Што волим да мрзим!

Пише: Игор Ђурић

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, понекад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

Остати сам с мржњом у себи велико је зло. Није највеће, али је велико. Та мржња толико може да ''поједе'' човека да неминовно хрли ка другим  и већим пошастима. Ка болести и смрти. Само, и терати мржњу од себе тежак је и јалов посао. Често неизводљив. Није мржња у теби зато што си ти одлучио тако, већ  баш супротно: зато што је она нашла места код тебе. Нашла повољно тле за своје развијање.

Ја слабо мрзим. И када мрзим онда то чиним уопштено, глобално. Мрзим невидљиве омражене. Људе слабо мрзим. Некако увек имам разумевања за човека. Ма какав био. Све рачунам: морао је тако. Или је глуп па не разуме. Или је глуп па је несретан. Кад ме несретници мрзе најмање им замерам. И кад мрзим: то код мене кратко траје. И лако ме је подговорити да престанем са тим. Некако осетим емоцију па јој се предам и пустим је да влада разумом. Ја емоцију доживљавам само ако је лепа, ако ми добро доноси. Не волим емоције које значе мржњу, које доносе  мржњу. Није то моје, не осећам га и не признајем.

А неки људи ме мрзе. Да ме убијеш, најчешће не знам зашто?! Нисам леп, нити више млад, немам новаца и не отимам га од других: немају на чему да ми завиде а то је главни узрок мржње. Седим већ годинама у једној соби, на једној столици, за истим столом: читам и пишем. Пишем лоше. Читам осредње. Не мешам се са руљом. И када одем на нечији погреб стојим са стране, никад некоме на путу. Ћутим и чекам да се заврши шта се мора. Не мрзим брате, кратко речено, а мрзе ме. Доста и подоста њих. Доста ме мрзи подоста њих.

Седим тако и мислим се: где сам погрешио? Знам да нисам нигде али сам понекад и нешто лоше помислио. То је то. Не ваља лоше мислити - могу да ме провале. Не знам како али ја други разлог не могу да пронађем. Трудим се али не иде. Џаба. Опет џаба. Како да научим да мрзим механички, махинално, из навике? Да мрзим а да нема мржње у мени, него онако рутински, реда ради и обичаја и ''што се ваља''. То би била права ствар: и паре, и јаре.

*

Једино што ће уистину вредети за пар десетина година (у ери глобализације и технолошке експанзије) јесте уметност. Једини људи који ће нешто вредети у духовном смислу биће прави уметници. Све ће бити компјутеризовано, компјутери ће снимати филмове и писати књиге, чуваће децу и водити љубав са супругама или супрузима. Све ће бити предвидљиво и љубави више неће бити. Једино ће уметници још размишљати душом. Ако их буде, ако пре тога не буду изумрли. Уметници су врста која изумире, као орлови или панде.

Постоји опасност и да се врло брзо ставе ван закона. Будућем свету неће бити потребни мислећи и осећајни. Будући човек мора да буде компјутерски предвидљив. Будући човек мора да буде ''мали брат''. Хоће ли остати икакве вредности од тога што ће за неколико десетина година једино уметници вредети? Хоће! Не мора тада да буде живих уметника. Доста су и ови мртви. Само треба сачувати њихове трагове. Ако тада буде којег живог он ће значити за људе онолико колико су значили Платон, Христ или Мухамед. Биће месија. Пророк. Филозоф. Учитељ.

*

Мудрости недостаје људима понаособ и народу у целини (како год?!). Не: знање. Није у питању ни образовање већ мудрост од Бога дата, исконска и емпиријска, преношена можда генима с' колена на колено. Образовати се може свако. Знати може по неко. Мудри могу бити само ретки.

Мудрост доноси добре одлуке и даје добре резултате. Ако је мудрост још потпомогнута образовањем и знањем онда је то најбоља комбинација. Уколико сретнеш мудрог човека поштуј га и покушај да се овајдиш неким саветом од њега. Уколико познајеш мудраца: негуј то познанство и истрпи одређене хирове који произилазе из мудрости. Можда су то само тестови којима те мудрац подвргава а не би ли утврдио вреди ли или не губити време са тобом. Када имаш мудраца за непријатеља труди се да својом подлошћу превазиђеш огромну предност коју мудар човек има над тобом. Мудри људи су углавном у границама доброга.

Никада не буди сигуран да ниси срео или не познајеш мудраца јер ти то не знаш. Може се десити да цео век проведеш поред некога а да ниси свестан какав је и који су његови капацитети. Тек када дође тренутак, кад затреба, у било којој ситуацији његова мудрост може дођи до изражаја. Практична мудрост може бити шкрта на речима (за разлику од књишке). Она је више делатна, иако мисаона, више је флуидна, креће се у таласима које си кадар да региструјеш и ако не знаш како и са чиме.

Најзад, не додворавај се мудрацу, од њега нећеш извући користи или бити пријатељ са њим док, и ако, сам он о томе не одлучи а његови су аршини недокучиви за тебе.

ЈЕБОЗОВНОСТ

Пише: Игор Ђурић

                                 ЈЕБОЗОВНОСТ
из књиге ''Непристојна размишљања'' - читај целу кликом овде

Један од лепших појмова (и речи који описују тај појам) у нашем језику јесте описни придев: јебозовна-ан-ост. Та лепа реч у нашем језику, на жалост, све се мање користи. А вишезначна је и вишеслојна, да не кажем, и ако звучи просто, да је веома сложена.

Ако разложимо реч на два основна и саставна дела који је чине: јебање и зов, онда ствари куд и камо буду јасније, али то и ни најмање не олакшава комплексност теме. То јесте позив (звање, зов, зов на терање) али није отворен позив и није свакоме намењен, нити свако може имати од природе дар да такав позив упућује. ''Звање'' у овом случају има вишеслојну структуру. Зове се самом појавом али, и ако је на тај начин упућен, тај позив није намењен свима. Особа која шаље те позиве није врло често ни свесна тих својих сигнала и манифестација јер су јој од природе дата. Така јој је природа.

Саму реч ''јебање'' не требамо посебно анализирати, јер она говори сама за себе: све и ништа. Овде се и не мисли на сам чин јебања, већ на могућност и позив да се оно догоди. Наиме, драж јебозовности лежи у неоствареној жељи, у чежњи, у опсени, у ономе што се осети а не зна се због чега се осетило. Јер особа може бити јебозовна а да при том уопште не буде лепа и згодна. Јебозовност је енергија, еротична енергија, од које се губи разум. Јебозовност је, рекосмо, и опсена, јер јебозовна особа не мора бити добра у кревету, кад до тога дође. Јебозован је само њен изглед и најбоље је кад на томе само и остане, као лепа успомена. Јебозовност је појавност. Јебозовна може бити особа комплетно, као појава, или само део њеног тела: усне, груди, очи, задњица, руке, прсти, нос, итд. Јебозовни не могу бити имплантанти, да се разумемо, они могу бити само секси.

Јебозовност није сексипил. Јебозовна жена није исто што и згодна, секси или лепа жена. Секси је нешто ка себи, јебозовност је нешто од себе. Лепота је визуелна ствар, јебозовност је енергија. Згодност је физичка појава, јебозовност се осети. Јебозовна особа може бити чедна. На пример, курве су веома ретко јебозовне особе. Или: нимфоманке. Јебозовност је природна уколико је неусиљена и уколико је сама по себи и за себе. Она се, додуше, може пренети и у кревет, али веома ретко.

Јебозовна може бити и реч. Веома често. Али, јебозовност не изазивају просте и скарадне речи. Јебозовност се може препознати у конвенционалним речима, свакодневним узречицама, куртоазним поздравима, молитвама. Јебозовност може бити трептај ока, као што не мора бити (и углавном није) гола жена. Јебозовни могу бити: прорез на зубима, неправилан нос, дугачко ''ррррр'' при изговору, неправилан ход, лепо лице, ружно лице, буцмасто лице. Интересантно је да јебозовност увек више исказују физички непривлачније особе. Као по правилу оне вам увек више пруже од пословично лењих лепотица.

Јебозовност најчешће само осетите, ретко је када конзумирате. Јебозовност се најчешће осети од непознатих особа: на улици, у аутобусу, на сахрани, на свадби, на састанку, у продавници. Само прође, осетите је, оде, а ви се сећате још дуго. Сећате се једне јебозовне жене са неке свадбе од пре десет година и ако не знате ни ко је, ни шта је, ни како се зове, ни где живи. Видели сте је само тада, на кратко, и никад више.

Јебозовност има хипнотичку снагу. Одузме вам дах, паралише разум, разбукта страст, често и осећања. Јер, колико је јебозовност везана за страст и жељу, толико утиче и на осећања и чежњу.

Ви најчешће осетите јебозовност али није вам јасно одакле она долази. Али, осећате жељу да останете близу јебозовности, да се ништа не мења, јер вам је милина и топлина, а крв се покренула у жељеном правцу. Јебозовност је духовност, није физичка страст и ако изазива страст и покреће чежњу. Најсрећнији су они који су у могућности да редовно сусрећу јебозовну особу: на послу, на улици, у згради, у друштву, у родбини. Повремено, не стално, јер и јебозовност у великим количинама доводи до засићења, сваки сусрет са таквом особом покрене вам дамаре и може да вам освежи свакодневни живот и брак.

ПОЧЕЦИ: МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

Пише: Игор Ђурић

                     ЧИТАЈ ОВДЕ ЦЕЛУ КЊИГУ!!!

''Колико је пута сваки писац запитао себе: шта ли ће рећи моја мајка кад ово прочита? Шта  ће казати моја жена? Или моја ћерка? Моји пријатељи? Шта ће, уосталом, рећи свет?''.

Пекић

                                      

                                           ПОЧЕЦИ

...Између сна и међуножја:

ЖИВОТ ЈЕ...

„Немогуће је обљубити све жене света, али треба покушати“. Зато, поштована господо Фројд, Адлер и Јунг, ево решисмо да Вам напишемо неколико речи! Не да схватите, само да се забавите. Ништа новога нећете чути. Само потврде већ старих прича и сазнања Лепо је је негде написао Жилијен Жика Павловић: цедимо сећања на детињство као сперму из издрканог курца. Заиста непотребно добро формулисано. Треба из себе исцедити сећање на нешто велико и важно из живота. А шта је веће и важније од секса? Дође време када је све „велико“, када више нема малих и небитних догађаја и успомена. Дође животно доба када би чак повратили и ружно, и гладно, и понижено, само да опет буду оне године кад смо млади и када у своме незнању ишчекујемо да нам се дoгоди нешто грандиозно и значајно – па, да самим тим и почнемо да живимо прави живот.

Деси се само старост – и то: како коме. Ерик Берн у књизи Секс у љубави, пише: „Један од знакова да младост пролази је кад мушкарцу почну да расту длаке из ушију. Поузданији знак је када за кафанским столом почне да разговара о новцу, а не о женама“. После четрдесете: садашњост и будућност су само остаци прежвакане прошлости!!! После четрдесете године мало је још ''невиности'' остало неизгубљених и већина њих нити су моралне, нити су законите, нити су физичке изводљиве. Дође време када се више размишља о другим стварима, најчешће о смрти. (Салвадор Дали: „После еротизма, смрт је тема која ме највише интересује“). Након тога, пред крај живота, у старости, више се радујете кад ујутро добро серете, него ако доживите оргазам. То већ више није мушкарац.

Гинтер Грас у својој аутобиографској прози написао о томе како су га у животу мориле три глади: за храном, за сексом, и за уметношћу. У Бертолучијевом филму, стари земљопоседник, којега глуми Берт Ланкастер, каже отприлике следеће: није страшна ни болест, ни рат, ни никакво друго зло, већ вели он: Проклет је онај коме се више не диже! Млеко и говна. Нема сврхе. Неће очврснути. Кад не поможе ни младо девојче, које му одговара да нико не може мусти бика, узе човек конопче, те се обеси. 
      Казанова, Мемоари, III књига, страна 275, каже: „Cazzo non vuol’ pensier“. – ''Курац неће брига''. А бриге дођу са годинама. Мада, било је и других објашњења, кроз историју: ''Када се уд ни на који начин не може узбудити и извршити сполни чин, то је знак природне импотенције; али када је узбуђен и усправљен, но ипак не може извршити своју функцију, то је знак зачараности''. - Hostiensis ''Suma''.

Сви покушаји понирања у своју или туђу прошлост сведу се на причу о женама. Сва људска (мушка) стремљења окренута су томе, док је мушкарац способан и репродуктиван. Чак и када то више није: он се најрадије сећа жена. И жене, добар део живота, посвете женама: бране од њих свога мужјака, своје дете, саме себе. Ни мушки, ни женски, никада нису искрени пријатељи са женама. Све се врти око секса и еротских сањарија. Најзад, држимо као потпуно тачну Фројдову теорију да су осим тежње за опстанком све остале човекове енергије сексуалне природе. И остале Фројдове, а много озбиљније теорије, сматрамо, ако не потпуно тачним, а оно као сасвим солидне путоказе ка расветљавању нечије личности, поготову уметникове. Једино не сматрамо тачним да су те тежње узрок девијација и обољења. Човеку је болест у његовој природи дата.

Он је, као дечак, био мутант, комбинација књижевних ликова за које ће тек касније чути. Испод стола, или у дворишту, он је тада био Франкенштајн састављен од карактерних особина Оскара из Лименог добоша и Тома Сојера из Тома Сојера (са све Хаклбери Фином): волео је девојчице таман онолико - колико и да база около са деранима и завлачећи се на разна места, пеца рибу и вирка кроз ограду. Није имао добош и није био највећи мангуп: али је био нека варијација између – уметник, дакле!!! Доктор Оскар и мистер Сојер. Одрастао човек заробљен у телу детета, ипак само дете, али са прохтевима зрелога чељадета.

Жан де Лафонтен је поред басни, писао и овако:

„Волимо, јебимо, то двоје

Не треба никад да се раздваја;

Наслада и жуд, па то је

Оно што душа најређе спаја.

Курац, пица и два срца млада

Рађају слогу пуну склада,

Коју лицемер залуду напада.

Амарилис, запамтите сада:

Волети без јеба ако вреди ишта,

Јебати без љубави - то је ништа“.

Врло рано је, рекосмо већ, почео да осећа сексуалне потребе и нагоне. Чак и пре него је прочитао неку од Лафонтенових басни, намењеној деци, је ли. (Ту наступа Оскар добошар у њему и Фројд да то појасни другима вам њега, пре него је читао Лимени добош или Фројдове књиге). Па.... могло би се рећи: апетите. Вероватно је исти случај са свом нормалном децом (па и ненормалном, само је разлика у предмету жудње). Како је написао Оскаров отац Гинтер Грас у својим мемоарским списима, као и код њега, тако је и његов „уд био без разума и намеравао је изгледа да цео живот проведе без истог“. 
      Врло рано је већ имао прва сексуална искуства. Зна се већ како то иде. И директно, и индиректно, посредно и непосредно. Углавном наивно (по данашњим мерилима) али њему и те како вредно и пријатно. Деца врло рано почну да истражују секс уколико им се укаже прилика за то. А најчешће се укаже, осим уколико не живе на пустом острву. („Бране и решетке не чувају врлину жена и девојака“, Молијер). То што касније ћутимо о томе, говори да нисмо искористили шансу и нисмо довољно сазрели иако смо имали добре предуслове за то. То што је рано желео секс и невиним дечачким очима нешто видео или пипнуо, може касније само користити у најглавнијем кроз цео предстојећи живот, у: демистификацији. Када се једном скине ореол недодирљивости „те ствари“ онда кроз потоњи живот иде много лакше. Тако ми заиста сазревамо или не. Платон у Законима каже: „Образовање је прво стицање врлине код деце, када се у њиховим душама роде уживање и љубав, патња и мржња исправно усмерени, док то још не могу да схвате разумом“.

И зато се не слажемо са званичним интерпретацијама Фројдовог учења. Њему, нашем јунаку, ништа касније није шкодило. (Дејвид Купер Манифест оргазма: „Такозване перверзије нису сексуална обољења већ пре пробна решења сексуалних проблема....“.). Њему, нашем јунаку, је ишло. Не онолико колико би он, наш јунак, волео да јесте: јер човек увек жели више од онога што има; али свакако: врло добро. (Много касније је у већ поменутом Куперовом „Манифесту оргазма“ наш јунак је нашао потребну му интелектуалну дефиницију и моралну сатисфакцију: Предрасуде, законски устоличене, моралистичке забране сексуалности везане за узраст, треба демистификовати исто тако хитно као и сам „сексизам“. Увођењем деце у доживљај оргазма кроз спонтано истраживање сопственог тела, међу вршњацима у игри, постаће, верујем, још пре конца овог века, део потпуног општег образовања).

 Претпостављао је да девојчице са којима је „то“ радио, не придају касније много пажње „томе“, брзо забораве и ништа им не значи. Није ни чудо: оне „тога“ имају и преко главе, оне бар тога нису жељне. И, поред тога, жене су углавном несретна створења. Изједају их непрестане и нереалне амбиције, неостварени снови и стална ишчекивања нечег бољег. Жене се увек осећају прекраћено. Стално мисле да заслужују више и да су могле да прођу боље. Углавном су у праву, по том питању, али немају никакве користи од тога. Тако им прође живот.

Има жена које престану да буду жене. Уништи их тежак живот, мужеви и деца, заостала средина, патријархално васпитање. Временом оне постану асексуални таоци средине, посматрамо их као несексуална бића, као машине са душом. И оне, временом, прихвате такав статус, па се и понашају као биљке, не желе ником да се свиде, никога сексуално да узбуде, никога емотивно да занесу, па и ако је остала нека женска чар, оне покушавају да је сакрију. Углавном, иза тако уништене жене стоји једна џукела од мушкарца, или читав чопор истих.

Жена која не привлачи сексуално макар неког мушкарца, макар на неки начин – није жена. Не говорим овде о старицама већ о још репродуктивним женама. Највише је таквих случајева у заосталим срединама притиснутим традицијом, радом и верском искључивошћу. Нема то везе са патријархатом или годинама. У свету мушкараца привлачне жене су на цени и оне су истински владаоци. Ово ће пре имати везе са психичким поремећајима појединца и заједнице у својој узајамности. Ово ће пре имати везе са недостатком патријархата и правих мушкараца. Срећемо жене у заосталим срединама: завијене у мараме, неоднеговане, уништене тешким радом, оне су изгубиле својства жене осим у функцији и звању: мајке, стрине, тетке, сестре...

''Женин је посао, веле:

да донесе воше (воде)

да опере коше (кошуље)

да укува гра (пасуљ)

и да пичке да''.

Бранко В. Радичевић, ''Сујеверице и друге речи''

Јесте, осетио је да би желео да се пари са женкама још док је био клинац. Осећале су то и оне.  И оне су то хтеле. О томе пише Пјер Луис, у песми ''У СПОМЕН ИНСТИТУТКИЊИ'':

(одломак)

Не волим да видим у цркви Светог Срка

Девицу с очима што се од заноса коче

Где исповедајући ужасе под сукњом се дрка

И шапће: "Ох пардон - ја свршавам оче".

Не волим кад ми на балу девојчица у блузи

Од тила призна, пијућ учтиво сок од вишње:

"Кад много плешем, волим да ме неко нагузи".

Па се извини: "Пардон! Рекох реч одвише".

Џапнули би се, хотећи и једни и други, у каквом мрачном ћошку, не гледајући много: ко је ко, и у каквим су релацијама. Не, није било ничег озбиљног: само дечије знатижеље. Осећао је задовољство као велики, осећао је потребу за редовним џапањем и трљањем. Врло рано је постао мушко иако је цео живот остао дерле. Детињство достојно Фелинијевог погледа на свет у Амаркорду: са свим финесама.

Ипак, све је почело зарад љубави и због девојчица (тада још нису биле девојке - Тако млада а већ Мађарица). Желео је да их фасцинира памећу, кад већ није леп. Мислио је да није леп. Није му била потребна велика памет да би то схватио. Почео је веома рано да чита књиге. Желео је да преко књиге доспе између њихових ногу, да отварајући корице књига заправо шири ноге и убрзава срце женама (ипак су оне све жене ма колико година имале). Кад су и народни песници сматрали да се ту може сместити читаво село, зашто не би и он имао право на жељу да се ту скраси.

Ајде село да селимо!

Гди ћемо га населити?

Међу ноге девојачке,

Та ту може село бити:

Има шуме, има воде,

Има земље за орање!

 (В.С. Караџић)

У великој је заблуди био – данас зна. Жене не полажу много на памет. И не замера им на томе. То што их је презирао због тога, њима ништа није шкодило. Жене воле лепе, јаке и богате мушкарце са великим природним капацитетима. Па и тада, кад је био мали, волеле су лепе дечаке из функционерских породица са потенцијалом да им удови порасту. Углавном...  Памет му је после помагала, не да их фасцинира њоме, већ да манипулише њима, али то је већ нека друга прича. Ипак, обрни-окрени, колико год да си паметан, колико год да памећу засениш околину и жене - увек се на крају стигне до дужине фалуса и дубине новчаника (фигуративно више, а: и стварно). У лошој књизи Клуб обожаватеља, лошег писца Ирвинга Валаса, коју је читао из проклете навике да чита, макар било шта ако нема ништа друго, нашао је ипак једну мисао вредну пажње: „Мушка батина је највећи поравнатељ под капом небеском, највећи остваритељ једнакости на свету. Добра укочена биџа дугачка двадесетак центиметара више је учинила на промовисању друштвене правде на свету него сви велики мозгови заједно“.

                          МАСТУРБАЦИЈА И ПОРНО

О мастурбацији, Жан Жак Русо, Исповести: „Овај покор, повољан стидљивима и онима који се боје срамоте, има једно велико преимућство за све оне чија је машта бујна: он им даје могућности да располажу својим полом у потпуности и да по вољи пруже својим задовољствима лепотицу која их дражи и без њеног пристанка“.

Мастурбирање је, по Вудију Алену, „секс са неким кога волимо“. Мастурбирао је као и сви нормални дечаци тога времена: редовно (опет: као Мирабо). Као и сви нормални дечаци свих времена. По некад колективно, са друговима. Најчешће: сам. По некад периодично. Кад-кад и неколико пута на дан. До порно литературе из иностранства се тешко долазило. Није је било довољно, била је забрањена, тешко се налазила - била је на цени. Зато се морало пуштати машти на вољу. Њему није био проблем - одувек је био маштовит. У том узрасту се углавном машта о зрелим женама. Девојке њиховог узраста су их слабије интересовале. Али, сексипилних зрелих жена и није било нешто нарочито много у тадашњем окружењу, па је пар њих углавном свима служила као инспирација. Колико - толико, било је за свачији укус. И за његов.

Треба узети у обзир да је то време у којем није било видео рекордера, кабловске телевизије, дискова, интернета. Постојала су два телевизијска програма, од којих један нису увек могли да ''у'вате'' (иако су покушавали са пробушеним алуминијумским лаворима), и који су свој програм завршавали вестима око поноћи, са чувеним џинглом Евровизије и оним њиховим знаком. Права реткост су били пројектори за целулоидне траке. Имали су их неки Цигани из места и по који гастарбајтер. На тај начин је видео прве порниће. У биоскопима се давала мека еротика (за данашње појмове) и није било баш подесно за самозадовољавање - бар што се њега тиче, (то није срамота, срам нек је друге!!!; јер се човек не би самозадовољавао кад би имао некога да га задовољи; просто, зар не?!). Многима није сметало да то раде и у биоскопу. И радили су, не кријући се.

Од тог периода, периода несташице, заволео је порнографију као што се заволи све недоступно. (Стари Спенсер је говорио да је „оно што је за једнога порнографија, за другога је смех генија и... да без лицемерја не би било порнографије“). Прво, све се види, и кад је скривено чарапама и ципелама. Друго, све је могуће. Треће, нема мољакања. Четврто, доказује се да су ствари веома једноставне: кад се хоће и кад се може. Једино што му се није свидело јесу огромни црначки фалуси који су га доводили у дилему да ли је све у реду са њим?! Тада је заволео и немачки језик, и дан данас га подухвати милина кад га чује негде у позадини. Шнел, шнел, шприцензи, шприцензи!!! Завидели су порно глумцима. Мазиш згодне жене и још ти плаћају за то. Кад би за некога из места хтели да подвуку како је успео у иностранству говорили су „да је глумио у порнићима“. Уопште није било дилеме да ли је већи успех глумити Хамлета или бити порно глумац?! - у корист овог другог.

Да би оправдали своје афинитете према порнићима (много касније кад су се појавили видео-клубови) говорили су да их интересују искључиво порнићи који имају ''радњу''. Као, није њима до тих ствари него их интересује неки заплет, некакав епилог. На крају ваљда и некаква порука, шта ли?! Оно, кад погледаш, сваки од тих порнића и јесте имао радњу: праву радњу. Никаквих алузија, скривених порука, симболике, метафоре!

Пристизао би из иностранства и по који порно часопис. Били су скупи и тражени, тако да су се крчмили и продавали по сликама, страна по страна. И то би било довољно, кад се набави. Он је поготову волео италијанске порно стрипове. На домаћем тржишту је постојао само магазин Чик, који никако није могао да задовољи њихове прохтеве са више него скромним сликама голих девојака, чак најчешће и не скроз голих, (један његов друг је псовао кад глумица у еротском филму не би била скроз гола, већ би на себи имала чарапе или ципеле, сматрао је да за паре које је дао за биоскопску карту треба да има потпуну голотињу). То је био лист, што-но би рекли: са уметничким претензијама. А где се ''умеша'' уметност, ту нема добре и квалитетне порнографије. Где се ту појави жеља за емоцијом онда нема ништа од квалитетног секса. Правила порнића се знају, тако да су из дна душе мрзели кад би аутори покушавали да додају нешто романтике или, не дај боже, уметности.

Машта. Једино је остајала машта (тада, кад су почињали). Затвори очи и крени у пустоловину. Кад би знале неке варошке госпође колико је сперме просуто у њихову част и колико је оргазама доживљено са њима у главној улози, сигурно би требале да буду врло поносне на то, Бог да им душу прости. (Уместо не-емотивне и хладне речи: СВРШИТИ, у његовом крају се користила много топлија и лирски разигранија реч: СЛАЧАК. Па тако, уместо: ''свршио сам'' (као да си радио неки тежак посао, косио или копао), ви девојци или жени кажете: ''дош'о ми слачак'' (било је нешто лепо и слатко). При том, појам ''сперма'' за њих је био стран. Говорили су: ''слуз'').

Жао му је што није имао прилике да касније кроз живот сретне неку од њих, тада већ старих дама, и да им открије своју тајну. У тим годинама, а изречено дискретно, то би им сигурно значило. У тим годинама све значи, а камоли то. (Оно, имао је прилике да једну од њих чак и ''воли''. Али много, много касније. Он је тада био момак у снази и није оскудевао за тим а њој су латице већ почеле да опадају и негдањи сексипил се назирао тек у траговима. Отворено му се нудила. Жао му је, понављамо, што јој макар није рекао: „Госпођо, ја сам се некада свакодневно мазио мислећи на Вас. Хвала вам на томе из свег срца“. Требао је). Као клинци, маштамо о маторкама. Као матори људи: о клинкама. Машта ли ико икада о нама? (Стара кока – добра супа, или: Најслађе је пиче кад јој длака ниче: питање је сад?). Одбио ју је, у ствари: побегао. После тога, није му се више јављала на улици. Понудила се у погрешно време.

Мушкарац који држи до себе никада се не одриче неких ствари. Треба неговати те навике и зарад „добрих старих времена“ и због очува(ва)ња своје самосталности у односу на жене. Са женама најбоље иде када си равнодушан према њима или кад имаш толико снаге и способности да уверљиво глумиш ту равнодушност. Та психичка равнотежа се стиче онанијом. Предност порнографији над еротиком треба да пружи сваки мушкарац. О љубави и еротици у сексу говоре само они који ''не могу''. Или они који су као деца мислили да ће им израсти длаке и красте по рукама зато што раде то. Да, тако су их плашили или се шалили са њима. А они би често погледали и разгледали дланове не би ли пронашли длаке које ничу (а није на пичу). Ален Боске је једном питао Салвадора Далија „са којом женом би волео да проведе ноћ?“, а овај му је одговорио: „Ниједном. Често су ми постављали то питање. Ја сам стопроцентно веран Гали. А што се тиче повремених поподневних мастурбација, ех... шта ћете... то чиним само да задовољим своју воајерску нарав, а да нико не сме ни да ме пипне“.

Елем, узрастање уз оскудну порнографију било је веома корисно за њега. И за све дечаке њему сличне. Није то воајеризам или болесна потреба. То је правилан одгој. Од оних који се на време сретну са порнографијом скоро никада не испадну неки девијантни типови. Лажу психолози. Као, играте се са дечијим пиштољима, па кад одрастете постанете убица. (Ниче: ''Мушкарца треба учити ратовању, а жену да служи за одмор ратнику. Све остало је бесмислица''). Ваљда је боље да играте са луткицама, па кад одрастете постанете геј?! Ретко такви застране у сексуалном опредељењу или оријентацији. Чак и ако ту неку девијацију у себи имају, они је на неки начин исправљају гледајући порниће. Па и ако не може да је исправи, а, он онда, гледајући порниће садржине какве воли, испуњава део својих жеља тако да у свакодневном животу онда не испољава настраност или болест. 
      Тадашњи порнићи су били наивни а поучни. Увек је мушкарац „имао“ жену и глумили су да им је лепо. Шта ћеш бољу пропаганду нормалног сексуалног опредељења?! Размножавање је анимални инстинкт, еротика је емотивна потреба, порнографија је филозофски систем. Инстинкт поседују сви, емоцију имају неки, а филозофијом се баве само одабрани. Човек жуди само за оним што нема, што не поседује, или за оним што му је забрањено. Порнографија служи да смањимо унутрашњи притисак који нам ствара жудња за нечим – било чиме, не мора да буде само секс у питању.

Нигде се, као у малим местима какво је било његово, није више причало о сексу а мање исти упражњавао. Његов родни град је обиловао вегетацијом, шумом која се уздизала планином изнад њега, али је било мало дрвећа да се на њих попне свако ко је са њега хтео да викне „како хоће жену“ (una donna). Да скупимо све крушке, шљиве, јабуке, орахе, тополе, јасене, јове и остало, било би то мало - колико је жена фалило мушкарцима његовог роднога места. А, како нису били довољно паметни да се попну макар и на тај број доступног дрвећа и да вичу из свег гласа, онда су девијације ишле у другом правцу: углавном су се плашили жена (кад их стварно сретну) и опијали су се кад год би им се указала прилика.

              *
 Порно није ништа лоше. Није ни штетно. Наравно, као и код многих других ствари у животу, није штетно уколико се конзумира у нормалним количинама. Порно је терапија. Због порно-г није учињено много кривичних дела али је много више избегнуто сексуалних деликата. Ко није могао себи да приушти порно: чинио је иста. Мушки воле порно више од жена, јер мушко углавном увек има више неиспуњених сексуалних фантазија и снова, то јест, жени је лакше да их испуни уколико их има, довољно је само да каже: да! Мушкарац мора да моли или плаћа. Мушки су некако перверзнији у жељи а жене су то више у чину. Мушки су склонији физичком а жене духовном, а када је секс у питању. У љубави је пак супротно. Жена у сексу више користи мозак од мушкарца који почесто не може да користи ништа осим маште која опет нема везе са мозгом. Запетљасмо се.

О порно-у говоримо. Не о сексу. Већину ствари везаних за секс, оних необичних, несвакидашњих, експерименталних: нисмо у стању да доживимо и себи их приуштимо. Из разноразних разлога. Зато и постоји порно, да можемо да видимо како то изгледа, да нас жеља мине. У порно окружењу све је могуће. Порно филозофија све дозвољава. Порно начин живота је најлепши јер ту нема незадовољних. У порно свету, док пљачкате кућу, поред новца и накита, чека вас и секс од газдарице инициран. Кад поправљате инсталације или треба да отпушите одвод чека вас секс са домаћицом и њеном прсатом ћерком. Било које занимање, било који посао, било која ситуација: увек вас чека секс. У болници, у затвору, на бензинској пумпи, у цркви... Можете бити носач или баштован али вам то неће сметати да имате најлепше богаташице и племкиње. Лепе кућне помоћнице и још згоднији шофери увек су на располагању газдарицама и газдама, и супротно. Да не помињемо беби-ситерке и учитеље клавира. У порно свету, ташта вам је увек невиђено згодна и расположена да вас злоупотреби.

Порно, то вам је комунизам. Узимаш шта хоћеш и колико ти треба а дајеш колико можеш, имаш и колико ти траже. Сви су равноправни и сви имају шансу у порно свету: стари, млади, велики, мали, лепи, ружни. Порно свет није расистички свет – напротив. Није ни сексистички – ма шта се мислило о томе. Није националистички – чак је препоручљиво да буде заступљено што више народа и боја. Није ни насилан и опасан по живот – чак и када некога „убију од курца“, њој или њему је лепо. И када те туку, у порно окружењу, то чине искључиво због тога што ти то волиш и тражиш од њих.

Порно је исправљање неправде и неравноправности. За све то што си понижаван у стварном животу порно ти врати у својој праведности. Бежање из правог живота у порно свет јесте бежање из неправде у правду, из неравноправности у могућност равноправности. Порно свет је понекад једини излаз за губитнике сваке врсте. Једина терапија за пропаст која је снашла несналажљивога. Једини вентил за болеснога да не учини зло.             

Есеј о сисама

Пише: Игор Ђурић

 Читај овде целу књигу: (не)Пристојна размишљања о скарадном  

Од кад смо први пут посисали

гледамо њих

као хипнотисани

Што би рекла Ерика Џонг

''тик-так: буп, пауза, буп''

Желимо нежност

дечачки анимално

да нас привију уз њих

(и само уз њих):

''тик-так: буп, пауза, буп''

Постајемо бескичмењаци

Временом

кривимо вратове

као диносауруси

да боље видимо

што више зелени дохватимо

кад прођу (углавном туђе):

'тик-так: буп, пауза, буп''

А онда

свеједно кад

али већ дуже време

свакако

не чује се више: ''буп, буп''

више је то: ''блоћ, блоћ''

Оне су постале пластика

Ми постајемо педери

                                 ПРИЧА О СИСАМА

Клеман Маро, француски песник, написао је песму под насловом ''ЛЕПИМ СИСАМА'' *:

„Једне сисе од јајета беље,

Сисе од белог сатена жеље,

Сисе да постиде ружу у цвету,

Сисе лепше од свега на свету,

Тврде сисе, не сисе: округле

Белокосне мале кугле

На чија је средишта села

Јагода или вишња зрела.

И кунем се да је тако:

Нико их не виде, нико так'о.

Сисе што с рујним вршком ничу,

Сисе што се никад не мичу,

Ни да дођу ни да оду,

Ни у трку нит у ходу;

Лева сиса слатке жмарке

Увек је далеко од своје другарке,

А обе сисе сведоче, беле,

О лепоти особе целе.

Кад вас види, човека повуку

Жеље потекле из руку

Да вас пипа, да вас ваља

Ал се уздржати ваља

И лепоти тој не прићи,

Јер ће друге жеље стићи!

Дивне сисе, ни крупне ни мале,

Зреле сисе, за љубав стасале,

Сисе што дању и ноћу кличу:

"Дајте нас што пре неком младићу!"

Сисе што ти јелек одмичу, од тела

Барем за два палца цела!

С правом ће оног срећником звати

Који ће вас млеком напунити знати,

Кад девичанске сисе прене

И створи груди зреле жене“.

 *из књиге ''БОРДЕЛ МУЗА'', АНТОЛОГИЈА ФРАНЦУСКЕ ЕРОТСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Избор и превод/препев ДАНИЛО КИШ

Писао сам већ да неким женама није много важна памет и остало, већ се све сведе на ''дужину'' и ''дубину''. Али!!! – ни мушкарци према женама нису ништа бољи по питању перцепције приоритета-квалитета. Неке жене у животу више успеју сисама него врхунским моралом и вансеријском интелигенцијом. Код мушкараца-свиња више вреди кило-и-по сиса, него докторат на Сорбони, него поштење, него искреност, него пожртвовање, вера, љубав. Све пада у воду кад затресе цунами  на женским грудима. Године верности, одрицања, пажње – једне жене, а према себи, мушкарац прода због сиса друге жене. Кад се појаве велике груди не тражи се никакав додатни аргумент, не тражи се потребна документација, макар: часна реч. Најпаметнији занеме пред аргументима дубоког деколтеа. И, ако најчешће за дотичног неће бити никакве користи (осим визуелног ефекта): од присутних груди.

Милан Кундера је негде написао: Жене се деле на две категорије: оне са великим сисама и оне са великом задњицом. На жалост, врло је тешко наћи златну средину, и ако већина правих мушкараца томе посвећује читав живот“.

Не заборавите да су сисе пре свега дојке.

Не постоје бујна попрсја код жена уколико нису од природе дата.

Креирају ли сисе начин живота и животни филозофију?

Да!!! Већина девојчица адолесцентског, па и млађег, доба и узраста одмах би отишла ''под нож''. Силиконе сматрају врхунцем свога животна успеха а све остало чистим губитком. Примамљиво је то у њиховим очима, није чудо. Кад год укључе телевизор, отворе новине , оду на концерт, оне не идентификују ништа друго као успех (по њиховим погрешним мерилима) до силиконских протеза.

Некако смо ми мушки у губитку, цирка једно пола века. Још од времена између два велика рата и пар десетина година после тога кад су жене заиста биле женствене, лепе и природне. После тога, седамдесетих година, разни модно-педерски лобији намећу жену танку као трска, мршаву, равну – ваљда да би изгледом више подсећала на дечачиће и мушкарце. Манекенке су шетале без душе у носу, јадне, дрогиране. Част су браниле оне које нису хтеле да се подвргну жељама оних који и не воле жене. Онда се појавило ово чудо са силиконима. У почетку стидљиво, доступно богаташима а данас се силикони (чак и у Србији) поклањају за осамнаести рођендан.

Велике женске груди поседују магичну моћ. Иако би се нашло десетине објашњења због чега је то тако: не треба трагати за њима. Једноставно је тако. Чак и ове вештачке поседују део те моћи, то је очигледно чим се толико посеже за њима. Али, није то: то! Мислим код оних у главу здравијих.

Сад, тачно је, може се приговорити овој причи: да нису све жене такве, да има разних, да има правих. И то је истина. Само ја овде не говорим о конкретном, већ говорим о обрасцу, о ономе што се намеће, што креира не-укус, мњење, систем вредности. Јер у свему овоме највише губе праве жене. Оне су приморане да посежу за тиме (а у прљавом мушком свету): како би успеле. Џаба им квалитет, памет, лепота... Зар не видите да жена више нигде не може успети уколико своје противнице не победи ''за прса'', ако није ''радила на себи''. Лакше се пробијају напумпане бабетине него младе, лепе и талентоване девојке које се ослањају на оно што су им Бог и природа подарили преко наслеђених гена. Па чак и када таквој природа дадне велике и лепе сисе - она друга увек може да тури веће.

Свуда је то неукусно, није наш изум. У књизи ''Једна година у Њујорку'' написао сам својевремено:

„У Америци је све претворено у сису. Женску сису. Женску велику сису (јер, да се разумемо, постоје мале сисе и мушке сисе а и кравље или козје на пример). Дакле, женску сису (велику). Комада: 2. И словима: две. Све зависи од великих сиса. И са свију страна нас притискају и гуше велике сисе. Стварају у нама неугодан осећај клаустрофобије. Нема места за све: и за људе и за сисе. Угрожавају нас велике сисе и све су веће и веће (што је најгоре).

Сисе су гаранција успеха. И што су веће то је и успех крупнији. И за оне који их носе и за оне који се служе са њима - на завист (већу и већу) оних који их само гледају.

Сисе и само сисе. По неки гуз или нога, чисто реда ради, по неко лице (иза кога нема карактера) или коса (у којој нема природног сјаја) - чисто јер се без тога не може ма колико је небитно. Па опет, обрни окрени: сисе. Толико сиса да почињу човеку да се гаде. У реду, у почетку је било интересантно. Поготово нама из сиромашнијих и руралнијих подручја. Али се претерало. Забога, толико месишта, сала и силикона. Осети се човек нездраво.

Сисе су у порцијама. Сисе су у књижарама, на платнима, нотама описане, скулптурама овековечене. Сисе потписују уговоре, сисе добијају изборе. Оне су сва овдашња памет. Оне су израз саучешћа. Одраз госпоштине. Без великих сиса, у било којем својству и увек упарених, данас у Америци немаш ни имена ни порекла.

Ако немаш велике сисе - ниси жена.

Ако твоја жена или љубавница нема велике сисе - ниси мушко.
За сису ћеш добити милионе - за верност нећеш ништа.

Још је у своје време Бора Ђорђевић стиховао:''Америка воли код девојке када има две велике дојке...''.

Али, када је настајао овај стих силикони су били реткост и привилегија само најбогатијих а данас пола чистачица са којима радим уградила је по нешто на себи. Може ли се онда замислити размера?!?

Сиса је једна али увек иде у пару.

Због великих сиса около заборавили смо праву, мајчинску, хранилачку симболику сисе.

Сисе на жару. Поховане сисе. Пуњене сисе. Филети од сиса. Дупла порција сиса. Супа од сиса. (Млеко више нико ни не помиње). Сисовача - препеченица. Сисквоч - добра мешавина вискија.

Не помаже ти никаква памет када потонеш у ''аргумент'' деколтеа великих сиса своје саговорнице“.

Оволико приче о сисама: помислиће људи да сам опседнут. Нисам!!! – више него је нормално. Нисам али волим: зашто не уживати у лепоти - па због тога постоји уметност. Волим, као и сваки нормални мушкарац који воли жене. Који воли једну жену а самим тим и све остале. Који воли све у једној. Имати све жене света у једној – скоро је немогуће доживети, сан је свакога мушкарца и привилегија веома малог броја. И све друго треба да је ту: породица, пријатељство, партнерство. То је то: наћи у једној све, не тражити у свима једну – јер свака је за себе и свака је уникат. То су две алтернативе, два правца. Не можеш бити срећан у многима ако ниси нашао срећу у једној. Између љубави и свакодневног живота јесте: секс. И све што иде уз то – јер секс није само коитус. Секс је једна целодневна игра, начин живота, ишчекивање, скривање, откривање. Наговештај. Свакодневне активности. Где у овој причи препознати или поставити духовност и филозофију силикона. Какве везе имају силикони са духом?

Не дајте се жене!!! Има вас. Ваше груди су лепе онакве какве јесу. Ваше усне су најсензуалније кад сте искрене и кад лажете: без додатака. Ваше задњице су управо онакве какве треба да буду ма колико различито изгледале. Увек постоји неко ко ће се лудо заљубити у вас и ко ће балавити за вама. Презирите силиконе: до вас је. Мушкарци не могу исправити ништа јер су свиње. На вама је много тога вредно божанског поштовања. Имате духа, дајете нам осмех, сузу, искрен поглед, разумевање, често се жртвујете због љубави, често нас варате, волите нас чак и кад сикћете као мачке на нас, мрзите нас кад сте умиљате. Дајте нам своје несавршенство.