BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

среда, 24. јул 2019.

ДОСИЈЕ ХАРАДИНАЈ ИЗ КЊИГЕ ВЕЧИТИ РАТ


Славољуб Ђукић у књизи Политичко гробље, на страни 463., пише: „Оно што је у демократским друштвима третирно као тероризам, на Косову је проглашено легитимним ослобођењем од терора. Сепаратиста Ричард Мек Лорен, који је 1995. обзнанио ''Независну Републику Тексас'', на три процеса у Америци је осуђен на 121 годину затвора. У исто време, према тврђењу Мирослава Лазанског, у Тирани се 1995. Осама Бин Ладен састао са Хашимом Тачијем, Рамушом Харадинај  и Салијем Беришом. Све су то знали Американци“.
-----------------------------------------------------------------------------------------
читај књигу Вечити рат овде
---------------------------------------------------------------------------------------
...Оваква и сличне лажи су стравичне по размерама онога што произведу на терену. Оне су створиле слику о потпуној оправданости да нас сатру са бомбама. Каква је корист од тога што се данас зна да су то лажи и глупости, и што се зна да су на Космету за време и после ратних дејстава силовали и припадници ОВК. Они су организовали силовања у Клечки која највише личе на оно о чему су писали поменути амерички новинари. Браћа Мазреку су признала да су пред постројеним заробљеним Србима и Српкињама, у Клечки, и на њихову очиглед, педесеторо Шиптара силовали девојчице и жене. То је чак верификовано и у Хагу у оптужници Харадинају у делу о силовању у хотелу Паштрик, где је одведена млада са свадбе и друге жене које су се ту задесиле (у таквом Хагу су признали да су терористи силовали, каква је онда права размера тога)...
------------------------------------------------------------------------------------------
...Нико ни пре ни тада у свету, али ни код нас не помиње да је само у Ораховцу 18. и 19. јула 1998. године страдало преко сто српских цивила када је ОВК освојила тај град. 110 је киднаповано, 43 убијено веома брзо, за многима се још увек безуспешно трага, неки су пронађени у пећини Волујак. За тај злочин суд у Приштини је осудио два Албанца на по 2 (две) године затвора?! Нико не помиње нити Клечу и њене крематоријуме у којој су пронађени спаљени делови тела 22 лица српске националности а главно осумњичени Фатмир Љимај је ослобођен оптужби и у Приштини, и у Хагу. Нити Радоњићко језеро, нико не помиње другу српску Плаву гробницу, где је пронађено 32 тела Срба, она тела која вода није однела и сакрила на месту где је Харадинај бацао своје жртве, не трудећи се ни да их сакрије. Кафић Панда у Пећи, где су побијена деца која су седела и разговарала, а што сада власти у Србији хоће да припишу српском терору, не би ли нам огадили сваку жељу да се боримо за Космет против оних који желе да нам га отму...
--------------------------------------------------------------------------------------
...Најзад, и када су правили фарсе од суђења, увек би нас достигла непријатна (али очекивана) вест из Хага. На пример, када је судски процес Рамушу Харадинају окончан. За време трајања тог процеса убијено је девет сведока оптужбе, цело туце сведока је застрашено, два туцета је одустало од сведочења, а оптуженом је дозвољено да се док процес траје слободно креће и да се бави политиком. Епилог: Харадинај је ослобођен по свим тачкама оптужбе. Судија  је одлуку образложио тиме да „тужилаштво није доказало Харадинајеву кривицу и ако су се поменути злочини догодили“?! Међутим, нико се није запитао због чега Харадинају није суђео по командној одговорности, кад се већ констатовало да су се злочини догодили? Сад једино остаје да га оптуже за утају пореза. Можда то упали као што је код Ал Капонеа. Оваквом одлуком судско веће је поново убило неколико хиљада Срба и Албанаца  који леже на души Харадинаја и банде. Оверила их Карла дел Понте својом књигом у којој је изнела оно што није изнела тамо где треба: у оптужници. Ако је неке моралне утехе она лежи у чињеници да ће посигурно Кандићка, Бисерко, Лихт и ини, покренути оштру и жестоку кампању против оваквих одлука Хашког трибунала. За очекивати је да Кандићка у сарадњи са Женама у црном изведе перформанс у Приштини или негде у „независној“ и „демократској“ Дреници, а противу убице са Радоњићког језера и силоватеља из хотела Паштрик, потпаљивача крематоријума у Клечки и „донатора“ људских орагана богатим Немцима и Американцима, а све уз помоћ невладиних организација са Косова. На крају, како је и ред, следи наравоученије: убијати можете само ако су Американци и Немци на вашој страни. Односно: ви на њиховој...

...На основу претходних реченица лако се може закључити да су албанске жртве убијене од стране ОВК вишеструко веће од цифара којима се барата и да су све те жртве приписане Србима – ако због ничег другог а оно због евентуалне компензације и пензије. Зато су у спискове страдалника гурани сви. И убијени, у умрли и погинули у међусобним мафијашким разрачунавањима, и живи. Они међусобом сматрају да су Албанци страдали од руке ОВК: издајници. Зато се ћути о правом броју тих жртава. Колико је онда непријављених случајева? Колико је лажно пријављених случајева пре 12. јуна и после тога а да би се остварило право на компензацију и избегао печат издајника? Зашто рећи да је члана ваше породице убио ОВК, када тиме губите све: безбедност – јер ће доћи да се свете, пензију, и најзад: бришете печат издајника уколико прећутите. Колико онда може бити случајева да су Албанце убили припадници ОВК а да су они приписани Србима? 500, 1000, 1500, 2000? Свака од ових цифара је могућа, најреалније је између 800 и 1000. Волфганг Кауфман, један од посматрача ЕУ на Балкану, у својој књизи Посматрач тврди да само Рамуш Харадинај на својој души носи преко 200 убијених Албанаца. Сви ћуте и једној врло важној ствари: колико је Албанаца завршило на столовима приручних клиника за вађење органа ради трговине. Свакако не мали број? Коме су они приписани „на душу“? Ако је 20.000 Албанки пријавило, или су пријављене, да су силоване, онда се треба упитати како су пријављивана убиства?...
-----------------------------------------------------------------------------------------
...Али, треба да се упитамо, ко је до сада одговарао за злочине почињене над Србима, рецимо, и у Сувој Реци? Ко је одговарао за злочин у Ораховцу у коме је убијено скоро 50 Срба а преко стотину њих је одведено да се више никада не врате. Тада су страдали Срби и у Оптеруши, Зочишту и Великој Хочи. Посмртни остаци неких од њих су касније пронађени у Малишеву у Волујку. У призренском селу Дојнице отето је 14 Срба и Српкиња и до данашњег дана нема никаквог трага о њима. У Жиливодама су спаљени Срби, отети 1998. године, њих око 30. Треба напоменути да је пожар подметнут у тренутку док ЕУЛЕКС врши увиђај на том стратишту. За злочине у Јабланици, Глођанима (60 убијених Срба), Доње Ратише, Радоњићко језеро (32 пронађена леша Срба), Рамуш Харадинај је ослобођен у Хагу. Убијени Срби су бацани и у друга косметска језера: Ливочко језеро и језеро Батлава. У логору у Лапушнику је убијено око 30 Срба. Масовне гробнице у Драгодану слабо ко помиње, као што се ништа не зна ни о отетим Србима из Врањевца. Водник, медицинар, Генов Стамен, киднапован је, мучен свирепо и до тог мучења је лагано умирао....
-------------------------------------------------------------------------------
...Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године, као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима...
----------------------------------------------------------------------------------------
...Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле свуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политика, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу"...
--------------------------------------------------------------------------------------
...Српско тужилаштво за ратне злочине имало је доказе већ 2004. Године на основу којих се основано сумња да су Србима и Ромима са КиМ у импровизованим логорима у близини места Бурељ, Бајрам Цури и Тропоја на северу Албаније вађени органи и продавани на илегалом тржишту широм Европе као и о местима у Албанији где се налазе масовне гробнице са телима Срба који су жртве трговине људским органима. Масовна гробница, коју су обележили на сликама, налази се на пољани око једне цементаре на 1,5 километар од тзв. ''жуте куће'' код места Бурељ, а фотографије су саставни део извештаја које УН. Бивши шеф канцеларије УНМИК-а за форензику и нестале особе Хосе Пабло Барајбар потврдио да је мисија УН прве информације о трговини органима отетих Срба и Рома на КиМ добила крајем 2002. или почетком 2003. од осам сведока, од којих су неки били из Призрена, а други из Албаније и објаснио да су они „дословно нестали“ када је почела истрага против вођа бивше ОВК Фатмира Љимаја и Рамуша Харадинаја. Реч је о горе поменутом извештају али се поставља питање због чега он излази са својим сазнањима тек после медијске прашине која се дигла након изласка књиге Карле дел Понте? Српско тужилаштво за ратне злочине тврди да постоје докази да је Харадинај наредио око 200 убистава а да је лично убио 68 људи....
------------------------------------------------------------------------------------
Сетите се да су осумњичени за злочине над Србима успевали да побегну из затвора (аутобус Ниш-експрес)?! Сетите се да су десетине сведока против припадника ОВК који су убијали Србе убијени а да их нико није заштитио (случај Харадинај). Сетите се како се појављује на десетине лажних сведока када треба осудити Србина (случај Милошевића, или најновији случај Оливера Ивановића). Није, дакле, у питању сам споразум и његова садржина, већ хоће ли он бити испоштован од оних у чијим је рукама његова примена?! У питању су искрене намере да се то уради?! Ако Албанци и потпишу некакав споразум он ће за њих бити мртво слово на папиру и доказ да је Србија одустала од својих територијалних права и обавеза. А они ће потом својим понашањем и деловањем обесмислити сваку тачку тог споразума. Њима ће овај споразум послужити да окупирају северни део Косова и да заврше шта су започели још одавно, сво време не поштујући нити један закон, нити један договор. Само су силу по некад знали да испоштују.



субота, 13. јул 2019.

ПОКОЉ СРБА У ИСТОКУ - из романа Колона



Около су се вили димови у небеса, горело је на сваку страну, чула се понегде пуцњава али је имао среће и никога није срео до куће где су стари људи боравили.
Кад је закорачио у двориште и видео улазна врата широм отворена није се надао доброме. Већ у ходнику му је било јасно да нешто не ваља. Дозивао је. Није било одговора. Ствари су биле испретуране и разбацане. У кухињи је угледао нечије ноге испод стола. Следио се. Пришао је ближе и угледао милу старицу пререзана врата и исколачених очију. Испод ње се црвенела локва крви. Обишао је затим све просторије и у свакој је затицао све страшнији призор. Сви су били мртви, неки заклани, неки убијени ударцима у главу. Некима је из разбијене лобање разазнавао пихтијасти мозак помешан са крвљу тако да није имао своју препознатљиву белину. Крви је било по поду и зидовима. Руке су им биле свезане жицом тако да је крвницима био олакшан посао. И да нису били везани, ови људи нису имали снаге (а можда ни воље) да се бране. У једној руци видео је самртничким стиском стегнуту флашицу са лековима.

Месец је јуније, година господња 1999-а. Последње колоне су замакле има већ неколико дана.
Поприлично мирно је посматрао призор. Прихватао га је као неминовност, као нешто што је морало само тако да буде и никако другојачије. Осећања никаквих није имао у себи. Само је размишљао како и где да сахрани ове људе. Тако је желео да напакости убицама. Међутим, окруживала га је тотална временска и просторна дезоријентација. Иако је знао: шта, никако није могао да схвати: где и како, када, са чиме и има ли сврхе?!
Тако изгубљен, а ипак миран и не паничан, окретао се око себе, тражио нешто. Није био баш најсигурнији шта тражи али му се вероватно чинило да заокупљен нечим има веће шансе да ово преброди. Под таквим утиском, и даље подоста дезоријентисан, пре свега у својој глави, кренуо је из куће напоље, а да се није ни сетио да јадне људе покрије нечим, да макар проба да их намести у нормалан смртнички положај, онако неприродно згрчене и пресавијене. Освртао се око себе по дворишту, као тражио је место где би сахранио убијене а уствари није видео ништа. Гледао је а није видео. Није се ни плашио, зачудо. Било му је свеједно.
Онда је кренуо и даље, улицом, са нејасном идејом и намером не би ли потражио алат (где??) са којим би ископао раку, иако још није знао ни где  ће је копати, ни како мисли да то сам уради. Уствари ишао је да се више никада не врати у ту кућу. Несвесно је терао себе, било каквим изговором, да побегне од тих закланих људи и од крвавих подова и зидова, најзад од оне бочице са непопијеним лековима.
Да је тада био мало смиренији и разложнији (а памети му у нормалним околностима није недостајало) дошао би и сам до закључка да идеја око сахрањивања убијених нема никаквих основа. Једноставно, није се више имало времена за то. Зар би га ови што кољу нејаке старце и пале све пред собом пустили да копа раку, која би морала да буде много већа од нормалне и још да сахрањује оне које су баш ти исти побили. Па он је и до сада  жив, и имао је среће, ако тако можемо да се изразимо (мада је мало неумесно, признајемо), да тако буде, само зато што још није наишао на никога. Што никог није срео и нико њега није нашао. Само зато. Уопште ништа друго није тренутно важно за чињеницу да је још у животу.
У потрази за алатом који би му послужио за копање (то је он у том тренутку мислио да ради) стигао је до своје старе, камене, куле. У њој ће остати, касније ће се испоставити, до крајњег расплета и скоро до судњега часа (само он то тада није знао, нити ми за сада још не можемо претпоставити, мада све наводи на то да се ништа добро неће догодити).
Баш негде у то време, можда баш у тај час, горе на брду, стари ратници (не стари по годинама него по временској димензији из које долазе, иначе су сви млади, јаки и лепи) плаве косе и браде, подизали су и припасивали са кожним каишевима своје мачеве и копља, тешке штитове и мешине са водом: спремали су се да крену низ брдо, да се спусте и заузму Извор. Јеврем, (не знамо у ком својству је са њима), им је руком показивао правац којим ће се кретати. И сам је био го, само је преко себе нагрнуо вучју кожу. Зјапеле су вучје чељусти са његовог чела.
Ноћ, тог деветог дана, није била мрачна. Гореле су куће, штале, сена, и стварале светлост. Пуцало се и врискало на све стране. Галопирала су крда преплашених коња улицама .
Човек је седео поред прозора и чекао. Видео би с' времена на време групице или појединце како трчкарају тамо амо. Журили су и јурили да што више кућа опљачкају, да што више људи побију.
''Нема вечерас ни оног Методија да буде са мном, мамицу му курвинску и вампирску јебем''.
Те ноћи, ипак, нико није отворио његову стару, дрвену, капију. Нису стигли. Неугледан спољашњи изглед куће можда је утицао на то што су је до сада заобилазили. Прво су на мети биле лепе и богате куће. Ко ће да се бакће са каменом кулом коју не можеш ни да запалиш како треба. А још и сигурно нема ничег вредног у њој. Тај који је живео у њој није неки богаташ чим је век овде проводио. Било како било: преживео је ноћ.
Ратници су се у међувремену спустили на Извор и без икаквог одмора, макар предаха, дали се на посао. Одмах су почели да обарају стабла, пазећи при том да не повреде неко свето дрво без претходног обреда које је изводио свештеник. Онда су оборена стабла тесали и од обрађеног дрвета склапали нешто што би се најприближније могло описати као ''чамац-сплав'', или нека варијанта пловила између та два типа. Очито је било да им то пловило није било потребно за пловидбу, јер су извором могли да плове свега десетак метара а река је сувише брза и плитка за тако тежак чамац. Па зашто га праве и губе време?
Јутро које је управо отерало ноћашњи полумрак није донело очекиваног мира. Како то да се нису уморили? Пир се наставио истим, ако не и јачим, интензитетом. Разлика је само у томе што је он већ, гледајући и даље кроз прозор, могао да види праве људе (не сенке као синоћ), њихова лица, пушке у рукама. Праве људе са правим намерама. У својој хаотичној систематичности полако али извесно приближавали су се и његовој кући. Ускоро ће и она доћи на ред. Појавиће се неко на капији и готово. Удаљеност од своје судбине мерио је димом који се вио од околних кућа. Куће које су гореле биле су све ближе и ближе његовој. По пуцњави и кукњави знао је где су и о ком делу насеља убијају преостале Србе.
Намах одлучи да убице, пљачкаше и паликуће не чека у кули. Нема сврхе да се нада нечему добром а и затворен простор је почео да га гуши. Плашио се. Зато је решио да одмах крене путем према Извору, самим тим и према планини. Касније ће одлучити шта даље. Устао је и усплахирено по соби нешто тражио. Најзад угледа пиштољ, исти онај, и узе га. Изашао је из куће, закључао врата (не зна због чега је то урадио) и пролазећи кроз капију нашао се на улици.
Кроз дим је видео мало подаље групу наоружаних људи у униформама разних боја и типова. Гурали су пушчаним цевима двоје људи испред себе. Човек их је познавао. Били су то његови рођаци и комшије. Скривен у капији сачекао је да прођу. Једном од везаних људи крв се цедила из уста и носа, а око је било затворено модрим колутом који је сваког часа претио да пукне.
Кад су заминули кренуо је сокаком, навише, према извору. Трчао је. Није се освртао иако је имао осећај да га неко прогони.
''Само да се домогнем шуме, само да зађем до краја сокака, само до оне капије....'' – говорио је себи.
Иза једне кривине, поред зида неког, баш кад је трком ту избијао, пред њега се створи Јага. Она је уствари згрчена седела а он је набасао на њу. Изгледала је спокојно изгубљена и незаинтересована за околину. Изгледала је тако као да се све ово около што се дешава ње апсолутно не тиче. Можда је и била у праву. Човек није имао времена. Узео је руку несретницу и повео је, исто трком, са собом. Она се није бранила и отимала. Чак јој се свидело што јој неко поклања толико пажње. Прихватила је оберучке да он води бригу о њој.
Кад су већ били код последњих кућа, на домак шумарка, из неког дворишта искочи нека жена и стаде пред њих. Човек у њој препознаде старицу којој је ономад помогао, мало или скоро никако, али ипак помогао. То је она што је говорила о пегли и пожару. Гледала га је право у очи, некако чудно, додуше мирно али недефинисано. А онда се сагла и слабачким рукама стала да скупља камење са земље и да њиме гађа Човека и Јагу. Из мирног погледа у очима настаде мржња и срџба. Бесним покретима и колико јој је снага дозвољавала хитала је камење са нескривеном жељом да повреди и убије.
Јага хтеде да јој узврати, инстиктивно, Човек се међутим препречи између њих, па постранице, што даље, заобиђе старицу и даље држећи Јагу за руку. Један камен га погоди у раме, други у леђа. Али, већ су трчали уз брдо и старица није могла да их стигне, нити је тако нешто покушавала. Само је и даље, и дуго после тога, додуше све спорије, посезала за камењем и хитала га у правцу бегунаца. Камење није падало даље од два-три метра од ње. Њој то није било важно. Битнија је жеља и намера него ефекти.
Перунови ратници већ су завршили бродицу и слагали су суво грање по њеном кориту. Са сувим грањем мешали су и по који боров ступац натопљен смолом.
Кад се дохватио Планинског пута Човек одахну.
''Добро је, имамо времена, добили смо на времену, биће забављени пљачком и паљевином још неко време''.
Планирао је да шумом оде до изнад манастира и извиди шта се тамо дешава.
''Видећу након тога шта даље''.
Сели су на земљу да се одморе. Јага је седела  и гледала дим који се вио из Истока. Он је по џеповима тражио цигарете које није имао.
Није важно колико су времена провели одмарајући се. Уопште, није важно много ствари које су овде поменуте. Овде се, сада, тада, сводило све на само једну дилему: живети или умрети. Ако преживиш онда остали детаљи, ток догађаја и слично имају неке сврхе и смисла. Ако умреш, апсолутно је небитно било шта осим те чињенице.
Дао је знак Јаги да крену. Она је послушно устала. На неких двеста, триста метара испред њих стајао је Извор. Лепо се видела вода која излази из стене. Белила се стена из које је иста извирала. Све је то Човек видео већ стотине пута али данас као да му је првина. Никад није обраћао пажњу на детаље.
Није, данас, међутим видео Јеврема кад у тај час помаже словенским ратницима који приносе корпе пуне хране и воћа и слажу их поред сплава.
Можда би и видео да је боље загледао али није могао то да учини кад је испред њега стајао човек у униформи и са пушком упереном у њега.
Скаменили су се и он и глувонема сиротица.
Из шуме изађе затим још петоро, шесторо других.
''Готово је!!''.
- Тако и треба да буде !!! - викну Човек на сав глас, без трунке страха у гласу.
Овај са пушком се изненади од вике, мало устукну, па кад се после једног трена прибра, удари Човека кундаком пушке из све снаге по глави. Овај се и поред ударца није померио с' места. Решио је после дуже времена да нешто одради како треба.
Онда су и ови други кренули да га ударају очито изнервирани његовим дрчним ставом. Чинили су то како је ко стиг'о и са чиме је могао. Гурали су, уз батине, њега и Јагу испред себе, према Извору, не попустајући ни трен са темпом задавања удараца и увреда. Ови су посртали, падали и наново устајали да приме друге ударце.
Већ су били надомак Извора, можда неких педесетак метара кад Човек тетурајући се дође до једне стене и ту се нађе сатеран у ћошак. Није имао куда одатле. Кад је схватио да је тако, окренуо се, и први пут погледао у очи неке од крвника.
Двојица су стајала испред њега и гледала га такође, и као да су се премишљали шта им је чинити. За то време они други су оборили Јагу на земљу и цепали одећу са ње. Откопчавали су панталоне и гурали се међу њене ноге.
Човек је гледао то и ћутао. Само му је једна суза клизнула низ образ и пала на земљу.
Ратници са Извора немо су посматрали шта се дешава. Један посеже за мачем али му заповедник ауторитативним погледом и одлучним покретом руке даде до знања да ништа не чини. Оштрица мача је склизнула назад у корице.
Очито су хтели да гледа силовање, тако да су га неко време оставили на миру, нису га тукли, само су га сатераног у ћошак посматрали.
Девојку су силовали, она се јадна отимала и покушавала да дозове некога у помоћ, али није могла, нема је, па је само испуштала неке неартикулисане звуке, који су језиво звучали, све док јој један од силоватеља није гурнуо остатке од хаљине у уста и она тада заувек заћута.
Онда су му пришли и почели поново да га туку кундацима и да га шутирају. Он је пао, па се потрудио да последњим атомима снаге поново устане. Окренуо се према крвницима и зарежао. Они устукнуше. Човек је био сав израњаван и крвав. Пљувао је своје зубе. Очито да није било више никаквих изгледа за спас, само да је што лакше да умре. У страху и немоћи опет зарежа. Широм је отворио уста као да је хтео да крикне упомоћ, да прокуне или да се наједи на Бога. Остаде тако разјапљених вилица и убице јасно приметише да се нешто чудно дешава са његовим иначе некад здравим зубима. Два кутњака са стране усница су толико нарасла да су вирила из уста. Лице је почело да му маљави. Нос се претварао у њушку а очи добијале закрвљеноплаву боју. Сад је страх захватио убице и силоватеље. Не прође ни трен а вук прескочи преко њих и трком бржим од источког ветра отрча у шуму. Спасио се Човек. Један од оних што су силовали Јагу извади пиштољ, гурну себи цев у уста и опали. Од страха се уби. Други побегоше различитим странама главом без обзира.
Како се све ово догоди?! Да му није Јеврем помогао, научио га да се претвара у вука....... да није..... Али, нажалост... није било тако.
Не. Није се Човек претворио у вука. Остао је човек. Кајао се и наплаћивао свој грех.
Јагу су и даље силовали. Чинили су то више чина ради него што им је то представљало задовољство. Њега су тукли кундацима и ногама. Псовали су му српску мајку. Нису га питали је ли за шта крив или није. Псовање српске мајке била је њихова аргументација и пресуда. Псовањем српске мајке најзад су задовољили своја људска и грађанска права.
Кад им досади, или се уморише, престадоше да га туку, неки су припалили цигарете, већали су шта да раде, журило им се у град, плашили су се да неко не побије остале Србе без њих. Онда један приђе, извади пиштољ, онај што су га од Човека узели, исти онај што је Пријатеља прецизно и брзо усмртио, репетирао је оружје, спустио цев на Човеково чело и повукао ороз. Ништа се није чуло. Метак је отказао, вероватно се навлажио онда кад је бежећи пао у бразду. Човек погледа у убицу, па диже поглед према небу и рече:
- Хвала ти.
Други метак је опалио.
Пуцањ који је одјекнуо као да уби жељу осталима да наставе са силовањем. Један који је у том тренутку био између Јагиних ногу придиже се, закопча панталоне, па стаде да се осврће око себе тражећи нешто. Кад је угледао један повећи камен, крену према њему, тешком муком га подиже и из све снаге њиме удару Јагу по глави. Размрскао јој је лобању као да је змија а не божије створење. Остала је тако да лежи, раскречених ногу и отворених уста из којих је текла крв.
Убице су уз смех и галаму кренуле пут Истока разгледајући Човеков пиштољ.
Тек кад су замакли, заповедник словенски пусти ратнике да приђу телима. Један од њих приђе Јагином беживотном телу па прво покри њену голотињу остацима њене хаљине а онда је узе у руке и понесе према Извору.
Четворица других спустила су Човеков леш на дрвена носила и тако су га пренели према чамцу. Кад су га тамо и спустили, преко оног сувог грања, Јеврем приђе, попе се на чамац те уви Човека вучјим крзном (као што је то учинио и са Милојем пре неки дан). Затим је изашао и отишао до Јагиних остатака који су лежали у близини. Извадио је из недара оштар нож, дугачкога сечива и почео њиме да сече и комада Јагино тело. Резао је удове и ломио коске, а месо је слагао у корпу поред њега. Кад је завршио, остаде му само глава у рукама и он ју потури на врх котаре. Узе корпу са остацима девојке и однесе је према чамцу.
Два ратника су затим утоварила на чамац мешину напуњену суром и све оне корпе са храном и воћем. Онда су исечене делове Јагине разбацали по целом чамцу.
Јеврем је пришао са запаљеном бакљом и потпалио суво грање на коме је лежао Човек. Одгурнули су запаљени чамац да плута водом.
Ватра је однела скоро све.
Заповедник је поставио страже око Извора да се демони не врате у воду.
Јеврем је кренуо пут планине у лов на људе.
Исток је изгорео.