа дрога у пиће?'').
Групно мастурбирање се не може подвести под ''педерским стварима'', јер смо радећи ''то'' увек мислили на атрактивне варошке госпође (никад на генерацијски ближе особе женског пола). Или: нисмо баш сви? Ко ће га знати кад смо то радили затворених очију?! Или: нису баш сви?
ПС
''Ако ти падне сапун, док се купаш, у војсци: не сагињи се!!!'' (Селма, не нагињи се) – саветовали су нас кад кренемо у војску.
''Не врти се ноћу око Зеленог венца, има педера'', или: ''Са илегалцем спавај искључиво: леђа-леђа (дупе-дупе) или ноге-глава'' – саветовали су нас кад кренемо на студије.
''Ако не изађеш на педерску параду онда си заостала српска сељачина и ниси за Европу'' – говоре нам данас.

среда, 14. септембар 2016.

ЈЕБОЗОВНОСТ



Један од лепших појмова (и речи који описују тај појам) у нашем језику јесте описни придев: јебозовна-ан-ост. Та лепа реч у нашем језику, на жалост, све се мање користи. А вишезначна је и вишеслојна, да не кажем, и ако звучи просто, да је веома сложена.
Ако разложимо реч на два основна и саставна дела који је чине: јебање и зов, онда ствари куд и камо буду јасније, али то и ни најмање не олакшава комплексност теме. То јесте позив (звање, зов, зов на терање) али није отворен позив и није свакоме намењен, нити свако може имати од природе дар да такав позив упућује. ''Звање'' у овом случају има вишеслојну структуру. Зове се самом појавом али, и ако је на тај начин упућен, тај позив није намењен свима. Особа која шаље те позиве није врло често ни свесна тих својих сигнала и манифестација јер су јој од природе дата. Така јој је природа.
Саму реч ''јебање'' не требамо посебно анализирати, јер она говори сама за себе: све и ништа. Овде се и не мисли на сам чин јебања, већ на могућност и позив да се оно догоди. Наиме, драж јебозовности лежи у неоствареној жељи, у чежњи, у опсени, у ономе што се осети а не зна се због чега се осетило. Јер особа може бити јебозовна а да при том уопште не буде лепа и згодна. Јебозовност је енергија, еротична енергија, од које се губи разум. Јебозовност је, рекосмо, и опсена, јер јебозовна особа не мора бити добра у кревету, кад до тога дође. Јебозован је само њен изглед и најбоље је кад на томе само и остане, као лепа успомена. Јебозовност је појавност. Јебозовна може бити особа комплетно, као појава, или само део њеног тела: усне, груди, очи, задњица, руке, прсти, нос, итд. Јебозовни не могу бити имплатанти, да се разумемо, они могу бити само секси.
Јебозовност није сексипил. Јебозовна жена није исто што и згодна, секси или лепа жена. Секси је нешто ка себи, јебозовност је нешто од себе. Лепота је визуелна ствар, јебозовност је енергија. Згодност је физичка појава, јебозовност се осети. Јебозовна особа може бити чедна. На пример, курве су веома ретко јебозовне особе. Или: нимфоманке. Јебозовност је природна уколико је неусиљена и уколико је сама по себи и за себе. Она се, додуше, може пренети и у кревет, али веома ретко.

Јебозовна може бити и реч. Веома често. Али, јебозовност не изазивају просте и скарадне речи. Јебозовност се може препознати у коневенционалним речима, свакодневним узречицама, куртоазним поздравима, молитвама. Јебозовност може бити трептај ока, као што не мора бити (и углавном није) гола жена. Јебозони могу бити: прорез на зубима, неправилан нос, дугачко ''ррррр'' при изговору, неправилан ход, лепо лице, ружно лице. Интересантно је да јебозовност увек више исказују физички непривлачније особе. Као по правилу оне вам увек више пруже од пословично лењих лепотица.
Јебозовност најчешће само осетите, ретко је када конзумирате. Јебозовност се начешће осети од непознатих особа: на улици, у аутобусу, на сахрани, на свадби, на састанку, у продавници. Само прође, осетите је, оде, а ви се сећате још дуго. Сећате се једне јебозовне жене са неке свадбе од пре десет година и ако не знате ни ко је, ни шта је, ни како се зове, ни где живи. Видели сте је само тада, на кратко, и никад више.
Јебозовност има хипнотичку снагу. Одузме вам дах, паралише разум, разбукта страст, често и осећања. Јер, колико је јебозовност везана за страст и жељу, толико утиче и на осећања и чежњу.
Ви најчешће осетите јебозовност али није вам јасно одакле она долази. Али, осећате жељу да останете близу јебозовности, да се ништа не мења, јер вам је милина и топлина, а крв се покренула у жељеном правцу. Јебозовост је духовност, није физичка страст и ако изазива страст и покреће чежњу. Најсрећнији су они који су у могућности да редовно сусрећу јебозовну особу: на послу, на улици, у згради, у друштву, у родбини. Повремено, не стално, јер и јебозовност у великим количинам доводи до засићења, сваки сусрет са таквом особом покрене вам дамаре и може да вам освежи свакодневни живот и брак.

субота, 10. септембар 2016.

ИЗДАЈА ЗВАНА ''ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА''



„Можда изгледа грешно што смо их освојили; али би свакако било лудо испустити их“. - Тукидид о грчким колонијама на Сицилији
Када су прихватиле да ЕУЛЕКС замени УНМИК српске власти су отвориле пут Бриселском споразуму. Пре свега, тај споразум је неуставан, па самим тим и остали споразуми који су уследили, крши највећи правни акт Републике Србије (која се, узгред речено, нигде и не помиње у споразуму). И ако стидљиво, против њега су се изјасниле црква и САНУ. Уставни суд Србије већ обара уговоре настале из самог споразума као неуставне, пошто се за сам споразум као политички документ суд изјаснио ненадлежним, прихвативши формулацију коју је користио партијски апарат странака на власти. Против њега је и већина грађана са севера Косова и из српских енклава, као и већина грађана Србије.
Када је Слободан Милошевић изгубио изборе, 2000-те године, због тога што је бранио Косово оружјем и ратовао са НАТО пактом, губећи изборе добио је 1.826.799 гласова. Када је Александар Вучић ''историјски'' добио изборе 2014., којима је потписом и ''мирољубиво''запечатио ''Бриселски споразум'', а који је документ продаје Косова због Европске уније, добио је у победи 1.728.000 гласова. То довољно говори о историјским капацитетима легитимности онога што данас ради. Српски премијер и његова влада, данас у 2015. години, Косово ''бране'' примајући савете (и, плаћајући га за то) од Тонија Блера. Како га и са киме бране: тако ће га и одбранити. Чак се и доказани анти-србин Тим Маршал, некадашњи новинар ''Скај њуза'' и аутор књиге ''Игра сенки'', чуди томе: „Мало ми је чудно да човек који је ојачао Клинтонову вољу за бомбардовањем Србије сада саветује вашу земљу“. Зашто српски премијер жели толико да понизи свој народ? Јел' није било никог другог, паметног и поштеног човека којег би узео за саветника осим Тонија Блера? Па премијер већ сасвим довољно добро лаже и без савета једног од највећих лажова високе политике: икад? Не, Блер му је наметнут, да би се додатно понизили Срби и да би им се показало да ће на крају бити ''по Блеровом''. Можда је део из књиге ''Политичко гробље'' Славољуба Ђукића, најбољи опис о каквом се човеку ради: „Мада је рат вођен под окриљем НАТО-а, био је то рат Америке против Србије. Тек сваки пети авион, од 1.100, није био амерички. Са Вашингтоном су најближе сарађивали Британци, са својим премијером Тонијем Блером, кога је толико захватила ратничка грозница да је лично учествовао у одабирању бомбашких циљева. Ни државника невинијег изгледа, ни већег бојевног расположења. Њега, Медлин Олбрајт, Хавијера Солану и команданта НАТО-а Веслија Кларка, западни медији су називали ''боговима рата''. За Блера је речено да је то ''његов фокландски рат'' којим жели да надвиси победничку славу Маргарет Тачер“.
Тачно два месеца пре потписивања ''Бриселског споразума'', 18. фебруара 2013. године ''Политика'' преноси текст: Познати холивудски глумац Том Хенкс изјавио је јуче у емисији кабловске станице „Е!” да је Косово одувек било српско и да ће једног дана Срби успети да врате своју земљу. Говорећи о снимању филма о историјату настанка израелске државе, у продукцији Стивена Спилберга, Том Хенкс је упоредио Јевреје са страдањем косовских Срба. „Јевреји су за време Другог светског рата доживели холокауст, а да не говорим шта им се све дешавало стотинама годинама раније. И поред свега тога, никада нису губили веру у своје корене и наду да ће вратити своју земљу, па су се цео један миленијум поздрављали са ’Догодине у Јерусалиму’. Сличан случај имамо и данас када је реч о Косову”, изјавио је познати оскаровац. „На Косову су некада живели Срби, подизали манастире и имали своје краљеве, а онда су дошли Албанци и протерали Србе. Крајем 20. века на Србе су падале и НАТО бомбе, али они и даље не желе да признају да је Косово самостална држава и говоре „Косово је Србија”, попут некада Јевреја, који су се на крају ипак вратили у своју земљу, па можда то буде случај и са Србима”, закључио је Хенкс. Мало је познато да је Том Хенкс православне вероисповести. Грчкој православној цркви је пришао 1988. године, после женидбе с Ритом Вилсон“.
Покушајте да сагледате духовни и морални простор између ''саветника'' Тонија Блера и онога којег саветује и Тома Хенкса и онога што он поручује?! То је простор између патриотског пигмејства и моралног титанства.
Издаја нема везе са идејом, она је повезана са људима које сте оставили на цедилу. Издаја је практична ствар и њу не може учинити човек сам за себе, нити сам по себи, већ искључиво у односу на друге. Отуд прича о идеологији, идеји или становишту, које је неко променом мишљења издао: не пије воду. Издаја увек има дејство на друге, никад према себи. Чак и када промениш мишљење ти не смеш тек тако напустити своје дотадашње истомишљенике и саборце. Мора се пронаћи спортски и џентламенски начин да се то учини, најбоље властитом жртвом. Лако је у сред битке, против надмоћног непријатеља, одједном, од ратника постати пацифиста, али се положај мора држати до последњег метка ако желиш да останеш човек, пошто то твоји саборци очекују од тебе. Пацифиста можеш постати тек кад се битка заврши а ти се нађеш на победничкој страни, јер кад се битке изгубе појава пацифизма није ништа ретко и неуобичајено.
Једино што ће бити вредно помена, за неколико деценија, када је српска историја у питању, јесте отпор који смо пружили против тоталитаризма. Уколико буду постојали Срби, и уколико историја буде некога интересовала. Јесте, то ће бити борба коју смо водили. Она је већа од свих европских путева, од свих издаја и продаја. И ако смо изгубили! Па зар нисмо изгубили и на Пољу Косову, па то данас славимо као велику победу. Нико нам не може одузети право на борбу чак и када нас надјачају. Сваки од нас је издајник и губитник Косова, као што ће наши потомци бити понаособ ослободиоци и осветници. Ништа не могу променити никакви договори и разговори, сем привремених ефеката. Да се разумемо, тако је и са друге стране. Ништа, дакле, није коначно. Све је фарса.
Прво о ономе што се предлаже као споразум.
Што се тиче самог споразума о Заједници српских општина, о ономе што је Влада Србије предложила, може се рећи да је то преуређен ''Ахтисаријев план''. Почетне идеје су исте, са тим што је српски документ нешто конкретнији, али је и у ''Ахтисаријевом плану'' својевремно остављено места за касније корекције и дораде, када су конкретне ствари у питању. У суштини, то је једно те исто. Детаљи се по мало разликују. Остаје, међутим, кључно питање целе ове приче: признаје ли Србија Косово као независну државу или не??? Иначе, ничег новог овај споразум не нуди од онога што су Срби већ добијали Ахтисаријевим планом. Наиме, тај план је остављао простора за корекције путем закона које је требало донети. Ту лежи замка у коју српска власт тера српско јавно мњење. Ето, ''имамо неки план, он није најбољи али то је највише што можемо добити'', прећуткујући при томе да су Срби са Космета то исто већ добијали од српских непријатеља а такозваним ''Ахтисаријевим планом''. Превера лежи у питању: по чијим законима ће радити српске општине, по којим законима ће судити судије, који печати ће стајати на документима и дипломама? Не можете говорити да неку државу не признајете а са њом потписујете уговоре и прихватате њене законе и њен устав. То је бесмислено. Ово што се ради, преведено на народни језик, је само борба за неку врсту аутономије у оквиру државе Косово, и ништа друго!!!
А,сад, о највећој заблуди целе ове приче.
Српски преговарачи не разумеју оно што знају само људи који су живели са Албанцима, па и од њих: не сви, пошто у Влади ми имамо таквих људи. Не разумеју колективни и појединачни менталитет Албанаца, њихове историјске особености, опште народне навике. Не разумеју српски преговарачи да никакви договори и споразуми ништа неће значити албанском народу и њиховим вођама, и да се ни за јоту неће тиме променити њихов карактер и њихове навике. Где год буду могли, они ће и даље терати по своме. Где до сада нису могли, српска страна ће им овим договором омогућити. Албанска колективна свест је вековима грађена на темељима да могу вршити терор над Србима без икакве опасности да одговарају за то. У кратким временским периодима кад им је то било онемогућено они су кукали над својим правима. ''Људско право'' за Албанца подразумева да може да кињи и убија Србина. Најзад, не разумеју да је код Албанаца изнад свега, изнад вере, уговора, закона, морала, пре и после свега: Албанство! Они томе подређују све, не бирају средства и начине како да допринесу да се Албанство претвори у Велику Албанију.
Уколико се потпише некакав споразум он ће у својој практичној примени личити на ситуацију после првих значајнијих уставних промена у СФРЈ, а када је Космет у питању. Има још примера из скорије прошлости: споразум о прекиду борбених дејстава пре доласка ОЕБС-са 1998, (када су Албанци одмах заузели положаје које су напустили Срби, супротно споразуму), договори из Куманова, Резолуција 1244, итд.
Али, да проанализирамо тај Устав из 1974. (који је, мора се признати само финални производ нечега што се деценију пре тога крчкало), то јест, како су га Албанци у пракси примењивали? У СФРЈ, то јест у СР Србији, Албанци су добили највећи степен аутономије до тада виђен у свету. Добили су, не само загарантована права, већ практично државу у држави. То је био јединствен случај у историји законодавства, време када је покрајина држала у шаци републику. Имали су сву власт у рукама: законодавну, судску, извршну. Пошто су вековима пре тога на силу мењали етничку слику Космета постали су већина и кроз институције су могли да остваре сва своја права и потребе. При томе, никада нису водили рачуна о својим обавезама. Требало је само поштовати Устав и законе, требало је обезбедити безбедан живот за све грађане.
Какво је то било извргавање руглу правне државе знамо најбоље ми који смо то осетили на својој кожи?! Албански милиционери су „видели“ само оно што им одговара, тупим погледима би слегали раменима када је требало ухапсити албанске злочинце и још тупљим осећајем тукли српске ухапшенике. Судије су судиле по систему „људ ћовек“ и „маљи деца“, и „то што прићаш је српски национаљизам“. Убијали су наду и трошили снагу Срба да се изборе са институцијама како би добили правду, ништа више. По некад је више болело што су нас правили будалама наочиглед свих, него сама учињена неправда.  Наставници су држали предавања из уџбеника Републике Албаније. Чак су и српски уџбеници бивали преправљани. Њихови функционери, нижи и они највиши, су једно мислили, друго причали а треће радили. Лагали су безочно и о свему. Игнорисали су законе, уништавали људске животе. А, на папиру је све изгледало идеално. Свесно су рушили државу коју су требали да бране. Цинички би се смејали невољи неког Србина којег туку и отимају му муку а после би на суду сведочили како је Србин тукао њих. Тако су оптужили, сада покојног, Ђорђа Мартиновића да се 1985-е године ''самоповредио самозадовољавајући се'' и да га никакви Шиптари нису напали. Можете ли замислити безнађе тамошњег српског живља после оваквих изјава и ставова? Силовали су девојке и жене, па би после на суду доказивали да је то било добровољно, или уопште не би ни хапсили силеџије, а кад би већ морали онда би исте проглашавали лудим или ментално заосталим. Тако је Фадиљ Хоџа изјавио, у новембру 1986- године, на неком ручку резервних војних старешина у Призрену, а поводом догађаја у коме су Шиптари покушали да силују српску девојчицу у школском клозету основне школе ''Вук Караџић'' у Приштини, „да би требало отворити куплераје и кафане са не-Албанкама где би Албанци могли да се празне и испуњавају своје сексуалне жеље“.
Своје сународнике који су били искрени у својим намерама да живе у миру и слози са Србима изопштавали су из своје заједнице, неретко и убијали. Уништавали су усеве, секли шуме, крали стоку и увек би починиоц остао непознат. Чак и када би оштећени Срби знали ко им чини штету, углавном би игнорисали те пријаве, правили би их будалама, неретко осуђивали због верске и националне нетрпељивости. У записнику би писало једно, ван тога, у четири ока, прећено је и саветовано да се иде са Косова. Тадашњи Епископ рашко-призренски Павле, у свом извештају Синоду пише следеће: 1. април 1967 - 1. април 1968. г. Поред свију других тешкоћа, сваким даном нам је све теже очувати своју (црквену) имовину. У последње време, окомили су се околни Шиптари на шуму ман. Дечана, Гориоча и Девича, пошто су већ пре уништили шуму ман. Св. Марка. Само у току месеца априла т. г. ЕУ Одбору упућена су четири дописа из Дечана о уништавању манастирске шуме. Док ове зиме власти нису дозволиле да манастир у својој шуми сече дрва наводно док се не реши спор са Шиптарима који у последње време тврде да је то њихова шума, дотле су они посекли 11 дебелих греда дужине 8-10 м. и 123 комада тањих, само што се пронашло и избројало. Усред дана 18-V-т. г., у 2 ч. по подне, игуман с братијом затекао је три Шиптара у шуми са већ натовареним колима греда и још 5 посечених крај кола. Пријављени су милицији. Дан раније, једна група малолетних Шиптара од 14-16 година, неким оруђем су прокопала камени оградни зид око манастирске економије, дебео 60 см., и начинила отвор пречника 80 см. Да ли у циљу крађе, или у циљу узнемиравања и досађивања у смислу савета који нам често упућују: ,,Ако вам се не свиђа - селите!", или и у једном и у другом, ко ће знати? Слично је и са шумом ман. Гориоча где усред дана долазе са 4—5 кола, секу и возе. Жалбе Општини и милицији не помажу. За све то жалили смо се Покрајинским властима, но без успеха...“.
Тако је отприлике и у кратким цртама изгледало поштовање Устава из 1974. године и закона од стране Албанаца. У то време, када је безбедност у питању, ипак је било колико-толико боље него што је то данас случај. Постојале су републике и федерација, какве-такве. Можете ли онда замислити како ће они поштовати споразуме и договоре у време када је питање живота и смрти тамошњих Срба у њиховим рукама? Сетите се да су шиптарски медицински радници у Пећи стављали гипс на прострелне ране деци из Гораждевца а да би прикрили шта се тамо догодило у августу месецу 2003. године?! Албански лекар из Приштине који је писао први извештај са обдукције убијених жетеоца из Старог Грацког написао је у истом да су се Срби међусобно поубијали јер су били пијани. Добрица Ћосић је написао у свом дневнику 1985. године (''Пишчеви записи'' 1981-91, стр. 140): „Једне ноћи позвао ме је непознат човек да изађем из куће и одвео ме до Железничке болнице, да видим Србина из Клине, коме су Шиптари силовали десетогодишњу ћерку. У мраку, шапатом, гледајући у бетон, испричао ми је мученик како је своју девојчицу носио од болнице до болнице, од амбуланте до амбуланте по Косову, и ни у једну болницу ни у једну амбуланту нису је примили, све до Врања“.
Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус ''Ниш-експрес'')?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.
Ништа од тога неће функционисати. Срби ће се мало играти избора и аутономије, за спољњу употребу. И даље неће моћи слободно да се крећу, и даље ће их премлаћивати и пљачкати, и даље ће бити грађани седмог реда. Албански младићи ће шамарати те будуће српске полицајце, и баш да видим тог судију Србина који ће осудити Албанца. Једина новина ће бити што ће од тада и Срби северно од Ибра бити у истој ситуацији, а до сада то нису морали, држали су своју судбину у својим рукама. Сада им је и то одузето. Одузела им је то српска власт. Србија ће све више и више напустати Космет, спроводећи нове и нове захтеве из Брисела, а зарад чланства у ЕУ, а Приштина ће све више и више преузимати власт тамо где је до сада није имала.
Тај споразум, сада је већ јасно, не значи ништа по питању пријема у ЕУ, јер су већ постављени нови захтеви. Будала је онај који мисли да ће уопште бити разговора за пријем у ЕУ док фактички и коначно не признамо Косово као независну државу. Понављам, ко год мисли другачије, тај, или будала која ништа не зна, или је плаћен да обавља прљаве послове. Овај споразум, евентуални, треба превести на језик који народ разуме: он није ништа друго до начин да се демонтирају наше институције на Космету а што је до сада био један од главних услова за датум и преговоре. Споразум је само друго име за растурање институција државе Србије на територији наше покрајине. Тих институција нема много, али их није ни мало. Негде функционишу релативно добро, негде су само симболично  представљање Србије. Али су трн у оку и сметају ка коначној независности Косова. Кажем, оне не раде бог зна како тамо али су симбол српског непристајања и српске државности. Уосталом, да не сметају не би оволико тражили да се демонтирају.
Никакав споразум са Приштином, а то је главни проблем, неће заживети на терену. То је оно што не знају, или: неће да знају, преговарачи у име српског народа. Албанци ће потписати све што од њих буду тражили њихови господари са запада али то неће после поштовати, баш као што ни ови, њихови господари, не поштују Кумановски споразум или Резолуцију 1244. Било би сувише лепо и нестварно, чак идеално, да су баш ови људи ти који ће учинити нешто спектакуларно добро у вези Космета. Немају они капацитета за то. Они ће ''решити'' проблем Космета због датума и сличних глупости. Али ће га решити на нашу штету. Само, нама не треба решење. Нама треба ослобођење. Или, макар подела, са којом би се ослободили Албанаца, додуше уз територијалне губитке. Два добра, наиме, ретко иду заједно.
Ево, и сад нас замајавају по истим рецептима од раније: ови наши, као, нешто нуде а Албанци одбијају, мрште се и траже више. Натезаће се тако неко време, запад ће „као“ посредовати, чинећи нам се пријатељем, а ми ћемо на крају бити „пресрећни“ што су Албанци прихватили нешто да потпишу, и то ће се представљати као велика победа наше политике и дипломатије. (Тако ће се, на пример, решити проблем акумулације Газиводе или планинског центра Брезовица). Кренуће, убрзо након тога, демонтирање српских институција на Космету, на тај начин што ће се прекинути финансирање, а са самом имплементацијом споразума ће се отезати јер ће бити потребно донети много пропратних аката и прописа. На крају ће се једнога дана наоружани Албанци стуштити на север Косова, логистички и војно помогнути од НАТО-а, и тиме ће бити прича завршена. Додуше, само за неко време и привремено, као и свака друга прича везана за Космет.
Питање и проблем Косова и Метохије треба пасивним држањем Србије оставити отвореним. Никаквим преговорима не давати алиби највећој међународно-политичко-историјској срамоти од ''Минхенског споразума''. Ми Срби не смемо тај чин аминовати и опростити им. Историјски суд треба чекати и што мање брљати. Боље је часно губити, него кукавички добијати нешто. А, то што ови садашњи на власти хоће да добију (ЕУ) - никад даље није било. Хвала Богу на томе!
Неки ранији председник српске владе (да га не именујем, сви су исти) је говорио нешто о томе како нас лажу да је Косово наше јер, молим лепо, он и председник државе не могу тамо да оду кад хоће. Ни Де Гол, (са којим неке креатуре упоређују њега, вероватно из разлога што је својевремено повукао из Алжира француску државу, сматрајући, ваљда, да је Косово српска колонија из које ће он повући Србе), дакле, ни поменути Де Гол није у време Другог светског рата могао да оде у Француску па му то није сметало да буде вођа Слободних Француза и потоњи ослободиоц Француске. Има један други Француз из тога времена а који је столовао у Вишију са којим се може упоредити премијер и клика му.
Велике су шансе постоје да се Косово изгуби. Оно што не знају, садашњи властодршци у Београду јесте то да се Косово може изгубити на више различитих начина. Уколико се изгуби после искрене и поштене борбе народ и историја им неће замерити. Најбољи доказ за то јесте Милошевић. Косово је фактички највише губљено у његово време али му народ то не замера (а, неће ни историја) јер се борио колико је могао и знао. Чак и када је катастрофално грешио, чинио је то, или, притешњен и без маневарског простора, или, искрено уверен да чини најбоље за државу Србију и српски народ.
Ако није наше а чије је онда, по премијеру нам!?
Ако није наше онда су у праву они који су нас бомбардовањем терали одатле.
Ако није наше онда не постоји наша историја: све смо ми измислили!!!
Последњих деценија Срби су страдали јер су народ који је очувао нешто карактера, за разлику од суседа и других народа околних. Ми би се можда и покорили као остали што су, само да од нас нису тражили да оправдамо бахатост јачега. Може се разумети што су нас бомбардовали али се то не може оправдати и опростити.  Ми Срби смо таоци свога идентитета. Како год да одлучимо погрешићемо и пострадати. Није у питању прошлост, већ садашњост зарад будућности. Оно што је сада садашњост већ је сутра прошлост и ако је јуче била будућност. Нема, дакле, решења, морамо бити оно што јесмо и понашати се онако како нам налаже вековно наслеђе, како једино умемо, како смо научени и васпитавани, по своме карактеру.
То што је Космет окупиран није доказ да није наш, као што није доказ нити да је њихов. То што је нешто отето није разлог да се одрекнемо отетог. Зар новац оџепарен из нашег џепа није и даље наш, законски, морално и етички, и ако га више физички немамо?! Зар тај који га потроши није трошио туђе - а не своје?! Свако друго тумачење значи признавање права јачем и вештијем да могу да отму туђе. И Тачи каже да Косово није наше, па му ми не верујемо. Што би веровали неком српском политичару?
Ко може да лаже српски народ да Косово није његово?! Какав је то онда народ?! Какво је то омаловажавање истог, властитог рода, свога семена, својега плода. Тај народ српски, којег лажу да је Косово његово, је неки пропао народ чим му неки политичар отвара очи на овај начин. Српски народ, дакле, може бити само лаган, ако осећа да је Косово његово?! Јадан је народ кога лажу за тако крупне ствари а које се тичу његовог идентитета. Кажу ''реално стање на терену''. Не мора се ићи тамо уопште да би осећали да је Косово наше. Не мора су ''ући'' на Косово да би се било у њему. Косово је у теби а не на Косову! Не може те нико лагати за оно што осећаш. Космет се осећа, он се не разуме. Космет је као Бог, не можеш га описати, не можеш га видети - али верујеш у Њега!!! Космет је као песма, разгали срце и ако је само од речи нематеријалних и недоказљивих створена. То је као ветар који осећаш по лицу и ако га не видиш. То је као љубав, која најчешће нема везе са разумом.То народ носи у себи, тога народ није најчешће свестан али по том питању Србе не може и не сме нико лагати!!! Косово, дакле, по њима, није наше али остатак целе Европе, куда нас данас воде: јесте! Или: биће!!! Кад нам одреде датум и приме нас. Бићемо ''Европљани'' ако престанемо да будемо Срби. Цела Европа ће бити ''наша'', али, ето, Косово није!
О Космету се више ништа ново не може рећи, нити чути, а, опет, мора се наново говорити јер се не види пут којим се треба кретати. Космет се не разуме а осећа се, и то је наш велики проблем. Космет, кад се не осећа онда нема рашта да се разуме. Кад се говори о Космету: сви су у праву. И они који кажу да се морамо борити по сваку цену, и они који би га безусловно предали, и они за средње решење. Једино нису у праву они који би га продали, ма за шта га продавали. Сви су у праву а нико није! За решење тог тешког питања скоро да нема одговора, можда га зато сада и не треба тражити већ пустити да пролази време и чини своје.
Не могу решити ово питање ови садашњи. Брљавили су у прошлости, брљаве и сада. Уцењују нас Европском унијом а то је заиста најјадније образложење и оправдање за продају Космета. Европска унија је наша омча око врата. Шта ће нам Космет ако се већ одричемо целе државе и дајемо је на услугу Бриселу?! Питање Космета не би решили ни много мудрији од ових садашњих. И, шта има ту да се решава? Контролисали смо један део Космета све ове године. Поред непризнавања Косовске независности од неких великих сила, то нам је главни адут а ми смо га се свесно одрекли, или га се убрзано одричемо. Без УН нема њима никад државе. Обашка, што смо Шиптаре скинули са врата и са буџета, што смо их изгубили из политичког живота остатка Србије, што не урличе њих стотину у тој истој Скупштини да су неким чудом и даље у Србији. Наше је било и остало да оставимо ствари онакве какве јесу и да чекамо боље време. Ништа друго!!!
Бесмислено је и понижавајуће да тежимо у заједницу која нас оволико уцењује, кињи, мрзи и ниподаштава. Отима нам део територије да би нам омогућила преговоре са њом. То је парадокс невиђене бесрамности и само глупи мантраши европејских фраза могу веровати у то (или: не верују ако већ само понављају једно те исто). Већ сам потрошио много речи о Европској унији али нити једна нема ефекта јер се одбијају о зид догме коју су прихватили и коју пропагирају њени заговорници. Научили су да прихватају догму одавно: комунистичку, фашистичку - па им ни сада није тешко. Једна мање или више? Европска унија није систем вредности него догма.
Српске власти су дефитистичке, оне полазе од становишпта да је све изгубљено, па да се треба прилагодити ''неминовности стања на терену'', те спасти шта се да спасавати. Како нешто спасити ако је све изгубљено? Како живети у заједници са народима који су ти отели Космет и бомбардовали пре неколико година? Ко је дозволио Немачкој да само после педесет година од Другог светског рата поново бомбардује, окупира, господари? Шта чини та иста Немачка? Поправља покварено 1945: ствара поново НДХ и Велику Албанију, сужава Србију, господари Европом!
Прете нам а ми се повлачимо пред силом! Огавно, ко то може трпети?! Зашто нема нити једног поштеног политичара који ће признати да нас ЕУ уцењује, и ако сви ми то видимо. Они нису наши пријатељи и партнери, они раде против нас, то су наши душмани и непријатељи. Нити једне светле тачке на нашој страни, нити једног мудрог човека – само папагаји који понављају једне те исте (глупе и бесмислене) приче. Ко је пратио Скупштину Србије или седнице владе - схватиће да Србији није потребна револуција већ еволуција. Све је срушено, све је обесмишљено, систем вредности је прилагођен најгорима, најлошијима, али не увек најглупљима (јер има и интелигентних међу тим барабама).
Међутим, добри су у нечем другом (и трећем, и десетом). Оставимо све оно у чему су „добри“ и осврнимо се на конкретан проблем. Ови су сада добри у продаји: све за ништа!!! Они вичу у глас како неће признати независно Косово а чине све да олакшају Шиптарима остваривање те независности. На крају Србима, по обичају, неће остати ни муда, ни бубрези.
Ништа не ваља у вези Космета: ни власт у Србији, ни организација тамошњих Срба, ни решеност Шиптара да истерају ствар до краја, ни непријатељство Немачке, Америке и Енглеске!!! Ништа не ваља у смислу повољног решења по на нас. Али!!! Колико је идеја српског Космета јака говори чињеница да сви раде против ње: српска власт годинама, српска опозиција, невладин сектор, разни лобији и плаћеници, Шиптари, међународна заједница и опет није све изгубљено, шта више, проблем је на почетку замршенији него икад пре.
Није реалност да смо ми изгубили Космет. Ралност је нешто друго: да су Шиптари прогласили независност и не пада им на памет да је се добровољно одричу и да их неке западне силе подржавају у томе. Реалност је да Космет окупиран. Реалност је да Срби неће прихватити независно Косово. Реалност је да нас Европска унија уцењује Косметом зарад сумњивих интеграција. Реалност је да Косово никад неће бити независна држава уколико то Срби не дозволе. Реалност је да неће бити примљени у Уједињене нације (ма колико је то неважна организација у данашњем свету). Све ово је реалност и то су основе од којих треба поћи.
Зато, чему непотребне компликације?! Као, нећемо признати Косово али ћемо преговарати, Косово је Србија али ћемо им дозволити државне прерогативе. Трте-мрте! И, сад, гле чуда!!! Од државе коју не признају српске власти, а које са истима држе граничне прелазе и наплаћују царине, они траже аутономију српских општина!? И та аутономна заједница српских општина биће усаглашена кроз дијалог (са киме?)?! Па се онда даље каже у тој платформи-резолуцији ('бем лига, шта је?!) да ће аутономне општине саме уређивати све области али по законима државе Косово?! Да, судије ће судити по тим законима, полиција ће бити део полицијских снага Косова. Пријатно Срби! И бели бубрези знају да буду укусни ако се добро зачине, али, како год да окренеш: то су и даље муда! Они који су говорили о реалности немају никакав додир са животом. Они само перу руке и ништа друго. Перу руке јер продају Косово и Метохију за некакав пријем у некакву заједницу где ћемо бити (уколико нас приме) нико и ништа. Нисмо ни сад бог зна шта али смо макар своји на своме са правом да се боримо за своје.
По питању Космета све нове власти настављају да гуслају где су стали они стари али увек поприлично експедитивније и снисходљивије. Мантрају како морају поштовати договоре претходне владе, па оду и корак даље. Ко каже да морају поштовати договоре? Зашто међународна заједница није поштовала ''Кумановски споразум'' у деловима који јој није одговарају: повратак српских снага, итд. Па они су управо и дошли на власт због чињенице да се претходна власт „лоше договарала“!!! Наставља се са политикантством и кокошарњем зарад власти. Битно је да се не таласа, да буде што више магле около, да се не износи никакав иритирајући став (осим мантрања)  све не би ли се остало макар један дан дуже на власти. Неодрживо је странчарити кад је у питању Космет. Недопустиво је данас рећи: „Ми морамо поштовати оно што је претходна власт договорила и ако то није добро за Србију“ – а само зарад наставка кампање. Поготову не можемо, и не смемо, преко Космета разрачунавати се са политичким противницима што ови данас увелико чине. Немојте курвински, господо. Уколико сте решили да се отресете тог бремена, учините то људски и ако поштено неће моћи. И нећете бити скроз на губитку, то вам тврдим: историја ће вам опростити јер ће Србији можда бити боље, али народ неће никада, бићете нови Бранковићи и Недићи. Али тако је одвајкада било: никад не иду два добра заједно. Мада, према некима које данас гледам, Недић је заиста морални и патриотски горостас.
Смејали су се претходим властодршцима због фамозне ''пахуљице'' а они су је сада једноставно избрисали „да не квари срећу девојци“. Као, штети нам регионалном састанчењу. Не питај?! Мислим, регион нам је за понос и дику па ћемо много изгубити ако Албанија или Црна Гора не буду више ''инвестирале'' милијарде долара у нашу земљу. И сад, шта се дешава? Док наши малобројни европски пријатељи који из личних побуда нису признали независност Космета уопште не позивају представнике тога картела на заседања и састанке – ми пристајемо да седимо са њима под потпуно дефинисаним статусом њиховим: они у региону одлазе и долазе као самостална држава.
То што од појединих држава, поготову Немачке, у последње време стижу ултимативне, јасне и понижавајуће поруке Србији по питању Космета и Европске уније – мене не чуди. Од тих безосећајних крвника ништа добро не очекујем. Међутим, то што нико из актуелне власти не заузима јасан став према тим порукама – то ме љути. Није поента у томе стално понављати како ће се преговарати са Приштином по сваку цену и тако се додворавати силама. Зна се крајњи циљ тих сила и Приштине. Само се не зна наш крајњи или макар било који циљ. Преговори су само етапа остварењу крајњег циља Приштине. Нама није у интересу да помажемо Албанцима на њиховом путу у самосталност макар дугорочно гледано то било и добро за Србију. Али није ствар у томе...
...ствар је у томе да ја не чујем из уста никога са политичке сцене: шта они планирају и желе да ураде у вези Космета (осим што желе да преговарају не би ли добили неки бенефит). Они немају став, или не смеју да га кажу, о томе хоћемо ли се ми борити за Космет или нећемо?! Легитиман је сваки избор али морају јасно и гласно да кажу народу. Премијер је нешто натукнуо о подели. У реду. Али о томе не треба причати него стварати услове на терену да до тога дође а то се свакако не може постићи укидањем српских институција које симболично (и, на жалост никако другачије) представљају државу Србију тамо. Те институције се требају реорганизовати да постану ефикасне, јаче и мање скупе. Премијер је то дакле рекао да би сутра могао да каже: рекао сам вам.
Преговараћемо, преговараћемо, преговараћемо!!!
О чему??? За шта??? Због чега??? За који крајњи циљ???
Камо поштење и отворен однос који беше обећан пре неколико месеци?! Нису у овој земљи баш сви толико глупи. Не држи воду то што ови (за разлику од претходних) макар отворено износе шта се тражи од Србије. Потребно је да наша власт јасно и недвосмилено каже какав је њен став према најновијим (а, у ствари, старим и јединим захтевима и улитиматумима). Они сада не смеју да политичаре и странчаре, те да нам губе време којег и онако више немамо. Морају исказати свој став ма какав био, па да онда видимо шта ћемо даље. Бесмислено је мантрати о Европској унији уколико не одлучимо шта ћемо са Косметом. Чини се да они (који нас притискају) никад нису били отворенији и јаснији – то треба поштовати и искористити. Они кажу: „То су услови, па ви видите“. А, онда, ови овде, баш као и ономад, почну да нам објашњавају како они су мислили баш то и тако.
Доста бре више!!!
Јасно и гласно одговорите: хоћете ли се одрећи борбе за Космет и севера Косова које контролишемо због кандидатуре за Европску унију? Пазите, и ја не кажем ''хоћете ли се одрећи Космета?'', јер сам свестан да тамо не котролишемо добар део територије, али зато прецизно кажем: ''хоћете ли се одрећи БОРБЕ ЗА КОСМЕТ?''.
Јасно и гласно!
Доста са паламуђењем и свирањем у ону работу!
Зашто и даље пропадамо кад се чинило да више пропасти не можемо?
Има више разлога, по важности различитих, али је по мени један први и најважнији: људи!!! Па слушајте, ни веће и много јаче нације не би издржале малтретирање које Србија трпи од својих политичара, да не кажем претенциозно: људи. У Србији се ништа не може променити јер се не мењају људи!!! Погледајте остатак нормалног света ка коме тежимо. Буду људи и оду људи. Док буду, неки од њих, бивају најмоћнији на свету а кад дође време да оду они држе предавања и пишу књиге. Код нас оду само кад умру – неки ни тад. У нечијим главама, на пример, Тито је још жив. Годинама чине лоше ствари, вуку погрешне потезе, чине штету земљи и својим странкама и нико не може да их смени, нити они хоће сами да оду. И остали пристају да буде тако јер су и они на свом хијерахијском нивоу незамењиви.
                              они играју у истом тиму

Много речи се троши, тако да све постаје бесмислено од силне употребе. Ка томе се и тежило. Инфлацијом приче о Космету обезвредила се сама идеја да се нешто корисно уради по том питању. Полако и сигурно стање нације се доводи до тачке када ће народу бити свеједно шта се дешава, не само на Космету, већ у следећем блоку, или улици. Први од стандарда ЕУ који се мора испунити јесте тај да се од индивидуалца направи кретен, од народа: стадо. Али, по строгим стандардима а не као до сада код нас: ђутуре. Европа тражи испуњење стандарда да би нас примила али је одавно превазишла оно главно: животни стандард. Зато је постала бесмислена. Јер Немци и даље живе као Немци а Румуни као Румуни, први су богати, други су гологузи и ако су примљени у Европу.
Како не виде да постоји нешто више, дубље и шире?! Нешто што управо не могу да схвате због своје плиткоумности! Чак и да данашња, или било која друга, власт призна независност Космета: ништа се неће променити. Не може се променити колективна свест и сећање похрањено негде у генима, не може се поништити осећај будућих поколења. Већина то неће никада признати, ствараће се ново предање, нови мит, који ће у будућности бити много јачи него што је овај данас. Српска власт, и опозиција, својим понашањем несвесно чине услугу српском националном бићу: омогућује му да се у будућности обједини око једне идеје, око истог циља, отвара му пут борби која никада неће престати.
Србија се у периоду 1912 – 1918 замерила добром делу држава Европе, те су каснији, и данашњи, догађаји уско везани за тај период, за националне комплексе појединих нација и њихово непријатељство које је подгревало потребу за осветом. То што нас малтертирају у сваком погледу говори нам да нам нису сада пријатељи, кад су нам већ вековима били непријатељи. Ко све ту није задовољан и ко сматра да му је нането зло догађајима који су номинално започели пуцњима Принциповим на Видовдан а који су се, у истину, пре тога ''крчкали'' годинама?! Довољно је рећи да су после тога четири царевине пропале. И додати да су многе државе изгубиле, а друге добиле територије. Срби су ујединили јужнословенске народе, узели за себе Војводину и назад Новопазарски санџак (Рашку област) који је био ван територије Србије чак и после Косова и Метохије. Да, само пар година пре тога Срби су Балканским ратовима ослободили вековима окупиране територије Старе Србије.
Сви суседи су на неки начин остали кивни према Србији, уколико изузмемо Румуне. Сви су сматрали да им припада по нешто од Србије. Отуд непријатељство и лешинарство четрдесетих и деведесетих: које је у суштини исто. Велике европске државе су само исправљале резулате Првог светског рата: деведесетих година, па све до данас. Не треба заборавити да је Черчил не мало пута жалио за тиме што је пропала Аустро-угарска монархија. А да узмемо и то, како тврде наши суседи, да Срби нису ујединили јужне Словене, већ да су их окупирали, па да је то и истина, онда само говори да смо велика нација: чим можемо да држимо неколико народа осамдесет година под окупацијом. Али, то, наравно као и већина онога што се чује са те стране: није истина.
Схватају полако, ових дана, да су се негде прерачунали и да сене милиона убијених Срба воде неки онострани рат и добијају га. О чему се ради? Поред све муке, притисака и бомбардовања, пљачке и издаје, Србија, чини се, излази геостратешки јача него икада. Добила је пола Босне ма шта други мислили о томе и како то звали. Добиће трећину отетог Космета али ће изгубити милион и кусур Шиптара који би је својим непријатељством и паразитством црпели као вампири до издисаја. Најзад, пола становника Црне Горе изјашњава се Србима и сматра Србију својом отаџбином. Хвала Богу, равна је Војводина и плодна Шумадија: биће хране за све Србе, ма где били и живели. На пољу спољње политике није више исто као у време када су нас бомбардовали. Русија се диже а за њом још неке силе. Америка више није једини моћник који одлучује о свему. Нисмо ми као народ неке моралне и материјалне громаде али нисмо ни пропали на том пољу као неки што су. Држимо се средине: нит идеални - нит најгори.
Није све, дакле, макар глобално, толико црно колико се жели приказати. Кад се буду заклали прасићи по српским двориштима 6. јануара, биће то најбољи доказ да нам Европска унија не треба ништа, да имамо свој идентитет, и што је најважније: да нисмо још гладни. А неки суседи који су већ у ЕУ: буду то. А, оно што се срушило Гавриловим пуцњима, на њихову жалост, не може се поново подићи: тад је било труло – сад смрди.
ПС
А онда је у октобру месецу 2015-те године процурела платформа Брисела у вези отварања поглавља о преговорима, конкретно поглавље 35. које је у нашем случају везано за Косово. Шта је садржина те платформе. Наши ''пријатељи'' из ЕУ ће тражити, да би уопште Србија дошла у ситуацију да даље преговара, следеће: да Србија прекине финансирање српских структура и ако је ''Бриселским споразумом'' то превиђено, да се све институције, фирме и предузећа (Газиводе, Брезовица, пошта, универзитет, здравство, школство итд) које контролише Србија, предају тзв. косовским институцијама, да се тачно маркира граница између Србије и Косова, да се преговори више не зову преговори ''Београд – Приштина'', већ да то буду преговори између Србије и Косова, итд. То је директан продукт ''Бриселског споразума'', јер се састављачи платформе о поглављу 35. позивају на тачку 14. тог споразума. ''Вечерње новости'' од 11. октобра 2015. године пишу: „Од Србије се тражи да пристане на све оно што, по тумачењу Европске комисије, произилази из тачке 14 Бриселског споразума, а која гласи да се "две стране обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране". То подразумева да Београд пристане на чланство Косова у апсолутно свим регионалним и међународним организацијама. Столица у Уједињеним нацијама није декларативно наведена, али јесте чланство у Унеску, Савету Европе, УЕФА...“.
Шта би са ''Заједницом српских општина''? Ма, ајте молим вас, ко је паметан у то веровао уопште?
Дакле, нема говора  о некаквом изненађењу. Ако неки нису, Немачка је била поштено јасна све време, поготову у последње три године великог ''пријатељства'' са Вучићем. То да су једно преговарали и договорили а да се сада друго меће на сто, једноставно не држи воду. Разлике је било само у тумачењу Брисела, Београда и Приштине, о томе шта се договорило. Испало је, на крају, да се приштинско и бриселско тумачење: поклапају. А, ни то није изненађење.
Не мало пута су различити политичари из Европе, поготову из Немачке, упозоравали на ''услов свих услова'' који мора бити испуњен. Вучић и његови сарадници су после сваког таквог упозорења ''тумачили'' да се није тако мислило, да то неће бити услов, да неће бити додатних услова, да они верују Немцима, итд. Спиновао је јавност и сада постаје жртва властитог спина. Уосталом, шта очекивати од човека који је пре извесног времена свечано отворио покретање нове пећи у Смедереву, при том прећуткујући да ће се већ после неколико дана угасити она која је већ радила. И даље се не одустаје од тог манира, па министар спољњих послова изјављује, без икаквог ваљаног објашњења, ''како ово није пораз Београда''. А, шта је? Победа?
Како ''Политика'' наводи, и делимично је у праву, једини који је колико-толико правилно тумачио и то у јавност износио, јесте био председник Николић. У њему има још радикалске крви и он није могао да прећуткује очигледно. Један министар је на конференцији за штампу, 13. 10. 2015., у камере изјавио да је Брисел за време преговора претио Вучићу, да уколико не потпише споразум ''неће више бити на власти''. Па то ваљда зависи од грађана Србије?! Или, не зависи?! Тај министар је нехотице признао ко је довео Вучића на власт и ради чега га је довео. Онај који га је довео, тај може и да га скине. То што прећуткују све што не ваља у Србији: опште стање, слобода медија, корупција, непотизам, политички притисци, политичка држава, низак стандард и поштовање људских права – све се то трпе зарад Косова. Ако им не буде ваљао око тога – за друго им не треба.
Шта је суштина? Чак и да пристанемо да се одрекнемо Косова због уласка у Европску унију, опет нас неће примити. Зашто? Зато што у ЕУ на нас гледају као на ''мале Русе'' и као такве нас неће у својим редовима, поготову не данас, када ''хладни рат'' куца на европска врата. Они нас доживљавају као ''руске коњовоце'' како је писао професор Екемчић. Да не помињемо Хрватску и Словенију које чекају својих ''пет минута освете''.
Обзиром да је издавање оваквих књига у Србији скоро неизводљив посао, тако ми време дозовољава да проверим ставове изнете у њој. Оно што сам писао и предвиђао везано за ''Бриселски споразум'' обистинило се много раније него сам очекивао. Отварање поглавља о преговорима и приступању Србије у ЕУ су показала какву нам кашу мешају у Бриселу. Они Србију нити једног тренутка не доживљавају као будућег партнера, као некога на кога рачунају, већ искључиво гледају на Србију као непријатеља којег треба поразити и дотући.
Зато су они тај споразум тумачили како им је одговарало, у деловима који су им одговарали – и ту поштују договорено. Међутим, са друге стране, оно што им није требало, што се односило на Србе и државу Србију, то су игнорисали, па чак и оно што је договорено и потписано. На пример, делове о финансирању те фамозне ''Заједнице српских општина'' и управљање имовином. Али су зато испливали други услови о којима није било речи а који воде ка фактичком признавању Косова као независне државе од стране Србије: успостављање међу-државне границе, са граничним прелазима који имају обележја посебних држава, потенцирање на формулацији да преговарају Србија и Косово, итд. И сам захтев за пријем Косова у УНЕСКО, Брисел и Приштина тумаче као последицу тачке 14. тога споразума, али прелазе преко других тачака које се биле неутралне (не чак ни у корист Срба).

Да резимирамо. Сада ће, највероватније, у виду документа бити предочено да од Европе нема ништа док Србија не призна Косово а то ће бити садржано у флоскули да се остала поглавља неће ни отварати све док се поглавље 35. - не затвори. То они називају ''релаксацијом односа''. Оно што је још важније у расветљавању спољњо-политичког дебакла српске политике јесте чињеница да је Брисел практично поништио ''Бриселски споразум'' у оним тачкама које су биле битне за српску страну и које су представљане као ''велика победа'' наше стране. Фактички нема ''Заједнице српских општина'' јер Брисел захтева интеграцију у правни систем Косова, укључујући печате, законе, обележја и свега осталог. И то се захтева за локалне самоуправе, школство, здравство, остала државна и јавна предузећа. Србија мора де се одрекне свега, чак и својих цркава и манастира – за које председник државе предлаже да добију статус Ватикана?! Мора да се затре сваки српски траг тамо. Тада ћемо добити могућност да преговарамо о осталим поглављима, следећих тридесет гоидна. Просто речено, што се тиче Срба и ''Бриселског споразума'': џаба смо кречили! Што се тиче Срба и Европе, како давно написа у свој дневник Луј XVI, на дан када ће пасти Бастиља: НИШТА!!! Чини се да је у питању исти историјски и политички аутизам и данас на сцени, у држави Србији.