Косово освета!

Пише: Игор Ђурић

(давно написан текст у оквиру деценијске књиге)

Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.

Бавио сам се мало бројкама.

Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милиона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!

Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.

Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе.

Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саопштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба светска рата“. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).

Тек месец дана пре горе наведене изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. 

Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.

Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. Нажалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.

Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!

Ево националног програма за Косово и Метохију:

За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.

Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад! – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: неколико векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. 

Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.

Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. 

Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! 

То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.

Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину (овај део књиге је писан 2006. године). Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. 

И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.

                                             Аутор текста: Игор Ђурић. 1999. година, Метохија

Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.

Српски народ је прилично духовно посрнуо, у једном свом делу. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 

Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати ексклузивно право да се бори за Космет. Нити ексклузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.

Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је проузроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!

Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити Хабзбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклоност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. 

И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!

Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово“. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. 

Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности уласка у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства.

Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.

Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.

Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирану прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.

Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.

На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 

Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:

- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!

- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.

- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).

Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.

Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!

Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?

Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ВЕЧИТИ РАТ

ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!

               

Пише: Игор Ђурић

На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.

Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.

Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!

Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. 
      Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''Европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама. Изгубиће га партократија!!!

Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтернативе осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?

Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.

Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.

''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.

Изговорено на трибини у Лазаревцу 13. марта 2015. године.

*

 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':

„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.

Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...

       Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

Изговорено у Етнографском музеју, Београд, 15. 12 2015. године.

                                      

Сребреница или Кравица?

Пише: Игор Ђурић

Сваки догађај има своје историјско тумачење али и политичку позадину. Углавном је позадина релевантнија, док историја као наука углавном губи. Најчешће се користе стереотипи који су продукт медијске кампање и митови који настају сталним понављањем неистина. А онда, силе које надвладају и имају јачи јабац и дужу батину кроје ''истину'' по њиховој мери. Заборави се Јасеновац па се прича о Сребреници; заборави се холокауст па се говори о непостојећем геноциду почињеном од стране Срба.

Неколико примера о произвољном и нетачном доношењу закључака у контексту догађаја. Масакр у Катињској шуми догодио се у марту месецу 1940. године када су совјетске власти стрељале на хиљаде пољских официра и интелектуалаца, све оне које су сматрали елитом, и тај се масакр се данас користи као аргумент о томе како су Руси били зликовци који су поделили Пољску са Немцима и били исти варвари. Тачно је да се масакр догодио. О броју убијених су подељена мишљења до дана данашњег. Од око хиљаду колико говоре Руси, до двадесет хиљада колико тврде Пољаци. Шта је овде спорно?

Само неколико месеци пре Катињске шуме, Пољаци су у Бидгошћу на ''Крваву недељу'', у септембру месецу, трећега, 1939. године, убили око хиљаду немачких цивила. Немачки извори, наравно, тврде да је убијених било много више. И тако данас, док добар део западне и наше јавности говори о Сребреници они исти ћуте о Кравици и околним српским селима око Сребренице. Шта се овим подвлачи? Нико није посве крив или прав кад се води рат! У сукобима и ратовима најчешће пропаганда победника одлучује чији ће се злочини обелоданити и чији ће се мртви пребројати. Пропаганда победника и јачега! Историја као наука? Истина? Ништа од тога. Истина се налази испод наслага које ретко ко саструже. Није то намењено широким народним масама. Народу је намењено да буде топовско месо и статистика. 

Има ли разлике у злочину и жртвама између Срба из околине Сребренице и Бошњака из Сребренице? Између Пољака из Катињске шуме и Немаца из Бодгошће? Је ли једне више болело него друге? Да ли су једни заслужили да умру а други нису?! Осим по броју. Па и он је релевантан, тај број, као што знамо и видимо. Нема! Међутим, постоји фундаментална разлика између свих горе побројаних случајева и нацистичких и хрватских концентрационих логора. По томе се разликује холокауст и геноцид од ратног злочина, те се овде не упоређује Аушвиц, Мајданек или Јасеновац са горе побројаним случајевима.

Жртве се глорификују или релативизују према односу снага и потреби моћнијега. Рецимо, више је Руса погинуло у бици за Лењинград него америчких и британских војника заједно током целог рата. А Русима данас оспоравају све то. Више је Американаца страдало у фабрикама за производњу наоружања него што их је рањено у борбама током Другог светског рата. Медаље су добили само ови други. Један од помоћника атентаторима на краља Александра Карађорђевића и Луја Бартуа, тадашњи помоћник војног аташеа Немачке у Паризу, Ханс Шпајдел био је касније истакнути генерал НАТО пакта. СССР је тражио од Пољске да дозволи прелазак трупа када је избила криза око Чехословачке (Минхенски споразум) јер по уговору била дужна да брани Чехе. Пољаци то нису дозволили. После су рондали када им се догодила иста судбина.

Британци нису евакуисали Ковентри, и ако су знали да ће бити жестоко бомбардован, да не би угрозили операцију прислушкивања и дешифровања немачких комуникација (Енигма). Черчил је жртвовао свој властити народ. Никада није одговарао за то. Око 20.000 људи је погинуло у немачком бомбардовању Ковентрија. Савезници су касније узвратили непотребним сравњивањем Дрездена са земљом, када је погинуло око 25.000 људи. Генерал Харис који је наредио бомбардовање Дрездена добио је Викторијин крст. Пилоте који су у Хирошими и Нагасакију убили скоро 300.000 људи Труман је одликовао. Герингу су судили за Ковентри. То је поента.

Судили су у Београду немачком генералу Леру за бомбардовање Београда 1941. године. Међутим, нису судили генералу Вилсону за бомбардовање из 1944. године, исто Београда, и са приближно истим бројем цивилних жртава.

Када је завршен рат победници су судили Немцима у Нирнбергу. Млако, али су судили. Међутим, на тим суђењима није поменута ни Катињска шума, ни Бодгошћ, ни Херошима, ни Дрезден. Како се данас не помињу Кравица (за време Другог светског рата муслиманске усташе убиле у том селу 500 цивила), Бјеловац, Залазје, Ратковићи, Бљечева и тамошњих 3500 убијених Срба. Злочин, жртве и казне су биле селективне и тада, и сада. То би требало да знају они што из Србије хрле да у Сребреници убију Србе из Братунца још једном, и опет у тами, анонимно и без светла историјске и кривичне позорнице.

О медијском спиновању јавности поводом броја убијених Албанаца на Косову и Метохији читај кликом овде!!!

Velika Albanija zapravo i sada postoji

Пише: Игор Ђурић

TEKST NAPISAN PRE DEVET GODINA!!!
Velika Albanija zapravo i sada postoji
Igor M. Đurić
11.01.2008

Velika Albanija zapravo i sada postoji. Treba naglasiti da nikakvih međunarodno održivih i čuvanih granica između Kosmeta i Albanije već godinama ne postoje i da je protok ljudi i robe nesmetan u oba pravca.

Pa i srpska strana granice prema Makedoniji gde naša vojska sada nema pristupa takođe je otvorena i sa Kosmeta prelaze teroristi i oružje ka Makedoniji. Ta tvorevina, Velika Albanija možda ne postoji formalno i pravno ali praktično već funkcioniše.

Najinteresantnije i ujedno najlicemernije što je u vidu optužbi stizalo sa nekih strana jeste optuživanje Srbije za težnje prema nekakvoj Garašaninovoj Velikoj Srbiji. Pri tome se izbegavalo govoriti da su pre samo nekoliko desetina godina na ovim prostorima egzistirale i velika Hrvatska (do Zemuna) i Velika Albanija (i da su obe sada obnovljene, doduše prva ne u istim granicama, i da su obe marionetske i da se samo spisak gazdi nešto proširio pa su pored Germana sada tu i Aglosaksonci, dok su Italijani ne računajući Vatikan skrajnuti na stranu), a da su Srbi kao pobednici u Prvom svetskom ratu propustili da legitimno stvore Veliku Srbiju stvarajući Jugoslaviju (zapravo prvo Kraljevinu SHS).

Problem je što je i ovako ranjena i rasparčana, za neke, Srbija i dalje velika i jaka. Šta je u pitanju? Odgovor je u sledećem.

Pored stalno pominjane teze da su Srbi izgubili sve ratove koje su vodili u zadnjih dvadeset godina treba istini pogledati u oči. U Bosni je rat dobijen i Srbi su zasluženo i po svakom pravu dobili svoju državu. Da nisu ratovali Republike Srpske danas ne bi bilo. To je još jedna srpska država. Zatim, neće doveka u Crnoj Gori vladati ovaj bolestan režim koji je zarad ličnog bogaćenja i kriminogene svesti usadio u jednom delu naroda patološku mržnju prema Srbima. Proći će ne mnogo vremena a Srbija i Crna Gora će biti opet ‘’dva oka u glavi’’, dve bratske i srpske zemlje (neka budu i dve bratske srpsko i crnogorske zemlje opet će doći na isto, suština je bitna i naša krvna povezanost a ne kako se zovemo i našta se odazivamo). To je već druga međunarodno priznata srpska (crnogorska) zemlja.

Ako tome dodamo i maticu Srbiju, današnju državu Srbiju koja se bori za Kosmet ili deo Kosmeta onda se upravo dobija kontura budućih odnosa snaga na Balkanu. Zato je istorija morala unazad. Zato nam danas otimaju Kosmet, pritiskaju nas i prete nam i otud to da Srbi u Bosni i Hercegovini koji su i pre rata bili jedan od konstitutivnih naroda nema pravo na samoopredeljenje a Albanci koji su u Srbiji bili nacionalna manjina sada imaju pravo na to.

To se vraćaju stari dugovi od naših starih neprijatelja. Jer, sa gore pomenutim činjenicama i uz poštenu vlast koja će iskoreniti korupciju i lopovluk i ekonomski pokrenuti potencijale matice Srbije, Srbi će biti najači faktor u okruženju a to ovi znaju.
Srbija, Crna Gora i Republika Srpska su trougao koji će ekonomski, politički i vojno biti dominatan faktor u regionu (i čik da vidim Evropsku Uniju da primi Bosnu i Crnu Goru u svoje redove a da to ne učini sa Srbijom). Otud ideja da se poturi pod nos Srbiji -Velika Albanija (koja nikada neće formalno postojati baš kao ni što se formalno neće ujediniti ove tri srpske zemlje) koja bi bila protivteža. Naravno, zbog toga će stradati Makedonija a Srbiji je svejedno jer za nju i onako predstoji dugogodišnja borba povratka Kosmeta pod svoje ingerencije. Zanimljivo je da se istorijski poklapaju i granice te Velike Albanije. Naime i kad su je fašisti stvorili 1941. godine ni tada Mitrovica i severni deo Kosmeta nisu bili u sastavu te kvazi države. U to vreme u Mitrovici je general Nedić držao vlast.

Zbog svega rečenog, nema mesta čuđenju što se ovih dana baš iz Beča čuju najave da će oni prvi, kao lešinari prići rasparčavanju jedne suverene zemlje. To nam oni vraćaju sada dugove sa Cera i Kolubare, sa Solunskog fronta, vraćaju nam dugove jer se upravo pod kopitama srpske konjice raspršila dvojna monarhija. Biće tu u ‘’prvim redovima’’ i Mađari i Nemci.

Sve što u Svetskim ratovima nisu uspele da učine Austrougarska monarhija i Hitlerova Nemačka na Balkanu: uspeli su njihovi potomci koji se predstavljaju nekakvim demokratskim svetom i uz to još i naprednim. Pripojili su sebi bivše teritorije SFRJ, Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, izašli su na toplo more, obnovili NDH i Veliku Albaniju, odvojili Crnogorce od Srba, obnovili ‘’Handžar’’ i ‘’Skenderbeg’’ divizije, ono što je ostalo od Makedonije posle Šiptara gurnuli su u kandže Bugara.

Jedino su ih Srbi ratom (opet Srbi i opet ratom) malko iskomplikovali sa Republikom Srpskom ali se ne treba zavaravati da neće doći do pokušaja svim silama njeno uništenje. Naravno, potomke Habsburga boli i pitanje Vojvodine ili Vojvodstva Srpskog, nikada to nisu prežalili i probaće raznim metodama, naravno najviše licemernom politikom i protežiranjem srpskih propalica da to pitanje stave na dnevni red. Englezi kao i pre sedamdeset godina, kao i pre sto godina i dalje igraju svoje kurvanjske igre. I opet se Sibirski medved proteže, verovatno dok se to poklapa sa njihovim interesima (ne treba zaboraviti srpske ustanke protiv Turaka i trgovanje Rusije nama, kao i Prvi svetski rat kada su nas prodali u korist Bugara). Tu su i Amerikanci kao glavni igrači sa svojom spoljnom politikom koja prvo šalje CIA-u, pa tomahavke, pa vojnike pa tek onda politički deluje. Otud posle njihovih angažmana uglavnom ostaje haos.

Čemberlenu su aplaudirali, zapravo, dočekali ga sa ovacijama kad se vratio iz Minhena 1938. godine jer je po mišljenju javnog mnjenja sačuvao mir u Evropi žrtvujući Čehoslovačku. Poslanik Čehoslovačke Jan Masarik pošto je informisan da će se konferencija održati bez prisustva njegove zemlje po izričitom zahtevu Hitlera i ako se o toj istoj zemlji odlučuje, rekao:

‘’Ako ste žrtvovali moj narod da bi ste spasli mir u svetu, ja ću biti prvi koji ću vam zapljeskati. Ali ako ne, džentlameni, onda neka se Bog smiluje na vaše duše’’.

Gospodo svetski moćnici!!!

ako Kosmet otimate Srbiji zbog pravde i mira u svetu, zbog navodnog narušavanja ljudskih prava (kad su jednoj zemlji otimali teritorije zato što je svojim građanima narušavala ljudska prava?!?) i još navodnije ‘’humanitarne katastrofe’’ (posle te navodne katastrofe ‘’proteranih’’ je bilo više a ‘’progonioca’’ skoro da je nestalo)- neka vam je sa srećom posao, ja ću vam prvi zapljeskati ako time rešavate sve gore nabrojane probleme. Ako pak nije tako onda NE želim da se Bog smiluje vašim dušama.

Gospodo iz Amerike i jednog dela Evrope!!!

ako uništavate Srbiju i oduzimate joj deo teritorije da bi postigli demokratiju i stabilizovali međunarodne odnose- Srbi će vam prvi aplaudirati. Međutim, ako još ima separatista koji žele svoje države na teritorijama međunarodno priznatih država pa ih zatraže i vi im to ne dozvolite- gorite u Paklu. Ako još bude ratova i humanitarnih katastrofa u svetu i posle nezavisnog Kosova- onda gorite dva puta u Paklu.

Ako je nezavisno Kosovo: pravda- aplaudiram vam. Ako nije- crknite!!!
Ako je nezavisno Kosovo: demokratija- ja vam priređujem ovacije. Ako nije- gubite se!!!
Ako je nezavisno Kosovo: multietničko- vivat. Ako nije- vodite ih kod sebe pa tamo gradite multietničnost.
Ako je nezavisno Kosovo: budućnost Evrope- ja vas žalim ali uz dužno poštovanje. Ako nije- izvinite mi se!!!

Kad se dakle rasparčavala Čehoslovačka 1938. miru i pravdi se klicalo u tom takozvanom demokratskom svetu. I danas se to isto dešava, posle sedamdeset godina, jednoj drugoj zemlji, pod istim uslovima i pod istim izgovorima.

I opet su u jednom delu Evrope rezultati isti: Velika Albanija.

11.01.2008

КО ЈЕ И КАКО СТВОРИО ОВК / UQK?

Пише: Игор Ђурић

ИЗ КЊИГЕ – ''КОСОВО – ВЕЧИТИ РАТ'', ИГОР ЂУРИЋ (ЧИТАЈ НА ОВОМ ЛИНКУ ЦЕЛУ)

„Створили смо чудовиште“, Џејмс Бисе о ОВК, Toronto Globe and Mail, 31. јул 2001.

Албанци су оружаном побуном кренули да истребе Србе на Космету и да отцепе део територије Србије. Држава Србија је ратом покушала да угуши албанску оружану побуну, убијање недужних људи и сецесију. НАТО је бомбардовањем Србије спречио Србе да успоставе правни поредак у сопственој земљи и окупирао је део њене територије. Тако је ОВК на Космету изгубила све битке против снага државе Србије, да би на крају добила рат који је НАТО водио. Ратни круг је затворен. Све је рат и сила. Право јачега. Нема говора о хуманитарним или демократским аспектима. У праву је онај који је рат добио. Он ће прописати правила тумачења онога што се догодило и што ће се догодити. 

     Због ових чињеница ја не прихватам нити правила игре које намеће победник, нити начин на који треба тумачити догађаје а који ми сервирају овдашњи службеници победника. Мене прича о милитаристичком хуманизму Клинтона, Блера, Олбрајтове, Фишера и осталих ''милитантних пацифиста'' апсолутно не дотиче из простог разлога: ако сте силом добили рат то никако не значи да су истина, право и правда на вашој страни. Ни идеја превентивног рата није нова што се тиче Србије – поборник таквог рата је својевремено био лично Франц Фердинанд. Или како је написала др. Смиља Аврамов у књизи Постхеројски рат Запада против Југославије: „Неприхватљива је теза која се данас јавља на Западу, по којој се технолошка супериорност исказује истовремено и као морална супериорност“.

Десет година после пада Берлинског зида бомбардована је моја земља. Ни крива, ни дужна. Свакако мање крива и дужна од многих које нису бомбардоване и кажњене. Пао је тај зид и ми смо кажњени бомбама. Једно без другога није могло проћи, може се рећи да је чак и немогуће без те узајамности. Као да је падом Берлинског зида стављена тачка на стварне и опипљиве грехе (за разлику од већине наших који су фиктивни и измишљени) немачке државе од пре неколико десетина година. И шта се догодило. Само десет година је било потребно тој ''новој'' и ''демократској'' Немачкој, тој ''прочишћеној'' од греха држави, да подигне своју авијацију, да покрене своје тенкове и крене у своја нова освајања. Она су нова само по временској димензији. По правцу и циљевима према којима маршира немачка солдатеска све је остало исто. Luftwaffe се вратила да помогне својим саборцима из Скендербег дивизије. А кад Немци дигну своје штуке и месершмите (данас су то торнадо авиони) и стартују моторе својих пантера и тигрова (данас су то исто пантери и тигрови) онда се крај назире тек у сукобу светских размера и поразу те исте Немачке. Искуства нам тако говоре. 
      Како преноси Политика, 24.03 2013. године, Др. Ру­долф Хен­сел (про­фе­сор пси­хо­ло­ги­је, пси­хо­те­ра­пе­ут, члан За­дру­ге Пи­та­ња вре­ме­на из Лин­дау/Бо­ден­се, члан Удру­же­ња за бор­бу за мир из Ци­ри­ха), изјавио је: „Ду­бо­ко жа­ље­ње и из­ви­ње­ње. Mи Нем­ци смо 1999. др­ским ла­жи­ма као што су „Ни­кад ви­ше Аушвиц” и „Ху­ма­ни­тар­на ин­тер­вен­ци­ја”, цр­ве­но-цр­не вла­де и рат­не ко­а­ли­ци­је, то­ли­ко из­ма­ни­пу­ли­са­ни да смо се – с ма­лим из­у­зе­ци­ма – ћут­ке сло­жи­ли с НА­ТО-овим ме­ђу­народ­но­прав­но не­за­ко­ни­тим ра­том про­тив Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Не­мач­ка је у том ра­ту уче­ство­ва­ла упр­кос од­ред­би не­мач­ког уста­ва да се с не­мач­ког тла ви­ше ни­кад не сме за­ра­ти­ти. Сма­трам да је рат НА­ТО-а про­тив Са­ве­зне Ре­пу­бли­ке Ју­го­сла­ви­је 1999. био пре­се­дан за све бу­ду­ће ме­ђу­на­род­но не­за­ко­ни­те и агре­сив­не ра­то­ве то­ком про­шле де­це­ни­је. Као Не­мац ро­ђен пред крај Дру­гог свет­ског ра­та, да­нас же­лим да ис­ко­ри­стим при­ли­ку и за­мо­лим – та­ко­ђе и у име ве­ли­ке ве­ћи­не мо­га на­ро­да – да при­хва­ти­те мо­је ду­бо­ко жа­ље­ње и мо­је из­ви­ње­ње за пат­ње ко­је су не­мач­ки вој­ни­ци по на­ло­гу он­да­шњих вла­да у про­шлом ве­ку при­чи­ни­ли ва­шем на­ро­ду – у Пр­вом и Дру­гом свет­ском ра­ту и за вре­ме агре­си­је НА­ТО-а 1999. го­ди­не“.

Утицај Немачке на догађаје на Космету је велики и одлучујући. Може се рећи да су Немци креирали догађаје на терену. Ти догађаји су кулминирали, после свега што се догодило везаног за организовање терористичких групација и распиривањем побуне, 17. мартом и погромом Срба, најзад једностраним проглашењем независности и признавањем те независности неких држава. На пример, да ли је БНД, или Савезна служба СРН, знала да ће се десити мартовско насиље 2004. године на Космету? Немачки медији тврде да јесте. Радио и телевизија ЗДФ тврди да је БНД знала најмање три недеље пре шта ће се догодити седамнаестог марта на Космету. Наиме, БНД је прислушкивала исламисту Самедина Џезаирија, званог Хоџа, који је припремао акцију. Постоје индиције да Џазири и ради за БНД те је само прислушкивање рађено са његовим знањем. Или је некад радио. Он је преко Удружења ветерана ОВК припремио немире и насиље. И то све у тесној вези са Ал Каидом.

Немци, то јест БНД, су учествовали у стварању ОВК, заједно са Американцима, и зато се не треба чудити због понашања немачких тајних служби (и немачке државе) и њихово ћутање о припреми мартовског погрома над Србима на Космету. Мада, у својој књизи Праведни рат за мафијашку државу, француски новинар Пјер Пејан тврди да је француска контра-обавештајна служба навелико помагала ОВК, обуком и наоружањем (ракетни бацачи РПГ7), највише у обуци Тачијевих телохранитеља. „Контраобавештајна служба која делује ван граница Француске обучавала је припаднике ОВК“ – каже он.

А, неко, ко се прави паметан ће питати: ''па што баш ми?'', или, ''има разлога за то, криви смо а времена су се променила и Немачка је сада сасвим другачија држава од оне нацистичке и Хитлерове''. За одговор на овакве дилеме треба поставити нова питања. Је ли било Срба испред Стаљинграда? Није. Је ли било Хрвата, Муслимана и Албанаца? Јесте. Било је Енглеза, Француза, па и самих Руса који су се борили против Црвене армије. За не веровати: било је Јевреја који су се борили на страни нацистичке Немачке под Лењинградом. Они су били, додуше, у финској војсци, али су пристали да дејствују под обједињеном командом Вермахта. Сви су били: само Срби нису!!! Јесу ли Срби имали своје СС јединице? Нису. Ови други? Јесу. Е, зато: баш ми!!! 
      Добрица Ћосић у својим Пишчевим записима 1951-68, на страни 316. преноси речи Благоја Нешковића, изречене на неком дружењу код Ћосића, а говоре о посети Москви непосредно после рата: „Блашко нам је детаљно описао послератни пријем код Стаљина, када је пратио Тита. На тој вечери, с ритуалним руским испијањем здравица, Стаљин је најпре наздравио ''херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био веран Русији, док су се хрватски пукови борили с Немцима у Стаљинграду''. Завршавајући говор, Стаљин се куцнуо са Нешковићем, а Нешковићу је било неугодно што га Стаљин као Србина ставља испред Тита, па није хтео он да захвали на здравици. Учинио је то Тито, изговоривши ''са сузама у очима, да се стиди што је Хрват''“. 
      Миодраг Б. Протић, у књизи Нојева барка, између осталог пише: „Да би се све поравнало, званични став после 1945. гласио је да су се у рату и револуцији сви народи (доцније су додате и народности) подједнако борили, на истој страни и уз исте жртве! Та логика, заснована на замени теза, на чињеници да је свуда било поштених људи, патриота, као и револуционара и комуниста, највише је погађала Србе који су од почетка били не само као појединци већ и као народ на антифашистичкој страни, мада подељени на присталице Лондона и Москве, али никако на присталице Берлина и Лондона, или Берлина и Москве“.

Зашто баш ми? Професор Милорад Екмечић у својој књизи Историја српског народа у Новом веку можда даје објашњење на страни 307.: „На исти начин је на развој историје српског народа утицао и један сличан феномен... То је појава србофобије у западним друштвима. Сам тај назив новијег је датума и први пут се у великим размерама појавио у време избијања Првог светског рата. Он ипак има дубљу историју. Срби немају такав значај у европској историји да би завредели да се због њих подиже толико буке колико је везано за тај феномен србофобије. Србофобија се у историји веже за русофобију. На Србе се подиже глас због страха да су они главни коњоводац руских козака на топле воде Медитерана“.

Је ли Хабзбуршка монархија као главни приоритет у својој спољној политици имала за циљ уништење Србије? Јесте. Је ли у том покушају та иста Двојна монархија и престала да постоји услед губитка рата? Јесте. Је ли управо на рушевинама те двојне монархије настала Југославија као резултат победе Срба у рату? Јесте! Е, зато: баш ми!!! Због свега тога нам, данас моћна Немачка, враћа мило за драго. Мора им се додуше признати лојалност и доследност према негдањим и садашњим савезницима, поготову према Хрватима. Што се за Енглезе и Французе не може рећи. А, за Американце поготову. (Што се тиче ових задњих само један свеж пример говори све о њиховој политици и осећају лојалности. Када је Садам Хусеин био њихов савезник и штићеник, они су га оружјем помагали да се обрачунава са Курдима. Када су рушили Садама Хусеина Американци су преко ЦИА-иних акција на све начине помагали Курде у њиховим дејствима према Ирачанима што је требало да ослаби Хусеина. Данас, ових дана, они равнодушно посматрају како Турци у Турској и на северу Ирака њиховим оружјем истребљују те исте Курде за чије истребљење су судили Садаму Хусеину, док у исто време, те исте Курде, користе за борбу против својих непријатеља у Сирији, док ти исти Курди, то исто оружје које добијају од њих, користе и против њихових савезника Турака?!).

Колико је Хабзбурзима било важно да албански национални покрет оживи а зарад супротстављања Србији, говори и чињеница да они крајем 19. века раде на томе да стандардизују албански језик, да напишу историју албанског народа и најзад да им се створе национални симболи: грб и застава. У ту сврху исплаћују петнаест форинти једном бечком сликару да ослика грб и заставу Албанаца. Отуд двоглави орао на албанској застави подсећа на хабзбуршког орла. Педантни чиновници монархије су рачун за сликање грба и заставе Албанаца, према речима професора Екмечића, похранили у архиву града Сарајева.

А колико је у истину та Немачка морално прочишћена и колико је свесна кривице за неколико десетина милиона мртвих због њених ратова, говори и податак (који је објавила Дајана Џонстон у књизи Сулуди крсташи) да је у немачкој историји први судски спор за геноцид вођен против Србина. Године 1997. осуђен је Никола Јоргић, Србин из Босне. Осуда: доживотна. Суд у Диселдорфу. То је, дакле, прва пресуда за геноцид у историји немачког правосуђа?! Ни један једини Немац није себи нашао место у тој оптужници и тој пресуди пре тога. Није дакле ни било геноцида над Јеврејима, Србима, Русима, Пољацима, Циганима, и осталим народима које је фашистичка Немачка покорила силом и систематски уништавала. Требао је да се сруши Берлински зид, па да се појави један Србин, да би Немци добили прву пресуду за геноцид. Уопште не улазим у кривицу осуђеног. Говорим о принципу и истинској жељи Немаца да се од 1945. до данас истински оперу и дистанцирају од својих злочина. Па ја верујем да и данас има у Немачкој живих Немаца који вероватно заслужују да буду осуђени и за геноцид, и за ратне злочине, и за злочине против човечности, или шта ли већ (од муке сви постадосмо правници).

У овим последњим дешавањима и ратовима Срби су били под утицајем великог медијског притиска, могло би се рећи: медијског линча. Немачка спољна политика је најзад хтела да се појави други дежурни кривац. Остали су је у томе подржали. То је лицемерје западних земаља о којем је годинама било табу тема говорити. Сетимо се само Другог светског рата где су читави народи уништавани, где се у Србији стрељало сто за једнога, када се у Русији или Пољској масовно стрељало и гурало у гасне коморе - тада су немачки официри у савезничким заробљеничким логорима и савезнички официри (ту се Руси не убрајају) у немачким логорима имали могућност да се по истом крећу са личним наоружањем. 

      Срби су, дакле, постали дежурни негативци. Оптуживани су као искључиви кривци за све што се догађа, називани су најпогрднијим именима, етикетирани најстрашнијим етикетама. Између осталог: да су фашисти, нацисти, терористи, дивљаци. Али када се само мало зачепрка по површини долазимо до закључка да су у време ратова на простору бивше Југославије сви десничарско екстремни елементи и неонацистички покрети управо подржавали Хрвате, да су њихови добровољци, којих није било мало, долазили да се боре искључиво на страни Хрвата. Њих су дакле они препознавали као своје истомишљенике. (Како их сада препознају у Украјини). Они су у доктрини нове хрватске државе пронашли елементе који се поклапају са њиховим идеологијама. Зашто нису ишли код Срба кад је већ пропаганда то преписивала њима? Зато што је била само пропаганда и ништа више. Бело-европски и бело-светски дивљаци су се дакле увек сврставали на страну српских непријатеља и борили се раме уз раме са њима против нас.

                                         кликом на слику увећај

      Са друге стране, код Муслимана и Албанаца долазили су екстремисти и терористи из целог света. То апсолутно није био разлог да неко из Европе реагује иако су пословично забринути због сличних ствари. У реду, код Срба је долазило нешто Руса, којима се може приписати пансловенски национализам али никако неонацизам или тероризам. Било је авантуриста на свим странама али ја овде говорим првенствено о идеолошким обрасцима. Најзад, оптужбе (и у Хагу) да су Срби помагали Србима су нај-апсурдније. Није дакле био проблем да долазе плаћеници и муџахедини из целог света у редове Хрвата, Муслимана или Албанаца (од злог оца и још горе мајке), није проблем ни да Хрватска пошаље регуларне трупе у Херцег-Босну или када се са територије Албаније изврши агресија на Србију, али је био проблем када су Срби добровољци, из до јуче исте земље и већина њих са коренима одатле, одлазили код Срба да се заједно боре.

Све време трајања кризе такозвани западни свет ''залагао'' се за мултирелигијски, мултиетнички и мултикултурални концепт. Србе су кривили да све то опструишу. Када се прашина ратова слегла и ратне ватре мало затулиле, на подручју бивше Југославије једино је Србија стварно и искрено остала ''мулти'' по сваком питању: нације, вере и културе. Све остале новонастале државе или чланице федерације (Босна и Република Српска) су малтене постале етнички, верски и културно чисте то јест: моно. И онда се окренуо ћурак. Тако је било њима потребно. Босна мора бити мултинационална и целовита у својим већ подељеним ентитетима а Косово не сме бити у саставу Србије него треба да се отцепи. Нормалан човек понекад не може да похвата све конце бестијалности и непринципијелности. 
      А управо ће та непринципијелност доћи главе њеним креаторима. Јер око Космета се толико тога лошега издешавало, да то не може изаћи на добро. Толико деструкције, лажи и преседана, да је тешко поверовати са људске, божје или стране вероватноће, да се то може завршити добро. На Космету је легализован тероризам, сепаратизам, наркомафија. Због Космета је бомбардована једна земља у Европи без икаквог моралног и правног основа. На крају је та иста земља распарчана, иако је чланица УН, и одузет јој је део територије силом стварањем нове лажне државе коју део света подражава. И неко мисли да је све готово, да ће се ту стати?! Не, ово је само почетак!!!

Да се вратимо на формирање ОВК. Када су стране службе и њихове владе средином деведесетих година схватиле да су Шиптари неспособни да се сами организују и озбиљније угрозе Србију одлучили су да ствар преузму у своје руке. Послови у северним деловима бивше СФРЈ су завршени, ваљало је почети са Косметом, али није баш ишло по плану. Ранији покушаји Шиптара да се војно организују као по правилу су пропадали и скоро су сви актери завршавали у затвору. Зато је донета одлука да се организује терористичка организација по принципу тројки, у првој фази, да не би дошло до масовних хапшења кад падне неко од терориста. За тако нешто су били потребни обучени оперативци. Поред тога, ако дође до проширења сукоба онда се мора формирати и обучити командни кадар како би све то спровео у дело. Требало је на крају и повезати банде на терену које су постојале и које су свака за себе функционисале без јединствене команде.

Шиптари никада раније нису имали јасне политичке представе о томе којом бојом ће бити обојен њихов тероризам и која је политичка позадина њиховог тероризма (осим како изузмемо албанизам као доминантну основу њиховог програма). Они дуго нису имали никаквих политичких програма, а немају га ни данас, осим једног: да истерају и побију Србе. Они су толико били политички недефинисани да су само пре неколико година од стварања ОВК и ФАРК-а, њихове терористичке организације биле ''марксистичке'' и ''лењинистичке''. Касније су тероризам оправдавали борбом за људска права и демократију, да би на крају њихова борба попримила карактеристике фундаменталистичког верског рата. У ни једном од ових сегмената они нису до краја дефинисани. (Боја њиховог тероризма скоро је увек зависила од боје спонзора тога тероризма. Прихватање ислама – Турци, марксизма-лењинизам – Енвер Хоџа, ''демократија и људска права'' – Американци, Немци, наравно да следи џихадизам). Шиптаре је, поред тога, у борбу покретала мржња према Србима и склоност према бандитизму а тако политички неодрживи мотиви нису се свиђали њиховим менторима. Кад Срба више не буде било на Космету, кога ће они мрзети и пљачкати? Морало се порадити на имиџу.

Друго, специфичност албанског тероризма, до тада, јесте и неселективност циљева. Најприближније објашњење тога најпре лежи у недисциплинованости и необучености, јер су они пре били фисовске банде, него било каква организована снага. Они су ноћу чекали у заседи па пуцали у првога који наиђе, почесто грешком (или: намерно) убијајући и своје сународнике. Некада су, наравно, и у много случајева намерно убијали своје сународнике. Или су чекали да изврше крвну освету, или да униште конкурентске групације које су им се мешале у шверц и трговину дрогом, оружјем и белим робљем. Србе су убијали из навике и без икаквог разлога.

Наравно, може се дати примедба да ни један тероризам није селективан и то је донекле тачно, али је по дефиницијама западних политичара шиптарски тероризам у ствари представљао ''борбу за људска права и слободу'', па је нејасно уткуд онда борци за слободу, поред толико војске у окружењу, убијају искључиво цивиле, жене, децу и силују жене. Они за време свога ''рата за слободу и људска права'' нису освојили ни најзабитију полицијску станицу (осим ако није напуштена за време бомбардовања) али су убили хиљаде цивила, опљачкали и запалили десетине хиљада кућа, оскрнавили цркве и манастире, силовали десетине жена, и даље, и увек, и даље за Американце и Немце били борци за људска права и демократију - чак и када се доказало да су учинили најгнусније злочине попут трговине људским органима. Зато ја говорим о неселективности циљева - доказујући да је у питању чист тероризам. Зато што нису прихватили опште принципе о тероризму, које су сами дефинисали, и који треба да буду подједнако прихваћени за све ситуације, Американци су 11. септембра платили данак непринципијелности.

                      

Следећа фаза организације је било прерастање терористичких ћелија у веће формације, које треба да личе на војску, а не на терористе. Пре тога, наравно, Немци и Американци су одлучили да као главног играча признају Хашима Тачија и његов ОВК, који је у ствари наставак бандитског деловања Адема Јашарија и његових разбојника. Хашим Тачи, на почетку, уопште није личио на некога ко ће бити вођа. Отуд су и територију Косова и Метохије поделили на ''оперативне зоне'' под јединственом командом а ради лакшег функционисања. Та команда је била само наизглед јединствена, иначе ће је карактерисати стални сукоб разних фракција унутар ОВК и много жртава које ће тај сукоб донети, а које ће бити приписане српској страни. Уосталом то није никакав новина, кроз историју су се разне албанске фракције међу собом разрачунавале па је тако по налогу Ахмета Зогуа, 1933. године у Солуну убијен Хасан Приштина.

Космет је, својевремено, подељен на следеће оперативне зоне ОВК: ''Лаб'' - Рустем Мустафа (Подујево), ''Дреница'' - Семи Љуштаку (Глоговац, Србица, Косовска Митровица, Клина, Вучитрн, Обилић), ''Шаља'' - Рахман Рама (делови Косовске Митровице, делови Вучитрна и делови Обилића), ''Неродимље'' - Шукри Буја (Липљан, Урошевац, Качаник, Сува Река), ''Дрим'' (Ораховац, делови Суве Реке, делови Клине), ''Дукађин'' - Рамуш Харадинај (Дечани, Пећ, Ђаковица, Исток), ''Паштрик'' - Тахир Синани (Призрен, делови Суве Реке), ''Карадак'' - Ахмет Исуфи (Гњилане). 
        Па су тако и поделили чинове, у време трајања сукоба а поготову после повлачења српских снага. Због тога данас Косметом шета на десетине ''генерала'' и ''пуковника'' (о нижим чиновима не вреди ни трошити речи) који су своје чинове добили без дана школе, не војне, него већина без дана икакве школе, али на основу крвавих руку и злочина. Све те чинове је преузео и признао тзв. Косовски заштитни корпус, то јест УНМИК, тако да се такви ''генерали'' шетају Косметом, док се њима слични у другим деловима света крију по брдима Авганистана, руше древне градове у Ираку и Сирији, врше масовна погубљења или се обрађују у Гвантанамо бази. А српски генерали робијају на основу хашких пресуда. До 2005. године је на Космету око 60 таквих ''генерала'' смењено или ухапшено због умешаности у разне прљаве послове.

Оно што треба напоменути, поред горе наведених особа јесте то да је један од најутицајнијих припадника ОВК и владар из сенке: Азем Суља; или: Велики Ујак; или: Тефик. И данас је он један од најутицајнијих људи на Косову. Он је и по функцији био први начелник штаба ОВК, формирао је обавештајну службу ОВК а касније је био и министар одбране код Тачија. Надимак је добио јер је ујак Хашима Тачија, али и по томе колико је моћан. Он се није експонирао у јавности, али колико је важан човек ОВК, и шиптарских структура, видеће се уколико суд за ратне злочине почне да ради на Косову. Наиме, обавештајне службе запада и Американаца потрудиће се да њега прво скину путем тог суда, јер они не желе моћ коју не могу да контролишу. Док је Адем Јашари био више симбол, јер је он у суштини био недисциплиновани бандит, у војном и политичком смислу сасвим неупотребљив, тако је Азем Суља владао из сенке, инкогнито. До Рамбујеа нико није ни знао за Хашима Тачија. На терену се као командант ОВК и наследник Јашарија словио Сулејман Селими звани Султан, који је био чувен по егзекуцијама Срба и Албанаца које су се граничиле са садизмом. Хашим Тачи се појавио као амерички маркетиншки производ и не може се рећи да није искористио дату му шансу.

Украјински академик, новинар и писац Борис Олејник на ову тему каже следеће: „Пошто су терористи, по мишљењу "сценариста" дејствовали јалово и разбијено, решено је да се уједине у такозвану Ослободилачку војску. Почела је убрзана припрема бандита, који су се са свемогућим наоружањем убацивали у покрајину. Истовремено, сваким даном се повећавала сатанизација Срба (искуство из Босне и Херцеговине), односно ишло се на тотално зомбирање јавности. И када је количина оружја, бандита и фалсификата достигло критичну масу, дошло се до "логичног завршетка": послати "томахавке". И то је та наводна истина, која се маскира "хуманизмом" и "људским правима". Све остало је у основном продукција фирми типа "Рудер Фин"“.

Новца није фалило, само у периоду од 1996. године па до почетка сукоба за потребе ОВК а директно од продаје наркотика на Космет је стигло преко једне милијарде немачких марака. А, БНД је управо и направио анализу у којој је констатовао да је за рат ОВК потребно око милијарду долара годишње. Али су и констатовали да шиптарска мафија заради од трговине дрогом око милијарду и по, тако да новац није проблем, јер се скупља још и рекетом, донацијама и помоћи страних влада. Најзад, новаца касније није ни требало када је НАТО кренуо да троши своје паре у рату који је повео против Србије.

Око краја 1997. године, озбиљније се приступило послу организовања, обуке и опремања ОВК. Обука појединих Шиптара је почела још и много раније и они су коришћени и пре тога. 20. децембра 1997. је Фајненшел тајмс први пут прогласио побуњеницима извештавајући са сахране Халида Гецаја, када су се они први пут појавили јавно у униформама, као војска. Почела је синхронизована акција. Главну улогу у свему томе преузима немачки БНД уз свесрдну помоћ ЦИА, али и на своју  руку. 1997. године ОВК је бројао око 200  бораца. 1998. године тај број је нарастао скоро на 30.000.

Зашто су Шиптари 1997. године били неспособни да скупе више од двеста људи а само годину дана касније броје десет пута више? Одговор треба тражити у немачкој обавештајној служби њеним ресурсима на Балкану. Добивши инструкције, новац и људство из Немачке и користећи се разгранатом мрежом ЦИА, ОВК нараста у праву војску. Како? Као прво примењивањем начина који су примењивали сви револуционари и бунџије током историје. Примењивањем метода терора према властитом народу. Волфганг Каутман у својој књизи ''Посматрач'' каже да су „припадници ОВК изузетно сурово поступали са својим сународницима, да су убили више Албанаца од српских снага и да су убијали чланове породица виђенијих Шиптара како би их повукли да се свете Србима“. И Американац Бери Литучи тврди да је „главни носилац терора у покрајини према цивилима била ОВК“.

У тексту Борити се за време одмора – У северној Албанији окупљају се борци за Косово и избеглице, Филипа Маусхарта, објављеног у Die Zeit, Хамбург, 30. јула 1998., пише: „У школском дворишту у Тропоји може се разговарати и немачки. Многи млади људи су до пре извесног времена живели у Немачкој. Али овде не чекају само Албанци већ и федајини, исламски борци из арапских земаља, у бази ВК у Тропоји. Шта они раде овде? „Ми пружамо хуманитарну помоћ“, каже један од њих и смеје се. Међутим, у Тирани се прибојавају да би муслимански борци могли да етнички сукоб прошире у верски рат. У Тропоји се они налазе одавно. Док се на једном пољу недалеко од села новопридошли обучавају у руковању оружјем, дотле муслимански учитељи у згради поред спортског терена предају веронауку деци многобројних избеглица. Тачно 4.000 избеглица регистровао је Црвени крст у Тропоји, далеко већи број их је одавде отишао даље у Тирану и лучке градове“. Јуропијан објављује текст 24. септембра 1998. године, из пера Роџера Фалига, у којем се између осталог каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирали свој утицај на Балкану“.

Дик Марти у анализи ОВК, у свом извештају о трговини људским органима каже следеће: „Више од две године након првог појављивања 1996. године, ОВК је сматрана за маргиналну и слабо организовану побуњеничку групу, чији су напади на југословенску државу међу западним посматрачима били квалификовани као ''терористичке акције''... Ипак, тек у другој половини 1998. године, уз експлицитну подршку западних снага издејствовану захваљујући лобирању из САД, ОВК је у очима међународне заједнице стекла углед као авангардна снага у борби за ослобођење косовских Албанаца... Заправо, перцепција о узвишености ОВК, коју су углавном створили Американци, била је шарена лажа... ОВК је била подељена на међусобно жестоко подељене фракције...“.

У реду, ОВК нараста у војску али се дешава малер непосредно после тога. У лето и јесен 1998-е године бива разбијена у парампарчад од стране српских снага (ЈСО) и поново због неспособности Шиптара читав план БНД и ЦИА, пада у воду. Масовно се предају, предају и оружје, добар део водства бежи у Албанију и западну Европу, чак Албанци почињу уз помоћ државних органа Србије да организују тзв. сеоске страже, које су сачињавали наоружани локални Албанци и који су чували своја насеља од ОВК. Требало је вадити кестење из ватре. Прво, реорганизацијом. Друго, бомбардовањем, када се увидело да је ситуација по терористе безизлазна. План са ''масовним егзодусом'', наиме, био је резервни. 
      До краја лета 1998. године Американци и Немци су веровали да ће ОВК бити у стању да запали Космет, да ће успети да заузме већи део територије, можда и да победи и тако спреми терен за улазак НАТО. Наравно, НАТО је био увек спреман као авијација терориста. Кад је било више него очигледно да ОВК не постоји више као формација, после српске офанзиве, кренуло се са сценаријем ''хуманитарне катастрофе'' у којем је опет играло главну улогу оно што је остало од ОВК после фуриозне акције српских специјалаца. Прве конкретне и ултимативне претње о бомбардовању Холбрук није донео док су сукоби кулминирали у августу и септембру, него управо у октобру 1998. године када је постало јасно да је ОВК разбијена, да Албанци враћају оружје и да се мир враћа на Космет. Од октобра 1999. датирају и прве тачке Косовске оптужнице  из Хага.

Откуд Немци и БНД? Према речима аналитичара Џона Вотлија (Борци за слободу -  Michael Chossudovsky)  „постоји тајна веза између ОВК, ЦИА и БНД“. Он каже да „задатак да оформи и финансира ОВК добила БНД“. Даље наводи „да ОВК користи немачке униформе и оружје“. Према Витлију задатак „ЦИА је била обука ОВК у Албанији“. Ја сам се лично уверио за време рата да су припадници ОВК имали нове немачке униформе, да је на њима још стајала немачка застава, да су имали панцире немачке армије, и радио средства исте. (Отуд ме данас посебно заболи када видим да су разни ''реформатори'' војске из српских власти избацили нашу лепу шару под којом смо се борили и да нам униформе по кроју личе на америчке а по шари на немачке). Боб Ђорђевић, амерички новинар и аналитичар, каже: „ОВК је резултат тајних америчко-немачких договора, отуд тако брзи напредак за формацију за коју нико пре тога није чуо“.

У организовању ОВК Немци имају веома важну улогу. У политичкој димензији Американци воде главну реч. Али и Немци имају политичких и стратешких аспирација. Те две ствари не треба раздвајати. И не треба занемарити  преплитање. Није утицај ЦИА у организовању ОВК уопште био мали. Ја само говорим о томе да је постојао утицајни фактор и ван САД. Ипак, треба истакнути да је ОВК имала читаву бригаду, која се звала Атлантик и која је била сачињена искључиво од америчких држављана албанског порекла – између осталих и чувена браћа Битићи, о којима сада води бригу америчка администрација и српска влада. Већина њих је зажалила што је прелазила Атлантик после битке за Паштрик, у НАТО операцији Стрела, када је покушана копнена инвазија и после које су морали те америчке држављане и остале ''добронамерне туристе'' да скупљају лопатама по Паштрику. Американци су давали подршку свим могућим оруђима и оружјима, чак и стратешким бомбардерима Б-52 (касније ће их заменити информациони бомбардери Б-92) - али џаба. То што се спасило - спасило их је Куманово. Кларк је изјавио у току те битке: „ако не помогнемо ОВК, Паштрик ћемо платити америчком крвљу“. Лагао је: Паштрик је већ наплаћиван крвљу америчких држављана.

Кад смо код браће Битићи, због којих се тресу гаће премијеру и влади кад дође неки писар из Вашингтона, ево једног примера како то раде Американци. 14.08 2015. године Тањуг је објавио вест да је у Америци осуђен Албанац Агрон Хасбајрами на 16 година затвора ''јер је покушао да отпутује у Пакистан да би се прикључио радикалној џихадистичкој групи'', као и да ''је послао 1000 долара за терористичке активности''. Браћа Битићи су учинили управо то исто: отпутовали су на Косово да би се прикључили радикалној терористичкој групи и однели са собом новчану и материјалну помоћ терористима. Из овога се да закључити да постоји про-амерички и анти-амерички радикални исламизам, па у зависности од тога на чијој сте страни зависи хоће ли вас Америка прогањати или помагати?!

Акција Стрела почела је крајем маја 1999. године, када је 4000-6000 терориста покушало да се пробије у територију Србије и тако обезбеди мостобран за копнену инвазију НАТО-а. Од те акције је зависило да ли ће НАТО преговарати са Србијом или ће Србија капитулирати класичним поразом. Паштрик и караула Горожуп били су поприште тешких борби. Хиљаде терориста, муџахедина и плаћеника, је јуришало на неколико стотина српских војника. НАТО им је ставио на располагање стратешку авијацију, хеликоптере апач, и јуришне авионе, а Албанија артиљерију и тенкове. Нису успели ни да примакну. Имали су тешке губитке; јуришали су дрогирани на српске падобранце и војнике и гинули као муве. Најзад их је докусурила српска артиљерија.

Битка која се водила у реону караула Кошаре и Морина такође је ушла у историју српског јунаштва. Храбри српски војници бројчано и технички инфериорни али храбри и неустрашиви, борили су се за сваки камен земље Србије. Са друге стране су имали НАТО авијацију и логистику, албанску артиљерију и дрогиране терористе и муџахедине, којима је недељама давана храна са стимулансима, а да тога нису били свесни. Наши војници нису попустили, нигде нису пробијени осим када би се повукли сами, на пример из карауле Кошаре коју је било бесмислено бранити због неповољног положаја на којем се налазила. Србија се није одужила свим тим херојима. Напротив. Није им одала почасти и признања. 
Није се први пут догодило да се преплету путеви дроге и тајних служби. То је модел по којем је створена ОВК. О томе говори у своме тексту Борци за слободу  Михел Кушидовски (Michael Chossudovsky). Он каже: „Тајне акције Немачког БНД су се уклапале у намере Бона да прошири свој ''lebensaum'' у простор Балкана. Пре почетка грађанског рата у Босни, Немачка и  њен министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер активно су подстицали сецесију Словеније и Хрватске. Према наводима из службе Геополитички надзор дроге и Немачкој и САД је одговарало стварање Велике Албаније. Шон Гершви тврди како Немачка тражи од својих савезника да јој дају слободне руке како би створила економску доминацију у читавој Mitteleuropi. Тајни планови Бона и Вашингтона предвиђали су подстицање националистичких ослободилачких покрета у Босни и на Косову. Ово друго је касније између осталог и остварено и тако што су ''затварали очи'' на очигледне доказе о притицању плаћеника и финансијске средстава које су слале исламистичке државе и организације“. Даље, у тексту стоји да Савезна криминалистичка агенција Немачке подноси извештај влади у коме каже да „мањински Албанци данас најјача група која дистрибуира хероин“. Апсурдно је тврдити да БНД није тако нешто знао, поготову што су Шиптари углавном користили банке у Немачкој за прање новца. И извесно је да је ОВК имала благослов БНД за то. Како је знала? Па имала је школу за обуку терориста са Космета у сред Берлина.

У извештају ОЕБС који је објављен у Контакт магазину из марта 1999. године са изненађењем поједини посматрачи уочавају „да припадници ОВК носе немачке униформе“. То се данас у неким наступима бивших челника БНД и не доводи у питање. Затим, многи страни плаћеници су на Космет ушли са немачким документима. Углавном под маском новинара или радника хуманитарних организација. Један од таквих је и Пакистанац Халим Хосним који је долазио под изговором да жели да отвори представништво немачке телевизије ЗДФ у Приштини. Ето Немци немају својих новинара, него шаљу Пакистанце на Космет?! (Аустралијски држављанин, етнички Словенац, доктор и хирург, Крег Јуришчевич, боравио је на северу Албаније у време НАТО агресије као ''хуманитарни радник''. Рањене Србе ''лечио'' је, по сопственом признању: метком у главу. Све је то лепо написао у књизи коју промовише широм Аустралије. Можете ли схватити какав се све олош скупио тамо и јуришао на српске војнике који нису ни педаљ попустили?!).

Главнина официрског кадра ОВК створена и обучавана је у логорима Тропоја и Бајрам Цури. Главни инструктори у тим логорима су били немачки ђаци са Косова. Кроз немачку обуку само у 1999. години прошло је око 50.000 Албанаца. Умберто Томази у својој књизи ''Косово - црна рупа Европе'' тврди такође да је комплетна ОВК немачки производ и да њени припадници раде за немачке интересе. Он даље каже у истој књизи: „Сада, пошто су изгубили нафту из Ирака, Немци су у великој кризи, а знају да су резерве на Косову њихова последња нада, кренули су у напад користећи бивше чланове ОВК, обучаване у Немачкој“. Овде се наравно између осталог мисли и на 10 милијарди тона лигнита испитаних резерви на Космету.

У листу Јуропијен од 24. септембра 1998. Роџер Филаго, експерт за тајне службе каже: „Немачке цивилне и војне обавештајне службе изузетно су се заложиле за обуку албанских терориста како би демонстрирале свој утицај на Балкану“. У то време је преко Албаније БНД испоручио за ОВК моћан прислушни систем. Такође је и Вилијем Вокер пре изласка са Космета непосредно пред бомбардовање оставио ОВК-у 120 ГПС-а и 20 сателитских телефона. Један сателитски телефон, који је заплењен од припадника ОВК, лично сам видео за време рата. Чим је пао у наше руке: деактивиран је даљинским системом.

На сајту фонда Зов отаџбине који је био регистрован у Немачкој постојала су имена и рачуни немачких банака са који се финансира ОВК. Све у организацији БНД. Главни агенти БНД који су задужени за тај фонд и слање новца ОВК били су Шаип Муја, Сабри Кичмари и Вабид Махмути. Овако је гласио текст плаката који је дистрибуиран испред фонда и организације ''Отаџбина зове''  или ''Зов отаџбине'':   „Te ndihmojme per clirimin e atdheut permes fondit VENDLINDJA THERRET schweiz bankverein 8010 zuerich sbv zh - stauffacher nc - 171.247 . 0 320 konto/ 80-456-8 adresa : fondi vendlindja therret postfach 9263 8036 zuerich flepagesa mund te porositni ne adresen e lartshenuar ose ne gazeten zeri i kosoves ne keta n. tel. : 062 823 74 00 ose 079 447 72 34“.- „Да би помогли да се отаџбина ослободи итд. итд...“. Само преко овога фонда, а према извештају БНД, од 22. фебруара 2005. године прикупљено је милом, или силом, око 400 милиона долара за ОВК. С' тим што је у овом летку у питању швајцарски огранак фонда. Иначе су имали укупно дванаест експозитура широм света. И гласило ОВК Коха диторе је Сорошеве паре добијало преко једне банке из Немачке. Снајперске пушке Г-22 које у великом обиму и данас стижу на Космет, Британци сада производе искључиво за немачке потребе и могу се набавити само преко њих.

Извештај који је издао БНД а који су пренеле Вечерње новости и који је датиран годину дана пре рата говори између осталог и о томе да: „Албанска мафија руководи трговином хероином који се некад трампи и за оружје“. Затим се каже и да „они овим новцем финансирају сепаратистичке активности“. Овај извештај није изашао у јавност док није завршен посао на Космету. Фердинанд Шмит (Ferdinad Schmid) шеф одељења за опојне дроге ЛКА (Landes Kriminalamt) Бајерна каже 1996. године после хапшења албанских нарко дилера: „По мом мишљењу сигурно је да они од зараде на дрогама финансирају набавку оружја“.

У свом тексту Јирген Елзесер (Juergen Elsaesser) објављеном у магазину Конкрет, 3. марта 1999. године, каже: „Немачка војна присутност могла је UQK добро доћи.....HOW GERMANY backed KLA – KLA (Kosovo libaration army) употребљава се у енглеским говорним медијима као синоним за ОВК“. Он даље цитира шта о томе пише енглески лист The Europian: „да је немачка цивилна и обавештајна служба умешана у обучавање и наоружавање побуњеника како би осигурала свој утицај на Балкану. Због тога је дошло до озбиљних мимоилажења између ЦИА и БНД. Оснивање ОВК у 1996. догодило се истовремено са именовањем Hansjoerga Geigera за шефа БНД. Агенти БНД били су задужени да изабирају регруте за командну структуру ОВК. Обука побуњеника се врши у Немачким касарнама у Hechingenu и Tuebingenu у близина Нинберга и Бона, као и у делу тражилаца азила у Singenu”. Прва одлука на новој функцији поменутог Гајгера била је одлука о отварању обавештајног центра БНД у Тирани.

Исти аутор у својој књизи Ратне лажи - од косовског сукоба до суђења Милошевићу између осталог говори и о следећим стварима:

- распад Југославије је дело немачке спољне политике;

- када је немачка влада максимално помагала ОВК, америчка администрација је исту организацију, додуше на кратко, ставила на списак терористичких организација;

- ОВК је убила више Албанаца пре рата него српске снаге према поверљивим извештајима ОЕБС-а које је објавила телевизија АРД;

- без немачке подршке не би из оне разбојничке гомиле добровољаца могла за две године настати једна армија са ударном снагом.

Немци дакле хоће да потврде и ојачају свој утицај на Балкану. То доказују и речи француског генерала Пјер Мари Галоа: „.....зашто се Француска уопште уплитала у рат против Ирака кад је сама наоружавала и опремала тај Ирак? Зашто је пристала да погази један вековни савез бомбардујући Србију и разбијајући Југославију за рачун Немачке? Зашто? Какав је био интерес Француске у оснивању муслиманске државе у Европи - Босне и Херцеговине? Или у стварању велике Албаније науштрб свог српског савезника?“. За рачун Немачке?!

Немачки недељник Фокус пише 1999. године: „иначе немачким обавештајним службама су добро познати мутни послови косовских Албанаца али се претерано не труде да обавесте своју јавност о томе“. Даље се у том тексту пише да БНД зна како иде новац за ОВК и да се за то користе многобројне туристичке агенције основане на територији немачке. И Шпигл слично пише чак и прати 300 добровољаца на Космет преко Барија и Албаније.

Мафијашку спрегу наркодилера и ОВК, БНД у тајним извештајима кодно зове Камила.

Заменик горе поменутог Хансјорга Гајгера који је основао ОВК био је Рајнер Кесерлинг, син генерала Луфтвафе који је бомбардовао Београд 1941. године и команданта Италије, којег су Британци пустили из затвора 1952. године, иако је био осуђен прво на смрт, после на доживотну робију, због стрељања преко 300 Италијана. Наравно за Београд му није суђено. Кесерлинг је обучавао Шиптаре у Турској бази код Измира где је он некад службовао. Ту су били присутни и немачки командоси из састава КСК. Иначе је ту јединицу својевремено формирао генерал Клаус Нојман један од команданата НАТО снага на Космету. И касније формирану обавештајну службу ОВК која се зове Црни орлови у потпуности контролишу ЦИА и БНД, додуше, равноправно и у истој мери.

Вечерње новости су презентовале тајни документ БНД у броју од 18. новембра 2005. године а који су преузеле од швајцарског листа Die Weltwoche из текста новинара Јиргена Рота. Он се позива на обиман извештај БНД на 67 страна који датира од 22. фебруара 2005. године као и извештаја обавештајне службе УН. У тим извештајима се говори о 500 до 700 килограма хероина који свакодневно иде преко Косова, или са Косова, у Америку и  Европу. (У време непосредно после Великог рата, своје терористичке активности качаци су финансирали шверцом дувана). То је највећи картел на свету, каже се у извештају. Крвопролића на Косову су позадина за трговину дрогом. Главни играчи су Хашим Тачи, Рамуш Харадинај и Џавит Халити. Док су камиони крцати дрогом јездили Косовом снаге УН биле су заузете немирима или претњама истих. „Документи БНД, КФОР-а и УН завршавају дубоко у трезорима владиних канцеларија европских и владе САД“ - закључује Јирген Рот. Опет БНД све зна али ништа не предузима.

Треба истаћи да су Немци, то јест БНД, били главни помагачи и организатори и при формирању, помоћи и обучавању и једне друге војно-терористичке формације такозваног ФАРК-а. То је формација Бујара Букошија и Ибрахима Ругове, на чијем је челу био Тахир Земај. Њега је касније ликвидирао Харадинајев клан због преплитања нарко интереса али и као будућег сведока у Хагу. Немци су, дакле вуда и у сваком времену, или како рече Дејвид Бајндер, Политик, 8. 11. 2007. године: "Немачка је као нико други оставила траг у историји Балкана током два светска рата и као освајачка и као окупациона сила – посебно на Косову. Учешће Немачке у НАТО бомбардовању Србије 1999. било је тешко продати у Бундестагу".

Многи се варају у својим ставовима и мишљењу о односима ОВК и Ал Каиде. Није ислам њихова тачка додира и фактор који их у великој мери повезује. Хероин је главна спона и веза између ОВК и Ал Каиде. Ислам је само колатерална штета. Други, не мање важан аспект њихових односа јесте тај да је ОВК спона између ЦИА, БНД и Ал Каиде, то јест, да служи као медијатор у међу-наркотичким релацијама. Поменуте службе преко ОВК контролишу токове нарко-новца јер не могу да контролишу директно у последње време по мало непоуздане далекоисточне партнере. Сам, горе поменути, Џезаири, у интервју за ЗДФ неколико пута је напомињао да треба снимљени материјал прво показати БНД-у и добити сагласност од истих за приказивање. Вероватно им то дугује за 500 евра месечне апанаже које добија за цинкарење Ал Каиде.

Не умањујем утицај Американаца, он је велики и у неким сегментима значајнији, поготову у међународним притисцима да се Србија бомбардује. Али је у формирању ОВК кључну улогу имала БНД уз благослов немачке владе. Зато ми није јасно откуд сада толико чуђења за све што се догодило и што се догађа. Откуд чуђење када Немачка уцењује Србију, поставља услове који се своде на једно: признање Косова као независне државе од стране Србије. Сви који данас говоре да ''Европа нема алтернативу'': варају се. Алтернатива Европи је Косово које неће бити независно све док ми то не признамо. А што се тиче Немачке? Као да су то неки други Немци у односу на оне пређашње са којима су се кидали и сецали наши дедови и очеви?! То требате имати на уму кад год видите наше политичаре како се грле са немачким политичарима.