ЂОРЂЕ БАЛАШЕВИЋ - Песник паорског срца

 

Пише: Игор Ђурић

"Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

i ta će mi mladost teško pasti..."

Arsen Dedić

*

*

Поднаслов нема никакве везе са суштином текста који следи. Једноставно, свидело ми се. Што да не?! У питању је Ђоле, све је дозвољено у границама естетског, поетског, филозофског, и најважније: у границама доброг укуса.

*

Онога дана када сам ја добио прве симптоме од те исте болести је преминуо један од највећих српских песника ових поднебља, свакако највећи у последњих пола века: Ђорђе Балашевић.

Нисам грешком, из незнања или нехата написао: песник!

Да, песник! И: један од највећих.

У новијој српској лирици он је макар једно копље испред осталих, поготово оних из академија, удружења и антологија.

Многи се неће сложити са мном, пре свега због не-песничких конотација везаних за контроверзе око неких Балашевићевих иступа а који немају ама баш никакве везе нити са његовом поезијом, нити са његовим националним опредељењем.

Он је био свој. Око тога су се лепили неспоразуми и контроверзе. Ако желиш да будеш свој онда мораш да будеш спреман да платиш велику и скупу цену и тешко да имаш места за компромисе. Уколико му шта замерам то је управо чињеница да је понекад знао да буде непринципијелан када су компромиси у питању и недоследан када их јесте или није чинио. А можда је једино тако и могло бити, можда га нисмо довољно и на прави начин разумели?! Што се тиче поезије: ту је све чисто као суза. Ту нема непознаница, ту нема дилема, ту нема компромиса и то је најважније када је Ђорђе Балашевић у питању.

Један други велики српски песник последњих десетлећа желео је својевољно и добровољно да буде део једне друге националности па самим тим и књижевности (за то ће неки злобници неосновано оптуживати и Балашевића), желео да буде део једне друге културе, а ја га ипак сматрам српским песником. То је Арсен Дедић. (Док сам лежао у болници, неколико дана после обољевања, прочитао сам да је преминуо његов брат Милутин). И не помињем га случајно баш на овом месту и овим поводом. Пре свега, није случајно, због контроверзи које је су изазивале Балашевићеве изјаве и оно што је говорио на концертима а за које мислим да су најчешће погрешно схватане и да су део ширег контекста.

Чак и када га нисам разумео или када нисам схватао због чега нешто сасвим непотребно говори сетио бих се „багрема ломљених“ и ја као дете и (некакав) песник Метохије нисам хтео нити смео ништа да замерим детету и песнику равнице јер су његови видици и хоризонти пространији (мене су ограничавале Проклетије, фигуративно и физички).

Чак и да није тако, ми морамо поштовати туђе речи изборе и ставове (принципијелно, а лично имамо могућност да будемо селективни, и сам сам то) јер само тако онда имамо право да одамо почаст и другим изборима других људи попут Меше Селимовића, Иве Андрића или Емира Кустурице. Оно прво мени није по вољи често али се трудим да узмем од тога оно што је најбоље: уметност.

Откуд доброг укуса у претходим речима?

Претходне речи су нужност која је била неминовна за јавну личност тог калибра и са којом Балашевић није имао везе али са којом се сусретао за живота. Његов јавни живот ван уметности јесте био под притиском одређених проблематичних тумачења и то се не може прећутати чак ни у оваквим приликама, без обзира колико све то има реалних утемељења. Већина тога "проблематичног" није имала додирних тачака са његовим животом, његовом уметношћу, његовим друштвеним ангажманима - али је утицала на неке људе и однос према песнику. Чињеница је да су се многи, са различитих идеолошких и националних страна трудили да злоупотребе и искористе његово име.

Неки лупетају ових дана да је он у ствари био Словен у души и да се тако и понашао. Није! Он је велики уметник, па тек онда Србин, православац (написао је много лепих стихова који су одисали традицијом и вером), Лала, Новосађанин, Југословен, светски човек, космополита у најбољем смислу те речи, принципијелан борац за мир и правду, за једнакост међу људима, онај који са друге стране није полагао на веру и религију као такву без духовне и етичке позадине, који се трудио да превазиђе нацију (понекад трапаво) али који је својим делима увеличао свој народ, који је признао да је у политици дебело погрешио, итд.. У свему томе, он често од шуме није видео дрво (дрвеће) али он свакако није од оних ко је секао дрвеће и ломио багрење. Он је, забога: песник! Човек широког обима прихватања и давања. Уметник! Њега не можете у калуп осим оног жига који је добио рођењем и из којега се не може као ни из своје коже.

Он је отац хаџије и противник верског фундаментализма било које врсте, он је  био пријатељ данашњег патријарха српског и исто колико и бискупа католичког. Он и има различитих крви у својим венама и дужност му је била да их све испоштује јер то је за њега представљало богатство а не хендикеп. Њега, са друге стране, није лако сврстати у неки табор и схватити финесе његове животне филозофије.

Велики српски песник је писао и певао. Певањем нам је своју поезију презентовао на лакши начин (ко још чита данас поезију?!), разастирао је ту поезију пред наше ноге и у наше душе. Уз његове песме ми смо расли, стасавали, плесали са будућим мајкама наше деце. Певао је поезију, песмама је оплемењивао музику. Писао је велике романе у неколико стихова, створио најсложеније књижевне ликове у пар строфа.

Колико сам само пута певао његове песме? Не знам ни сам?! У средњој школи на приредби поводом дана школе уз гитару сам отпевао песму Еј, жао ми коња уз видно згражавање шаролике публике која није знала о чему је реч. У војсци сам зарадио књигу и наградни излазак у град јер сам са бине отпевао Рачунајте на нас. На радним акцијама ништа нисам физички радио јер сам свирао и певао, између осталих, и његове песме. Чекао сам нове године, ђускао на журкама у Студењаку, певао пијан и загрљен са непознатим сватовима на свадбама, славио рођење детета. Знам вероватно већину његових песме напамет. И већина њих је везана за одређени животни период, важне догађаје и емотивна стања. Његове песме, хронолошки, то је мој лексикон... он је део мог живота, и моје породице, и мојих пријатеља... оженио сам, најзад, попову кћи...

Само генијални и аутентични таленат је могао да ниже тако лепе и у својој једноставности дубоке и широке стихове са толико лакоће која је разоружавала и после које није остајало места за полемике и критике. Осећања су се таласала, сваки дамар би се померио, песма је кроз вене струјала у оном правцу где је била послата: да нас расплаче, узбуди, насмеје, разгали, сети, замисли, баци у размишљање или раздраганост... да нас заљуби...

Многи истрошени новинари писали су му ових дана још истрошеније некрологе. Без душе, неталентовано, без емоција, без припадности. Незграпно су користили његове стихове мимо мере и потребе, понављали општа места, избегавали непријатне теме. Нису волели то што је радио (пре свега), нити разумели (што је мање важно), није био део њихових живота (најважније). А о Балашевићу је довољно и ћутати уколико немаш шта рећи. Поготово: уколико немаш шта искрено рећи.

Поред Бранимира Штулића и већ поменутог Арсена Дедића, Ђорђе Балашевић је знатно утицао на моје схватање уметности, поезије, музике и на моје касније животне изборе као и на друштвене навике и систем животних вредности. То је било прихватање једног животног и културног обрасца који је био обогаћен њиховим различитостима у истој уметности и у њиховим друштвеним ангажованостима. Они су били део моје лектире исто онолико колико су испуњавали моје потребе за музиком и забавом. Са неким стварима се нисам слагао, неке нисам прихватио али ми путоказ свакако јесу били. Наравно, било је још много других и озбиљнијих утицаја који су формирали мој дух и моју личност, много озбиљнијих писаца и књига, али и горе поменути песници и музичари су веома важни у мом животу.

Одузело би много времена и било би на овом месту и овим поводом посве непотребно и сувишно набрајати детаље из његове биографије, библиографије и дискографије, говорити о томе када је која песма стизала мој живот. Ово је сасвим лична ствар и лични текст који ће бити дат на увид јавности и око којега нећу водити никакве полемике. Довољно је рећи да је прва песма коју сам научио свирати на гитари била његова Прва љубав.

Волим га и као глумца. Ако ћемо право, он је код мене рангиран по следећој вредносној скали: песник, глумац, певач. Оно што је снимио као глумац или редитељ такође је обележило наше време и обојило атмосферу.

Још истог дана по објављивању вести о његовој смрти канио сам се да напишем нешто о њему (свакако не овако слабашно) али сам се разболео и провео 19 дана у болници (отуд можда и те слабашности мојих мисли). А није да ми није Ђоле тих дана падао на памет. У другој и лакшој фази опоравка, када је криза прошла, сетио сам се да је отишао и да је на пут кренуо са сличног места где сам се и сам налазио па сам повремено с телефона слушао његове песме. Ето, помислих, по први пут и у болници.

Не треба од туге правити науку, он је био, отишао али ће и остати. Само му време и људи морају наћи право и његово место. Ово на којему га званични културни комесари и друштво сада постављају: није адекватно и примерено његовом имену. Његово место је узвишеније и мора бити тачно адресирано: то је српска књижевност. Он је песник, није песник паорског срца (није само то или је то најмање) – он је велики песник који превазилази атаре српске културе, он је велики песник ових простора и изгледа да је био довољно мудар за живота па није спаљивао већ је мостове градио. Некада и тамо где им није било место али су свакако служили за прелазак, макар и на погрешну страну. Али, да није тако, можда ја као Метохијац не бих имао права да га данас својатам као да ми је род рођени (а исто чини и неки Далматинац). Нисам ја баш за братство и јединство али јесам за уметност... поготово за српску поезију када се надалеко чује... брацо, деране мој...

 

 

 

ФИЛОЗОФИЈА ДИЛДА (дилдо-а)

Пише: Игор Ђурић

Или: ЗАВИСИ КО ЈЕ СА КОЈЕ СТРАНЕ

Дилдо о којему је овде реч није помагало. То је начин размишљања и систем вредности. Дилдо је овде статусни симбол и параметар, то је ријалити, то је фотеља министра, задње седиште службеног аутомобила, партијска књижица, спортски резултат, завршни рачун фирми контроверзних бизнисмена. Дилдо је све. А није ништа.

Данас, скуп и дугачак ауто, дубок новчаник и велики калибар утоке нису више продужени пенис већ су скраћени дилдо или само дилдо.

Живимо у ери силикона. Силиконске су долине, протезе, сисе, пениси, жене, мушкарци... Живимо дакле у ери сурогата.

Шта би могла бити филозофија дилда, о којој овде говоримо? Како је можемо дефинисати? Који је партијски програм дилдоизма?

То је филозофија по којој се треба равнати на следећи начин: други ће радити оно што је ваш посао, природа и еволуција нису више важне, породицу можемо заменити пластичним луткама, жене мушкарцима, а без обзира на то диже ли вам се или не, јаки сте или сте слаби, паметни сте или сте глупи  - можете бити ''алфа мужјак'' уколико имате дилдо до којег долазите уз помоћ политике, естетске хирургије или новца. Што сте моћнији то вам је дилдо дужи. И супротно: што вам је дилдо дужи то значи да сте напредовали у друштву.

Дилдо ће вам заменити све: пенис, знање, искуство, снагу, поштење, веру, пол.

Дилдо је све!

Дилдо је моћ!

Дилдо је власт!

Дилдо је богатство!

Ипак, дужина и квалитет дилда нису толико битни да би тиме импресионирали околину или задовољили незадовољне. Дилдо се данас користи да би се задржала позиција, поразили непријатељи и да би се само-задовољио его. 

Дилдо се више не гура у вагину или шупак. Дилдо се данас попут глоговог коца забија у срце и душу!

Дилдо више није утешитељ, средство за задовољење или продужетак! Дилдо је сам по себи, сврха, смисао, циљ, идеја!

Дилдо је диплома – пенис је знање!

Дилдо је функција – пенис је струка!

Дилдо је пластика – пенис је природа!

Дилдо је силикон – пенис је сиса!
          Дилдо је лаж - пенис је истина!

Дилдо је институција – пенис је инспирација!

Дилдо је намештење – пенис је уметност!

Дилдо је глупост – пенис је мудрост.

Дилдо је отуђени појединац – пенис је солидарна заједница!

Дилдо је парадигма друштва у којему смо заглавили. Уопште, у овом размишљању, дилдо није дилдо, није ни фалусни симбол, већ је начин живота, размишљања, облачења, неукуса. Дилдо су књиге које читамо, песме које певамо, филмови које гледамо, жене са којима лежемо, идоли којима се клањамо. 
         Или: дилдо су књиге које су награђене, песме које су снимљене, филмови који су добили новац, жене које су образац система вредности, мушкарци који су кукавице, идоли којима се клањамо (ово последње је, дакле, исто)!

Дилдо није чак ни оно што ћемо добити или ће нам на крају остати. Чак ни то! А, и чему? Па ми као људи полако али сигурно постајемо: дилдо-и. Пластичне направе и силиконска помагала које импотентни естаблишмент гура у рупе система, оног ''система'' који само ствара привид да смо људи и да одлучујемо о нечему, а, у ствари смо помагала која им служе да и поред импотенције могу да  (нас) карају! 

О УМЕТНОСТИ И ПИЧКАМА

Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!

Пише: Игор Ђурић

*

Уметници у Србији су углавном пичке. Зато нам је уметност лоша, опозиција не постоји а власт је грозна. Зашто? Пичке од људи немају храбрости, па не смеју да загазе у праву уметност која би подразумевала да се уметничко и животно поклапају, да уметник мора живети као што ствара. Затим, чим су пичке које немају храбрости онда не смеју ни да нагазе и нагузе власт, ма каква она била, поготову лошу власт, какве су биле све од кад излазимо на изборе, и дуже. Кад си пичка онда ниси мушко. Кад ниси мушко онда ниси човек. Кад ниси човек не можеш бити уметник. Кад ниси уметник онда нема уметности. Осим уметности подилажења.

*

Дефиниција наше уметничке и политичке сцене данас: курвање и циганлук.

*

За мушкарце је дужина веома важна. И, дубина. Дужина пениса и дубина џепа. Због самопоуздања. Женама је то још важније, и нема то код њих никакве везе са емоцијама или самопоуздањем. Памет је тек на неком нижем месту и служи да се што маштовитије послужиш дужином и дубином, или, да на што бољи начин оправдаш своје губитништво. Код жена, памет ти не служи чак ни за то. Брига их. По данашњим мерилима спонзоруша памет је нешто сувишно и непотребно. Смета баш колико морал и етика.

Дакле, дужина и дубина су победиле памет, етику и морал. Тако је одвајкада било, да се не лажемо. Само што је данас апсурдно да је дубина код жена значајнија од дужине. Ипак, по њима, бољи је дубљи џеп а о дужини се много не размишља. Нема се кад од куповине и трошења.

*

Покушавам да читам савремене и актуелне преводе, стране писце, хитове који се немилице штампају код нас. Али, не иде! Лоша литература, уопште то и није књижевност. Некада је макар било по нечег вредног. Сада је све предвидљиво и до зла бога досадно, те глупо, на крају. Препуно општих места и урбаних квази-легенди, поготову мистике са примесама теорије завере и разним „терористима“ по мерилима запада. Тако увек испадне да су лоши момци они који убијају америчке војнике на својој земљи а ови доносе слободу и демократију тонама бомби и хиљадама мртвих. Обично се све то здроби.

Вероватно је у питању и криза превођења, јер не могу да верујем да је све то баш тако грозно. Садашњи преводиоци много користе компјутере и они не препевавају, не посрбљавају, како се ваља чинити, већ буквално преводе. Не постоји ни трунка жеље и знања да се превод прилагоди поднебљу и менталитету. Превод је поновно писање једног дела, само на другом језику. То је рад на задату тему.

*

Људи очекују, читаоци посебно, да писац изгледа као његово дело, и, супротно: да дело буде пишчев одраз у огледалу. Мож' да бидне, ал' не мора да значи. И кад буде: веома је ретко. Тако да обично долази до разочарења: упознате нешто што нисте очекивали, обично и просто, често неразговетно, још чешће чангризаво. Ништа на њему нема од његових написаних редова. Све другачије, чак! Догоди се, ретко, и супротно. Иза слабих и бедних редова упознате громаду од човека, у коју се заљубите на први поглед и којој се дивите. Купи вас својом појавом, својим ставом, изгледом или памећу, по некад и позом, најчешће: изговореним.

*

У кафани, од жена могу да отрпим само: шанкерице, конобарице, курве за шанком и баба Сере. Чак и кувар мора бити мушкарац. Ни певаљке не волим, деконцентришу дреком и деколтеом. У кафану одеш да будеш са људима и утекнеш од жене. У кафану идем да се ужелим своје жене. Треба се ићи у кафану докле год се може и има могућности. Тако потврђујеш да си мушко. Оног трена кад установиш да више пара трошиш на лекове, него на алкохол, схваташ да твоји мушки дани полако пролазе. Постајеш бесполна старкеља. Додуше, у кафани треба и пожељно је причати и о женама. И, најбоље је: само о њима. Треба се клонити политике, поготово приче о болестима, како негде примети Момо Капор. Онога часа када ти успомене постану важније од тренутнога часа, дебело си кренуо доле. Никада више нећеш уз брдо. Кад кафанске згоде и незгоде постану легенде, ти већ одавно не идеш у кафану. Успомене не улепшавају живот, оне само помажу да лакше окончаш. Живот траје док ствараш и живиш своје будуће успомене.

*

Писање је само мањи део комплетне личности писца. Другим речима, писац је само мањи део онога што је написао или објавио. Када иза писца остане само његово дело и ништа осим тога, онда он није велики писац. Само је писац. Ни то по некад није мало.

*

Не разумете?!

Ако је друштво у коме живимо пропало, дотакло дно, ако је систем вредности срозан, ако се морално ваљамо у блату а култура и уметност доживљавају своје најгоре дане – онда су ОПШТЕ ПРИХВАЋЕНА УМЕТНИЧКА ДЕЛА ДОБРА само у оквиру система вредности и горе наведене културе. Ако сте успешан и прихваћен уметник у пропалом друштву онда сте исти као и то друштво, испљувак његов. Са друге стране, ако вас друштво не прихвата као успешног у том систему и ако вас пљују (а не испљувавају) онда сте можда на правом путу. Наравно, овде се не рачуна политичко пљување.

Ово се може рећи и овако:

Знате, прерачунавају се назови "уметници" који говоре да у српској уметности и култури ништа не ваља. Ако српска уметност не ваља – не ваљају ни они. Ако неко створи велико уметничко дело – онда је велика и српска уметност. То не зависи од буџета већ од талента. Не зависи, дакле, од друштва каква нам је и колика уметност – већ искључиво од ствараоца. И кад је књижевност у питању: исто је. То што није објављена књига вредна помена последњих деценија, не значи да је српска књижевност сада лоша. То значи само да нису објављивана права дела. Она постоје, чекају негде да буду нађена. Некада треба да прођу деценије да се то догоди. Ако је за утеху, права дела се било где у свету ретко објављују често и редовно.

*

Поред уметности мора постојати и уметничка личност, која стоји иза исте а да би се духовни процес заокружио.

Шта је лажна уметност?

Кад неко кроз музику пропагира рокенрол бунт и нихилизам, или „репује“ о гето-у – а има батлера, возача, дворац, куварицу и позамашан рачун у капиталистичкој банци а о којем воде рачуна вукови са берзе. Лажна уметност је кад продате своју слику неписменој и криминалној бараби за велике новце. Лажна уметност је кад напишете књигу која не помери нити једну границу а да не би сте таласали учмалу уметничку, малограђанску и политичку средину. Лажна уметност је кад пишете о универзалном добру а лично сте себична битанга.

Права уметност је када живите своје стварање.

*

Сад мало излива скромности.

Разлика између популарне књижевности и онога што ја пишем је иста као разлика између „нашег шлагера сезоне“ и концерта AC/DC. Моја књижевност је соло деоница Ричија Блекмора кад је ономад свирао „Дете у времену“ у Токију, док је остало што пишу моји савременици на нивоу песама „Криво је море“ и „Погледај у моје очи“, а моја поезија пуна псовки је лирскија од свих сладуњавих шлагова из ружичастих збирки и слична је гласу Јана (Ијана) Гилана из горе поменуте песме док ово друго личи на распон гласа Фране Ласића док пева песму "Загрљени"..

Наравно, само мали део конкуренције заслужује ово упоређење. Остало је чисти турбо фолк. Да је макар „српска двојка“, па с' триста ђавола. Зато ми слабо иде са продајом књига: истичем тешку мисао изговарајући безобразне речи у психолошком миљеу - а немам сисе и дупета. Оно, дупета имам, боже ми прости, да не чују ови...

*

Ја намерно и свесно бирам своје место у књижевности које ће бити најближе уметничком и филозофском а најдаље од естрадног. А то има своју цену. Отуд форма којом се служим и садржај који излажем, отуд мој однос према моћницима који одлучују. Ја не желим место које се може обезбедити добрим бакшишем већ да бакшиш дајем конобару кад се напијем.

При том, ја не знам шта ћу успети да изнесем и пренесем на леђима по том трновитом и каменитом путу?! То што сам изабрао тај пут још не значи и да га заслужујем. Али је вредно поштовања то што покушавам јер је близу естраде увек лепше, има ића, пића, лепих жена, лагодности самом чињеницом да не ходате камењем и трњем. Славе?! – ако вам се посрећи, позорности свакако. Естрада је паковање, производ који се мора продати у што већој количини како би се зарадило и опстало. Уметност је опстати да би се стварало.

Некад из естраде остане нешто вредно и трајно. Некад из уметности остане нешто вредно и трајно. У првом случају: случајно, у другом: истински. Углавном, већина створеног и са једне и са друге стране брзо се заборави. А заборав је једина права цена једног дела. Време и заборав, или: незаборав!!! Само оно што остане макар и код малог и уског круга људи али задуго и вечно имало се рашта стварати. Ни реда не бих написао да се не надам да ће то неко читати после моје смрти. После многих смрти.

Естрада и слава коју она доноси јесу за данас, за сада. Уметност је за сутра и вечност. Ретко је када које време разумело генија који је живео и стварао у њему. Ако би се одлично међусобно разумели то би значило да припадају једно другоме али уметник (писац) никада не припада своме времену и људима који у њему живе.

Већина реченог је истина зато што о уметничком садашњем тренутку углавном одлучују они који не схватају, који не разумеју, који не заслужују. У сваком времену, од када је века и света, лоши људи владају. И док су властодршци по крви, краљеви и цареви, могли и бити добри људи, у демократији добар човек не може владати јер мора бити покварен да би се дочепао власти и моћи. И тако у свим структурама: од шефа смене до председника републике. Тек се понекад предају, веома ретко, кад испред њих стане геније који толико зрачи - да му не могу ништа. Али, таквих је мало, у неколико векова тек по један или двоје. Код неких народа у читавој историји нити један.

*

Прочитах негде РОМАНО-СПИСАТЕЉИЦА?!

Изгледа некако дугачко, па самим тим и „озбиљно“. Занимање, макар по имену, као и „кардашијан“. Наиме, на крају се успех мери колико је „фото-шоп“ моћан, остало није важно. Где не помогне не тај програм за обраду фотографије, е, ту већ буде материјала за прави роман (најчешће социолошко-трагичног карактера), али без списатељице, евентуално, остане РОМАНО-СИСАТЕЉИЦА.

*
Не вреди!!! Ако га не кажеш како треба: ко да га ниси рек'о. Дакле, ствари стоје овако: после пичке, после вина, најслађа је домовина. Или би требало тако да стоје: ако стоји! Кад не стоји: најебава околина (народ). Наиме, дискутабилна је је треће набројена сласт. За прве две се побринуло. За трећу канда није остало снаге и воље. То и кад је импотентно, што је да кажемо чест случај, јер се у хедонизму владања брзо истроши и све му је доступно, домовину увек стави на последње место. Чак и у оваквом поретку ствари, који је природан и људски, домовина је одлично рангирана. Кад човек намири своје анималне инстинкте може да поведе рачуна и о свом станишту. Ето, чак ни љубав није ту негде. Али, на жалост, није тако. Нова парола би, у ствари требало да гласи: после шупка и кредита, најслађа је ЕУ кита!!!
*

ДИЈАЛЕКТИКА

.....Револуција. Пролетери свих земаља – уједините се! Боље рат – него пакт! Боље роб – него гроб! Друже Тито љубичице бела. Ужичка република. Жито за фронт. Стрељање за суву шљиву. Труманова јаја. Урнини пакети. Доле кулаци! Национализација. Експропријација. Доле приватници и буржоазија! Колонизација. Расподела вишкова земље. Сакупљање пољопривредних вишкова. Реформе. Колхози. Задруге. Принудни откуп. Ударници. Норме. Пребачај. Напред у нове радне победе! Реформе. Живела Прва петолетка! Индустријализација. Електрификација. Самоуправљање. Реформе. Фабрике радницима. Њиве сељацима. Поштена интелигенција. Студенти – радници! Црвени универзитет Карл Маркс. Гастарбајтери. Топли оброк. Регрес. Тринаеста плата. Мензе. Синдикалне полутке. Синдикална летовања. Реформе. Штедња. Стабилизација. Реформе. Имаш кућу – врати стан. Нема кафе и детерџента. Нема бензина. Бонови за гориво. Пар – непар. Девизе. Реформе. Кредити које поједе инфлација. Реформски курс. Менице без покрића. Пропала предузећа. Црвена буржоазија. Зајам за препород Србије.  Стара девизна штедња. Језда. Дафина. Инфлација. Девалвација. Реформе. Транзиција. Приватизација. Саветници. Сарадници. Тајкуни. Камиони. Авиони. Реформе. Експерти. Либерална економија. Реформе. Мере владе. ММФ. Светска банка. Рационализација радних места. Европеизација. Реформе. Денационализација. Рецесија. Отварање поглавља. Кредити. Кредити за рефинансирање. Камате. Судски извршитељи. Швајцарци. Еурибор. Реформе. Финансијска консолидација. Порези. Акцизе. Таксе. Реформе. Реконструкције. Страна инвестиција. Реорганизација. Уштеде. Отпуштања. Реформе. Смањење плата и пензија. Реформе – проформе. Реституција. Проституција....Револуција.....

ЗАШТО НАС ПЛАШЕ РАТОМ?

Пише: Игор Ђурић

01.08 2017. године

Ко нема децу која ће да бране своју земљу - имаће децу која ће да буду туђи робови!

Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!

У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују „хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата, али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.

Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно. Остало није важно!

Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без обзира на све?

Ко још верује да се може поновити 1999. година у данашњем односу снага у свету?

Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али неће нама то исто пустити.

Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи од нас!

Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће покренути и после предаје Косова?

Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све? Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре ''умни људи'' како ће то и ко ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!

Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.

Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?

Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и полицији за исто? Добровољаца?

Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због чега онда купујемо и набављамо ''мигове'', тенкове, оклопна кола, хеликоптере; због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?

На ово питање постоје само два одговора:

- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне, наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи чињеница да ''немамо деце за ратовање'' и да смо продали део територије, осим што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме територије!

- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са другим народима неће да ратује!

Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?

Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?

Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за ратовање, ако нас неко нападне?

Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?

Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати, чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо капитулацију и пристанемо на све услове?

Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац, Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису имали децу за рат?

Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана, колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо ли Косово или не?

Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се одриче дела територије?

Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је ''демократија'' да се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?

Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно ратом отето. Не миром, господо! Ратом!

Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере, мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима, наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће ни бити, а, и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо униформе носити пелене на послу?

ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? 

То су питања свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!

Земља која нема децу да је бране, не треба ни да постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!

Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени положај - нема назад!

Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена интелигенција!!!

Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се, пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју добробит!

Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују, нама треба мира после тога!

Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно – само да буде мира!

Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше, немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова, Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!

Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било подједнако ''делотворно'': од пристајања на ултиматуме до Тројног пакта и Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!

Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би опстали и имали где да децу рађамо!!!

ПАТРИЦИД У СРПСКОЈ ПОЛИТИЦИ !!!

Пише: Игор Ђурић

Постоје ''слике'' и ''прилике'' наше стварности, па и оне политичке. Када су заједно онда су сублимација, боље рећи дефиниција наше збиље. Сублимација – јер се мења агрегатно стање од ''слике'' до ''прилике'' – и назад; а дефиниција - јер кад се споје ''слика'' и ''прилика'' у ''слику и прилику'' добија се коначан облик и изглед. Неко то назива лицем и наличјем, али то није тачно, то су само осветљене и неосветљене стране једног истог небеског тела.

Лапот (сеницид, геронтоцид) је стари обичај који живи у нашој савременој политичкој збиљи. ''Прометејев комплекс'' – такође. Сведоци смо. Антропологија као грана политикологије. Политичка сцена Србије је као старогрчка трагедија. Трагични ликови, антихероји и хорови који отпевавају у један глас.

Најчешће син води оца да изврши патрицид. Може бити "политички" син и исти такав отац. Далеко су они, ови наши, од Крона и Зевса. Више сличе некаквом сеоском патријархату, где се браћа гложе и туку мотикама око деобе бабовине. Син води оца и иза леђа крије секиру. Отац може бити доброчинитељ а син онај коме је добро учињено. Отац може бити ментор а син онај који је до њега учио. Неће му више требати. Доброчинитељ је већ политички мртав. Краљ је мртав – живео краљ!!! Да би година била родна, млади краљ мора симболично да убије старог (нова година - стару годину) и да легне са мајком Земљом.

Шта су ''слика и прилика'' српске политичке збиље, било где и било када?  Не чини се то из виших, старо-трагедијских разлога, због Богова или Свемира. Не!!! Они то чине због службеног аутомобила и пространог кабинета. Због посвластица и зрна власти. Брига њих хоће ли година бити родна или неће али знају засигурно да на почетку следећег годишњег циклуса или у време солстиција - добровољно неће отићи. чак ни симболично.

Шта су ''слика и прилика'' садашњег српског тренутка. Нема ни једног храброг човека који ће украсти ватру или одати тајну Богова. Ма какви?! Ако и краде: чини то искључиво из личне користи. Ако ватру украде после ће је људима продавати по вишој цени. Нема  људи ни за много мање дело. На пример да неко искаже своје мишљење а да то не буде удворништво или политичко разрачунавање. Али да каже своје мишљење за које зна да ће платити велику цену и можда страдати.
      Челична је политичка дисциплина коју неки и страхом називају, није ни наш изум ни нова појава. Чак и када су људи-тирани попут Хитлера, Стаљина или Тита (да не помињем богове Зевса, Јупитера или Перуна) утамањивали и прождирали своје ''очеве'' или ''синове'',  нашао би се неки храбри усамљеник да се супростави, дигне глас и каже своје мишљење – без обзира на цену (која је по природи ствари бивала висока). Јуче, прекјуче, данас, код нас таквог није било. Код нас, кад се дигне глас, то је или лапот или кљуцање Прометејеве јетре.

Не!!! Често не диже глас ни онај који је остављен, који је пао (оправдано), који је жртва патрицида. Он је једноставно лапотиран у другу димензију.  (Или се нада да још нешто може кљуцнути својим олињалим кљуном). Димензију ван света власти и политике, међу обичне смртнике и фукару. Тамо одакле је и дошао, и где му се не враћа. Правде ради, урађено му је оно што је и сам урадио не тако давно. Ту политика најближе додирује живот. Ништа ново и до сада невиђено. 

Код ''политичког лапота'' најгоре је, а то се код нас редовно догађа, да се посао не доврши, и ''старац'' одбије да оде на други, неполитички свет. То се догађало скоро код сваког патрицида, увек када су актери давили политичког оца у одсуству. Тај који је преживео лапот после хоће да прождре своју децу, попут Крона, само мало другачије јер су они већ узели власт а митолошки Крон је прождирао да не би узели власт (наравно, пре тога је кастрирао оца). Елем, преживео је и сад хоће да доврши посао.

Прометејев комплекс, на жалост, нема везе са митским Прометејом, оним који је створио човека из глине, који је украо боговима ватру да би је дао људима, и који је попут Христа плаћао свој грех. Прометеј је жртва и добротвор, којем орлушине кљуцају јетру свакога дана. То би могла бити ова земља и овај народ. Ови о којима причамо су те орлушине које кљуцају јетру једног прометејског народа. То је ''слика''. ''Прилика'' је да се у Србији нико не усуђује да пркоси боговима. Славна времена су давно иза нас!

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ: ЧОВЕК!!!

Пише: Игор Ђурић

ЧИТАЈ О ПИСЦУ И ПИСАЊУ КЛИКОМ ОВДЕ

...И, ЦРЊАНСКИ...

Милош Црњански о себи, 1918. године:

М.Ц. је млад. Војвођанин. Живео је по селима, градовима, по мору и шумама као и сви други.

Превртао је прашне књиге, ишао по гробљима.

Ако му споменете Ганг или покојног Ластавицу, он ће о обојици говорити тужно. О сваком. У детињству је носио дрвени мач и већ у дванаестој години спевао један плагијат, по оној песми: Ој, девојко, ој, овако: Ој, на Боспор напред, ој! Тада је био националиста. После је читао прашне Страже и сузно гледао лепо лице Светозара Марковића. Тада је био интернационалиста. После је упознао рат и жељу умрети.

Данас је срећан. Све му је једно, хоће ли га славити или ругати му се. Он не верује у Бога, али у будућност. Све јаде наше, сав понос, сву срамоту нашу, све зна. И питали га о смрти или љубави, о Загребу или народном јединству, о песимизму или оптимизму, о литератури или футуризму, он ће на све то одмахнути презриво, очајно, али пријатељском руком.

Ко га је родио? Мати једна од камена као Мештровићева; ко му је отац? Ох, он је син Дон Кихотов.

Коморан, 7. јула 1918.

У врело и кризно лето 2009. године, новине тј. њихови „културни“ подлисци (који су све - само нису културни), али и интернет портали и форуми, опет су (по ко зна који пут) били опседнути ликом и делом Милоша Црњанског. И овога пута више са акцентом на „лик“ а мало или скоро никако на „дело“. Из нафталина су извађене оптужбе над којима је бдео дух Ристића, или Крлеже, или Зоговића, о томе како је Црњански био националиста, пронацистички и пронемачки настројен, човек који је волео Франка а мрзео републиканце. Замерало му се што је извештавао за Време из Шпаније у јеку грађанског рата а поготову се замера што је покренуо и уређивао часопис Идеје, 1934-е године. Наравно, није се заборавило ни то да је са симпатијама извештавао и из нацистичке Немачке, одакле је писао о томе како Немачка жели мир управо у периоду када је започео прогон Јевреја а Хитлер се енормно наоружавао и спремао за рат (Бертолино).

Јавили су се и они који бране Црњанског са такође, мање више, познатим аргументима. Црњанског су идеолошки противници љубоморни на његов књижевни рад још за живота етикетирали етикетом националисте, фашисте, али и: антикомунисте. Сада се духовна и физичка деца тих првобораца јављају са повременим освежавањем бајатих тврдњи о национализму и заблудама (Аврамовић). Све су то стереотипи и већ офуцане фразе јер критичари Црњансковог политичког опредељења, критикујући га данас, не узимају у обзир историјско-политичке контексте у којима је Црњански тада деловао а ни временску дистанцу која је створена од тада. Када је он извештавао из Немачке цела Европа је била у пријатељским односима са Хитлером а он и није био у Немачкој када је почео прогон Јевреја. Нападајући Црњанског, набраја се даље, у ствари се напада српско национално биће и српска култура.

У расправу се даље укључују термини као што двојна, рафаеловска и микеланђеловска личност Црњанског па и то да се Црњанском не замера његов национализам који је романтичарска љубав према свом народу и својој земљи али да оптужбе за кокетирање са национал-социјализмом и даље стоје. (Бертолино)

Браниоци, пак, тврде да Црњански није светиња и табу тема, да су његови ставови често били колебљиви и под разним утицајима, некад противречни али да све то није довољно нити убедљиво да се говори о његовој идеолошкој оријентацији, поготову прихватању општег места да је писац био реакционар (Аврамовић).

Овде завршавамо ретроспективни преглед полемике на релацији Никола Бертолино - Зоран Аврамовић (који је касније аванзовао у Министарству културе). Обоје познаваоци живота и рада Милоша Црњанског они су, у ствари, парадигма односа јавности према Милошу Црњанском који никада није био уједначен и бесталасан, већ је увек био оптерећен поделама, полемикама и различитим ставовима. Увек га неко напада (и тих је увек више) и увек га неко брани (било је и таквих). Ни он не остаје дужан никоме.  Црњански јесте био контроверзна личност - па није ни чудо.

Сам је за Борбу Милу Глигоријевићу рекао 1973. године: Завист је, исто тако, честа као и пријатељство, и у литератури, јер је природна - а ја нисам био анђео. Да, то је најбоља формулација целе приче и свих контроверзи око Црњансковог живота: ја нисам био анђео. Он није био анђео! Свакако најбољи познавалац лика и дела Милоша Црњанског, Мило Ломпар у изванредној књизи Црњански – биографија једног осећања, страна 333., пише: Испуњен великим самољубљем, Црњански је остао на удаљености и од себе самог, способан да себе карикира, са развијеним осећањем за цинизам, иронију и гротеску, сасвим деструктивну, да гледа не-људским погледом, који је каткад био божански, а каткад демонски.

Данас је, мање више, све познато. Ипак, вреди се подсетити, исказати неки лични став. Свако жели да се очеше о великог писца: нападајући га или бранећи. Ајд', онда и ја то да учиним. Црњански је као државни службеник два пута боравио и Немачкој, и то 1928/29., и, у периоду 1935. до 1938. Затим одлази у Рим. За то време Црњански је скоро редовно писао текстове за поједине листове и часописе, а објавио је и Књигу о Немачкој. И, заиста, он као службеник Краљевине Југославије и није имао неког великог простора за сопствене ставове већ је углавном писао репортаже у којима је износио факта или извештавао о догађајима. Не може се, такође, пренебрегнути ни очигледна чињеница да он јесте био фасциниран новим поретком у Немачкој али пре свега оним што се урадило у привреди, грађевинарству, техници. Не би Црњански сигурно одобравао прогоне Јевреја и концентрационе логоре. Милан Јовановић, који је радио са Црњанским у Берлину, писао је да Црњански о Немцима није имао богзна какво мишљење: он је то мишљење и сам, нескривено и отворено, саопштио, називајући Хитлера лудом, а његову околину бандом.

Ипак, све то подгревати данас, по мало је дегутантно и анахроно, ако се наступа са политичких позиција и зарад политичких циљева - а често се управо то чини. Понајпре се, тим подгревањем, покушава ухватити „националистички континуитет код српске интелигенције“, па је Црњански некако најбољи пример за то. Али, може ли се тадашње схватање „националног“ и „десног“ упоредити са данашњим поимањем истог и има ли места корелацијама?! На, крају, ништа не говори у  лошем контексту о писцу све и да се ставио на неку од страна у шпанском грађанском рату. Није наше да судимо како би било боље Шпанцима да су републиканци победили и да ли би они били срећнији да је њиховим животима управљао Стаљин уместо Франка.

Затим, тих година, на пример, сасвим је уобичајено писати о колонијама и колонијализму као нечем опште прихваћеном и нормалном. Данас су се односи променили. И зато је неумесно коментарисати нечије политичке текстове од пре седамдесет година а да то има за циљ дневно политичка разрачунавања и доказивање нечег сасвим трећег (чак ни: другог). У научне сврхе треба се бавити са свиме што су велики људи говорили и писали – али без задњих намера. Бавити се самим Црњанским, као појавом и уметником, то је већ нешто друго. Велики људи имају ту судбину да им се све из животног пута изврће по неколико пута и да се трага за најмањом ситницом из живота и рада.

Опет, чињеница је да десничари држе Црњанског за свога. Истина је и да је у периоду Идеја он себе држао за таквог. Међутим, национал-социјализам, за који га оптужују, по својој изворној вокацији и идеолошкој дефиницији и није десничарска идеологија. Обашка, што је Црњански више био југословенски националиста, а мање српски. Шта је он под томе подразумевао – то је већ друга ствар. 1917-е године он пише Јулију Бенешићу: али реците свакоме да нас има много, којима само Загреб држи осмех на лицу. Оно што се дефинитивно може закључити из писама овоме господину и уреднику Савременика јесте да је и Црњански у то доба захваћен југословенским национализмом и романтизмом. Истом човеку он две године касније пише: Волео бих издати збирку у хиљаду латиницом и хиљаду ћирилицом примерака. Ја сам скроз за латиницу, али видим једну разумљиву грдну реакцију Срба засад и мислим да јој треба... зачас попустити да доцније сигурније са тиме свршимо.... Пише он и о српству, на пример у тексту Социјална база нашег национализма где каже, контроверзно само како он зна: Логичан је наш повратак српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.

Идеје доносе и текстове о Светом Сави?! Је ли то недемократско и националистичко?! Један део „друго-српског“ мњења и данас мисли да је тако. То да су Идеје биле десничарске нико не спори. Треба оспорити нечију потребу да се то Црњанском узима за зло. Њему се може спочитати, евентуално, да није био доследан у својим ставовима и да се касније трудио (лично он) да заборави оно што је писао бранећи своје тадашње идеје. И то треба да узме у обзир страна која данас велича његове националне текстове. Велики је јаз између онога што је тада писао и онога како се касније понашао.

Највећи проблем код оцењивања Идеја као националистичких, јесте манир да се подвлачење српских интереса, идеја и проблема, већ дуже време на овим просторима аутоматски сматра: националистичким! Писати о Светом Сави, или о Немањићима, по таквима, је аутоматски „доказ“ српског национализма. И зато је понекад беспредметно учествовати у оваквим расправама. Јер су оптужбе толико бесмислене да је немогуће се логичним следом одбране било шта постићи. У ту замку, по мени, упао је и Црњански. Бранио се често не знајући у ствари шта је његов грех. Уколико се Србин залагао за Југославију, у то време, то је тумачено „српским хегемонизмом“, уколико је пак иступао против исте, онда је оптуживан као „српски шовиниста“ – у оба случаја му је лепљена етикета националисте, наравно тумачена у лошем контексту и углавном са бланко осудом.

Усташки лексикографи су писали о Црњанском као националисти и симпатизеру национал-социјализма. Апсурд! Апсурд је и то да га је лично Ђилас који је на души имао многе људске животе нападао иако Црњански за живота није ни мрава згазио. Мило Ломпар у својој књизи Повратак српском становишту пише следеће: Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: ''скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели''. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о нјавећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.

Није само Црњански „жртва“. Крлежа је немилосрдан када су лексикографске јединице из Србије у питању. Тако се у његовим Marginalia lexicographica могу наћи трагови о томе како се односио према тој материји на примерима Дечана, владике Данила, архиепископа Данила II, Београдско-карловачке архиепископије, Арсенија Чарнојевића, итд. По таквим питањима је био ригидан и циничан, али је знао онако крлежијански да објасни због чега то чини.

Већ годинама у нашим крајевима траје једна саботажа свега што је државно, а у интелектуалним круговима свега што је национално – вајкао се Црњански у једном од прокажених текстова. Можда је у овој реченици објављеној у Идејама сам Црњански најбоље разјаснио континуитет раздора на српским просторима. Јер, није проблем што Црњанског нападају Хрвати, проблем је што су у тим нападима увек најгрлатији бивали Срби. Људи са истим менталним склопом се и данас налазе на истим странама у овом националном неспоразуму. И то управо у време када Норвешка штампа марку са ликом Кнута Хамсуна који се са својим ставовима према нацизму не може ни упоредити са Црњанским. Шта знају наши „европљани“ о томе?! Ништа. Они само као папагаји понављају оно што им се каже: да кажу.

Интересантно је да они који спочитавају национализам Црњанског на основу часописа Идеје пренебрегавају чињеницу да су у том часопису писали Иво Андрић, Десанка Максимовић, Исидора Секулић. У Идејама су објављивали своје текстове и Момчило Настасијевић, Хамзо Хумо, Сима Пандуровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић. Јесу и Драгиша Васић и Милан Грол – али шта то може да значи?! Ништа! Владимир Ћоровић и Александар Белић?! Јустин Поповић?! Петар Коњовић?!

Још је интересантније да већина тих који данас, и јуче, пљују по Црњанском оптужујући га да је гајио симпатије према фашизму и за служење тадашњем режиму никада не помињу Иву Андрића, његове високе функције у тадашњем режиму и дипломатији, као и његову активну улогу при потписивању Тројног пакта. Андрић је био много боље позициониран у тзв. „реакционарном режиму“ пре рата и радо је виђен гост на свим дипломатским окупљањима, па и на нацистичким.

По овој теми, Миленко Поповић у својој књизи о Црњанском каже: Раније, кад се налазио на левици, својој левици, један део левице сматрао га је за нихилисту, а један део деснице, ондашње, држао га је за лепрозног. Овога пута један део левице држао га је за отпадника. Грађанско-десничарски расположена влада Богољуба Јефтића и Љотићев фашистички покрет нису га сматрали за свога. Поново се нашао сам. Ни монархија није била иза њега. Александар је био покошен у Марсељу од једне тајанствене деснице, а Павле није имао потребе за Црњанским. Цензура је забрањивала „Идеје“, десничарски часопис, а десничарска полиција га је спаљивала.

Треба напоменути да је Црњански писао за много листова, најчешће невољно, не би ли обезбедио приходе или задужио кога од утицајних људи. Па је тако поред Политике, Времена и Идеја, писао и за Савременик, Наша крила, Књижевни југ, Јадранску стражу. Писао је и за Економист Милана Стојадиновића, за Реалити из Јужне Африке и Искру из Минхена. Сарађивао је и са Американским Србобраном, Гласом канадских Срба и часописом Наша реч из Париза. Из овако шароликог броја разних часописа, разних и по концепцији, и по идеологији њихових покретача, није тешко наћи речи против Црњанског ако се тражи са идеолошког становишта комуниста или мондијалиста. Само, да ли су њихови ставови исправни? Зар не треба прво то утврдити.

Но што би рекао један од учесника у поменутој полемици, нећемо ми Црњанског бранити од њега самога. Није данас за проучавање интересантна идеологија Милоша Црњанског из разлога које сам навео, и које уосталом наводе његови браниоци. Највише из разлога јер све то већ стотину пута прежвакано. Ако жели данас неко да пише о Црњанском, а да то не буде пуко понављање већ изнетих чињеница, треба да проучава карактер и личност Милоша Црњанског. Ту би се можда могло наћи нешто „свеже крви“ за покретање дискусије о славном и великом српском писцу. Јер, и писци су људи а Црњански је био човек коме се дало што-шта приговорити када је његов карактер у питању.

Милан Јовановић Стоимировић, човек који је радио са Црњанским, у својој књизи Портрети према живим моделима, на страни 215., о Црњанском каже следеће: Њему је увек требало много новаца, он је увек желео да важи више него други; он је и за нормалан свој службени напор тврдио да је то велики успех, а оспоравао је и ниподаштавао скоро сваког живог, скоро свачији рад и вредност. У свакоме његовом ставу је било дрскости, надутости, осионости и нечега силеџијског, због чега је лако долазио у сукобе са људима око себе, па је после ударао у велика звона своје приватне полемике, којима је ишао на нерве чак и онима који у њих нису били ангажовани и који су их посматрали као faits divers. Његово основно расположење је увек било кисело, он није био ни ведар, нити љубазан човек.  Soubcorneur, он је скоро свакоме подметао неке рђаве намере, и то према њему лично, а често је тврдио да и људи њега сумњиче те за ово, те за оно, док је он тако само претпостављао, пошто људи које је он нападао најчешће нису ни мислили о њему; укратко, мало му је било што он сумњичи, него је сумњичио друге да они сумњиче њега! Није било ништа необично да он о некоме говори са стиснутим зубима, а није било необично ни да људима говори једно у лице, а друго иза њихових леђа. И то не без срачунате ироније. Са друге стране му се није могла одрицати лична храброст у свађи; он је додуше у томе ишао толико далеко, да је из препирке брзо прелазио у вређање, а да са њега пређе на претње и тучом, па чак и на саму тучу.

Његов однос према најближима: мајци, брату, ујаку и другима је дискутабилан. Његово одрицање пређашњих ставова још дискутабилније, он се удвара комунистичким властима и када они то не траже од њега. Био је снисходљив према ауторитетима на власти, према одређеним писцима или важним личностима. Знао је да се додворава до бесвести ако је видео неког свог интереса. Према супрузи, и генерално према женама, његов став и понашање никако нису за похвалу. Није веран супруг а хоће и да трачари.

Према новцу се односио крајње неодговорно: зајмио је, тражио, трошио преко могућности и знао је да не врати узето. Према доброчинитељима се понашао незахвално. Најзад, знао је да перо употребљава недостојно за великог српског писца пишући наручене пашквиле и рецензије,  дотерујући мемоаре врло контроверзних личности. Ово су само неке од теза о којима би требало размислити и то без зле воље, без потребе да се каже нешто лоше о писцу већ, управо супротно, такве великане треба проучити са свих страна да би се комплетирала слика за будућа покољења.

Црњански је волео да оговара. Нарочито жене и јавне личности. Чинио је то често и оставио доста трагова у својим писмима о томе. Слободан Јовановић говори Црњанском, једном приликом, оговарајући кнеза Павла, да је то човек који је читао Фауста док је српска војска крварила у Првом светском рату. Црњански у Ембахадама пише да је сам Јовановић читао Хајнеа док му је мајка умирала. Међутим, писац се није сетио да дода шта је он радио, и, у време Првог светског рата, а поготову када му је мајка умирала. Јадница је слала поруке пред смрт у којима га је молила да дође и види је још једном. Он се изговарао обавезама и болешћу а у ствари није хтео да откаже заказане излете и шетње по околини Рима и Италији. На последњи позив да дође изговорио се болешћу које према савременицима и очевицима није било.

Миленко Поповић, његов помоћник у Риму, негде је написао: Једном приликом, када је службено, изненада, дошао у Београд, срео је рођену мајку у трамвају и кад је ова, сва радосна, почела да виче: сине, сине, он се одрекао мајке речима: „Госпођо, ја вас не познајем“. Био је у друштву једне раскошно одевене београдске лепотице, а мајка је носила тепелук. Ово треба узети са резервом јер је мала вероватноћа да се Црњански могао срести са мајком у трамвају, па још у Београду, пошто је живела и умрла у Панчеву (јер јој је син продао кућу). Али довољно говори о томе како су га сарадници доживљавали и какав су утисак стекли о његовом односу према мајци.

Што се тиче Првог светског рата он не би смео да приговара било коме о томе шта је ко радио. Коста Павловић, шеф кабинета Симовићев и Јовановићев, је по том питању написао следеће: Док је Милутин Бојић оставио кости у Солуну, док је Иво Војиновић чамио у шибеничкој тамници, а Иво Андрић злостављан и прогањан од аустроугарских власти, док су Сибе Миличић и Вељко Петровић, и ако аустроугарски поданици, били добровољци у српској војсци, Црњански је фрајлифиговао и кад се царевина распала, настанио се у Београду.

Било је писаца који нису  волели карактер Црњанског а да при томе нису оптерећени идеолошким инсинуацијама и да су чак и поштовали његово стваралаштво. Такав је био и Борислав Пекић, писац који несумњиво стоји у истој равни српске књижевности као и Милош Црњански. Пекић у једном писму пише: Никада нисам подносио уображене и егоцентричне људе типа оног дрипца Црњанског (реч дрипац пишем ведре душе и чиста срца) који доказује да величина једног писца не мора стајати у управној сразмери са његовим карактером. Када су се два велика писца први пут срела, Пекић се обратио са господине Црњански, на шта му је овај одговорио да је он друг Црњански. Пекић је тада рекао: Ја сам још увек господин, и затим напустио просторију.

Много људи му је чинило а он је пуно пута био прави незахвалник. Без обзира какви су њени мотиви, богата леди Паџет је веома помогла Црњанском док је боравио у Енглеској. Давала му је новаца и неко време га пустила да бесплатно живи у њеној кући. Платила му је школовање и слала на годишње одморе. То је свакако било понижавајуће за великог човека али он једноставно тада није имао другог избора. Могао је једино завршити на улици. Ипак, Црњански се на крају лоше и незахвално понео према богатој добротворки, рекао јој је да је „покварена баба“. Стара госпођа му је одговорила: Да сам баба то сам знала, али сад први пут чујем да сам и неваљала.

Душан Матић је говорио Димитријевићу Кости: Чувајте се Црњанског као ватре живе, јер он не може ником бити пријатељ, ни донети добра. То знам из личног, горког искуства, јер сам ну некад, заиста, покушао да будем пријатељ, а боље да нисам, далеко му лепа кућа. Истом човеку је Божидар Кнежевић рекао следеће: Ко са Црњанским тикве сади, ђаволе бере. Најзад, и сам Димитријевић, који свакако није би цвећка јер се са многима замерао а увек тврдио да је он у праву а да су други криви, вели: И мене је, морам признати, запањила нагла промена понашања Црњанског, које је настало у тренутку када сам одиграо своју улогу и више му нисам могао користити. Тада сам себи испао веома смешан, јер сам по повратку из Лондона свима у Београду хвалио Црњанског говорећи како је то диван човек, усамљени паћеник у туђини, који ми је тамо био као родитељ. Могу мислити колико су се тада смејали мојој наивности они који су добро познавали промењиву ћуд Црњанског, за којег је Михиз тачно једном написао да је највећи прзница и свађалица у југословенској литератури.

У својој књизи Време забрана Димитријевић описује како је песник Мирко Бањевић дочекао Црњанског кад се по повратку појавио у Удружењу књижевника Србије: Да ме очи не варају! Овде, међу нама, видим тебе црни Милошу, издајицо наших другова? И ти си се усудио овде доћи, а знаш да си највећа протува, која нас је некада полицији издавала. Сиротињи си хлеб узимао да би господски живео, а сада док нам ова талентована деца, млади писци вапију за кровом над главом, ти захтеваш као са неким правом од наших власти и намештај за добијени, конфорни стан. Где ти је образ и поштење?

Карактеристичан је његов однос према Крлежи, иако се говори да се једном чак и потукао са њиме. Прво је хтео да буде у добрим односима са њиме, али како га је пургер игнорисао - онда је пуно тога ружног говорио о њему. Најзад, када је требао да се врати у Југославију, а знајући колики је Крлежин утицај, опет је говорио славопојке о њему. Тако је у полемици 1934. године Црњански одговорио Крлежи да га напада џукелским језиком. Пре тога, 1922., он пише Андрићу: Смејао сам се недавно Крлежи, који је био у Београду и држао говор. Та то је нека аустријска баба.... Оптужује га и да је био питомац аустроугарске војне школе а тек после је постао марксист и пацифист, заборављајући да је и сам био аустроугарски официр. Међутим, већ 1962. године говори Кости Димитријевићу да је Крлежа пламен и његов друг из младости. А Вулетићу за Дело 1965-е године каже да је и Крлежа заслужио Нобелову награду.

Удвара се новим властима у Југославији пре повратка. На питање Николе Дреновца, 1964., о нашој савременој књижевности, Црњански између осталог одговара да је појава шунд литературе недостојна једне марксистичке земље. Чуш, марксистичка земља?! У интервју-у за Дело 1965. године он каже да последица рођења на северној граници нашег народа имало за последицу претерани осећај национализма. Овде није битно да ли је то истина или није, колико је важно да се нагласи потреба писца да се огради и оправда од свог негдањег националног схватања. По мени је ово друго већи „грех“ од првог. Нико нема право да спочитава нечији здрави национализам и писац је могао једноставно да ћути о томе, када је било више него очигледно да југословенске власти неће тражити од њега да се изјашњава о томе или да се правда од било чега. Он, међутим, стално то подвлачи, тако за Вечерње новости 1972. каже: Оног часа када сам се вратио у земљу одрекао сам се свог политичког мишљења. Одрекао, дакле! Није га променио – одрекао га се. Ко је тражио да се одриче?! Зашто то тако рећи?!

У Ембахадама он на много места покушава да се огради од неких ствари и да дадне сигнал новим комунистичким властима да је „на линији“. Тако он пише: Хоћу да кажем, да је разлог, за улаз у Пресбиро био материјалне природе, а не политички, како то, каткад, моји литерарни противници износе. Паметно се и ограђује, каже: „литерарни противници“ а не: „политички“ - како би било логичније да се каже. Исто је тако нетачно, и то, да сам у Берлин отишао, јер сам желео да уђем у дипломатију...... Да сам хтео, ја сам, преко своје таште, још године 1921., могао ући у то министарство. А онда следи врхунац ''вађења'' и удварања комунистичким властима у Југославији: Прелазећи у Пресбиро, нисам имао намеру да одем у Берлин, а нарочито не из неких политичких разлога. Исто бих тако радо био ишао и у Москву. Док је писао ово као да је сметнуо са ума да је иза њега остала и одређена преписка, рукописи, да су остала сећања која је неко други прибележио. Наравно, он је желео у Париз, Рим, донекле и у Берлин, али заиста нисам успео да уђем у траг да је некоме написао или рекао да би тада ишао у Москву. Као дипломата – наравно, да се оградим.

Па и ово му је мало, него на истој страни објашњавајући да је на место аташеа за штампу при посланству у Берлину 1935. године постављен  а да то није ни знао и мимо његове воље, опет дословце понавља исту реченицу да није тражио нити желео Берлин већ би исто тако радо ишао и у Москву. Два пута на страни 168. Ембахада. Али, није ни то све. Већ на следећој страни он каже: Пошто сам, у то доба, све, и свакога, посматрао са националистичког гледишта (ТО ВИШЕ НИЈЕ МОЈЕ ГЛЕДИШТЕ), нисам незадовољан, итд......

Чему то? - опет се питам. Најзад, њега пред одлазак у Берлин прима лично Стојадиновић (и, ако, како сам рече није ни знао, ни хтео тамо да иде). Не знам колико је било устаљено у то време да аташеа за штампу пред одлазак на службу прима лично премијер. Мислим да у то време чиновник тог ранга не би стигао ни до трећег секретара. Међутим, пред одлазак у Рим, не само да га председник Владе прима у кући, него се састаје и са кнезом Павлом. Све ово заиста није политика – то је карактер великог писца. Зашто околишати? – он је у истину из Берлина и Рима био лични информатор Стојадиновићев.

Од мајке и полубрата Јована стално тражи новаца. Неко време и од ујака Васе. Кад год му се приговори да много троши он увек изнађе „аргумената“ да то оправда. На крају крајева, није му било тешко – био је писац коме маште није недостајало. Уписао је прво Трговачку академију, па медицину, па затим философију и историју.

Мајка је увек имала разумевања и само она зна како је долазила до новаца. На крају је распродала цело имање. Он јој се никада није одужио. Био је толико размажен да му је мајка чак и на фронт у Галицији свакога дана слала пакете хране, тако да он никада није јео са војничког казана. Чак сам признаје, да је она слала по неколико пакета дневно како би бар део њих свакодневно стизао. Он стално тражи, тражи... Не само новац, него и везе. Тако бива и у војсци привилегован, у позадини је често, још чешће далеко од фронта: у Ријеци, у Бечу, у Салцбургу, Ишл бањи, Сегедину... Најзад успева да га прогласе неспособним и прелази на цивилне послове у железници. Такав ће бити и у каснијим службовањима: стално ће тражити везе и протекције да добије боље место и лакши рад.

Са новцем и око новца се често понаша не-џентлменски. Дугује брату Јоци, Цвијановићу, Аћимовићу и многима до чувених девет стотина фуната. Моли господственог и крутог Андрића да му размењује паре по Румунији, како би добио на разлици у курсу. Са Цвијановићем и раскида сарадњу јер је потрошио паре од хонорара а онда је рукопис дао другоме, на крају ни дуг није вратио.

Међутим, када неко њему дугује, поготову за хонораре, веома је упоран и оштар. Упорно иште своје. 1962. године Танасију Младеновић који га наговара да се врати у земљу, Црњански каже: Добро де, хајде да узмемо и ту претпоставку, да ћу се вратити у земљу, али шта да радим, ја сам овде дужан разним људима шест стотина фуната. Младеновић се обавезује да ће тај дуг вратити социјалистичка Југославија. Дуг је, међутим, до следећег сусрета нарастао на девет стотина фунти и Црњански је од Младеновића тражио да се то плати из државне касе иако је у то време већ пристојно зарађивао а новац је пристизао са свих страна. Чак му је и позамашан хонорар из Југославије мимо закона исплаћен, баш тада, у фунтама.

У односима са људима знао је да буде свакакав. Ретко одмах напада ауторитете. То чини углавном када му неки наум не успе, када бива одбијен или му се не услиши молба. Зна да буде снисходљив када је његов интерес у питању и веома груб и непријатан када уђе у конфликт са онима које сматра неважним и нижим од њега. Међутим, бирао је са киме ће се завадити али су још више други бирали да се заваде са њиме. Да је имао непријатеља – имао је. То му се не може пребацити.

Није подносио Јована Дучића у млађахним поратним и кафанским данима и то му је у лице говорио, он је стигао да му у дипломатским данима пребаци и то како није јуришао за Србију. Међутим то му није сметало да му се касније обраћа за услуге када је Дука постао неко и нешто у дипломатији. Господин, какав је био Дучић, никада му то није узео за зло.

Аницу Савић Ребац којој је посвећивао песме, којој пише писма, са којом се дружи и чијег оца планира да искористи за неке списе које он поседује, опањкава код издавача Цвијановића оспоравајући јој књижевно и квалитет песама. На лошу критику Андрићеву, упућену Растку Петровићу поводом књиге Бурлеска господина Перуна, Црњански пише Андрићу: Читао сам Ваш чланак о Растку. Имате право, не зато што иде у моју корист. Врло брзо се испуцао, и сваки дан је све онанистичнији. Комплименти: нисам знао да ви тако јасно, без темперамента, умете да гледате на ствари. Ем је оговарао једнога, ем се додворавао другом.

Иначе, кад му треба и мисли да ће му бити у интересу он се, како је негде написао Радован Поповић додворава и улагује. И Јулију Бенешићу, и Светиславу Цвијановићу, и Кристи Ђорђевић са мужем јој, Иви Андрићу, Марку Ристићу, и министру Двора Драгомиру Јанковићу, Милану Стојадиновићу, Драгану Аћимовићу, Слободану Јовановићу....

То му, међутим, не смета да Андрићу напише како је Цвијановић лукав, а да Цвијановићу истовремено о Ђорђевићима пише, не без ироније, као госпођи добротворки и господину добротвору. Док је Слободан Јовановић за њега сека-перса Београда (Ембахаде). Уосталом, преко везе је ушао и у дипломатију и то пре свега преко Слободана Јовановића и министра двора Јанковића. То му није сметало да много касније у Ембахадама напише како се у то доба у Министарство спољњих послова улазило помоћу тетака и стрина.

Добрица Ћосић у књизи Славољуба Ђукића Ловљење Ветра, говори: Прочитао сам Сеобе 1949. године и био запањен да постоји такав сјајан писац на српском језику. Тада сам био члан Агитпропа. Уредници Минерве тражили су дозволу да штампају Сеобе. Најпре сам разговарао са Ђиласом. „То је добар писац, али разговарај са Кардељом и нека он одлучи о његовом објављивању“, рекао је Ђилас. Кардељ ме ја најпре питао: „Ко је тај?“. Када сам га обавестио о Црњанском као писцу, одговорио је: „Ако је такав писац, треба га штампати. Али питај Марка шта он ради у емиграцији“. Ранковић ми је рекао: „Што се емиграције тиче, он има само један грех: на конгресу ПЕН-а бранио је Радована Зоговића. То је све колико знам, али ћу питати Министарство иностраних послова“. После неколико дана ми је јавио: „Штампајте Црњанског!“.

Андрићу се удварао скоро цео живот. Тачније, до пред крај живота, тада су се два великана повремено сретала али више нису разговарали а нису ни били у свађи. Међутим, пре тога, Црњански је упоран, редовно пише Андрићу који покушава да остане на дистанци. Повремено га и моли за нешто. Није издржао да касније и њега не оговара, говорећи да му је у посети у Лондону остао само онолико колико је протокол то захтевао.

Најинтересантнији је његов однос са Марком Ристићем. Он се просто улизује том београдском буржују. Писма Ристићу представљају права мала ремек-дела улизивачког списатељства. Жели по сваку цену да постане присан са њим али и са његовим родитељима. 1924. године пише Ристићу: Драги мој Марко – мама моје жене је прекјуче умрла – зато ми је летовање узнемирено. Кад би дошли на Сушак било би врло лепо – са Вама и Вашом мамом ишао бих на дан два у Венецију. Такав је тада Црњански, нечија смрт, па макар била и таштина, довољна је да му само летовање буде „узнемирено“. А, будући велики писац жуди од жеље да се дружи са старом буржујком, мајком Марка Ристића. (Дочим, један други карактер, Тин Ујевић, у једном писму издавачу Цвијановићу вели да само поздрави Марка Ристића јер они нису у толико интимним односима да би се дописивали).

Он, Црњански,  преклиње и моли Марка Ристића да му се јави, да му пише, моли га да напише нешто о Сеобама. Биће касније недоследан и Ристић, написаће најогавније ствари о Црњанском. Ипак, Ристић је Ристић и не треба му то замерити, а Црњански је ЦРЊАНСКИ. Кад се завадио са њиме, Црњански је започео рат констатацијом да се богаташка деца играју комунизма, алудирајући на Кочу Поповића и Марка Ристића. Марка Ристића је почастио и епитетом: комуниста са душом праље... Марко Ристић је ситна душа.... Ристић му се одужио са есејом Три мртва песника и мноштвом оптужби због Идеја, а Коча Поповић му је дао стан кад се вратио у Београд. Није се Црњански бунио што му „богаташко дете“ решава стамбено питање. Овога пута у својству Министра спољних послова.

Мило Ломпар је позицију Милоша Црњанског, у, и према националним институцијама (па самим тим и према људима који су већ били етаблирани у њима) дефинисао синтагмом друштвени аутсајдер. Али не само према институцијама и ауторитетима већ у и односу на главни ток наше литературе. Црњански, по речима Ломпара, није могао саобразити књижевни и друштвени положај а то пре свега због тога што су га челници националних институција сматрали грађански проблематичним. (Црњански – биографија једног осећања)

О томе како су на Црњанског гледале комунистичке власти после његовог повратка у земљу, рецимо у односу на Андрића, најбоље можемо видети у дневницима комунистичког функционера Драже Марковића, који је описујући моменте смрти два велика писца најбоље објаснио однос државе и руководства према једном и другом:

13. март 1975. Године                           

Данас, рано изјутра, скоро после тромесечног боловања умро је Иво Андрић у 83 години живота... отишао је Иво Андрић, великим писац, добар и мудар човек, значајна личност нашег времена. Остало је иза њега велико књижевно дело... Андрић је био тих одмерен човек. Био је благ питоме нарави. Волео је људе и људи су волели њега... Био је Хрват из Босне... И сматрао се српским писцем... Био је дипломата у годинама између два рата: био је амбасадор Краљевине Југославије у Берлину. Није, био, међутим, ни реакционар, ни конзервативац... Био је југословенски оријентисан...

01. децембар 1977. Године

Јуче је у 84. Години умро књижевник Милош Црњански. Несумњиво велики писац и истакнути књижевник, он је у нашем послератном периоду био дуго времена спорна личност. Наиме, он је пре рата био крајње десно оријентисан и представљао је личност међу интелектуалцима Београда блиску фашистичкој идеологији. Био је близак Милану Стојадиновићу и сарађивао је у реакционарном Времену. За време рата живео је у емиграцији у Лондону. Држао се и за време рата и после њега врло коректно... Дуго времена његовом повратку су се противили припадници левих интелектуалаца између два рата (Милан Богдановић, Коча Поповић, Марко Ристић, Александар Вучо, Оскар Давичо, и др.).

Много је лепих тренутака његова супруга Вида провела са њим. Али и тешких. Док год је имао снаге Црњански ју је варао са другим женама. Он воли да оговара жене са познаницима. Поготову да износи пикантерије. Бенешићу пише: фрапирало ме је како сте Ви учтиви према дамама. Ја их држим све за .... Ристићу пише све трачеве, помиње мајке и ћерке, и афере. Супругу не поштује превише јер је оговара у писмима Андрићу а при томе се хвали како је имао аферу са неком професорицом француског из Македоније, са разним Швеђанкама, Данкињама, Шпањолкама, а ту је и једна принцеза из Венеције, и младе Енглескиње које проучава.

Писао је писма супрузи Миодрага Ибровца, Јелисавети. Удварао јој се јавно, он ожењен, она удата и верна мужу. А, једну је Енглескињу, према властитим речима, свуко и навуко. Затим је закључио све то говорећи Драгану Аћимовићу: Ах, да знате каква је сласт... на страху... Он чак неколико пута наговештава да је имао сексуалне односе са ујном у Бечу, као студент – али је то ипак било пре женидбе. Глумица Љубинка Бобић, говорила је је: Знао је Рака Драинац да се удвара, а не да уцењује као онај ђаво Црњански који је у Стојадиновићевом листу Време имао своју посебну рубрику разговора са београдским инетелектуалкама. А услов за његов интервју је био да дотична „интелектуалка“ спава са господином Црњанским... Кад ми је Црњански то предложио, отерала сам га у место рођења... Искрено, са мушке (и, женске) стране нема му се за то шта много замерити, алал нека му је. Црњански је једном рекао Моми Капору: Е, мој младићу, шта ти знаш о Паризу? Ја сам тамо, двадесетих, курцем отварао врата по Бул Сен Мишу!

Кроз целе Ембахаде провејава дух интриге и најнижих оговарања. Често је прелажена мера доброг укуса а на „уметничко“ му се то није могло одбити јер је писао мемоаре а не роман (ма колико он тврдио да није тако). Тако је  Булаг увек више волео да прича о Веснићки него о Веснићу а Маринковића је волео зато што је био чувени љубавник. Конзул краљевине СХС у Данској воли да се масира. Опет, Булагова секретарица је волела да се сунча на тераси посланства ко од мајке рођена. Балугџић је иначе писао за новине само да би зарадио пара јер његовој маторој метреси никада није доста и која је волела да се пљеска по бутинама. Ипак, на крају, Балугџић је велики полтрон. Није остављен на миру ни француски командант генерал Сарај и његове сексуалне компликације, а ни Дучић за кога пише да је једино што је радио у посланству у Грчкој јесте то да пратио лепе Гркиње низ улицу уз улицу. Генерал Живковић је педер. О Валентини, госпођи која је била директор једног часописа у Берлину Балуг и Црњански су причали нешто што не може да се штампа. Вељко Петровић у Берлину гледа за Немицама. А, Стојадиновић кад се наједе ајвара пуца ко из топа.

Не оставља чак ни кнеза Павла на миру, наравно тек када он више није власт, преносећи трач да он није Карађорђевић већ син неког Енглеза са којим је његова мајка неморално згрешила. Ту је и један „добронамерни“ трач о томе како је Ракић по Риму ишао без шешира како не би морао да га скида са главе кад се пева фашистичка химна. Кад је кнез Павле био у посети Риму, књегињу Олгу је меркао Стараче, генерални секретар Фашистичке партије. Већ помињани Дучић мерка у португалском хотелу две лепотице из Перуа: мајку и ћерку - па, по Црњанском, вели: није га жао ако му буду рекле да неће, али се боји шта ће, ако му кажу да хоће.

Ако је веровати Црњанском, један од највећих српских правника и аутора Слободан Јовановић није ништа друго радио него оговарао околину и церекао се. Најзад, оно што је славни писац написао о Петру II Карађорђевић, без обзира да ли је био у праву или није, велика је мрља и његовој књижевној заоставштини јер је више него очигледно да је то рађено по наруџбини нечијој. Једноставно, велики писци се не смеју спуштати на тај ниво, поготову што је Црњански већ био у годинама када је то писао.

Кад се вратио у земљу био је више него изненађен. Није могао ни сањати да га млади људи читају и воле. Доживљавао би овације где год би се појавио. Мило Ломпар у књизи Црњански – биографија једног осећања, описује властиту спознају Црњанског тог часа, у време његовог наступа на књижевном матинеу у Народном позоришту 1974. године:

Био је то тренутак када се могла препознати песничка харизма: ништа не нуди, никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним у часу када ваздушасто ништа у речима постаје стварност.

Као безинтересно, осећање не зна ни за какав савез са моћима, непредвидиво је и неуклопиво, одлази у рукавац уместо у матицу, јер је често пулсирање интензитета, ништа осим тога, као пулсирање које се одвија неправилно и у чудним распонима. Одједном препознајемо како је оно и нешто интимно, и снажно, и боље у човеку: осећање најдубљег дамара и сасвим сопственог дрхтаја у озарењу, као избијање сопства на светлост у скоковима и маховима. Такво је, понекад, стапање са другима унутар осећања, без икаквих очекивања од света: осетити да смо сами и издвојени у страсној мери којом нас та самоћа ипак спаја са другима.

На крају пута, у болници, на питање доктора „шта би желео?“, писац је одговорио: „Рујна вина“. Донели су му чашу ружице, пробао је неколико капи и рекао „Одлично!“. Убрзо је, након тога, умро.

У мртвачници је, а због болести његове Виде, тело једног до највећих српских и европских писаца идентификовао домар Удружења књижевника Србије: Пера Јакић. Убрзо након тога а после смрти његове Виде, стан у којему су живели Црњански додељен је другим људима а они су инсистирали да се све те хартије и намештај што пре избаце како би могли да се уселе.

Како је било са Андрићем, слично је прошао и Црњански. Када је почео распад СФРЈ највећи олош од стране српских непријатеља оштрио је своје перо на српског писца. Како то увек бива код нас: поједини Срби нису заостајали за другима у тој прљавој работи.

Није циљ овога текста да се каже нешто лоше о писцу. Његова дела су у првом плану. Ово су само нека питања, мисли и дилеме које, ето, ми обични смртници имамо право да посветимо људима са којима смо се много дружили и који нам значе много. Карактер Црњанског – то сам хтео да кажем...

ИВО АНДРИЋ: ЧОВЕК!