петак, 31. мај 2019.

ПСИ У РАТУ АЛИ НЕ "ПСИ РАТА"!



         ВЕЧИТИ РАТ
     ...качили су нас са различитих страна сви, и са земље и из ваздуха, хвала Богу увек непрецизно и из даљине. Ми смо имали ту срећу, многи нису. Мене су више пута озбиљно угрозили и пси. Људи су стално бежали: или они, или ми. Пси су остајали: и наши, и њихови. 
      Случај први: улазимо у кућу, један трчи лево, други десно, ја на спрат. Ногом ударам врата од једне собе и улећем у просторију. Са стране на мене скаче огроман пас, острвљен и бесан. Ко зна колико времена је боравио у тој соби без хране и воде и, вероватно, још мање се може сазнати о мотивима онога који га је ту затворио. Пошто се одбио од пушке коју сам инстиктивно држао испред себе, ја сам то искористио да заждим из собе. Наравно престрављен. 
      Случај други: целу ноћ се пентрамо уз планину, по киши и магли, а не би ли у зору заскочили терористе за које имамо податке да се крију у једној бачији. Уз велике напоре и стижемо, тихо се примичемо, све је по плану док се на нас нису стуштила два шарпланинца из мрака. Кидишу, лају, трче. Чувају посед и газду. Ми покушавмо да се одбранимо, да их побијемо али се по мрклом мраку скоро ништа не види. Пуца се на невидљиве „стелт“ псе. Једно зрно удара у бусију на двадесетак сантиметара од моје главе. У озбиљној смо опасности да се међусобно поубијамо. Након десетак минута пси се повлаче. Ми се шуњамо и прилазимо бачији, знамо већ да је касно, али мора се. Унутра налазимо заложен лимени шпорет и прекипело млеко на њему. 
      Случај трећи: у неком тамо селу, у неком тамо дворишту, ослањам пушку уза зид и крећем према недовршеној гаражи да се олакшам. Гаража је у фази изградње, тек озидана, без врата. Оног тренутка кад сам крочио на улаз, држећи се за шлиц, на мене креће чопор уплашених паса (уплашених синдромом сатераности у ћошак) који су у хладу гараже побегли од врућине. Тражим руком пиштољ на прслуку. Већ је касно: на земљи сам и прегажен тим псећим стампедом...


                                 
  *         
      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ                          
Имао сам страшног пса. Некада, кад сам, и док сам, био човек. Није се плашио ни људи, ни других паса. Није га збуњивао пуцањ, ништа му метак није значио. Једино би се непријатно осећао када би га мој, тада, мали син попрскао водом са дворишне чесме. Тада би се склањао у кућицу и одатле стидљиво провиривао чекајући да га мине напаст. Ипак, никада није ни зарежао на мало дете. Син му је наденуо име: Топи. Донео сам га кући као штене.
Имао сам доброг пса: шарпланинца по мало измешане крви. Волео сам га. И још га волим. Судбину му не знам. Оставио сма га једног дана. Одвезао породицу а њега оставио. Издао сам га. А нисам могао да га водим јер нисам знао куд ћу са људима. Ко би ме примио у кућу као избеглицу са псом, још?!?
Био је Топи неустрашив. Осећали смо се безбедно у кући: са њим у дворишту. Били смо сигурни да нам неко може наудити само преко њега мртваог. А, онда се једног дана уплашио! Једне вечери, био је 24. март, још није ноћ у потпуности заменила дан: он је ућутао. Положио је главу на предње шапе а у очима сам му примећивао страх и недоумицу. Уплашио сам се да није болестан. Не!!! Неколико сати после тога почело је бомбардовање Србије. Крвници су почели да нас туку са велике висине и, искрено, те вечери ми и нисмо чули хук авиона. Он јесте, то је било очигледно. Следећих седамдесет и нешто дана могао сам непогрешиво, по његовом понашању, да знам да ће ускоро уследити бомбардовање и да ће за сат-два авиони летети изнад наших глава. Он би се тада попео на кров своје кућице (никада пре тога то није радио), склупчао би се ту и ћутао. Чекао је. Када би се хук бомбардера већ чуо он би куд и камо бивао опуштенији. Само док их је ишчекивао: био је уплашен. Није знао са чиме се сусреће, није инстиктивно то осећао – отуд страх. Шарпланинац нема у својим генима тај код који би био шифра за борбу против авиона. Он никада неће устукнути пред дивљом звери, медведом или вуком, неће га уплашити човек ма како страшан био али, једноставно, он о авионима није знао ништа. То није наследио од својих предака.
Још док су авиони полетали са аеродрома америчких сателита из суседства он их је неком необјашњивом силом осећао. Сигурно. Не измишљам ништа. Његов страх је убрзо постајао мој страх: знао сам шта следи. Слао ми је јасну и непогрешиву поруку па ме и на тај начин упозоравао и штитио. Све док је био нормалан и живахан знао сам да авиони још нису полетели.
Интересантно је да се од оних авиона који су летели ниско, који су се јасно видели и још боље чули: није плашио. Лајао је на њих, кидисао и често кидао ланац. Плашио се само оних које није видео, које је предосећао само њему доступним вибрацијама.
Бомбардовање је престало после 78 дана. Ми смо се спремали за бежанију. Једног јунског јутра смо кренули. Породица ми је већ била у аутомобилу. Ја сам отишао иза куће и одвезао га. Скочио је на мене, хтео да се игра. Био је расположен јер већ неколико дана авиони нису полетали. Онда сам ја пустио и кокошке из кокошарника. За пар минута све су биле поклане. Убио их је Топи – мој шарпланинац. Не знам због чега – никада пре тога то није урадио. Онда је отишао на терасу и легао пред улазна врата, на кућевном прагу. Ту су га нашли и последњи очевици и сведоци који су га видели. Није се померао са свог кућног прага. За разлику од нас.
      *
      КОЛОНА
     Кад се из шуме спусти на пут, па прође тим путем још неких двеста-триста метара, појави му се пред очима Извор. Извире вода из стене, бели се од пене коју ствара својом снагом. Пуни акумулацију испред бране. Доле је хидроцентрала, само триста метара од извора. Каква снага и лепота. Како се приближавао, осећао је да ваздух бива све хладнији. Студена вода то изазива. Познат му је тај осећај, толико пута је то осетио и доживео.

Таман се препусти ужитку кад умало не пострада. Иако је призивао смрт, није баш планирао да га пси поједу. Пред њега се створи чопор паса, ту вероватно из неког жбуња, и судари се са њиме. Стадоше једни према другима ко јарчеви на брвну. Пси су били острвљени и нимало се нису плашили. Осетили су крв и месо, којих је било много, због рата. Животињску и људску. Војска је клала бикове од петсто кила за килограм шницли, па су се могле по околини видети трупине заклане или убијене стоке. Пси су се гозбили тим месом. Где су се борбе водиле, није се стизало да се људи одмах сахране, негде се није могло ни прићи. Пси су тако пробали и људско месо. Сад су се већ окуражили и окрвили, па су сами обарали стоку, клали је и јели. Као некад давно њихови неприпитомљени претци.
Човек устукну. Један који је стајао испред, очито вођа, велик и жут, добро ухрањен, са кожном огрлицом начичканом пуцетима, свакако пуштен кад су му газде отишле, зарежа и друге осоколи да ураде исто. Човек се саже да узме камен, опроба се старим триком противу паса, али их то још више наљути. Кренуше према њему и он је морао да потражи спас низ брдо, кроз жбуње и камењар, па преко воде. Пси не хтедоше да се бакћу са њиме, само га презриво отпратише погледом и сити  и гојни одоше својим путем.
''Пуштени и изгубљени, сами су себи изабрали газду и вођу. Али и поред тога, поред новог газде, они су слободни. Због тога ја бежим од њих'' – дефиниса Човек оно што је доживео и видео, док је увијао марамицом огребану руку, која је крварила .
Седи Човек крај воде. Умивен је. Пуши. Ћути. Не размишља. Миран је. Спокојан.
''Нека траје ово, доћи ће смрт, никога до сада није претурила''.
Поћута још мало.
''Овде ћу оно да урадим''.

Еј, жао ми коња...

         
                       

       Њујорк 2006

      Данас су сви возови које сам чекао ишли у супротним смеровима мојих очекивања. Деси се то, дође такав дан. Можда зато што сам размишљао о коњима и тако размишљајући прошао своју станицу.
За време рата неко је издао наредбу да одемо у планину и тамо побијемо сву стоку на коју нађемо, а које је било у изобиљу јер је била пуштена: коње, краве, овце... Са људске и моралне стране: глупа наредба. Са војничке: сасвим оправдана. Јер са тим пуштеним животињама терористичка банда у шуми могла је да преживи месецима и годинама. Имали су  млеко, месо и транспорт.
И убијали смо. Најлакше коње, јер су тако пуштени сами почели да се скупљају у крда па су тако на гомили били лака мета. И тако данас, неког септембра у Њујорку размишљам баш о тим коњима: лепим и јаким. И убијеним.
*
      Исток 1999
...(прва недеља бомбардовања)... у прво извиђање пошао сам случајно. Уопште нисам по распореду припадао извиђачком воду. Али, тражили су се добровољци а ја нисам послушао савет који сам добио до старијих још у време кад сам одлазио да служим ЈНА: „Никад се не јављај да будеш добровољац!“. Били смо глуви и слепи. Бомбардовање је тек започело, преносиле су се разне гласине а ми нисмо имали појма шта се догађа у суседним селима, има ли тамо припадника ОВК, јесу ли Албанци наоружани, шта ако се стуште једне ноћи и све нас побију?! Суседно село нам је било насумњивије. Требало је информација, и: добровољаца. Да се некако оде тамо, најбоље ноћу и да се извиди каква је ситуација.
И тако, кренули смо по мрклој мартовској ноћи, још је ту и тамо било снега. Преко брда, подно планине, да одозго извидимо село. Пре тога смо договорили место где ћемо у повратку прећи назад у варош, да нас не би побиле наше страже. Нисам никако био у кондицији. Нисам планирао да ратујем и још уз то бити најистуренији: извиђач. Ни конституција ми није била таква: крупан сам и са вишком килограма (које ћу врло брзо изгубити и за пар месеци бити шланг и у кондицији). А ни навике ми нису биле баш здраве: седење, пушење, пијање, читање, писање. Радије сам време проводио по кафанама него на спортским теренима. По неки баскет, али тек на лето, кад отопли. А после би се баскет залио хладним пивом, те тако ни од те рекреације није бивало велике користи.
Већ од почетка те прве извиђачке акције, на првој узбрдици, душа ми је на нос изашла. Претрчавали смо неке чистине, једва сам достизао да нормално дишем. Мислио сам, ето, страдаћу без зрна барута. Најзад, некако стигосмо до узвишења изнад села, неколико стотина метара ваздушне линије. Тада је требало притајити се, ослушкивати ноћ и тишину, покушати уочити неки трачак светлости или покрет силуете. Наиме, на то се своди извиђање ноћу уколико немате адекватну опрему као што је ми нисмо имали. Јес'?
Одједном се из шуме зачуло ломљење грана, некаква гужва. Уплашили смо да се нисмо нашли у клопци, да нам нису зашли иза леђа, а, опет, не би ваљда правили толику буку пре него почну да пуцају на нас. А онда, на ободу шуме, на чистини, појавио се велики бели коњ. У ноћној тишини чинило се да се чује како му грива лети кроз ветар. За њим, у крду, излетеше још три-четири коња! Гледали смо силуете у мраку, како трче по белини снега: лепи, снажни, слободни коњи - трче! Опчињени призором потпуно смо заборавили због чега смо ту где јесмо. Они су попут олује пројурили чистином и замакли у други шумарак. Њихове копите су одзвањале од удараца у камен.
      У селу очигледно није било живе душе. Нит' терориста, нит' сељака. Отишли су сви некуд, или ћуте у мраку. Али, да нису отишли, да су у селу, не би пустили коње и осталу стоку која тумара изнад села. Не би се чуо топот копита кроз ноћ. У повратку поче да нас бије митраљез, са наше стране. Ми смо били тихи, тешко да смо могли бити виђени, али су коњи и даље дизали буку и ломили грање по забранима. Може бити да их је намирисао неки пар вукова, који су знали у то време, на крају зиме, да сиђу ниско изнад самог места, у потрази за храном. Или су коњи једноставно срећни што су најзад слободни, што су изабрали свога вођу, што могу да галопирају кроз ноћ. Митраљез није био упоран. Испалио је у мрак два-три рафала и престао.
      *
       Село није разрушено, нити попаљено. Тек ту и тамо се види траг борбе или пераја од минобацачке гранате. Пред џамијом несвакидашњи призор. Коњ који је остао затворен у џамијском дворишту, уплашен од пуцњаве и детонација покушао је да прескочи ограду. Није имао довољно снаге да прескочи па је прободен на шиљак од металне ограде тако остао да виси. Већ се укочио и заударао је. Као какав споменик људској глупости  лебдео је тако забоден на металну шипку. Около пуштена стока, пси. Само људи нема. 
     *
      Крда побеснелих коња и говеда су ми средином рата већ говорила да у Истоку нећемо остати. Није то више била тиха варошица моје младости. 
      *
      Васцеле ноћи сам се по Истоку вијао са којекаквим коњима. То ми у сан изгледа долазе моје списатељске утваре.
 *
 - код Пекића је вампирство метафора за цикличност времена и борба која се у њему води
- код мене је вампирство метафора за статичност историјских и људских догођених ствари; оно што се догодило није подложно дијалектици осим у тумачењу али тумачења никада нису исправна и тачна.


Св. Аугустин, постоји само:
садашњост прошлих ствари - сећање;
садашњост садашњих ствари - виђење;
садашњост будућих ствари - очекивања.


однос према времену


- сви облици, временски или просторни, распоређени су у истој разини, истовремени су


''Време је простор који се мења''.

                                        Пекић


''Свако од нас збир је свега што ни сам није сабрао; вратите нас одузимањем поново у голотињу и ноћ и видећете како на Криту пре четири хиљаде година започиње љубав која се јуче завршила у Тексасу. Сваки тренутак плод је четири хиљаде година ... сваки тренутак је прозор за сва времена'' .
Томас Вулф

 ' .... сакрално време не ''тече'', то је превасходно онтолошко ''парменидовско'' време: увек једнако себи самом, оно се не мења нити исцрпљује ...''

                                                     Елиаде


'Истовремено је одсутност времена, одсуство историје, коначност - једино право време романа''.

                                            Пекић


балканска митологија :
коњи
сеобе
ватра
ђаво
вампир


Проблем вампирства:

Јасно је да је то помоћна метафора, жудња за бесмртношћу, везана за проблем времена, трајна је преокупација човек , од мита до Хајдегера.

                                                  Пекић

У мом случају и жеља да се вратимо у колонално статично време када је вампир умирао.
У мом случају жеља да се заустави време и то на одређеном месту у одређеном току.


филозофско-антрополошки вид фантастике

*
„Сен челеби, мен челеби, ати ким кашар“ –

Ја господин, ти господин, ко ће коња да тимари?
Арапска пословица

*
Жрец, сав у белим хаљинама, покривен белином од главе до пете, окружен густом шумом и водом, прилази Храсту праоцу. Храст је све: пребивалиште врховног и јединог бога, храм и свето место, уточиште и вечни спокој предака. Око Храста и на њему нема злих демона. Једино што је нарушено у изгледу, од иначе недирнуте природе, јесте дрвена ограда, ред балвана забијених у земљу, која окружује Дрво. Кроз ту ограду може да прође само он. Јуче је обавио ритуално чишћење и дрвета и места око њега. Склонио је сатруле плодове воћа, буђав хлеб и очистио је пехар у који ће напунити медовину. У једној руци свештеник држи, сада, тај исти пехар, напуњен. Приноси га Оцу у нади да ће добити одговор какав ће година бити: родна или гладна? У другој руци му је штит, тежак, обавијен тврдом, уштављеном кожом. Све је овде Храстово, и пехар и штит, и вода и оседлани, бели коњ што га воде иза жреца. Храст се мора умилостивити не би ли помогао да се реше нека текућа питања: жетве, рата, новог племенског вође и најважније, питање водених демона. Овај извор мора бити свети и зато треба бити очишћен. Може то Храст, ако га молитвом и жртвом подмириш. Једног дана, то сада не зна, завршиће храст у овој води. Али има времена до тада. Створитељски или рушилачки, хучи вода са извора. Какав то може бити извор кад у самом своме зачетку пуста воду да буде бучна­? То себи може дозволити само племство међу водама. Другим водама потребни су  километри да забрује и уплаше. Стало је и свештенику и људима дугих коса и брада, кожом обучених и обувених, што стоје на околним брдима са упаљеним бакљама у рукама, да обред успе. Желе да остану крај ове воде. Хладнију и чистију за своја умивања нису могли да нађу. А они неумивени не иду свет, не умиру, праве децу, не моле се богу док лице своје не оперу од греха. Зато бакљама чувају обред, стало им је више од свега, да све протекне у најбољем реду. Ако буде тако, сутра могу да почну са крчењем шуме. Треба ће им места за подизање будућих цркава, иако они још не знају да ће их подизати. За винограде, исто ће ваљати, иако они још нису чули за Христову крв. И најпосле за гробља ће ваљати, иако они сада своје мртве пале ватром и непојмљиво им је да свога драгога гурају у црну земљу, црвима на гозбу.
Горе,са брда, над самом водом, кроз густу шуму провирују утваре. Нагрнуле преко себе невидљиве вучје коже, олињале и поиспадалих кутњака. То су старе шумске утваре, не тиче се њих много оно што се доле дешава. Више су ту из радозналости. Хоће да виде по лепоти чувене виле оног племена доле, кад буду из воде голе бежале. Пада сладострасна бала утварска на камен. Слузавоцрвене је боје.......
.........Гледи: човек удара коња али не може да разазна разлог бивењу. Коњ се отима, пропиње, кидише али везан и спутан нема маневарског простора те мора да прима ударце по сапима, глави... Леп је и добро ухрањен. Види се да је из домаћинске куће. Држан је за параду и престиж а не за рад. У кући одакле потиче, вероватно се радило тракторима и комбајнима.
Чује: крвника како виче, покушава да нареди нешто али коњ га не разуме, као да не зна језик наредбодавца, као да је научен неким другим језиком наредбе да прима.
Схвата: урадио би коњ оно што се од њега тражи, не би улудо трпео ударце, али он не разуме шта се од њега захтева.....
- Коњ ђипио из воде, леба ми, својим очима сам видео. Изрони, па претрча преко реке у поље. Бео коњ, ждребац , грива му се вијори ко коса девојачка. Видео сам својим очима. Из воде. Ајд', да сам био пијан али ни суске тога дана нисам окусио. И нисам ја једини, што га је на том месту видео, ал' ови други ћуте, плаше се да их лудим народ не учини.
- Није то био коњ. Из воде је аждаја изашла. Осетила муку и несрећу, па оће и она да придода. Њена времена су ово. Осетила колону, па да уграби још нешто, док може. Кад одемо остаће јој речне обале пусте а вирови без утопљеника. Аждаху си ти видео а не коња.
- Људи, ја знам да разликујем коња од аждахе. Њу, додуше, нисам видео ал' коња јесам 'иљаду пута, најмање. Коњ је био и немоте више да ме набеђујете!! Ако 'оћете верујте, ако нећете још боље.
- Ја јесам видео коња.
- Ћути несрећо!!!
- Ништа га нисам разумео оно у вези хришћана и караконџула?! Сад има ли их или нема? Мислим на караконџуле. Није то баш тако.Ако их нема ко је онда Радоја јахао целу ноћ?
- А што је био љут ?
- Ма, у сред састанка устаде онај што прича да је видео белог коња како излази из извора.
- Леп говор одржасте.
- Хвала начелниче, свидео вам се значи?
- Јесте ми се свидео, само не знам хоће ли се њима свидети када сутра буду схватили да сте отишли?
- Морам. Такво је наређење. Сувише сам важан за овај народ да бих улудо страдао. Него, је ли спреман камион?
- Спреман је и пун.
- Хвала господине, ваш сам дужник. Јавите ми се у Београду, за неколико дана, док се средим.
- Види се да је учен човек.
- Да нам је још неки такав, 'де  би нам био крај.
- И овај са коњем, вала, досади и богу и народу. Коњ па коњ. Јебо га коњ! И још бели.....
- Ја му ништа не верујем, какви Руси и глупости. Па вас варају ко малу децу. То Руси долазе као међународне снаге а не да се насељавају. Па зар не видите да је све пропало? Живе главе нећемо извући. Повлачи се наша војска. А он је обична лажовчина, зар га не знате? Нешто не видим да смо победили.
- Ти се увек правиш најпаметнији, и ништа ти не ваља. Љубоморан си на човека. Нико теби не може да угоди. Ти би се и радовао да ми неким случајем изгубимо.
- Шта му значи оно рецидиви??....
.....На пропланку, изнад планинског пута, назире се једно ливаче, нема га брат брату триестину квадрата. На том ливачету стоје две појаве, другачије их се не би могло описати. Стењу мотори на путу, муче се уз брдо, морају споро да се крећу, има свој темпо колона. Посматрају, те појаве, шта се дешава доле на путу, очи им болно сузне и тужне. Онда се чује страшна ломљава, лети низ брдо прво приколица а за њом и трактор. Отказала машина, нама јој поправке а закрчила цео пут и кочи остале. Пут узак, нема куд са стране да се паркира, па су све изгурали низ брдо. Стоји човек, поред њега жена држи двоје деце за руке. Гледају доле у понор како се котрља њихова мука. Али закони колонални су немилосрдни и ту нема милости. Издала их машина. Посматрају појаве и даље. Остаће тако, док и задњи колоник не прође тим уским друмом доле. Кад се и то деси, коњ ће завртети главом, грива ће полетети кроз ваздух, пропеће се на задње ноге, колико снагу да покаже, па ће кренути пут шуме. После пар тренутака поћи ће и пас-вук за њим, покуњене главе и спуштена репа.
.....
Којом је ногом коњ закорачио? Шта се десило, онда, код Извора? Није нешто на добро изашло. Пореметиле су се снаге, богови су се закрвили – изгледа да цео свет хоће да добија битке и ратове преко наших леђа.
Бели коњ.
Слабо смо опасивали наше ждребице, нисмо им вреле пичке пунили плодоносним семеном. Само би по некад јалово простењали над отвореним, црвеним и врелим ждрелима. Опстанак народа зависио је од плодности и здравља семена, од снаге материце да понесе и одгоји род, од издашности вимена да подоји будуће ратнике и родиље. Само су нам леђа остала јака, да могу други да нас трте преко њих, да можемо на њих џакове избегличке да понесемо, да одговорности колоне сносимо.
Бели коњ је предсказао шта ће нам се десити.
Бела кобила се није ождребила иако су јој довођени најбољи ајгири.
Црни коњ стоји на брду и посматра колону несретника.
Вук црни.
Брда су препуна створова. Посматрају али нису сигурни шта се догађа.
Кад су нам вештице черечиле најбоље путнике повратнике, доброгласнике и пуникесе, ми се нисмо бунили. Допирали су до нас само најгори, шљам са којим ни виле, ни вампири, нису хтели да се бакћу. Смрад њихових прљавих тела био је јачи од сваке магије, од најљућег белог лука, од чуме гнојаве и краставе. Такви су нам стизали. И котили се, запатило се то.
Загубили смо негде доброту. Отишла а није се вратила, ми је изгубљену нисмо тражили. Само смо плакали над злом судбином, лажно се представљали и на Бога почесто, што из обести, што из користи, хулили.
Неумивени смо бивали. И јутрос, у колони, крмељивих очију тражимо пут. Ко да су они стари, власници белог коња и обреда, чувари храста и воде, били неразумни и глупи што су извор бранили и воду волели више од свега (сем бога Врховнога, кога су се помало и плашили, и кућевне змије подпрагуше). А ми смо воду само запишавали. Јутром поганили по њој, поподне пили исту, увече покојнике купали са њом. Ноћу смо је препустали демонима. И, тако редом: свако јутро, цупкајући, подскакивајући и држећи се рукама међу ноге, стизали на воду и празнили мехуре. Временом смо и вечерње купање само за одабране изводили, само за праве, мртве мртваце. Они што то нису били престаше да се умивају.
Магарац није ни бео ни црн. Пре би се рекло да је сивкаст. А коња белог изгубисмо. Липса од глади, надувен од воде и гасова. Давно је то било. Којом год да је ногом, онда, закорачио.... то је био први корак ове колоне.

четвртак, 30. мај 2019.

chernobyl - Černobil - Клинички живот , Игор Ђурић


Кажу да је тренутно најгледанија серија која говори о катастрофи у Чернобилу. Својевремено сам, око 2012. године у свом роману Клинички живот нешто писао и о томе. Цео роман можете читати овде КЛИНИЧКИ ЖИВОТ а може се у штамапној верзији наручити и преко сајта www.staraknjiga.com .

      *




Али...
Не знаш који је дан, које је годишње доба, месец или, не дај боже, која је месечева мена?! Не знаш ко је душевадник, ко душебрижник? Живот??? Знаш да целе ноћи Сунце није било на твојој страни, али ово: око месечевих размена, плима и осека, вукодлака и вампира, око ђаволских ствари, све ти то никако није јасно. (Тако мало лепих јутара човек доживи у животу. По некада и неко: ни једно и никада). Не знаш ''који ми је мој'' данас и који сам ја уопште човек? Смрт??? Крвна слика?! Притисак?!? Проценти шећера и масноће у крви?!? Малигно или бенингно, ли је?!? Односи у броју између црвених и белих??? Немаш појма. Немам појма. Немамо појма. Немају појма. Немате појма. Не знаш је ли оплата на ''шатлу'' оштећена? Какво ће бити приземљење, додир са атмосфером? Је ли саркофаг у Чернобилу процурео, не знаш? Ајде, шта ме узбуђује, на шта ми се диже?! - рецимо ујутро, кад је лепо и светло?! Ма не знамо ништа, нико и ништа, не знаш шта може, перверзна и пијана душа и мисао да ти приреде!!! Не знаш умишљена свезналице, што мислиш да ти неколико стотина динара даје за право да судиш о овим мислима. Немаш скенер са којим би могао да ми продреш у душу (тако је, у саму срж: душа), да видиш малигна (ипак малигна) испупчења мојих разочарења у тебе и у људе  уопште, мајку им. Мајку нам. {Са причом о души и њеној бесмртности (овим другим: поготову) човек жели себи да припише ореол божанскога, јер чему, забога, прича о бесмртности суштинства човековог ако није баш то у питању? Бог је бесмртан (неки би рекли и: богови) и душа је бесмртна. Ту треба тражити узроке људске надмености}. Буђење???
       *
     
А онда сам кренуо да прелазим улицу...
Пре, много пре, пре него сам куповао новине и кренуо да прелазим улицу, пре почетка свега, Великог праска, диносауруса, пирамида, Мојсија, Исуса и Мухамеда, ''коначног решења'', Чернобила и Берлинског зида, најзад моје свадбе и бестелесног стања што је следило из тога, пре свега рекох већ, ја сам седео кући, за својим радним столом, над празним листом Word екрана. Требао сам нешто написати, требало је то написано и објавити. И не само да сам требао: желео сам то из свег срца и пре свега осталог. Свуд около већ годинама се хвалим како сам писац без премца а та моја достигнућа су итекако пријемчива и достижна. Тако је то: свакога јутра, оран за рад, седао сам и сем неких уопштених бележака нисам стизао до преко потребне фабуле. Имао сам свега пар ''ситнијих'' проблема: фабулу, форму, композицију... Све пре тога, што сам написао или објавио, на силу сам исцедио из себе. Те снаге више ја нисам имао у себи. Нисам у годинама. У времену сам када ћу као писац или сазрети или се уцрвљати. Можда и оно најгоре, ни једно - ни друго: пасти у потпуни заборав. Заборавиће ме и оних пар стотина људи који ме сада познају. Харизму, тако преко потребну писцима, поседујем (поседовао сам, поседоваћу). То стоји и свестан сам тога. Свесна је и околина, врло често. Међутим, од харизме се не живи, са харизмом се не пише, харизма је тек користан алатчић, да олакша кретање међу људима, за варање народа и жена.
     *
      
То што су моји идеали завршили под шатором, где се на разгласу читају пристигли поклони, са генералијама: колико коштају и од кога су, и може се схватити: такав ми је био капацитет. Али то што сам нормално са тиме живео, то себи не могу опростити: јер су ту интелегенција и став у питању. Тада су ме и напустили идеали (нисам ја бирао, сами су отишли), управо због тога, због става и интелигенције. Нису могли да поднесу издају. (Човек мора бити опрезан. Довољан је један погрешан корак и ето те у друштву обичних и просечних. Један шатор, подилажење примитивним обичајима, мало музике са гацањем по глибу и: крај. Готово је). (Да ли душа оставља свој ''писани траг у ономе што научници зову ДНК? Ми можда то не можемо да прочитамо на прави начин - али осећамо тај код душе предака у нама?! Постоји ли стварна веза генетике и душе? Утичу ли једна на другу? Размењују ли информационе кодове? Има ли свака душа своју особеност? Или су унифициране? Шта је за душу ''пролазно'' а шта је ''трајно''? Небитно - битно? Секундарно - примарно? Можда у овим питањима треба наћи најбољу везу између апстрактног и конкретног, између филозофије и религије, са једне, и науке, са друге стране?! Треба прочитати генетски код душе!).
Ништа нисмо знали ни о Чернобилу који се управо тада дешавао и ''рађао''. Шетали смо по теренима на Бежанији, седели на тек озеленелој трави, јели тек пристиглу салату у мензи.
МОДЕРАТОР: Ми смо били деца рокенрола!
МЕДИЈАТОР: Ми смо били деца комунизма!
МОДЕРАТОР: Ми смо били деца Чернобила!
МЕДИЈАТОР: Ми смо деца изобиља!
МОДЕРАТОР: Синови смо комуниста!
МЕДИЈАТОР: Синови националиста!
МОДЕРАТОР: Синови смо Русије!
МЕДИЈАТОР: И мајчице Србије!
МОДЕРАТОР: Деца су нам разнополна!
МЕДИЈАТОР: Деца су нам изоколна!
МОДЕРАТОР: Деца су нам детињаста!
МЕДИЈАТОР: На очеве дебиласта!
МОДЕРАТОР: Ха, ха, ха, ха, детињаста!
МЕДИЈАТОР: Ха, ха, ха, ха, дебиласта!
Мутанти ћемо тек постати кад радијација учини своје. Мутираћемо у зло невиђено и неучињено у новије време. Не највеће, не најгоре, али свакако најновије. И најбоље медијски пропраћено. Шта ћеш? - так'о је време. У погрешно време смо мутирали.
     *
      
Ми нисмо ништа осетили. Били су то сунчани и лепи дани. Пролеће. Међутим, под утицајем Чернобила и рокенрол је почео да се деформише и мутира. Почео је да се дефлорише са нашим душама. Нисмо више бивали млади, нисмо могли да се пронађемо у мутанту чудовишту. Док сами нисмо постали исто. Касније, нешто касније. Али духовна потпора и темељ тог чудовишта јесте шатор и столови уздуж. Комунизам није издржао киселе чернобилске кише. Значи, после рокенрола, комунизам је био следећа жртва.
Зар?
Кад је рушен Берлински зид ја сам газио по блату, прљавих ципела и ногавица. Гледао сам своју свадбу и почетак свога краја. Гледао сам смрт својих идеала, смрт своје неузвраћене љубави. Био је то крај. Када је рушен комунистички берлински зид раздвајања ја сам управо тада у шатору почео да градим свој лични ''берлински'' зид. Заградио сам морал, одвојио од неморала, зацементирао сам етику, жицом заробио емоцију. (И започео грађански рат). Постао сам нико и остао ван свега. Нисам био кадар да прескочим властити зид, кад сам га већ градио и нисам могао да га срушим. А било је то време рушења зидова.
(Или је то било касније?
Ипак, то је већ био крај.
Наставиће се).
     *
     
ДАВИД: Е, сећам се, дете, ки данас да је било. Мени рођендан 29-ог априла. Није важна година за причу, мислим кад сам и које године рођен, него више је датум битан. Ја са неким друштвом, кај што је ред, да се прослави, био млађи, па ајде у кафану. Сећам се, била 'иљадудевестоосамдесетишеста. Ако се сећаш, мало се размимоишли са оним првим несташицама. Да частим, реко, и неко мезе, да не пијемо на гладан стомак а мени ће конобар Мика, ки данас се сећам: ''може месо, ал' салату немо' да је'те''. Што бре, питамо га сви? Пукла нека атомска централа у Русије пре три дана, вели, па облаци носе тај отров на све стране. А највише, каже, пад'у на салату. Кад је тако, јебеш салату, те наручисмо нешто печења. Сад, веле, рађаду се јагањци са две главе и телад са пет ногу а и народ мире више...
ОГЊЕН: Чернобил је прво озбиљније упозорење ''гледе'' наших изгледа да сачувамо цивилизацију и планету. Нажалост, нико га озбиљно није схватио осим статистичара који сваке године уредно књиже нове жртве те хаварије. Оно што се не види је много опасније од тих јагњећих ногу и телећих глава...
ДАВИД: ... не, не, главе су јагњеће а ноге...
БОЖА: Ма није важно, разумемо те, мада је по некад то тешко. Да је бар ветар дувао више према Немачкој, тог априла 1986, било би ми много лакше. Лично мени, мислим.
ОГЊЕН: Нека неко каже Божи да је Други светски рат завршен, има охохо година. Баш би нам било лакше ако која стотина хиљада више Немаца умре од карцинома.
БОЖА: Нека неко каже Огњену да много не једе говна да не би на својој брњици осетио како се води борба ''прса у прса''. А да је Немаца мање гарантујем му да би и муке Срба биле мање. Шваба је наш вековни непријатељ и душманин. И, на крају крајева, боље да оде према Немачкој него према Србији. Или ти, демократо, мислиш другачије?
ОГЊЕН: Нека неко каже Божи да више није комунизам па да може да удара кога год стигне. И нека му неко каже да је и тај његов марксизам швапско, то јест, немачко дело, осим ако не тврди да је Маркс био Србин, што ме и не би толико изненадило обзиром шта сам све од њега чуо за ово кратко свога века. А што се тиче тога: шта ја мислим, ти си задњи коме ћу се правдати.
БОЖА: Нека неко... ма шта се ја замајавам са пијаном будалом. Јакове!!!.. чекај имам нешто са тобом...
ДАВИД: Оде, фала Богу.

понедељак, 13. мај 2019.

ВАМПИРИ (ТЕНЦИ)



У контраверзном роману ''Тенци'', Игора Ђурића, кроз лик типичног представника изгубљене генерације Игора К., читаћете о личним ломовима, о пост-ратној Србији, у којој су криминалци постали бизнисмени, читаћете о малограђанштини, типичном српском селу и градићу у провинцији, сатанистима, ратним злочинцима, муџахединским селима, псима рата, вампирима, Америци, сексу, Лолити и Лилити...Роман ''Тенци'' кроз симболе и метафору говори о злочиначком у човеку, користећи мотиве вампиризма и сатанизма, описује како је зло, као и добро, универзално присутно у човеку и да само од природе и дате ситуације зависи које ће испливати на површину....У овом роману ћете прочитати непревазиђене сцене и описе унутрашње борбе у човеку у тренутку када бира између добра и зла,али и сцене бруталног секса и назнака болесних сексуалних ситуација које вас неће оставити равнодушнима и које ће вас натерати на размишљање...Ово је роман који су многи хтели али нису смели...
             *
             ЧИТАЈ ЦЕО РОМАН ОВДЕ


*
Покушавао сам, у почетку, да се уклопим међу људе, да будем као они, да се дружим викендом, идем у цркву. Није ишло. Нисам био део њиховог света, нису ме интересовале њихове приче. Били су празни, једноставни, прости, а ја нисам могао себи да приуштим све то поред своје празнине, компликованости и цинизма према животу. Мрзео сам бели свет па је било логично да не волим људе ондашње.....
Миле прође путем, не сврати за чудо у продавницу, само довикну:
- 'Де си куме, курац ти од гуме! – и замаче низ друм.
То је било довољно да одложи блокче. Сећа се, највише му је тамо у белом свету недостајао родни град, његов град, ни мали, ни велики. Недостајао му је град, не људи, и то у великом превеликом месту званом Њујорк. Његов родни град је растао са њим, израњао је из повеће вароши у градић, како је он од дечака постајао момак. Може то бити било који град у Србији: Ваљево, Краљево, Чачак... И он је могао бити било који, тамо, тада, рецимо у недељу ујутро, у Квинсу, у оронулом стану, када би устајао из кревета пребијен као мачка од рада и путовања, од вискија суботом увече. Као Мартин Идн у некој перионици некад, тако је и он у паузи чишћења менхетнских клозета, који исто смрде као и било који српски, покушавао да напише некоме писмо или песму. Касније су му завидели на успеху. Већ је за њих био Мартин Идн. Не због писања, већ због плате које је добијао због труда и рада да обели усрану керамику.
Побегао је из Србије спасавајући нешто чега после тамо није имао, осим у физиолошком смислу: живот! Ни кривог ни дужног хтели су да га убију, направили су чудовиште од њега, видео је оно шта га се није тицало и резултате свега тога јесте америчко глуматање живота које га је снашло. Таман кад су се ратови завршили, кад је пробао да промени живот, потонуо је до краја. Мислио је да ће о свему томе нешто написати, можда следеће недеље, или неке која дође иза ње, под условом да му се глава разбистри од вискија са којим покушавао преко викенда да убије сваки живац који га подсећа на постојање, да убије сваку мождану вијугу која га подсећа: ко је он и где је. Није се више ни за живот бојао. Дакле, што нису успели сатанисти, мафијаши, тенци, и српске клозетске шоље, успели су усрани амерички клозети. А, какви клозети и могу бити, него усрани?!
По некад испред продавнице сврати и Јоца Немац, пензионисани гастарбајтер који је направио кућу на три спрата и напунио је до враха а сада живи са женом у летњој кујни до ње. Тих триста метара до продавнице, по некад, пређе са „мерцедесом“, тек да га извезе из гараже, да га покаже свету. У нову кућу улази само кад хоће гостима да покаже шта је све стек'о по белом свету. Јоца је стипса али од проверене врсте. 'Оће да части, ал' кад сви пре њега обрну туру. По некад се напије, али ни тада не чашћава мимо своје навике.
Миле на то каже:
- То ти је све свирање песме курцу!
Јоца Немац га не разуме, ко ни други уосталом, него прича своју причу. Јоца Немац увек прича приче са којима жели да фасцинира саговорнике. Нема успеха у томе, јер испред задруге мало ко кога слуша, осим ако није неко сочно оговарање у питању или прича о туђим женама.
- Кад сам се женио – вели пијано мумлајући Јоца – весеље је почело у самстанг морген а завршило се у монтаг абенд. Биле три музике, мењали се како се који умори, ал' музик стехт нихт. Ожених се касно, у годинама, ал' вредело је због так'е свадбе.
- Дал' је онај певач Геџа Криводолац стварно из Криводола? – пита га један од слушалаца, потпуно трезан и наоко врло заинтересован да се разреши та дилема.
Овај га поглед мутно, не схватајући какве то сада има везе са причом, па му љутито каже:
- Није!!! То му је презиме, јебо га ти. Какву хаус има тај, све од певања, у уста га јебем. А ја сам годинама од уста одвај'о, тамо у Дојчланд, да нешто зарадим и овде створим. Свашта сам арбајтовао бре, само још што се нисам фукен за паре. И то би, ал' нико није нудио.
Игор К. поново одлута од приче и врати се у мислима великом граду.
Ништа од тог великог града он није осећао: дух, разноликост, културу, друштвени живот... ништа осим „шопинг молова“. Ходио је улицама користећи асфалт искључиво за ходање. Није удисао загађени ваздух града, није осећао енергију. Његово је било само да дође на посао, да тамо непрестано ради и да се повратком у стан што боље припреми за сутрашњи дан рада. Уосталом, као и 15 милиона других у његовој околини, да се не каже претенциозно: његових суграђана.
Менхетн, јер то је најважнији део Њујорка, онакав каквог га већина људи зна, може се видети само на сликама или филму. Кад на њему неко живи, или ради, (што је био случај Игора К.) онда га види само у фрагментима, одоздо. Менхетн треба гледати из птичје перспективе да би се ведио онакав какав јесте. Ипак, какав у истину јесте види се тек из жабље перспективе, али као такав он није за сликање и показивање. Тај робовласнички бастион где шачица богаташа експлоатише милионе других људи у самом Њујорку и милијарде других широм света, је за људе који га посматрају са стране, као странци или туристи, у ствари једна велика шарена лажа. Дакле, у Њујорку си, или: соко, или: жаба, па самим тим и на основу тога зависи из које перспективе ћеш га гледати.
Људи који опслужују ту шачицу бестидника гледају Менхетн одоздо, повремено и у фрагментима, кад изроне из земље, кад стигну до места где ће бити ескплоатисани и кад крену да уроне назад у земљу да се врате до легла где ће се одморити да не би прерано умрли и тако оставили неисплаћен кредит. Можда, кад је ведро и ваздух буде са мање влаге у себи, могу да се угледају контуре менхетнских облакодера у даљини, са неке узвишене станице у Квинсу или Бруклину. Тад изгледа нестварно.  Тада човек осети нешто од свега тога, поготову кад ветар донесе слани мирис мора са Атлантика. Неки само на тај начин осете град и ако остану годинама ту.
Више је Игор К. осећао њих, крвопије Драгошеве, око себе, него неки дух Њујорка о коме сви причају а нико не зна да га опише, или осети, уколико нема милионе којима то себи може да приушти. А онда је гледао тај филм са Питом, Крузом и китом (јер је све то једна велика кита). О вампирима. Холивудска сапуница која је ипак успела да га дирне по неким унутрашњим жицама. Ништа посебно, далеко од истине, понајмање страшно. Шта ту може да буде страшно после Драгошевих прича? Међутим, сцене мегалополиса у ноћи по коме се крећу вампири најежила му је кожу. У глуво доба, када би чекао воз на надземној станици Вајкоф, или у некој другој подземној станици, присећао би се тих сцена и у страху би примећивао непомичне и неме силуете како беживотно стоје. Не би видео очи тих сенки али би осећао да га гледају. Оно што би засигурно видео јесу гојни и велики пацови који су га посматрали својим закрвављеним очима са шина или ћошкова. То му се није причињавало, мада је и за остало сумњао: мало му се шта чинило у последње време. Све је било истина.
И тако из ноћи у ноћ: неколико сањивих голубова што скакућу по перону надземне станице, исто толико пацова под земљом и пар крвавих очију из таме, зеница и рожњача које се не виде али се осећају на врату. По нека курва што се враћа са посла, уморна и безвољна жена која у себи више нема ни трунке сексуалности и која околини упућује сањиве погледе старице која има двадесет година. И ако се јежи, Игор К. зна, очи из мрака њему не прете. Чувају га Драгошеви саплеменици: чувају га од себе и од других. За курве није сигуран, мада реткост је то. Онда би дошао дан, који се види тек кад изађеш из земље, и на све би заборавио док је мењао толает-папир и чистио клозете у облакодеру где је радио, слушајући прдеж чиновника док су срали и на поду клозета листали „Вол Стрит журнал“ или „Њујорк тајмс“, које је он касније скупљао за њима. Размишљао би о томе како му неки људи у родном крају могу завидети на овој позицији. Размишљао је о младим људима којима је животни сан да оду из своје земље и од којих већина заврши као и он: у туђим говнима које мора да склања.
У повратку би срео неке људе на улици, у возу, на путу до куће. Гледао би лепе жене. Однеговане курве које продају своје тело кроз институцију брака онима који могу да им приуште лагодан живот. У Њујорку, брак је врста легализоване проституције: лепши комади добију веће паре за парење и стењање, а уз помоћ адвоката кроз бракоразводне парнице. Од њих су веће дроље једино ти адвокати. Игор К. би повремено осећао дивљачку жудњу према тим лепотицама што шетају дупета у уским хаљиницама и високим потпетицама. Тада би добијао жељу да појебе њих, њихову послугу, њихове мужеве, и њихове пудлице. Тада би добио жељу да им се потом крви напије, па би се питао да га Драгош није инфицирао неким крвопијским вирусом, тамо у Ђавољем селу, или како се већ звала та вукојебина где ни вукова није било да се својски и како треба појебу.
Окренуо би тим поводом по некад телефон и дошла би му увек иста црна курва са ликом и телом детета. Довезли би је великим колима и чекали испред зграде. Плати па клати. Некад не би имао воље да ишта ради. Само би легао и пустио је да одради свој посао. Оно за шта по некад мисли да је задовољство, у ствари је прека потреба. Често се дешавало да не може ништа: па кад истекне време, плати и пусти је да оде. Она га гледа некако са разумевањем, па га чак и пољуби и ако јој то није у опису  посла и забрањено је.