Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

четвртак, 16. октобар 2014.

ПРИЧА О ЈЕДНОМ ВОЈНИКУ ЈНА


Пише: Игор Ђурић

Војник К.
Давно се то зби. Служио сам војску, какав је закон и обичај био тада. Шта смо ми били? Незрела дечурлија са тек напуњених осамнаест година. Сналазио се како је ко знао и како је био саздан, те васпитан. Провинцијалци свакако боље од градске деце, уколико та градска деца нису били превејани мангупи. Углавном, никоме није било пријатно, тек ретком броју оних којима ће та војска бити главни и једини доживљај до краја живота (и: најдуже путовање).
Десетари су нас зајебавали до изнемоглости. Изабрали су их баш како треба: били су глупи и немилосрдни. Иживљавања им никада није било довољно. Таман кад би помислили да у њима има нешто људскости они би нас разуверили новом гадошћу. 
Ко је био психички нестабилан: пуцао би по свим шавовима. Почетна збуњеност и страх временом се претварала у самоубилачки подстицај. Најчешће, мада је било и других, мање страшних манифестација. Нека јадна деца су дигла руку на себе. Били су добра деца јер нису хтели да науде другоме.
Такав је био и војник К.
Све зависи и од класе. Када је дружина компактнија и са јачим појединцима онда она збије редове па су и слабији заштићенији. Тако смо ми, у септембру пристигли, доста добро поднели мучења и малтретирања јер смо тешили, храбрили и помагали једни друге. Било је оних који су нам презиром доказивали да ће све проћи и да није толико страшно.
Војник К. није био те среће. Пристигли су у марту: били су јадна дружина уплашених клинаца. Код нас, у артиљерији, су постојале само две класе, због обуке, тако да кад су они стигли ми смо већ били најстарија класа, већ шест месеци ту, дакле: на пола пута. Старијих од нас није било – нити млађих од њих. А старешине у већ и од нас пробрале по њиховим мерилима и промовисали их у десетаре. А ови су једва дочекујући почели свој пир.
Ја сам био разводник. Разводници су били интелектуалци: ћате. Био сам ћата. Далеко од војске и обуке, ушушкан у топлу канцеларију, писао сам заповести, водио администрацију, другим речима: уживао сам у условима служења војске. Само бих у пролазу, овлаш, на писти приметио како десетари и остала стара војска малтретирају гуштере. И, К.-а Њега посебно.
Био је сав напет, неприлагодљив, асоцијалан. Чудо је да га нису прогласили неспособним. Видело се ''на километар'' да се не претвара. Толико је био нервозан да чак није могао ни да стоји мирно у строју већ је стално цупкао и пребацивао се са ноге на ногу. Такав је бивао и када су десетари викали на њега. Кад би му нешто наредили, уз вику увек, он би кренуо ''на извршење'' а онда би по неколико пута застајкивао, па опет кретао, несигуран где треба да иде и шта треба да ради. Често би услед те вике и малтретирања бризнуо у плач, падао у хистерична стања а то би онда још више разјарило садистички настројене десетаре. Већ би сви утонули у сан а једино би јадни К. рибао клозете четкицом или чистио чизме целој батерији.
Реших да га узмем у заштиту, јер ми га би жао.
Штитио сам К.-а онако како ми је било тада доступно и најлакше: институционално. Као ћата могао сам да га распоређујем на места где ће бити ван домашаја десетара и старе војске. Оно, пробао сам ја и да попричам са њима, да им укажем колико је бесмислено малтретирати младог човека само зато што смо и ми били некада кињени, па мислимо да тако треба. Моји класићи би ме саслушали и послушали на кратко а онда би наставили по старом, чинило се још жешће, ваљда су постајали кивни на К.-а, што се неко заузима за њега (а за њих се својевремено нико није заузимао).
Ипак, неко време је са промењивом срећом и релативно лакше проводио војничке дане скрајнут повремено у кухињу, купатило, КПС, уопште, на периферна места далеко од обуке и десетара, далеко од простора где би се мувала беспослена стара војска. То су била места која су они избегавали. Али то није могло да се дешава стално и у континуитету. Морао сам ипак да се држим некаквог распореда и ротације, да и друге распоређујем на та ''лакша'' места. Једино што сам могао увек то је да му испишем дозволу за излазак из касарне али он то није много користио. Отишао би до поште да позове своје, негде у Војводини, да нешто поједе и брзо се враћао у касарну. Једноставно, слабо се сналазио и напољу, најрађе би он код маме и тате – да је се шта питао. Али, није није се питао ништа, а и ја слабо.
Једне вечери су га напили, па су га исмевали и изводили разне неукусне шале са њиме. Прекинуо сам ту ујдурму и одвео га у кревет, грдећи га успут. Некима се то није допало, схватио сам да ће сироти К. још више награбусити.
Посете су му долазиле често, онолико колико су правила службе дозвољавала. Једнога дана се вратио после посете својих родитеља и пружио ми укусно умотану кутијицу. У њој се налазио леп новчаник и још лепше налив-перо, а у унутрашњости је била написана посвета, пишем по сећању: ''Добром војнику Ђурићу, уз захвалност за све што је учинио за мене''. Нећкао сам се, одбијао али на његово инсистирање најзад примио поклон. Налив-перо је било заиста лепо. Тиме смо запечатили своје положаје у батерији: неки су нас замрзели изистински, са тим што мени нису смели и могли ништа а К.-у су могли да чине све: осим да та туку. Сем тога: све. А то је много. У једном затвореном систему, у режиму где се није много полагало на људска права постојала је могућност за систематско кињење а да на крају они који киње још и буду похваљени за ревност.
Ја се заинатих, па се заузех још више. Интересовао сам се где је К., колико су га тога дана кињили, чак сам неку о томе прозборио и са капетаном, кога трупа није много интересовала. Схватио сам, међутим, да му чиним медвеђу услугу својим заузимањем за њега и да тиме додатно иритирам десетаре те да уколико нисам спреман и способан да га скроз заштитим боље да прекинем и не отежавам му и онако тешку ситуацију.
Обашка, почео је и он по мало да ме нервира онако неспретан и изгубљен јер ме је сваки час тражио и жалио се (оправдано) на оно што му се чини. Реших да се манем институција и да пробам са уценом а да по некима, богами, и припретим. Јер ја сам, као ћата, био задужен за све могуће распореде дежурстава и службе, па и за то који ће од десетара бити распоређен где и када, а нисам био баш ни неки плашљив човек. Неки се опаметише, неки мање, али, колико-толико стање се поправи и дође мало мира свима па и војнику К..
Све до једнога дана, убрзо, када је приглупим десетарима попустила морална кочница (јер друге нису ни имали) а ја нисам био у касарни. Отишао сам тога дана у град и запио се. Могао сам то да чиним кад год сам хтео јер сам имао дозволе код себе, ја сам их исписивао, а чинио сам то само кад сам имао пара, значи: веома ретко. Ето, тога дана ми се заломило да имам неку цркавицу у џепу, на жалост К.-ову.
Како било, за време мога одсуства обесни су десетари ''ухватили'' К.-а у своје менгеле, малтретирали су га, давали му ''оставе'', терали га да ради разне глупости и он је у једном тренутку ''пук'о'', отрчао је у клозет, затворио се тамо и жилетом пререзао вене на рукама.
Шта да вам кажем?! Нико није одговарао за то. К. је, хвала богу, остао жив јер из страха није зарезао дубоко, тако да су му лекари спасили живот. По повратку из града суочио сам се са трагичним догађајем, осетио сам део одговорности и најебао се мајке једном десетару, Босанцу, који је предњачио у кињењу К.-а а мене својевремено оптужио за корупцију, речима: ''А за мене новћаник и пенкала, јебо матер своју''.
Сутрадан су старешине гледале по сваку цену да изгладе ситуацију, скренули су пажњу десетарима да мало олабаве дисциплину и да престану са малтретирањем ''младе'' војске. Све је то трајало, наравно, док се није слегла прашина око непријатног случаја и, мање-више, после неког времена све се вратило на старо. Ја сам углавном седео у канцеларији и читао разне књиге. Капетан се ретко појављивао, тако да сам био слободан да чиним шта ми је воља.
Кад!!! – после пар недеља, ето нама К.-а поново. Залечили га, вратили у батерију и заказали му психијатријско вештачење у Београду. Неко треба да га прати на путу у Београд, неко од поверења и војсци и њему, мада је било важније да тај неко буде од поверења К.-у и његовој породици. Код њега уопште није било дилеме: само разводник Ђурић. Његови родитељи такође желе да то будем ја. И војска нема ништа против. Најзад, добијам врло прецизан задатак: одвести К.-а до болнице (сада се не сећам где сам га то водио, вероватно нека војна болница) и вратити га назад у К., где смо служили народу и отаџбини.
Поранили смо зором. Добили смо новац за карте. К. је био миран, изгубио ми се само на кратко на неком одморишту али се убрзо појавио са пуним рукама слаткиша и сокова. Укорио сам га и упозорио да се не удаљава од мене. Стигли смо рано у Београд и одмах се упутили на тај преглед, то јест: вештачење, које се врло брзо завршило. После сат времена мени су дали запечаћену коверту коју сам имао предати својој команди а ми смо до поднева били готови а до вечерњег аутобуса смо имали времена да прошетамо.
Реших да К.-а поведем до Студенског града где сам имао неколико другова и другарица. Тамо смо се зезали цео дан. К. је у почетку био повучен али се временом ослобађао. Зезао се са девојкама, ишли смо на ручак у мензу, па на пиво. Био је пресрећан, почео је да личи на нормалног младића, потпуно различитог од оног из касарне. Било је јасно да је потребно само мало другачијег приступа према њему и он би у потпуности био функционалан за друштво и војску. Тога, на жалост, није било.
Дошло је време да се вратимо. Испраћени смехом, лепим жељама и пољупцима студенткиња, упутили смо се у срце Шумадије. Стигли смо рано а имали смо дозволе до ''нула-нула''. Из поште смо се јавили К.овим родитељима, ја сам разговарао са њима, уверио их да нема потребе да брину. Њега сам пустио да шета по граду док траје дозвола. Вратио се раније него што је морао, сав срећан и одсутан на подозриве погледе десетара.
Ујутро сам предао коверат у "команду стана". Више никад нисам видео К-а. Кад сам се вратио, његова касета је била празна. Рекоше да је прекомандован. Очекивао сам неко писмо али њега није било. Бесан, једном у пролазу, рекох оном десетару: "А, који ће ти курац пенкала, кад не знаш да пишеш?!". Био је ипак толико паметан да ми не одговори у том тренутку.
Ова се прича завршава овде. Нека је свако заврши како му је воља, ако уопште има потребе да је завршава и ако је уопште стигао довде...

ЧИТАЈ НА БЛОГУ ЈОШ:
АТЛАНТИДА , Борислав Пекић

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog