КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 31. август 2017.

КАКО ЈЕ НЕКАД БИЛО - ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ!


Јесте ли, некада, нове и тек купљене фармерке рибали четком у кади или кориту – да побледе?!
Јесте ли ишли у Трст за ''Супер Рифле'' или ''Карера''?!
Јесу ли вам Цигани уваљивали исте на пијаци?
Јесте ли носили фармерке широких ногавица са троугластим уметком друге боје на истим?!
Јесте ли носили фармерице које су се при дну ногавица сужавале уз ногу?!
Јесте ли носили фармерице заврнутих ногавица?!
Је ли вам мајка, иза ваших леђа, пеглала фармерице?!
Јесте ли носили фармерице наслеђене од старије браће или сестара?!
Јесте ли носили закрпљене фармерице?!
Јесте ли носили поцепане фармерице?!
Јесте ли носили кратке панталонице које сте направили резањем ногавица од старих фармерица?!
Јесте ли сањали о оригиналним  Levis 501?!
Јесте ли, уопште, били омладина која је носила само фармерке?!
Јесте!!!
Онда припадате последњим генерацијама са нешто мало душе.

Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо добар прут с' којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).
Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све.                                                 


Комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, феанцуски лежај, ормар, огледало, итд. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач а код узглавља велика лутка раскречених ногу. Ишли смо у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни сртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-опаретар би пустао двадесатак таквих цртаних филмова. Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956 године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизиор био је од тога произвођача. Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. Патике Шангајке.

Као и већина Срба моје генерације (плус-минус десет, двадесет година) прве фотографије направио сам са Смена-ом 8. Чинило ми се тада, а био сам негде на преласку из основне у средњу школу, да бољег апарата нема на белом свету. Да се разумемо, говорили смо само: апарат. Без префикса фото и томе слично. Још се сећам оних сунаца и облачића којима се подешавала експозиција, и оних бројева и фигура људи, самих или групно, којим се подешавала раздаљина.
Када сам се нешто касније докопао једног поприлично похабаног ПОРСТ-а са широкоугаоним објективом, мислио сам да сам достигао технолошки врх, да изнад тога нема више ништа. Све сам то мислио до набавке ганц новог ЗЕНИТ-а и то са обичним и телеобјективом. Било је то време навале руских и бугарских туриста по нашим пијацама (једна чрвена, две чрвене, итд).
Са правом фотографијом, по мојим мерилима, достигао сам врхунац са једном половном ПРАКТИКА-ом, за коју сам такође имао неколико објектива и блиц. Њу и данас чувам. Моје срозавање по том питању почело набавком пар идиота који су тада почели да бивају популарни, а били су и практични - ко и сви идиоти. Лако су се носили, у џепу, имали су свој блиц, ниси морао да подешаваш и изоштраваш слику. Ако би носио неки други апарат то би требало да буде у посебној торби, итд.
Ипак, све време мог бављења фотографијом (правом, папирном фотографијом, са филмом) то је била нека врста ритуала. Водило се рачуна о томе где ћемо, како ћемо и на кога ће се утрошити снимак. Водило се рачуна о светлости, о позадини, о раздаљини. И што је најважније: о уштеди филма и материјала за израду слика. (Чак и кад сам набавио дигитални апарат, па кад би хтео да се дувам, тетке и стрине би ми говориле кад би их сликао: Нека синко, немо на нас да трошиш филм. А кад би им рекао да нема филма, одговарале би: Па што се онда спрдаш са нама?). Није се окидало без везе и насумице. Али!!! Оно што је најважније: колико би се пут окинуло толико би слика израдили. И те слике су нам  остале до дана данашњег. Чак су и ти чувени идиоти правили вредније слике од данас најпаметнијих апарата.

Дигитални апарати су у почетку били скупи и ретки. Били су непрактични јер си поред њега морао да имаш и рачунар. Тек сам средином двехиљадитих набавио први. Касније је бивало све лакше и лакше, па тако данас имам неколико комада различитог квалитета које више и не носим са собом а снимке правим телефоном.
То је то! Идиотизација је претходила дигитализацији.
То је то! Имам на хиљаде снимака на компјутеру а од њих скоро ни једну слику на папиру. Немам нити једну од њих да заденем у новчаник па ко невољник листам телефон кад некоме хоћу да покажем слику свога сина.
То је то! Више духа времена и уметности у себи има једна заједничка фотографија из школе, црно-бела, него хиљаде данашњих које клинци постављају на фејсбук.
То је то! Некад смо подешавали апарат за сликање да испаднемо лепши – данас камере подешавају нас стављајући себе у први план. Данас више није важно кога сликаш - већ ЧИМЕ га сликаш. Лепи смо колико нам је скуп апарат. Заиста, лепота више није важна, све се може уредити фотошопом.



Једна трећина кучића, у времену када сам био дете, звала се Џеки. Њихови власници, они који су им наденули то име, сматрали су да су прешли из опанка у ципелу. Друга трећина кучића, у време када сам био дете, звала се Леси. Њихови власници, они који су им наденули такво име, школовали су децу и били на пола пута између опанка и ципеле, углавном боси. Трећа трећина кучића, у време када сам био дете, звали су Шаров. Њихови власници, који им нису наденули име већ су тако звали и претходног и све друге претходне псе, нису имали намере да скидају опанке, живели су онако како морају, радно и поштено, и делили са кучетом добро и зло, а куче је морало да заради парче 'леба.


Фотографи на аутобуској и железничкој станици у Београду који сачекују регруте из провинције и сликају без питања, па онда ваде блокче да дају потврду о плаћању и да узму адресу где ће послати слике. Сећате ли се тога? Добар део нас је имао као успомену тај исечак из парагон блока, потврду да смо платили фотографије које никада нећемо добити. И ако смо већ у првим писмима из војске упозорили родитеље да ће слике стићи.
Фотографисали су без питања а онда су заскакивали збуњене дечаке који не би знали шта их је снашло. Ако би се који побунио, знали су да буду дрчни и да припрете, наравно до неке границе. Није то било као данас. Није било на силу, већ на жваку. И ако су углавном били одрпани и офуцани, имали су причу. И знали су да регрути имају по неку цркавицу у џепу јер је то било време испратница у војску, кад су се правиле прославе поводом одласка на служење војног рока. Сви би даровали будућег војника неки динар. Умело је то да се сакупи. Међутим, није ни тим фотографима било лако. Знали су да налете на пијане регруте, нису предвидели да родбина иде иза њих, не ретко би завршили разбијене главе и поломљеног апарата.

Кад сам био дечак, у мом завичају, 'де 'тице поју и лету, кад би се срели са вршњацима и осталима, нисмо једни другима говорили „добар дан“, или „здраво“, или „ћао“, већ би уместо поздрава казали: „Јебеш ли шта?“. Одговор је углавном гласио: „Прошле године замало, ове године мало ређе“.  Ако би неко храбрији, пак, устврдио да то чини, следила би следећа реченица као одговор на то: „Знам, ти јебеш, јебеш, па промениш руку“.
На питање: „Шта радиш?“, одговарало се: „Никоме ништа – свакоме на пут“.
„Како си?“.
„Како други 'оће“.

ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА НОВИЈЕГ ДАТУМА, НЕ ТАКО НОВИ:
Пустити телефон да звони, па подићи на трећем звону зарад бољег чувења.
Окренути нулу кад слабо чујеш саговорника преко телефона.
Компакт-диск закачен на ретровизору, који „штити“ од полицијског радара.
Не пролазити кроз бандеру (једно је бандера а друго је укосо придржава) кад се иде у школу или на посао.
У отворену стаклену флашу киселе воде ставити кашичицу да вода не изветри.

Не пити пиво из зелене флаше јер је та „контролна“.

понедељак, 28. август 2017.

ДОК СРБИ НЕСТАНУ!


Ухапшен седамдесетогодишњи Србин на Косову. Због ''тешких злочина'', кажу. Какви су то „тешки злочини“ за које ни он сам није знао. Јер, да је знао, вероватно не би ни ишао тамо. Али то се дало претпоставити, само се није имало коме рећи. Док наши ''преговарају'' – они ће да завршавају своје започете послове. У истом дану, владин представник за нестала лица напустио седницу у Загребу јер је владин представник (хрватски) рекао да „сво зло долази из Србије“.
Наравно, слажем се, за све су Срби криви. Они су зло. Зато их је ваљало побити и истерати са огњишта. Зато их је ваљало убијати од када је света и века. Знали су то и они од раније, па и не тако давно, рецимо усташе, балисти и нацисти. Тако је у екпериментима доктора Менгелеа над логорашима било прилично Срба (које су потоње кумунистичке власти крстиле као ''Југословене'', ипак тешко је поверовати да је у тадашњим нацистичким логорима било њихових набољих савезника Хрвата који су били заузети својим логорима, поготову не за експериментисање). У експерименту заведеном под ознаком М-СС-820 од 22.05 1943 године, који је рађен да се утврди колико љуско биће може да издржи под екстремно ниским температурама, национални састав оних који су били подвргнути мучењу био следећи: 39 Руса, 27 Француза, 34 Пољака, 11 Чеха, 3 Словака, 22 Украјинаца (читај Руса или комесара), 9 Белгијанаца, 26 Рома, 79 Југословена (читај Срба). Иначе зачетници улогорења и оснивачи првих концетрационих логора су Енглези у Бурским ратовима. Тек да се зна.
Што се тиче хрватског ''бранитеља'', он је ''у праву''. Он мрзи Србе и за њега су они зло. Човек је био само искрен. Јуче сам разговарао са пријатељем по сличној теми. Чак и нацисти крију своје планове и радње везане за такозвано ''коначно решење''. Савезници скоро да нису успели да пронађу никакво наређење које би директно било везано за холокауст.  Хајндрих је потписао једно наређење 2. јула 1941. године у којем се између осталог каже: „Следеће ће бити извршено: треба ликвидирати све функционере коминтерне, официре вишег и средњег ранга и екстремисте из редова партије, чланове централног и обласних комитета, народне комесаре, Јевреје у служби партије и државе...“. Наравно, наређење је везано за напад на СССР, али треба обратити пажњу на формулацију: овде се говори само о Јеврејима у служби државе и партије, и то на крају.
Герниг потписује наређење неколико дана касније и оно је следеће садржине: „Објашњавајући надаље задатак који вам је дат 24. јануара 1939. године о решавању јеврејског питања емиграцијом и евакуацијом на најбољи могући начин у садашњим околностима, ја вам на овај начин скрећем пажњу и упућујем вас да извршите све потребне припреме у погледу организационих, финансијских и материјалних питања за тотално решење јеврејског питања унутар немачког утицаја у Европи“. Дакле,сви знамо о чему се ради, али окорели нациста покушава да буде што неодређенији, помиње само емиграцију и евакуацију, са потребом да се сакрију праве намере. Немци крију своје делатности, замећу трагове до краја рата. Са друге стране, такозвана ''Зелена фасцикла'' из Нинберга, у којој су Герингова наређења садржала је отворене инструкције о томе шта треба радити у СССР-у: „...многе десетине милиона људи на том подручју ће постати сувишне па ће или умрети или бити присиљени да емигрирају у Сибир...“.
А Хрвати, њихове најверније слуге из тог времена. Они не крију. Они се хвале. Они се такмиче ко ће више заклати Срба. Курцио Малапарте, који тада крстари Европом као ратни репортер, био је ужаснут посетом Хрватској и Павелићу. Док, како рекосмо нацисти покушавају да сакрију шта раде, поглавник се хвали: показује му у свом кабинету, на свом радном столу, посуду пуну извађених српских очију коју је добио баш тог јутра, као поклон од својих верних усташа. Док Милошевићу на суђењу у Хагу нису могли пронаћи нити једну наредбу за оно за шта је оптужен, у исто време имају Туђманов снимак са Бриона где он отворено наређује да се Срби етнички очисте.

Закључак: ми ћемо преговарати и разговарати – док Срби коначно нестану!

недеља, 27. август 2017.

СРБИН ИЛИ сРБИЈАНАЦ!?




Када су Тенеси Вилијамса питали „да ли је хомосексуалац?“, он је одговорио:
„Па, хајде да то овако кажемо: ја покривам целу обалу“.
Србин и србијанац, хвала Богу, нису на истој обали. Нису чак ни на истој страни реке. Педеру може да се омакне да опали и неку жену, србијанцу не може ни теоретски да се догоди да се осети Србином. Шумадинац: да! Банаћанин: да! Ера: да! Исто како волимо да кажемо да смо Срби из Херцеговине, Метохије, Црне Горе. Србијанац: не! 
     Сорошевски (или, како хоћете) Б92, који од муке изгледа да хоће да мења име, на свом сајту објави ових дана следећу вест:
„УХАПШЕН СРБИН ЗБОГ КРАЂЕ....“
А онда, у наставку текста, рекоше да је известан Ријад К., држављанин Србије украо неке силне новце у Немачкој, али је мученик ухапшен пре него је стигао до Србије.
Није зло дошло у Србију пре две, пет или шест година. Оно долази последње три деценије. Константно, плански, деструктивно. Сви су они исти. Али не желе да српски народ остане исти.
У чему је проблем. Ријад може бити држављанин Србије. Србин: не! Јер је тако рођен, тако је изабрао, на то је имао право. Добрица Ћосић у својим „Пишчевим записима“, вели:
„Поразан је и непатриотски и нехришћански однос Србијанаца према избеглицама. Има, чујем, људи гадова који жедним избеглицама у колони продају воду! На граничним прелазима у Србију сјатиле се изелице и пљачкаши који тргују са очајницима. Највише згражава морал српског грађанства и однос према избеглицама“.
Ријад је, дакле могао бити међу ''србијанцима'' који су дочекивали Србе (хипотетички, иначе је млад за тако нешто), са  ''србима'' и осталима, али није могао бити Србин ни тада, ни сада. Јер да је хтео да буде Србин не би се звао Ријад, него Милорад. И, то је његово право које му нико не сме оспорити.
Када Б92 пише о држављанинима Србије, муслиманске вероисповести из Рашке области, или о Мађарима из Војводине, они никад не кажу да су то Срби, чак ни србијанци, чак ни држављани Србије. Не!!! Увек су то строго Мађари, Бошњаци, Албанци, Роми. Чим неко од њих направи неко срање у иностранству, оде да ратује за ИСИЛ, или треба да се депортује: аутоматски постаје Србин. Никада њихов матерњи језик није српски, и не треба да буде, већ увек мађарски, бошњачки, албански, ромски! Језик је суштина ако ништа друго не знате!
Чарлс Симић у есеју о Васку Попи, који се попут Андрића и Селимовића осећао Србином (и то је већ нек друга прича), каже:
"Пошто је Попа веровао да је песничка имагинација веома чврсто уткана у језик и место одакле потиче, ово није био неочекиван развој. Могу га оптужити да је био културни националиста, али не и политички".
Дакле, ако Ријад говори српским језиком и изјашњава се као Србин, он не мора бити држављанин Србије да би био Србин. Као што није Србин ако се изјашњава као Ром или Бошњак, и матерњи језик му је у складу са тиме, чак и када је држављанин Србије. Србин у Србији, Црној Гори, Републици Српској, у Хрватској - говори српским језиком. Ко те пита за држављанство. А ''србијански језик'' не постоји, макар за сада - као што знате. Отуд је ово што говорим национализам у култури а не у нацији или политици, како рече Симић.
У осврту на књигу Ђуре Бодрожића „Српски идентитет“, написао сам између осталог и ово:
Садашњег главног кривца и непријатеља српског идентитета, ''друго-србијанце'', аутор први пут помиње тек на 290. страни књиге. Треба рећи да је ''друго-србијанство'' директна последица ''србијаншнтине''. Гледајући, на пример, програме хрватских телевизија увек ће се чути: србијанска влада, србијанска репрезентација, србијанска телевизија. Код нас, све је Србија а ништа није српско: Војска Србије, Пошта Србије, Железнице Србије, итд. „А управо то хоће српски непријатељи, као што би данас све српско свели на србијанско“. (стр. 34). Што то не чине Хрвати када су они у питању? Код њих је све ''хрватско''. Нема ништа што би личило да раздвајање ''хрватског'' од Хрватске и Хрвата, на раздвајање Хрвата који не живе у Хрватској од оних других. Код њих нема ничег ''далматинског'', ''херцеговачког'' или ''загорског'' – све је ''хрватско'':  Хрватска војска, Хрватске железнице, Хрватска пошта, итд. Код ''друго-србијанаца'' постоји ''србијанско'' које је мондијалистичко, али и то само ограничено на урбани део популације. Они желе да одвоје српско од србијанског. „Ма колико ми у Србији водимо засебан живот и имамо извесно нарочито обележје, ми ипак остајемо досељени Сјеничани и Херцеговци који су населили опустелу Шумадију“ каже Јован Цвијић у својим ''Одабраним критичким списима''
Ријад по овом питању ништа није крив. Он је само хтео да дрпи паре, а при том има пасош Републике Србије. Не браним, можда се он изјашњава као Србин. Тада се нико не би њега одрицао, не би било овог текста. Али, сви знамо да није тако, то јест, да смо толико обесмислили појам припадности српској нацији да данас може свако да се зајебава са тиме. Иначе, он, Ријад, може бити и позитиван лик. Мислим, красти паре Немцима и није тако лоша ствар. Ови други, што раде ово што раде, што користе сваку могућу шансу да оцрне змељу у којој је добар део њих рођен, они су по мени... Јер, како ми рече један човек на бувљаку док сам се ценкао око неке књиге:
"Па, мајка му стара, ко је овде Циганин: ја или ти?".

среда, 09. август 2017.

ШТА САМ ГОВОРИО О КОСОВУ?!



На Косову је извршено геноцидно ЕТНИЧКО чишћење Срба од стране Албанаца које је трајало вековима и које се у овом времену довршава. Упоредо, поготову од деведесетих, али и пре тога, а посебно данас, држава Србија и њене институције извршили су ЕТИЧКО чишћење Срба са Космета. Сад је скоро све очишћено што се Срба тамошњих тиче: ЕТНИЧКИ, ЕТИЧКИ и ЕСТЕТСКИ. И све је подједнако штетно и убитачно било. Остало је само мало историје, исмејане и упрљане садашњим временом, коју користи како се коме свиђа, коју нестручно пишемо и митолошки ишчитавамо. Са друге стране урушили смо митове, који су нам преко потребни и без којих не можемо у овом тренутном националном лимбу.
Али!!! - ако смо ЕТНИЧКИ и ЕТИЧКИ очишћени, која се то онда СИЛА, мимо народа, тако грчевито бори за српско Косово? Шта је то невидљиво, а толико јако, што срећу квари европским комесарима и српским властима? Рекох: народ није. Не може, све и да хоће, нејак је и малаксао, нема више снаге и свежине за подвиг. Обзиром да му је највећи успех кроз постојање био трпљење, више тај народ нема снаге ни да пати.
Па шта је онда у питању? Која је то сила? Ко њу покреће? Ко стоји иза ње? Та је сила створила свет. Она из ничега створи нешто: ново људско биће и зацељену рану. Не, то нису цркве, ни манастири, већ СИЛА која их је саградила, због чега их је саградила - ту где их је саградила. То је СИЛА која оживи прегажену биљку, која омогућава да живимо кроз потомство, која размењује дан и ноћ. Та СИЛА је све и ништа! Јака је и немоћна! Слаба је и непобедива! То је метафизика али није физика. Ту силу не можемо дефинисати али је се не можемо ни одрећи. И ту лежи главни проблем, наш и њихов: НЕ ЗАВИСИ НИ ОД НАС, НИ ОД ЊИХ!!!
Не губимо ми Косово од Албанаца – већ од себе! Не отима нам Метохију НАТО и ЕУ – већ га отимамо ми сами од од нас самих. Услов за то створен је властитим ЕТИЧКИМ и ЕСТЕТСКИМ чишћењем српског народа са Космета и у Србији. Предуслов за њихово отимање створен је њиховим ЕТНИЧКИМ чишћењем. Нећемо Косово изгубити зато што су Срби грешни. Губиће га и не-бранити они који више не постоје, који нису рођени а који би требало постојати, који су требали постојати. Они БЕЛОМ КУГОМ очишћени. Они су требали бити последња одбрана и једина ефикасна. Губиће га, затим, ненаписане књиге, лоше и патетично-неукусне испеване песме, писци који немају маште, политичари који немају морала, лекари који не знају да лече, економисти који не знају да привређују, професори који не знају да науче другога, монаси који не знају да се моле Богу, цркве које су камен и које не носимо у душама већ идемо да целивамо исти, сматрајући да љубљењем мермера поштујемо светињу. А Христов гроб је празан, јер је Христ васкрсао и носимо га у себи живог. Тако је и са црквама, уколико нису у нама васкрсле и у нама не живе - и оне су празне и само камен. Губиће га и неверници, они који су се одрекли Бога. И ми средњи, што смо нигде, заједно са осталима. Губиће га патриоте по занимању и издајници по професији. Изгубиће га неуспешни спортисти и лоше употребљени падежи и акценти, неукусно одевена ''елита'', шверцери и каријеристи, турске серије и пинк певачице, ''европа без алтернативе'', себичњаци којима је лично светиња а опште Алај-бегова слама.
Али, не да СИЛА! Она је и даље ту, можемо је осетити и ако је не можемо објаснити. Може ли вас ''Бриселски споразум'' учењем и догмом уверити у постојање Бога, може ли ''дупла плата'' филозофијом разјаснити народу шта је Васиона и може ли ''политика'' стихом измерити Бесконачност?! Е, исто толико они могу схватити и СИЛУ која не да Космет и убедити вас да она не постоји и да је реалност на терену нешто друго те да немамо друге алтернативе. Зар нема друге алтерантиве осим Европе и поред Бога, Васионе, Бесконачности, Смрти и СИЛЕ?
Та СИЛА у себи садржи читаву еволуцију човечанства, која је апсорбовала свеобухватну историју људског рода, која је упила сву људску мудрост, која није велика у односу на васиону али ми друге немамо. И сад ту СИЛУ хоће да избришу декретом?! Бесмислено?! То је, међутим, СИЛА која не беди. Она само не дозвољава да се изгуби до краја. Она само потуљено, чак и кад ми то нећемо, потпаљује утуљена кандила наше националне свести и људског достојанства. Па постоји још нешто, мајка му стара, осим пуног корита и топлог свињца – што нереално очекујемо од Европе! Овакви какви смо, са киме смо и ко нас све води, ми не можемо да победимо – СИЛА нам, хвала јој, не дозвољава - да изгубимо.
Она ће нам можда помоћи да се придигнемо. Памети и љубави да сакупимо и осетимо. То нама треба: памет и љубав! Само једна песма у десет година! Само једна књига у двадесет! Само једна свећа неупаљена, која ће чекати паљење, у пола века! Само један јунак у једном веку! Остало је посао СИЛЕ – она ће се потрудити да не заборавимо, а на нама је: да населимо расељену ЕТИКУ, уздигнемо до нивоа божанског разрушену ЕСТЕТИКУ, а, народ ће се родити кад буде морала и лепоте. Јер, где су ова два ту је негде притајена и ХРАБРОСТ. У међувремену ће и мрави поцркати на путу за Цариград а људи потрошити своје плате и животе. Па ко остане после нас - нек крене изнова.


''Из перспективе будућности човечанства – спој националног и универзалног може бити најпотребнија (и победоносна) особина за нова столећа'' – написао је Солжењицин. Косово није изгубљено док српска нација живи али постоји обавеза да се исто стално тражи у универзалном и проналази у националном. У себи. У нама. У њима. Паскалов Бог каже: ''не би ме тражио да ме већ ниси нашао''. То тражење већ пронађеног је наша национална потреба и обавеза.
*
 Пашић вели Вукашину Катићу, у Нишу 1915, у књизи ''Време смрти'':
„Држава, то смо заједно – мој пандур Средоје, Драгиша Лапчевић и ја... Војска, то су заједно војвода Путник, носиоци Карађорђеве звезде и сви они забушанти пред кафанама... Грађанство, то су ти, твој шурак Најдан Тошић, глумци, трговци, кафеџије, сви заједно... Србија у овом часу, то смо сви – поштени и непоштени, срећни и несрећни, јунаци и кукавице“.
Тим трагом, ја се усуђујем рећи: Косово - то смо сви ми, леви и десни, првог и другог позива, и здрав и прав, и шкарт и дезертер, и прва и друга Србија, и власт и опозиција. И кад га издајемо - ми га бранимо, бранећи право оним другима да се уздигну на нашој издаји. Србину треба издајник да би се борио. Јер, Срби су инаџије, у инату су најистрајнији, а да би се инатили морају имати против кога. Србину не треба говорити ''брани Косово'', јер ће ти одговорити ''да је оно можда изгубљено, да је издано, итд.'', али, ако му кажеш ''немој да се бориш све је изгубљено'', добићеш одговор: ''јок, ти ћеш!''. Отуд у мени тиња нада да није све изгубљено баш сада када се многи надају: да јесте. Изинатићемо се против свега овог бесмисленог што се дешава око Европе и Косова. Свега овога што вређа здрав разум и достојанство, на нашем ''европском путу''. Ћути народ – добро је. А, ето и Турака поново. А што би рекао јунак Бранка Ћопића: Још није загустило чим Турци не ратују. Па: пуц, пуц, ожеж', ожежи...
Да вам кажем, никада Метохија и Косово нису били више српски и наши, него што су то данас. Разлог томе је што престајемо да будемо патиоци и што управо у своме поразу порађамо борце-осветнике. Остављамо својим потомцима борбу, највише што им можемо оставити, то јесте себично али зна да буде инспиративно. Не постоји јачег покретача човека и нације - од борбе. Бољи од нас ће радити и урадити оно што ми нисмо смели, знали или могли. Из наше несреће родиће се њихова победа, није нам то првина. А, ми, ако можемо, ко може, и колико је до нас, да им оставимо макар по неку књигу која ће им у времену ''смрти књиге'' које долази и које ће их захватити, бити вредан траг и путоказ.

петак, 04. август 2017.

БОРБА ЗА КОСОВО: ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ!


Наш највећи грех је што је Косово наше, а највећи злочин што не признајемо да је њихово. Срби су криви што постоје. Да није тако, све би било лакше. Може и овако: грешни смо што је Косово наше, а криви што нећемо да признао да је њихово. Највећи злочин Срба је што уопште постоје. Да не постоје Срби, не би постојао ни проблем Косова. Додуше, ни само Косово, не би постојала ни Србија - да није Срба. Срби су проблем, јер да није њих не би било ни Косова, ни Метохије, ни проблема!
Преговорима о ''решењу'' косовског проблема ми преговарамо о ''коначном решењу'' српског питања. Решењем косовског проблема ''решиће'' се и српски проблем. Самоукинућемо се зарад општег добра. Кад не буде Срба, неће бити ни проблема. Решење је у дефиницији проблема. Срби су криви што постоје. Дакле, ако не буде Срба, неће бити проблема. Без Срба неће постојати ни косовски проблем, исто како без Косова у Србији (у српској борби) неће бити ни Срба у Србији. Додуше, биће ту и даље неки људи али лишени физиономије идентитета и идентификације. Чак и ако им даље у документима буде писало да су Срби, они Срби више неће бити. Како не разумете?! Није циљ да Косово оде из Србије, већ да Србија остане без Срба!
Забога, о чему то говориш?! Косово ни сада више није наше!!! Можеш ли слободно да одеш у Дреницу или Качаник? Има ли српске државе у Јунику или Малишеву? Нема!!!
Али!!! питам ја, можеш ли ти, или било ко, да видиш Бога? Можеш ли слободно и по својој вољи сада пред њега, или у рај, или у пакао? Не можеш! Чекај, то значи да Бог не постоји, да српска црква није твоја, да ти ниси хришћанин, јер, ем, не видиш Бога, ем, не можеш код њега!
Чекај!! Па ни Царство небеско нико није видео! Не постоји не лето, ни зима, ни снег, ни киша, ни ветар – за Србе! Зашто? Па можеш ли ти да одлучиш о томе кад ће пасти снег? Видиш ли ветар? Не можеш. Онда није твоје.
Чекај!!! Постоје ли виле, змајеви, див јунаци? Јеси ли их видео? Па то значи да немамо ни своје митове и легенде! Најзад, шта ће нам Косовски мит кад имамо мит о Хогворту и Харију Потеру?
Чекај!!! Може ли Србин да живи под водом? Не може! Па ни вода није твоја, ни реке нису твоје!
Можеш ли да летиш? Не можеш! Па ни небо изнад Србије није твоје!
Ништа није наше, ако не можемо слободно и нематеријалистички да мислимо. И све је духом наше, ако тако желимо! Ништа није наше ако није физички схватљиво и доступно и све је наше што духовно пригрлимо! И борба је наша ако је хоћемо. И пораз је наш, исто тако. Је ли ко видео како изгледају борба или пораз – физички?
Наш проблем је што је Косово наше а они то не могу да забораве и игноришу. Зато нас оволико киње. Ствар је проста, окупирали сте га голом силом, што нас и даље гњавите?! Ако је реално стање на терену такво да оно више није наше, што нас и даље притискате!? Они неће бити задовољни чак и као се ми одрекнемо Косова, јер ће и даље знати да је наше. Једино решење је да Срби нестану. Не мора физички, мада није лоша идеја и није да се није покушавало. Али морају нестати као национална особеност, морају остати без идентитета. И тај процес је тренутно у току. Ако Срби изгубе свој идентитет, изгубиће и Косово. Пре тога ништа од посла. Знају то. На жалост, знају боље од већине нас. И трудиће се свим силама, као што се и данас труде, да до свога циља дођу.
Битка за Косово се неће водити на фронту, макар још неко време. Не зато што не треба, већ зато што нема ко. Она ће се водити у нашим кућама, школама, на улици, на факултету. На жалост, неће се водити у скупштини и владиним канцеларијама. Ко победи у васпитавању или неваспитавању наших нараштаја – тај је победио у бици за Србију, па самим тим и за Косово. Ако своје нараштаје отмемо из канџи глобализма, квазикултуре која се намеће као универзална, мондијализма, протестантске и католичке етике и догме, паневропског фундаментализма, робовласничке либералне економије, геј-лезбо система вредности и окупационог менталитета раје – ми смо победили у рату за Србију.
Главни задатак и циљ: правилно васпитавање и образовање деце и омладине. Не да их учимо неким новим фундаментализмима и да буду верски фанатаци и нетолератни мрзитељи, већ да буду нормални људи. Да им породица буде на важном месту а да дух солидарности буде у њима доманантан. И да изнад свега воле своју земљу, јер другу по природи ствари немају. Не да мрзе друге, него да кроз љубав према свом идентитету упознавањем других култура обогаћују свој дух. Да на свако добро - добрим одоговоре, а на сваки напад жестоко узврате! Битка између породичних вредности и протестантског индивидуализма, између патриотизма и глобалистичког ропског система, између здраве слободарске памети и функционалог идиотизма људи са запада - то је борба за Косово. Књиге, господо академици, не пушке и прапорци. До пушака има још много. Оне не могу у руке роба и безличнога, већ у руке слободног човека који зна за шта се бори. Ми одбраном Косова не шаљемо своју децу у рат, већ се боримо за своју децу. Да буду људи. Слободни.

Ако наша деца остану наша, онда ће они који знају да је Косово наше а хтели би да нашим нестанком то забораве, схватити да ми не можемо нестати ако имамо потомство које смо васпитавали МИ – а не ОНИ!

четвртак, 03. август 2017.

ПОГЛАВЉЕ: СТО ЗА ЈЕДНОГА!




Или: Срби су мали Руси!
Када је Европа у питању (читај Немачка и Енглеска)         Срби          су      увек били ''повлашћени'' народ. Водимо мртву трку са Русима, а када су европске ''повластице'' у питању. Отуд смо на истој страни, били и јесмо. Прво поглавље које смо ми Срби отворили за приступ ЕУ било је оно поглавље ''сто за једнога'', отворено 1941. године. Немци су, рецимо у свим окупираним државама (изузимајући Русију, наравно) вршећи одмазду над таоцима због напада на своје војнике, убијали у сразмери 1:10. Дакле, за једног убијеног Немца стрељали би десет таоца, и то углавном пред крај рата када су се острвили. Овде се изузима случај атентата на Рајнхарда Хајдриха и последице истога. Додуше, руку на срце у западној Европи, Румунији, Бугарској, Мађарској, Естонији, Литванији и Летонији, нико није ни нападао Немце. И ако је номинално у Хрватској постојао покрет отпора, јер су тамошњи Срби устали да бране голе животе у четничким и партизанским формацијама, и пошто би и убили по неког Немца, Немци тамо нису стрељали сто Хрвата, чак ни десет. Дакле, привлегија је била искључиво српска.
Треба рећи да су и Руси грдно пострадали и тако су нам остали верни и одани у заједничкој патњи. Европа ће у нама увек гледати руске савезнике. То се мора знати. Још је Наполеон својевремено сматрао да је ''само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом'' катастрофа за ''наполеоновску Европу'', и то се до данашњег дана није променило у ''европској перцепцији'' Србије као ''Мале Русије''. Наполеон је својом изјавом да је ''Аустрија географски непријатељ Србије'' запео ороз Принциповог пиштоља и Првог саветског рата. И, како су Наполеон и Аустријанци више желели Османлије на својој граници уместо независне Србије, тако су Енглези 1918. желели неку обновљену Аустро-угарску уместо Југославије, и ако су били непријатељи у том рату, и одмах су почели да је руше. ''Мала Русија'' на Балкану и перцепција о Србима као ''коњовоцима руских Козака у походу на топли Медитеран'' (Екмечић), је оно што је Србима ломило главу последња два века а када су односи са европским силама у питању. Почев од распада СФРЈ, па преко бомбардовања Србије, до дана данашњег и преговора око уласка у ЕУ, ти притисци не престају, нити ће икада престати. И, ако будемо примљени у ЕУ, ти исти европљани ће нас сматрати ''малим Русима'' и никада нам неће веровати. Па, ако је тако, а тако је, што онда да не будемо Мали Руси. Обзиром да се евро-атланске итеграције правдају тиме да смо мала земља да би били неутрални. Па, као не можемо да будемо неутрални, онда макар будимо на страни оних којима нас сматрају.
Што каже мој пријатељ историчар Ратко Вукелић: макар нас нису никада убијали и рушили, ако нису баш могли или хтели да нам помогну. То обично каже кад се потегне питање Санстефанског споразума и потоњег Берлинског конгреса. Треба знати да је Русија као сила морала чувати своје интересе на Црном мору исто тако као што су резултати Берлинског конгреса усмерени да ослабе Русију а не да помогну Србији. Треба истаћи да је Русија због Србије ушла у Први светски рат и због тога неко време престала да постоји. Да није били Руске револуције Србија би после рата изгледала потпуно другачије и сигурно боље. Исто тако, кад помињемо Наполеона, треба рећи да би ситуација у устаничкој Србији била другачија да није било инвазије на Русију 1812-те. Ми смо им се одужили априла 1941. године и тако натерали Немце да дочекају зиму пред Москвом.
Да се вратимо на Други светски рат. У окупираној Европи једино су се Срби и Руси организовано борили против нациста. Енглези, наиме, нису били окупирани а Пољаци су се борили ван земље. Од свих европских народа једино Срби и Грци нису имали добровољце у редовима нациста у нападу на Русију (чак су и неки Руси нападали Русију). За не веровати је да су се чак и Јевреји борили под командом Вермахта, додуше у саставу финске армије. Један СС батаљон (из састава СС дивизије Карло Велики) састављен од Француза добровољаца, бранио је Берлин све до пада и била је једина јединица која је на кратко повратила делове Берлина које су Руси заузели. У то време Париз и цела Француска су били већ ослобођени.
Све ово говори да та и таква Европа увек види нас и Русе као једно, као подједнаког непријатеља. И када нас зову код њих, они то чине не да би били са нама већ да ми не би били са Русима. Јер, треба гледати уназад да би се видело унапред. Данас када се врши ревизија историје заборављају се чињенице , ко је где био и шта је радио. Срби су криви за све. Холокауст не постоји више, само Сребреница. А немачке окупационе власти, рецимо, нису имале поверење у Србе па су егзекуције Јевреја у Србији вршили лично они и Хрвати. За то време, румунски војници у Одеси су 1941. године убили 40.000 Јевреја у току једног дана. Летонци, Естонци и Литванци су за време тог рата побили све Јевреје који су се затекли у тим земљама. Они и Украјинци су чинили веома важан шраф машинерије холокауста. Преко 300.000 добровољаца из тих народа служило је у СС помоћним јединицама које су спроводиле холокауст. Мађарски фашисти нису престајли са убијањем Јевреја чак ни у периоду када су се водиле борбе са Русима за Будимпешту. Од октобра 1944. до фебруара 1945. Мађари су убили скоро 100.000 Јевреја. Дакле, до последњег дана. У прогону Јевреја у учетвовали не само војници, већ и жене, и деца. Али је зато за време рата у Немачкој уморено скоро 4 милиона руских заробљеника. Немци су убили и око 16 милона руских цивила у Русији, те око 8 милиона руских војника. То никада није названо правим именом. Уосталом, као ни за милион Срба страдалих у том истом рату.
Више је Срба страдало у току Другог светског рата, него Американаца и Енглеза заједно. Читав рат остатака света се по жртвама и разарању не може упоредити само са једним месецом ратовања у Русији. Али постоје још неки апсурди које је западна пропаганда извитоперила. Више је бомби пало на Малту за један месец рата, него на Лондон за време целог ратовања. Француска и Данска су за време рата производиле 10% наоружања и хране за потребе нацистичке војске. Конвенционално бомбардовање Хамбурга или Токија запаљивим бомбама однело је исти број живота као потоње бомбардовање Хирошиме атомском бомбом званом ''Мали дечко''. ''Дебељко'' бачен на Нагасаки убио је мање људи него запаљиве бомбе бачене на Дрезден или Ковентри. Наравно, овде се не рачуна потоња радијација.
Једино амерички и енглески ратни заробљеници у Немачкој нису коришћени као робовска радна снага. Оскар Шиндлер је био човек који је спасао одређени број Јевреја а који су после својим радом омогућили да се убије одређени број Руса. Диана Будисављевић је била ''хуманитарна'' радница која је из хрватских концетрационих логора за децу (једино су их они имали у целом свету, чак ни нацисти нису), здраву и снажну српску децу одвајала од оне српске деце која су била болешљива и ситна (и тако их одређивала за смрт), па су прва и одвојена српска деца покрштавана и постајали су Хрвати а друга српска деца су убијана јер су остали Срби и православци.


Историја је пуна апсурда и из тих апсурда треба учити. Све ово треба да знају политичари када говоре о томе да Европа нема алтернативу. То је тачно, Европа заиста нема алтернативу. Али Срби имају! То су Руси! Па шта бог да и нама, и њима. Не каже се џабе: нас и Руса стопедесетипет милиона петстоосамдесетишест хиљада и триста девет.




уторак, 01. август 2017.

ЗАШТО НАС ПЛАШЕ РАТОМ?


Или: политичари и академици, зашто деца, ајмо ми?!
У Драгојевићевом филму, два јунака пију брљу и стално се пропитују „хоће ли бити рата?“. У том тренутку нити један од њих није за рат, поготову не против свога пријатеља, а већ после неколико месеци обојица ће бити ратници, свако на својој страни. Да, господо академици, никоме није до рата, али треба имати своју страну и бранити је ако до истог дође.
Ако рата није било од 1999. године до данас а ми једнако нисмо признали Косово, зашто би га било данас или сутра? Налазимо се у НАТО окружењу, рата ће бити ако НАТО тако одлучи а Русија дозволи - и супротно. Остало није важно!
Уколико рат данас не зависи од нас, зар неће и сутра бити исто тако, без обзира на све?
Ко још верује да се може поновити 1999-та у данашњем односу снага у свету?
Ако Европа тежи мирном решењу, а ми смо малтене део ње, због чега би било рата уколико као и до сада пасивно не признајемо Косово? Па чак и да решимо да ратујемо, Европа то неће дозволити. Она ће покренути рат али неће нама то исто пустити.
Уколико ми нисмо за рат и нећемо ратовати, па макар дали Косово и све што нам траже – ко ће рат покренути ако не признамо независно Косово а опет водимо политику мира? Опет, то значи да питање рата и мира не зависи од нас!
Уколико до рата ипак дође тако што ће га Албанци покренути (јер смо се, је ли, договорили да ми нећемо), ко нам онда гарантује да га исти неће покренути и после предаје Косова?
Зашто прихватамо матрицу да Албанци претњама могу да постигну све? Уколико не признамо Косово, нека нам одговоре ''умни људи'' како ће то и ко ће започети рат?! Да знамо чега да се плашимо!
Зар вреди преговарати и тежити ка Европској унији ако нам стално прете да ће бити рата уколико се не одрекнемо дела територије или их нешто не послушамо? До сада су нам претили за предузимање (што смо били немирни), а од сада нам прете и за непредузимање (што хоћемо да будемо мирни). Другим речима: не само што не смете радити оно шта нама не одговара, већ морате радити и оно што од вас тражимо а вама не одговара.
Уколико не желимо да ратујемо зашто не распустимо војску?
Уколико немамо деце за ратовање, имамо ли професионалаца у војсци и полицији за исто? Добровољаца?
Ако више не желимо да ратујемо и више немамо деце за ратове, због чега онда купујемо и набављамо ''мигове'', тенкове, оклопна кола, хеликоптере; због чега производимо топове звучних имена и остало наоружање?
На ово питање постоје само два одговора:
- или, прво, спремамо се, ипак, да ратујемо, ако нас неко нападне, наравно. Уколико нас неко нападне, колико ће нам на бојном пољу помоћи чињеница да ''немамо деце за ратовање'' и да смо продали део територије, осим што ће нам одмоћи. Наиме, наши непријатељи ће овако размишљати: треба да их нападнемо, то су они што се боје рата, немају деце и због тога крчме територије!
- или, друго, власт се наоружава против властитог народа пошто са другим народима неће да ратује!
Ако немамо деце за рат зашто их онда шаљемо у мисије широм света?
Уколико их све послушамо и уђемо у НАТО, хоћемо ли онда имати децу за ратовање када нас буду позвали, рецимо против Русије?
Уколико не уђемо у НАТО хоћемо ли бранити нашу децу, која нису за ратовање, ако нас неко нападне?
Значи ли то да ми у сваком другом случају имамо децу за ратове осим у случају да нас нападну због тога што не признајемо независно Косово?
Пошто немамо децу, а сами смо криви, хоћемо ли одмах капитулирати, чим нас нападну, или ћемо сада када променимо Устав то формулисати у истом, па нема потребе ни да нас нападају – само објаве рат а ми потпишемо капитулацију и пристанемо на све услове?
Хоће ли, кад предамо Косово, исто бити када буду тражили Бујановац, Прешево, Медвеђу, Рашку област, Суботицу, Шид? Хоћемо ли и тада одустати јер немамо више деце за ратове? Хоћемо ли се одрећи Републике Српске кад нам запрете политичари и академици ратом? Срећом, те они тамо преко Дрине неће! Да ли би било Републике Српске да тамошњи Срби нису имали децу за рат?
Да је ономад букнуло у Македонији, као што ће букнути једнога дана, колико ће проширење сукоба на остатак региона зависити од тога признајемо ли Косово или не?
Како то да Хрвати нису хтели да пусте неколико километара мора Словенцима, и имају деце за то (иако их мање од нас) а код нас чак и академици деле нашу територију капом и шаком? Питајте те исте политичаре и академике да ли су спремни да дају своју личну имовину ко што деле државну? Уколико тренутни естаблишмент (који траје деценијама и прошао је кроз све наше фазе, од ратника до дефетиста) није спреман да ратује и брани земљу, да ли је спреман да се одрекне власти и привилегија као што се одриче дела територије?
Зашто би дошло до рата уколико никога не нападнемо? У каквом то свету живимо и каквом систему вредности тежимо? Да ли је ''демократија'' да се не слажемо и да због тога нећемо ратовати - те да нас оставе на миру?
Ако је мир и нератовање основа система вредности ЕУ ка којој тежимо зашто су нас ономад бомбардовали и окупирали? За закључак, чак и да се ми данас зарад мира одрекнемо Косова, неоспорна је чињеница да нам је оно ратом отето. Не миром, господо! Ратом!
Како то да више не рађамо мушкарце, јебаче и ратнике, већ педере, мекушце и јефтину радну снагу? Како то да не бринемо о болестима, наркоманији, одливу младих људи и наталитету, а бринемо о рату којега неће ни бити, а и ако га буде, његов почетак неће зависти од нас? Имамо ли ми то децу за окупацију, ако немамо за рат? Спремамо ли ми децу која ће уместо униформе носити пелене на послу?
ЗАШТО НЕМАМО ДЕЦУ? И КАКВА СУ НАМ ДЕЦА? То су питања свих питања, мајке вам га турбо-фолковско-пинковске-другосрбијанско-невладине-геј-лезбо-бирократско-проевропско-дефетистичке: набијем!!!
Пре неки дан сам написао: земља која нема децу да је бране, не треба ни да постоји! Да бране, а не да попут осталих: нападају!
Најзад, зашто да ратују деца? Зашто не ми, њихови очеви. Још смо способни а нисмо више довољно брзи да бежимо. Кад заузмемо одбрамбени положај - нема назад!
Зато, чујте и почујте Срби, шта вам поручују ваше вође и поштена интелигенција!!!
Жене, уколико неко хоће да вас силује и малтретира, не браните се, пустите силеџију, дајте му добровољно - јер може доћи до сукоба! Ми немамо жена за нове сукобе, нек јебу и бију, будите мирољубиве за своју добробит!
Мушкарци, уколико неко хоће да вас ороби у властитој кући, да вам ћерку обљуби и сина отме (пошто вам је жену већ јебао), пустите га – може доћи до сукоба! Ми немамо деце да више ратујемо, нек отимају, нек силују, нама треба мира после тога!
Радници, мајке вам га, не штрајкујте – само изазивате сукобе! А шта вам требају сукоби кад вам је жена јебана, ћерка дефлорисана, син отет и продат у бело робље а кућа запаљена? Учините макар послодавцима из иностранства, радите као робови, њима то много значи а вама је свеједно – само да буде мира!
Народе, не борите се за слободан живот или за своју земљу, већ само слушајте, радите као робови, преживљавајте, јер немате децу за рат! Додуше, немате деце ни овако ни онако, што родите: оде напоље, углавном (што бих неко на силу одводио кад могу сами да оду); а за остало: више умремо него што се родимо и без рата! Ваши преци који су се борили за слободу и отаџбину су будале – то је порука коју вам данас шаљу! Све је то олош и стока: од Косовског боја, преко Карађорђевих делија, Балканских ратова, Првог и Другог великог, до Кошара! Ми смо данас паметни што смо пичке а они су будале што су били јунаци. Јел' то хоће да нам данас поруче?!
Свашта се кроз историју чинило да до рата не дође. И све је то било подједнако ''делотворно'': од пристајања на ултиматуме до Тројног паката и Рамбујеа. Другим речима, рат није ствар добре воље добрих људи већ епилог дугорочних процеса, лоших компромиса и траљавог мира. Рат је углавном последица лошега мира. Неправде и неприродна стања болеснога мира доводе до рата. Како је само Чемберлен био срећан док је говорио о миру после Минхена, и како се Стаљин надао годинама мира после пакта Рибентроп - Молотов!? Јел' да?!

Оно што глупи људи не знају, када су Срби у питању је следеће: ми смо углавном ратовали не због тога да би жртвовали своју децу, већ да би опстали и имали где да децу рађамо!!!