УКРАЈИНА: СОТОНА ПРОТИВ БОГА!

 

Пише: Игор Ђурић

Ми живимо у времену сатанизма и помрачења ума читавих народа, у времену када је сасвим „нормално“ да прочитате или чујете у медијима како је пацифисткиња и антиратна боркиња поставила бомбу у затвореном простору те њоме побила и ранила људе а да нико на том западу помраченог ума то не осуди.

У исто време испред Кијевско-печерске лавре окупљени лудаци, против православља, величају ђавола и узвикују Сотонино име: у име демократије запада и Зеленског. Притом, тај Зеленски који уопште није хришћанин учи Украјинце о томе шта су праве хришћанске вредности а то свакако није, по њему, православље.

Сматрали смо страшним а после се и смејали томе кад је у време комунизма (свуда где се упражњавао) уведена пракса да се неподобни људи и њихова дела бришу из књига, да се скидају са фотографија и споменика, да се мења историја или садашњост.

Чинило нам се да да је утопија све оно о чему је Орвел писао.

А, данас, без икаквог стида или моралне задршке бришу имена Руса из књига, преправљају књижевна дела чак и њихових писаца, мењају историју, ретуширају фотографије, бришу снимке. Забранили су Чајковског, Достојевског, Пушкина, Гогоља, Толстоја, Солжењицина! Забранили су руским мачкама да се такмиче, руским спортистима да их побеђују.

Енглеска фудбалска лига одлучила је да избрише из историје свога постојања све учинке и статистике руских фудбалера и да из промотивних материјала склоне голове које су постигли Руси?! То је онај исти народ, ти Енглези, који су на Олимпијади у нацистичкој Немачкој поздрављали публику са нацистичким поздравом.

И док се све то догађа на западу, док пљуште забране и санкције, док се свака слобода гуши, ти исти Руси продају енергенте западу и до тога новца финансирају рат против тог истог запада, а , запад и даље купује руске енергенте и помоћу њих производи опрему, оружје и муницију, које користи у свом рату против Русије.

Само, где су у свему томе Украјинци?! За кога се они и против кога се они боре и гину у тој борби империјалне законитости у којој док слонови играју фудбал углавном мишеви страдају.

Ко до сада није схватио због чега се води рат у Украјини, какве су то различите вредности у питању, ко није схватио да се тамо бори добро против зла, Бог против Сотоне, тај се може већ сматрати да припада оним људима којима је мозак већ испран новим западним „вредностима“ која почивају на сатанистичко-лево-либералној-зеленој-ЛЏБТ идеологији, која учи да су људи ван тог система мање вредни и да их треба уништити или у робље претворити, а да су породица и породичне вредности највећи непријатељи, да се треба клањати Сотони, е, такви, који нису свесни тога: они више нису слободни у својим главама а то је најтежи облик ропства. Наравно, џаба им сада говорити јер да је будала свестан да је будала не би ни био будала.

Рат у Украјини јесте рат Бога против Сотоне!

Чак и да Бог не постоји, за сваког човека понаособ (и за сваки народ, наравно) важно је да ли припада тај исти човек (или: народ) вредностима Бога или Сотоне, добру или злу (макар као филозофским категоријама), анђелима или ђаволима? Да ли припада, важно је, истини или лажима, да ли је војник божији или је легионар ђаволов?! Важно је какав грб носимо на грудима, под којом се заставом боримо!

Елем, није важно оно у шта човек не верује - већ оно у шта верује!

Важно је, за свакога од нас, шта у животу бранимо а шта нападамо!

Па, и ако не верујеш у Бога, па самим тим ни у Сотону, боље је ипак да по избору своје душе будеш божије чељаде него ђаволов следбеник.

Ако верујеш у добро: Бог је у теби!

И, супротно, да га не помињем више, камен ми у уста!

Живимо у времену глупости и апсурда, са једне стране, и жеље остатака света да се извуче из тог загрљаја.

А, да није било гордости и глупости у том сатанизму, да није било жеље да се што више крви пролије, да се створи што више зла, све је могло бити завршено мирније и чак погубније за Русију и све нас који волимо слободу. Американци су били близу да победе Русију и Русе, и то: кока-колом, холивудом и мекдонадлсом (намерно мала слова), али, рекох, постадоше сувише глупи и арогантни, решише да то учине силом а зна се како прођу сви који то покушају на тај начин са Русијом.

Прва велика грешка у њиховим плановима да поразе Русију јесте бомбардовање Србије 1999. године (Србије, зајебите причу да су бомбардовали Југославију). На тај начин су упозорили Русе шта их чека и ко је следећи. То упозорење је схваћено на први начин тамо где је требало и због тога се догодио Путин.

Али, и поред појаве Путина и онога што је он започео да ради (па до дана данашњег) и даље је добар део Руса (поготово младих из урбаних средина) гледао са дивљењем пут запад и америчког начина живота. Руско друштво је било на путу американизовања и требало је само бити стрпљив и наизглед благонаклон према Русији.

На сцену је, међутим, ступила агресивна и плиткоумна политика дубоке америчке државе оличена у крупном капиталу који у сврху владања и застрашивања користи идеологију лево – либералне – ЛГБТ - зелене оријентације, и они гурају прст у око Русији преко Украјине (као крајњи потез у мору лоших потеза). Мислили су, глупо, да је Русија попут Србије, Сирије или Либије, мала и немоћна земља, и да ће уз помоћ силе, санкција, обојених револуција, изазивањем мултиетничких сукоба, итд. сломити руску државу.

Толико су арогантни и глупи да ни сада када су на рубу пораза и даље не схватају да не могу Русију победити на тај начин. А резервног плана немају. Зато гурају свет у катаклизму, несвесни да им после армагедона њихове платне картице неће ништа значити и не знају да ће их првога дана апокалипсе побити њихове слуге и њихово обезбеђење а због њихових фрижидера и залиха воде.

Деценијско заглупљивање људи на западу, убијање слободе мишљења и деловања, преко медија и школства, створило је уместо слободних и мислећих људи корисне идиоте и робове неолибералног капитализма. Међутим, негде су се у тој игри преиграли, па су успут створили и идиоте међу елитом која би требало да влада у име њих.

Све то годинама чинећи нису били свесни да полако губе контролу над догађајима и процесима, да неке друге нације и државе постају силе равне њима, да се појављује неки слободарски свет који више неће да робује и да је западна цивилизација достигла врхунац. И уместо да покуша да се реформише и прихвати реалност на трену (како они то воле да говоре) та западна цивилизација хоће да пропадне у крви и страдању читавог човечанства.

Тако је све почело у Украјини. Деца која су 2014. године викала на Мајдану "Ко не скаче тај је Москаљ", сада су у рововима или у гробовима! Начињена је стратешка грешка Американаца. Уз помоћ меке силе и пропаганде, причама у ЕУ и НАТО интеграцијама, и Украјина и Русија би подједнако потпале под утицај Американаца само да су они били стрпљивији и мудрији. Још је Достојевски писао о либералима у Русији који су више волели запад него Русију, дакле, Руси су склони томе и кроз историју (као и Срби).

Хвала Богу, мудрост је одавно побегла са запада.

Напали су Русију преко Украјине и сада ће изгубити.

Само, шта ће после радити са својим корисним идиотима који ће у међувремену постати бескорисни и на терету (враћам се на почетак овог писанија) а који прихватају да је нормално мењати историју, постављати бомбе, лагати, красти, убијате друге?!

Шта ће запад радити са тим бескорисним идиотима када нагрну на њихове границе здрави људи других нација, жељни славе и рата, жељни територија и богатства, спремни на жртву у име онога што верују, а који мисле својом главом, који верују у свога Бога и своју породицу и који нису оштећени погубним идеологијама?!

Окрените се мало, осврните се, забога, премијер Британије је Индијац, премијер Шкотске Пакистанац, у америчком генералштабу све врви од травестита а амерички председник не зна где се налази у времену и простору, европске политичарке су или конобарице или оне које би да се Руси окрену у својој политици за 360 степени, конгресмени и посланици из тих земаља се клањају Зеленском, све врви од педера, педофила и лезбејки, а немачки канцелар има толико самосталности и ауторитета да ће кроз који дан рећи да су Северни ток уништили Цигани који су крали секундарне сировине. 

И, они ће да победе Русију?! 

Оће, курац!

РУСИЈА - УКРАЈИНА: сецирање кинжалом!

 Пише: Игор Ђурић

Украјински и западни медији јављају да Русија споро напредује у борбама против Украјине и да се заглавила у рату који не може добити.

Истина је да тренутно највећа украјинска војна сила која их држи у животу јесу цивили на које Руси неће да пуцају.

Наравно, западњаци не желе да се суоче са истином и не схватају фазе у којима се тај рат одвија. Тренутно се врши прегруписавање руских снага и довлачење технике, очигледно је сада: освајаће се град по град, али само у циљу свих циљева - заокруживања остатака украјинске војске на истоку земље. Русија није употребила скоро ништа од новог наоружања: тенкова, авијације, ракета, дронова, електронског ратовања, итд. Руси могу да наставе овај рат бомбардовањем и ракетирањем а да ни једног војника више не помере ни за метар.

Најважније је, ипак, да овај рат неће добити онај који побеђује на фронту (а Руси и ту добро стоје) и онај који у овој фази ратовања буде уништио више непријатељске технике и људства већ онај ко буде способан да у најкраћем року надокнади губитке. А, то је, зна се: Русија (чак и да ратује са много моћнијим непријатељем и да има много више губитака).

Питање је дана када ће се у остацима украјинске војске осетити недостатак муниције, делова, горива, људства. Како ће им запад дотурати гориво: цистернама преко равнице?! Руси систематски уништавају фабрике и постројења, магацине и центре за обуку, командне центре и системе везе, радаре, аеродроме, итд. Уколико Украјинци мисле да ће рат водити без свега тога а са преносним (ручним) системима против тенкова и авијације које ће им можда послати запад: грдно се варају. А, опет, и то им треба допремити а притом утећи руској авијацији. У каквом је стању украјинска армија и њена врховна команда говори чињеница да им Руси већ трећи пут погађају касарне пуне војника. После месец дана рата они и даље спавају по касарнама?! Замислите да смо ми НАТО чекали по касарнама?!

Мало је познато да су, на скоро истом месту где се данас воде борбе, у чувеној Курској бици 1943. године, Немци фактички победили. Нанели су Русима веће губитке и у тенковима и у људима. Њихов, немачки, пораз се састојао у томе што они нису били у могућности да попуне јединице људством и техником а Руси јесу и то врло брзо. Тако ће бити и сада!

Најзад, рођаци, чак и да је истина о руским губицима о којима говоре Украјинци и западњаци (а, није): на Берлин се не креће без жртава. То знају Руси, а знају и Немци. А, Украјина је једино место на свету (тренутно) где раме уз раме марширају националисти, ционисти и нацисти против Руса.

Свашта се може чути и прочитати ових дана од разних стручњака у Србији и свету. Неки стручњак са запада је прозборио о томе какао Руси остају без муниције. Један, наш, вели да је украјинска војска успела да се консолидује и да се сада организовано повлачи. Други, још паметнији, каже да хиперсонично оружје није ништа посебно и да је то извикана ствар.

Ови са запада се спремају за рат тако што поручују својим грађанима да се мање греју, да мање возе аутомобиле и да мање једу меса. Тако ћемо – веле – победити Русе. То је исто као што поручују Украјинцима да гину што више јер ће тако Руси трошити муницију и на крају због недостатка исте изгубити рат. Или: да позовете гладну децу Африке да у знак протеста што су гладна – штрајкују глађу.

Да појасним: на истоку се поново води рат Словена против фашизма. Овога пута неофашизам предводи Америка а Немачка је силом прилика уплетена. У свему овоме најмање је важна Украјина.

Силе зла су се ујединиле против преостале слободе остатка света. Да би се успело у науму прво треба сломити Русију која је тренутно једина кадра да се одупре отелотворењу ђавола у виду Америке и њених сателита.

Уколико Русија успе да издржи и не поклекне – све ће се променити у међународним односима и констелација снага ће бити другачија и верификована печатом победе. Можда ће се поново појавити нешто што ће заличити на међународно право и неприкосновеност суверенитета. Ако ништа друго а оно ће се поново успоставити хладноратовске интересне зоне које ће омогућити макар делимичну неутралност онима који је буду хтели. Макар да се вратимо на начело: „уколико си на страни наших непријатеља онда си против нас“; а не као што је данас: „ако ниси са нама онда си против нас“.

Ако нам је за утеху, Америка је као империја своје прве зубе поломила на Косову и то су сада први знаци старења и пропадања. Ово што се сада догађа у Украјини само је ехо косовских догађаја: напад на суверену земљу без одлуке УН, насилна промена власти, окупација дела територије – и све то под истим изговорима и са позиција моћи.

Сада се види колико је била кратковида политика Америке која је сматрала да се више никада неће појавити силе у свету које ће моћи да јој парирају.

Велика је разлика између силе у опадању и силе у настајању!

Русија и Кина сада наплаћују вербално-пропагандне бланко чекове које су Американци пустили 1999. године у Србији и на Косову. И доста о томе како је тада бомбардована Југославија! Бомбардована је Србија!

Другосрбијанци и проНАТОвци у Србији, ови што су данас против Русије а на страни Украјине, исто су тако били против Срба, ономад, кад је Крајина падала и постајала (U)Крајина. Важно је њима увек бити на страни нациста. Што се тиче неопредељених Срба (по питању овог рата), ствар је проста: погледајте само ко је против Русије и запитајте се желите ли бити на тој страни?! На основу оних који нападају схватићете ко је онај који је нападан.

Све битке против српског народа у СФРЈ је водио НАТО. Ако је коју и добио то свакако није заслуга Хрвата, Бошњака и Шиптара. Зато Србин мора бити против свега што НАТО пропагира и ради. Зато ја навијам за Русе. И знам да ће победити. Ипак! Мора се признати: на појединим бојиштима Украјинци се мушки боре. И Немци су се мушки борили 1943. године на том истом месту заједно са СС дивизијом Галиција а против Црвене армије. Зна се како се завршило!

Што се тиче навијања?!

Неважно ми је ко је у праву: ја сам на страни Русије, јер сам тако на својој страни. После 1999. године мене више није брига за принципе. У последњој деценији прошлог века нас Србе су ови са запада научили да међународно право не постоји.

Савезници и нацисти против Руса!

 Пише: Игор Ђурић

                           
                       Алберт Шпер, Дневници из Спандауа, Глобус, Загреб, 1985.

 У светлу догађаја у Украјини (оправдана интервенција Русије у циљу очувања својег постојања и разрачунавања са украјинским нацистима) и отвореног непријатељства запада према Русији те руских тврдњи да се у Украјини боре против нацизма желео бих да на овом месту напишем неколико компаративних мисли и реченица поводом и на основу дневника којег је Алберт Шпер водио у затвору и који је штампан под насловом Дневници из Спандауа, а у жељи да покажем како све ово што се дешава у Украјини није ништа ново и није од данас.

Прво, врло кратко о Алберту Шперу!

Алберт Шпер је припадао самом врху нацистичке странке и био је врло запажен актер у организацији нацистичке државе. Био је Хитлеров љубимац (некад чак и кућни), дружили су се и приватно, делили исте снове о изградњи нове Немачке. Хитлер је имао посебан однос према њему јер је некада маштао да буде архитекта али му то, као ни сликарство, није пошло за руком.

Углавном, Шпер није би тек макар ко у тој немачкој творевини зла. Његове руке су биле крваве, био је министар наоружања у току рата, лично је учествовао у ангажовању робовске радне снаге.

И? Савезнички суд у Нирнбергу га је осудио на 20 година затвора. У затвору у Спандау-у (предграђе Берлина) је робијао са људима попут Шираха (умро 1974), Деница (умро 1980), Редера (умро 1960), Хеса (умро 1987), Функа (умро 1960) и Нојрата (умро 1956). Шпер се на слободи нашао 1966. године. Умро је у топлини свога дома у Лондону 1981. године.

У затвору је водио дневник. О томе ће бити овде речи.

Неко време је Шпер провео заточен у Нирнбергу а затим је пребачен у Спандау. У дневник углавном бележи свакодневне активности али и освежава сећања на Хитлера и своју улогу у Трећем рајху. Кроз редове провејава његово уверење да он није бог зна шта лоше урадио и био је видно разочаран што је уопште осуђен.

Читајући те редове бивало ми је све интересантније да пратим како се одвијао затворски живот у окружењу управника и стражара четири силе победнице и како је почео да се ствара јаз између Американаца, Енглеза и Француза, са једне стране, и Руса са друге. Временом, стражари и управници са запада почињу да држе страну нацистима и отворено мрзе Русе.

Под датумом 3. новембар 1950. године, Шпер пише:

Западни стражари, након успеха њихове стране у Кореји, воде глупе разговоре: - Све Русе треба убити! – Нек затвореници већ се слажу.

Зашто сам издвојио овај пасус као први у овој причи?

Пет година после Другог светског рата, после милиона мртвих, концентрационих логора, после холокауста, амерички и енглески стражари који чувају нацистичке главешине у затвору, оговоре међусобно и пред тим истим нацистима „да Русе треба убити“ и то „све Русе“?!

Под датумом 20. фебруара 1952. године, Шпер наставља:

На вест да је Бон пристао на немачки војни прилог за одбрану, Функ је данас победоносно објаснио како се након седам година, сада испунило тачно оно што је фирер пророчки предвидео задњих месеци рата: да ће се „противприродни савез“ између Запада и Истока распасти и да ће једног дана Немци ратовати на страни Американаца и Енглеза против Руса.

Овом пасусу чак није потребан ни коментар. Довољно је отворити данашње новине, погледати телевизије, отићи на интернет, па ће свакоме бити јасно да се Хитлерово предвиђање: обистинило.

Шпер надаље пише у свом дневнику како је заправо он био идејни творац Европске уније, у почетку, вели, то би била унија за угаљ, челик, машиноградњу и енергетику, а касније би то значило и уједињење под једном заставом уз нагласак да би Немац требало да заузима важну функцију у том савезу држава. Жали се да је Рибентроп минирао те његове идеје 1943. године. Додуше, не помиње грофа Калергија, Димитрија Митриновића или Томажа Масарика, који се можда не би сложили са овим његовим наводима.

Само седам година после рата, Шпер бележи у свој дневник како су Американци дали визу његовој ћерки, да посети Америку у склопу ђачке размене:

Осим тога Хилду је позвала једна угледна жидовска обитељ – пише Шпер под датумом 17. јуна 1952. године.

Пре тога, Деницова ћерка већ ради за савезнике.

Саосећајна је и католичка црква. 16. децембра 1952. године Шпер пише:

Из службеног писма Деницу произилази да је папa примио његову жену; био је пријазан и саосећајан. Дениц је добио снажан подстрек. Пре неколико година код папе је већ била Нојратова кћи, а госпођа Функ код келнског надбискупа. Тада је почело право ходочашће иако смо сви ми протестанти.

У затвору је, према Шперовим записима, владала атмосфера попустљивости према нацистима од стране савезничких стражара и нетрпљивости истих према Русима. Једино се Руси у затвору, као стражари, придржавају прописаних правила и закона. Са друге стране, савезнички стражари помажу нацистима кад год могу, кријумчаре им преписку, дотурају потрепштине, чак и алкохол. На једно месту Шпер констатује следеће: да су га само Американци судили он би већ био слободан.

Добар део овог дневника, који је из затвора прокријумчарен уз помоћ америчких, енглеских и француских стражара, представљају редови у којима се констатује да заточени нацисти и савезнички стражари раде Русима иза леђа. То раде покварено и непријатељски, уз коњак и цигаре које дотурају злочинцима који су одговорни за милионе људских живота.

Пошто је свакога месеца једна  од окупационих војски задужена за кухињу онда се Шпер највише жали на „руски месец“ јер се тада по њему најслабије једе, јер Руси служе храну предвиђену прописима и могућностима. Да би обрукали Русе, онда следећих месеци савезнички стражари спремају храну које се не би постидели ни најбољи хотели.

По датумом 22. август 1954. године Шпер пише:

Британски шеф страже Лехам, увек спреман да помогне, доноси ми вечерас, блистајући од радости, годиште 1953. часописа Баумајстер.

Вили Брант, пре него ће клекнути у Пољској, обећава Шперовој кћери да ће све учинити да се њен отац нађе на слободи. Јесте, извинио се жртвама нацизма у исто време када се труди да ослободи џелате.

Та чувена денацификација Немачке спроводила се се тако што је сваког месеца Шперу (и осталима) уплаћивана новчана помоћ од стране индустријалаца и архитеката из целе Немачке.

...пријатељи и познаници који се осећају обавезним према мени уплатили су ових година више од 150.000 марака...

Када му је стасао син и завршио архитектуру, освојио је све могуће награде у Немачкој за пар година и добио преко 100.000 марака. И на тај начин се плаћало Шперу што је починио ратне злочине у име Немачке.

У Хајделбергу се потписују петиције од стране универзитетских професора, државних службеника, студената и других, у којима се захтева отпуштање заточених нациста. Испред затвора у Спандау се изводе демонстрације. О празницима пуштају музику са разгласа да заточеници могу чути.

А ти затвореници не морају да стрепе за своје животе као некадашњи логораши концентрационих логора. Не! Они обрађују врт, читају новине, имају лекарску помоћ. Када неке од њих отпуштају после одслужене казне напољу их чекају лимузине са шоферима и секретарима.

А за кога се они боре и залажу ови што потписују петиције и демонстрирају? За човека који је под датумом 20. новембра 1962. године, пише:

Прилично је необично што ми тек сада, док ово пишем, пада у очи да уопште нисам осећао ограничења кад су у Трећем Рајху прогнани и изопштени аутори и књиге попут Томаса Мана, Франца Кафке, Сигмунда Фројда, Штефана Цвајга и многи други...

По Шперовом дневнику у затвору је према прописима много тога било забрањено а имали су све што су желели: од јастога у мајонезу до камера у боји и магнетофона. И све то, углавном, иза леђа Руса а уз помоћ савезничких стражара.

Шта је, међутим, најважније? 

Двадесет година вођења дневника у затвору (чије су странице, понављам, изношене илегално уз помоћ савезничких стражара) а у тим редовима нити једна искрена реч о злочинима нацистичке Немачке, нити трунка истинског кајања. Ни речи о логорима смрти, о разарању других држава, о милионима људских живота, за шта је све и он био лично одговоран. Не! Само свакодневни проблеми са спавањем, храном, или поступцима руских стражара, размишљања о Хитлеру и архитектури, филозофска промишљања, препирке и оговарање других затвореника. И када помиње горе наведене догађаје он их разматра само у смислу ширег контекста Хитлерових грешака и пропасти Рајха.

Интересантно је да у једном делу када се присећао својих разговора са Хитлером, Шпер пише како је Хитлер ценио Јосипа Броза Тита и говорио му како би волео да су његови генерали као Тито који је из ничега створио војску која држи двадесет немачких дивизија.

Закључак?

Да, чак и непосредно после рата, у затвору где су заточени нацисти, савезници су били на страни нациста а против Руса.

Резиме?

И данас у Украјини тај исти запад помаже нацисте против Руса!