BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

петак, 24. април 2020.

КРДО ИЛИ ЧОПОР: имунитет за идентитет!



Сећа се лозе Немањића, највећих вукова које су Срби, како се изабраници прозваше, имали. Зна како се и када градио онај манастир доле поред Бистре воде, и још стотине других светих грађевина, не мање лепих али мање важних за њега лично, памти и како се градила, упоредо са манастирима, држава све до Царства. И Свети Сава је вук. Надгорњавао се са вучјим сојем. Све је у Срба: вук. Вук је српски створ. Сваки Србин у себи има нешто вучје. Нема народа и животиња који више сличе једни другима но што су Срби и вуци: та два једина чопора вредна пажње. Једна велика вучина је завршила онај манастир испод. Вук их најзад и издаде. Вук их и описмени. Један Црни вук крену да их ослобађа, па се читав чопор до сада у томе огледао, са мање или више успеха. А чиниће то и убудуће.

Игор Ђурић, Девети круг Светог краља

Фридрих Ниче је у свом делу С оне стране добра и зла (1886) написао: морал Европе је морал крда!
Данас од нас опет траже да будемо у крду градећи некакав имунитет крда. Додуше, не дозвољавају нам у последње време да заједно пасемо у стаду већ нас држе у боксовима и преградама: и у њима смо ослобођени неизвесности слободе. Када буде дошло време, окупиће се крдо (стадо) на гомилу да сагради имунитет потребан за нови идентитет.
Кад смо већ морал про-крдили и слободу у стадо преметнули, онда неће бити тешко ни да се у крду вирусом заразимо. Само ја мислим да се ми нећемо заразити вирусом новог грипа већ је циљ да нам се кроз испирање мозгова убризга вирус крда. Није суштина да изградимо имунитет крда већ да постанемо крдо.

       ЈЕДИНО ЈЕ ЧОВЕКУ, ОД БОГА ДАТО, ДА МОЖЕ ОДАБРАТИ ХОЋЕ ЛИ БИТИ ДЕО ЧОПОРА ИЛИ ДЕО КРДА, ХОЋЕ ЛИ БИТИ ВУК ИЛИ ГОВЕЧЕ!!!

      Крдо није чопор! 
     Чопор је скуп јединки подједнако важних за заједницу - крдо је безлична маса меса и коже. 
      Крдо није ни јато које може да одлети у слободу висине или да зарони у тишину дубине!
У крду никад нисте ловац: увек сте ловина. Зато није битно ко управља крдом уколико сте крдо! 
     Имунитет крда подразумева само то да ће најслабији и најрањивији бити поједени јер ће заостајати за крдом. Други ће, за неко време преживети. У овом случају имунитет се стиче за оно време колико ће ловци бити сити.
Крдо (стадо) има вођу али он није индивидуа (појединац, личност), његова је дужност да носи меденицу (да се стадо лакше нађе) и он се разликује од осталих само по томе што ће бити последњи поједен. 
      Са друге стране, предводник чопора је онај који ће први погинути у борби за храну или одбрану чопора а он то место заслужује тако што ће бити најбољи, најјачи и најхрабрији - а не зато што ће му газда-чобан ставити око врата чекетало!
У чопору има појединца (индивидуе, личности, карактера) - у крду нема.
      Чопор је је породица. Крдо је заједница.
     Чопор зна када треба жртвовати део себе због опстанка - када старог вука треба оставити да скапа. То се чини да би опстала младост чопора. Код крда је то другачије: пред опасношћу, крдо се да у бег и онда углавном страдају они млади и немоћни.
Нама је потребан имунитет чопора а не имунитет стада. Да сваки појединац буде јака карика у ланцу који подржава и штити чопор и да тај ланац штити оне немоћне и слабе држећи их унутра, а не да, као у крду, буду заштићени само они који се штите телима и заостатком других.
Некада смо били чопор а сада нам говоре да смо крдо!
Некад смо били вуци а сада нисмо чак ни овнови!
Али, нажалост, кад смо већ крдо, ми нисмо дивље крдо које несметано крстари саваном или планином и преживљава како је од Бога и природе дато, како зна и уме, често у очају кидишући копитама и роговима на предаторе. Не! Ми смо крдо сатерано у оборе и торове, стадо селектовано и обележено, чувају нас пси овчари и струјна ограда. Ми смо крдо затворено!
Тек, ту и тамо, појави се по неки самотњак покушавајући да нас подсети да смо некада били чопор. Све се то заврши тако што тог усамљеника убрзо прегази стампедо крда његових очева и дедова (не чак ни предака). Тај стампедо се догоди најчешће недељом ујутро, периодично, када се они најстарији припадници крда залете да својим јуришем прегазе сећање на идентитет и то што су некада били и да макар закратко одложе свој одлазак на кланицу, стрижу или мужу, остављајући оне млађе иза себе за те работе и за сваки случај – за случај потребе имунитета крда. Пошто крдо нико не држи за параду и џабе - крдо мора да заради сноп сена: месом, млеком, радом или кожом.
Између морала крда, кукавичлука крда и имунитета крда погубио се негде наш осећај  моралности појединца, личне храбрости и припадности чопору. Јер, осећај је у питању а не оно што нам други говоре да јесмо – зар не?!
    

петак, 17. април 2020.

ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!



Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.
Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо.
Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих.

Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш.

Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне.

Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани.

Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА, неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.


Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, полупразне пљоске и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.

Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.
ПС
Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, именик са адресама и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.





недеља, 12. април 2020.

ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ - МАРТ 2020. ГОДИНЕ



                                   ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ

                                     Корона – месец први
                                    МАРТ 2020. ГОДИНЕ

Никада, чини се, као данас, није било у пракси теже примењивати постулате категоричког императива и учити потомство да је морал изнад свега. Није то било лако и препоручљиво никада али се чини никад теже него данас.
У времену када успех зависи само од тога колико смо спремни да будемо неморални, тешко је, скоро немогуће, ширити идеју безусловне моралности. Чак и ако то хоћеш – твој глас се не чује.
Успех је данас императив. Успех по сваку цену и свим средствима! Најгоре је што човек мора себе унизити да би успео а када успе онда понижава друге људе. Како, онда, пониженим људима говорити о моралу и категоричком императиву?!
*
Некада се душа продавала ђаволу а данас се продаје политичким партијама. Углавном оним које су на власти или оним за које постоје реалне могућности да ће убрзо докопати исте.
Власт у Србији – то је фотеља!
Некада је било: продаш душу ђаволу, добијеш шта си тражио и када дође одређено време у паклу ти се наплаћује договорено и почињено. Данас: продаш душу (и: тело) партији, добијеш шта си тражио а када дође одређено време ти онда промениш партију остављајући друге у паклу који си иза себе оставио.
*
Припадност Српској православној цркви за Србе доказ је континуитета и идентитета, без обзира јесу ли верници или нису. Зато Срби у Црној Гори морају одбранити своју цркву по цену грађанскога рата!
*
По Кантовом учењу идеја добро уређене државе лежи у томе да људи не требају бити једнаки по својим способностима већ по једнаким могућностима.
У истим могућностима када испливају способности онда се нико не љути ако су способни испред осталих.
*
Нова мигрантска криза!
Европа их неће. Неће их ни остали. Једино су се српске власти преиграле у подилажењу Немачкој. Па сада не знамо шта ћемо да радимо са тим људима.
*
Величанствене слике из Црне Горе. Стотине хиљада људи у мирним литијама. Боре се за своје име и порекло.
*
Пријатељство се не мери тиме што ћеш некоме нешто дати без проблема већ се мери тиме што ћеш од некога нешто узети без срама и унутрашњих дилема.
*
Најтеже је пронаћи склад између онога што се говори и онога што се ради!
Зато ја углавном ћутим!
*
Слажем се са Хегеловим размишљањима о генију: да је то само неко ко је ставио последњи камен на гомилу коју су многи пре њега стављањем камења направили.
Још је боље формулисан појам државе у списима Хегела а тај појам се дефинише речима да је држава организована слобода а да је највиши закон политике слобода.
*
Свет, поготово Европа, све више подсећа на своја стања пред велике светске сукобе и револуције. Неспоразуми, сукоби, напади, несигурност, јаз међу људима и трка у наоружавању. Здраве памети и разума нема нигде!
*
Није ми јасно како то да Турска данас има интереса у Сирији, па је са војском ушла тамо, а Србија не сме имати интереса у Црној Гори, Републици Српској и у својој јужној покрајини?!
*
„Чији хлеб једем – тога песму певам“.
*
Згрожен менталним и духовним стањем доброг дела народа, по ко зна који пут долазим до закључка да се овде мора владати баш онако како се влада деценијама уназад: уз велику дозу непоштовања, презира и страховладе. Јер, поштоваћете само ако те се плаше!
*
Оно од чега нас је страх – не мрзимо! Њега се једноставно плашимо и у нама, од страха као најдоминантнијег осећаја, нема места за друга осећања.
Мрзимо увек само оне којих се не бојимо, слабије од себе или оне које смо некада волели (или су они волели нас). Мрзимо блиске и оне које су нам чинили добро.
*
Кажу да у другој половини живота упражњавао навике које смо стекли у првој половини живота! Под условом да нам тај исти живот то дозволи.
Иначе је мисао још ширих димензија: данас примењујемо навике и искуства које смо стекли јуче. У овом сату радимо оно што смо схватили у претходном.
Уколико нам живот дозволи!?
Можемо ми да се навикнемо на све али и да се одвикнемо још брже.
Нужда закон мења!
Очас посла се изгубе услови за све наше навике и ми се брзо одвикнемо. Зато морамо да будемо паметни, мада ти никада нисмо. Да не узимамо све здраво за готово и да не траћимо улудо и узалуд време које нам је на овом свету дато.
Јер, климаво је све то око другог света.
*
Туризам је прва жртва вируса.
Туризам се не подноси са мојим индивидуализмом. Они су у контрадикторности.
Масовни туризам је кретенизам и зато уз њега не иде индивидуализам.
Групни туризам је добар једино за тероризам.
Туризам храни снобизам. И: супротно!
*
Заоштрава се ситуација и појачава се паника око корона вируса. Никоме ништа није јасно у том мору (дез)информација. Никада више информација и никада мање информисаности. Страха, међутим, има.
*
Вирус није у Беснилу.
Болест је у чињеници да нисмо прочитали Златно руно!
*
После појаве корона вируса у Америци је драстично опала продаја CORONA пива. То довољно говори о тамошњим општенародним интелектуалним капацитетима.
*
Да би помогао своме народу, у неком вишем достигнућу, мораш бити бољи од њега. Бољи у сваком погледу а поготово у моралу, памети и визији.
Са друге стране, уколико си много паметнији од просека свога народа тај исти народ те неће разумети нити прихватити за свога. Када те не прихвата како онда допрети до њега?
Људи ће увек прихватити оне који су им блиски, које разумеју у своме незнању, и на своме нивоу, а такви су они прости и пријемчиви, они који чак и не чине компромисе него су једноставно такви.
Али!!! Шта онда они могу допринети у тој својој просечности и истости?!
*
Данас је петак 13-ти. То је мој срећан дан. У тим данима сам куповао аутомобиле, одржавао промоције, одлазио на места која сам волео а моји најмили су неколико пута на тај дан летели преко океана без икаквих проблема. Добро дошао петче тринајести!
*
Појединац мора да води своје битке за опште добро и да не очекује признања или награде. Баш супротно, следе му непрестана разочарења и преиспитивања.
*
Уколико се, у неком тренутку, превише удаљиш од масе онда постоји реална опасност да се тешко више икада вратиш и уклопиш природним путем. Неприродно може: то чине политичари и уметници који желе да се окористе на крилима популизма.
*
Једно је сигурно као непобитна чињеница: што си већи, бољи и кориснији, то ће ти заједница горе враћати. Наравно, уколико немаш власт.
Уколико си моћан – онда је свеједно.
Зато, ради своје, буди свој!
И покушај да преживиш: сам!
*
Корона вирус оковао свет. Постајемо његови заробљеници. Ово је време када ће су у политичарима будити све оно диктаторско што имају у себи. А имају сви!
*
Уведено ванредно стање у Србији због ширења вируса ковид 19. Мере су вероватно оправдане, најзад, цео свет слично чини. Смета ми само удварање гласачима, поготово пензионерима.
*
Власт размишља о пооштравању мера јер пензионери не поштују забрану изласка. Председник је био љут што га најоданији део популације није послушао.
*
Када дође стани-пани више нико не помиње партијске кадрове него се сви позивају на струку.
Кад загусти не идеш по помоћ код партијски постављеног директора већ тражиш најбољег стручњака!
*
Пекићеви људи-пси носе на лицу псеће корпе. Ми, за сада, носимо маске (ко има) али неодољиво подсећамо на псе.
Ово је први еволутивни корак – од хируршких до псећих корпи. Следе остали.
*
Неки људи носе маске али само они који их имају. Остали су затворени у својим кућама – затворима. Војска је на улицама. И пси луталице. И још понеки пензионер. У какво смо то доба закорачили?!
*
Са само-дисциплином треба почети од себе али како кад је Гоца изложена на послу сваки дан а ми остали треба да идемо по хлеб и остало?
Ови што су правили залихе: испадоше паметнији од нас „паметних“. Глупост, непослушност, несолидарност и малограђанштина увек боље прођу од оних са друге стране: памети, дисциплине, одговорности, солидарности и духа.
*
У граду гужва на све стране. У Србији не постоје стари људи вредни поштовања – има само пензионера и гласача!
*
Уведен полицијски час. Нама који већ имамо искуства ово није проблем. Некако стално око марта месеца увођена су ванредна стања и полицијски часови: у Метохији осамдесетих година пар пута, 1998/99. године, итд. Ако је већ морало - боље је овако. Бесмислено је било забрањивати неким људима да се крећу док су други то чинили несметано. Као што је бесмислено што неки шалтери и даље раде.
Тек се сада могу уочити и схватити размере катастрофе с којим се суочила Кина. Али се може и закључити колико је свет неспреман да се суочи са катастрофама које му прете. Технологија је толико напредовала да се више границе и не виде али људи и даље умиру од грипа.
У организацији живота и рада у Србији за сада хаос. Није ни чудо јер је све ово ново. Цео свет је изненађен.
Продавнице и апотеке немају најтраженије артикле: средства за дезинфекцију, маске и рукавице. Осталог, мање више, има.
*
Пензионери који су покуповали на стотине маски сада, мучени, могу да их носе само по становима и кућама. То је као кад купите скупу матурску хаљину онда не положите матуру.
*
Ванредно стање у држави а више међу људима. Чини се да нико није свестан шта се догађа. А тек је почело.
Десетине хиљада људи желе да пређу границу и уђу у Србију. То ствара велике проблеме. Зашто они, у доба кризе, неће и не желе да остану у земљама где живе и за које тврде да су боље, богатије и организованије од Србије? Одговор је прост: добар део њих више не ради, не могу да плаћају станове, немају осигурање.
Шта се догодило са тим „добрим светом“ на западу? Зашто људи беже у Србију коју такође напада вирус? То је безосећајност и суровост тамошњих система и друштава. Уколико ниси способан да радиш и будеш експлоатисан – не требаш им ништа. Ниси ти Немац или Француз – ти си само радник са стране који је јефтинији од осталих. Сада када више ниси користан: иди кући! А ми ћемо нашим напредним здравственим системима да лечимо бабе и деде, али наше – Немце и Французе!
*
Пун је град оних са 63, 64 године. Они својим боравком напољу „доказују“ да још не припадају старијој популацији.
*
Синоћ претекао први полицијски час. Ништа спектакуларно!
*
Уколико им је био циљ да се живот успори и замре и да улице опусте – онда нису успели у томе. Макар што се тиче дана.
*
Сви су хероји у медијима само поштари нису. Не било им штрајковат' зимус.
*
Ситуација се заоштрава. Предузимају се све драстичније мере. Границе су затворене, аеродром не ради. Још више се ограничава кретање.
Искрено, не знам шта да мислим?! Људи су подељени: једни су уплашени, други нису јер не знају, трећи воде политику, четврти псују власт. Потпуно људски и српски!.
*
Пролеће је. Птице цвркућу.
Време короне.
Невидљиво време са видљивим злом.
Зло су људи – вирус само ради свој посао.
*
Свако вече, у 20 часова, људи аплаудирају лекарима и медицинским сестрама у знак подршке.
А, ја, ето, нешто мислим, Бог нека ми опрости, да су то они исти људи од пре месец-два.
*
Гужва и редови по граду!
*
Играм карте са децом! Тренутно је резултат у егалу: сви имамо по око педесетак победа.
*
Једном недељно пијуцкамо и мезетимо!
*
Март месец, увек тај март!
Све је више заражених и оболелих!
*
Као у апокалиптичким филмовима: ноћу, полицијска кола круже пустим градом и преко мегафона упозоравају грађанство да не излазе из својих домова.
Поткрадају се и грешке: где наћи грађане у земљи сељака?!
*
Појављују се слике и снимци о обнављању природе у неким деловима света  и то зато што су се људи примирили у своме страху. Делфини су почели да пливају по каналима Венеције, вода у рекама и морима је бистрија а ваздух је чистији. Ето колико нам мало треба да сачувамо планету! Глупи су људи. Ништа из овога неће научити.
*
Годишњица почетка бомбардовања. Поново смо угрожени. Снег пада да ојача вирус. Овако је било и пре две деценије: снега, блата, сивила и страха!
*
Помало и схватам половичне мере уколико у њима има некаквог реда и законитости. Колико разумем: жели се да се епидемија успори али не да се и потпуно заустави јер вирус мора проћи кроз нацију због колективног имунитета.
*
Прво су говорили да су пензионери најугроженији а сада веле да у угрожени сви!
*
Много противречности и стално преиначење већ донетих мера у нове, чине, полако и сигурно, да људи све мање верују у оно што надлежни говоре. Са друге стране, што је и нормално у оваквим околностима, појављује се велики број гласина и дезинформација, којима људи, нажалост, верују.
Истине ради: мали број земаља и њихових влада успева да држи ствари под контролом. То је одраз свеопште трулежи западног света и свих оних који их подражавају.
*
У овакви кризним ситуацијама долази до изражаја колико је приватни здравствени сектор бескористан уколико нису у питању појединачни случајеви. Када на сцену ступе догађаји од опште опасности и када је угрожен велики број људи – приватни здравствени сектор фактички не постоји за добробит свих грађана.
*
Говорио сам о томе колико је уистину лажна слика такозваног западњачког “благостања“. Тај систем функционише само донде док новац кружи кроз плаћање рада и куповину а посредством кредитирања – рад, зарада од рада, трошење зарађеног кроз кредитирање.
Када се тај ланац прекине, прво страдају они који искључиво живе од свога рада и који су по правилу задужени до гуше. Пара-државне економије оличене у најкрупнијим капиталистима после свега се углавном опораве јер ће бити помогнути и јер ће они диктирати нова правила. Страдаће нижи средњи слој и радничка класа. То су те десетине хиљада људи који су се ових дана враћали у Србију пошто су тамо остали без посла и услова за живот (који је још колико јуче деловао идилично наспрам живота у Србији).
*
Постајемо, полако али сигурно, попут животиња и све више личимо на исте (имамо брњице, повоце, прскају нас, затворени смо). Сада су нам припремили и кавезе, одређују ко ће у који тор, ко иде на клање а кога ће чувати за приплод. Одабирају који су бољи (за њих) и јачи примерци, одређују нам којој класи животиња припадамо.
Да, сада више нема никаквих дилема: завршићемо тамо одакле смо и почели – као животиње.
*
Потребно је времена да се покрене систем, поготово у ванредним околностима. Међутим, ми сада плаћамо данак дугогодишњој негативној селекцији. Партијске књижице сада не могу организовати компликоване системе.
*
На конференцији за медије, кинески лекари сви обучени у исте униформе, са рукавицама и маскама, седе и слушају о чему се говори. Наши лекари без опреме, лежерни, неки као да су на модној писти а не на обраћању поводом катастрофе.
*
Не може се истовремено мислити и на болеснике и на гласаче. Треба то макар на кратко сада одвојити.
*
Постајемо логораши. Вирус ће нас сатерати у логоре. У логоре живота и смрти.
Поставља се питање: ко ће бити чувари логора?
*
Код нас се говорило: редња!
Не: епидемија. Редња!
Ствар је просто објашњива: редом!
*
Целој нацији би било много лакше када би се политичари, и једни и други, и власт и опозиција, мало склонили са стране. Имамо ми сада пречих брига.
*
Ово је време (и: ситуација) које понижава човека (индивидуалца, пре свега). Поред тога што је ограничен у својим слободама он више не располаже ни својим достојанством. А, ни правима. Јер, човеку сада није дозвољено да одлучује о томе шта ће чинити са својим животом, хоће ли у болницу или неће, хоће ли живети или неће - све док својим поступцима и изборима угрожава друге људе!
*
Све оно што сам говорио и Европској унији као административној бесмислици која никада неће заживети осим као бесцаринска зона данас се обистињује.
У време кризе и пандемије европска солидарност је сведена на нулу. Све је почело са мигрантима а завршило се са короном када је сав трулеж ЕУ испливао на површину. Не само да нема солидарности која је својствена једном народу на својој територији већ нема ни оне солидарности која је некада била карактеристична као међународна хуманост.
*
Сиво и тмурно време, некарактеристично за пролеће, још више доприноси лошем расположењу и стресу.
*
Попут мафијашке породице која се налази у рату кланова седимо у стану а Ђуки спрема шпагете болоњезе.
*
Под плаштом борбе против епидемије, човечанство глобално клизи у диктатуру. Држећи нас у сталном страху, претећи нам вирусом, држе нас затворене и ограничавају нам слободе (којих је и онако било све мање и мање).
*
Сада већ и преко дана, полицијски аутомобили круже градом и преко звучника говоре грађанима шта се сме а шта не сме. Очекујем ускоро и камионе, уз лавеж паса.
*
Људи обољевају и умиру свакодневно.
*
Пре двадесет и једне године, негде баш у ово време, у рату, крио сам се од НАТО авиона. Данас се кријем од вируса. Неки говоре да су и бомбе и вирус дошли са истог места. Ја то не знам. Знам само да ће у будућности ракете бити мање зло за човечанство од вируса. А сви знамо колико су ракете опасне!
*
Порука за Гоцу:
Када се струна на гитари превише затегне – она пукне!
Када је жица стара и искоришћена – пуца и без затезања.
То је човек!
Чувај се!
*
Завршио сам есеј о Достојевском. Кога то уопште занима?!
*
Преко дана се ништа не мења на улицама: људи, возила. Истина, пензионера је мање (али су зато присутни у свим порама друштва, све се врти око њих).
*
Постоји епидемија вируса и епидемија идеја.
Чини се да се са истом силином обе епидемије изолују. То је намера.
*
Не расте број заражених већ број откривених!
*
Стиче се утисак, овако из даљине и субјективно, да владарима у Америци не би сметало да се стари и сиромашни мало прореде овим вирусом.
*
Стручњаци тврде да је корона вирус добродошао економијама САД и ЕУ које су из без њега биле пред рецесијом и које ту исту рецесију сада могу правдати пандемијом а не оним што је прави узрок. Једно је сигурно: тамошње штампарије новца ће радити у три смене.
*
У медијима све више присутни лекари. Неки до њих и лекари-политичари. Скоро подједнако колико и политичари. Па су ови последњи видно љубоморни.
*
У згради се осећа мирис тамњана. Неко у недостатку дезинфекционих средстава: кади!
*
Човек је по Шопенхауеру метафизичка животиња.
Бојим се да полако (п)остајемо само животиње. Више не трагамо за одговорима. Воде нас само анимални инстинкти а од људских особина остаје само страх.
Са префиксом мета човек је понекад био изван животињског. Сада више то није и свестан је тога (понеки од нас). Та свест да више нисмо изван, терет је који ће нас успоравати у борби за преживљавање. Животиње смо престали да будемо а људи више нисмо.
*
На интернету кружи виц:
Србин 1915. године размишља како да пређе Албанију, преживи, сачува народ и војску и врати се да ослободи Србију.
Србин 2020. године размишља где ће кер да му кења!
*
Надреална али у животу утемељена слика српске збиље: пензионери у 04:00 ујутро тумарају градовима Србије док су млади у кућама и становима.
*
Човек постаје човеку - вук, јер се сви плаше заразе и сви мисле да ће им неко други донети вирус а да они неће никоме.

ЧИТАЈ: ДНЕВНИК ИЗОЛАЦИЈЕ – АПРИЛ 2020. ГОДИНЕ


Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog