Убиство природе: Земља пред апокалипсом!

Пише: Игор Ђурић

У свету какав је овај наш данас има смисла борити се политички, друштвено и на сваки други начин једино за природу, то јест, за њен спас. Све остало, дугорочно али и тренутно гледано, неважно је: слободе, демократија, стандард, уметност, економија.

Надомак смо циља и резултата да потпуно и трајно уништимо планету и живот на њој и да својим потомцима не оставимо чак ни могућност да не буду гладни и жедни, чак ни да им не оставимо могућност да се боре и нешто промене.

По овим питањима ствари се драстично и драматично мењају, очигледно много брже него што се претпостављало. Оно што се предвиђало за неколико векова догодиће се следећих деценија а оно што је требало да се догоди за неколико деценија догађа се управо сада.

Као и већина важних идеја у данашњем свету и еколошки покрети су обесмишљени, корумпирани и криминализовани и уистину су само упосленици главних тровача планете. Они, попут синдиката, служе да се створи привид како постоје људи и организације које се систематски и системски боре за очување природе а, у ствари, им је главни задатак да преусмеравају незадовољство и енергију људи на неважне проблеме. Они то раде, опет као синдикати, само у оној мери која не угрожава високи и крупни капитал и људе који управљају светом и главни су кривци што је Земља на самрти.

Једини начин борбе, било које, јесте ванинституционални и револуционарни (до неке мере, јер сваку револуцију у неком тренутку преузме неки интерес, идеологија или капитал – најчешће све заједно у једном). Суштина те борбе је да шачица богаташа која влада светом и булумента политичара, бизнисмена и бирократије који их опслужују схвате заједно да се нигде не могу осећати безбедно, заштићено и сито уколико већина народа буде у том положају. Да схвате да ће се и њихови потомци подједнако и под истим условима за све, борити за чашу воде и шаку брашна.

Вода постаје главни проблем човечанства. Подједнако: слана и пијаћа. Или ће је бити превише или је неће бити. Милиони људи ће ускоро бити потопљени и поплављени морима и океанима а друге стотине милиона неће имати пијаће воде. Слана вода и пустиње појешће добар део обрадивих површина. Шуме су посечене, многе животињске и биљне врсте су изумрле.

Неминовно, бројнији народи и велике силе желеће воду и храну за себе. Почеће ратови за храну и воду. Поново ће настати робовласнички систем у којему ће већина поробљених народа радити само за голу егзистенцију: за храну и воду, довољно једва да се пуко преживи.

Сеобе и велике миграције народа биће неминовне и неће моћи да се контролишу јер оне више неће бити економске већ егзистенцијалне у смислу опстанка, и неће бити мирољубиве већ веома насилне и освајачке. Зато ће само народи који су сачували праве вредности обједињени око идеје најмањег заједничког именитеља и људи који су обједињени око институције породице (што бројније то јаче) – имаће некакве шансе да опстану нешто дуже од осталих јер ће бити способнији за опстанак и природну селекцију која ће уследити и која ће оставити само најјаче и најорганизованије по горе наведеним критеријумима. Организације попут државе у савременом значењу неће постојати.

Међутим, овде се не мисли на оне који су организовани око бесмислених идеја које су данас основ система вредности и које се пропагирају или они који мисле да ће опстати уз помоћ безвредног папира званог новац који је похрањен у њиховим трезорима и на рачунима већ се мисли на оне који ће бити окупљени око идеје да се за породицу или заједницу мора обезбедити храна, вода, сигурност и опстанак – по сваку цену. Жене ће морати да рађају и подижу потомство а мушкарци да их хране и штите – и ту ће почињати и завршавати се свака политика, идеја или идеологија.

Отуд је већ време да се започне са реализацијом тог простог и револуционарног циља (хаоса): доказати том владајућем слоју на светском нивоу да ни они, ни њихови потомци, неће бити сигурни у својим бункерима и да тај свет који су створили исто тако неће бити добар за њих како није добар за већину човечанства.

Како?!

На тај начин што треба обесмислити вредности на којима почива данашњи свет и њихово богатство па и њихова владавина. Људи се морају више вратити старим вредностима и природи и морају радити за природу а не за крупни капитал, бесмислене производе којима смо бомбардовани, индустријализације, потрошачког менталитета и разних монопола, али се морају манути и свих глупости који се могу свести под појмом политичке коректности и родне равноправности.

Мора се стати са овом бесмисленом трком у дигитализацији и производњи свега и свачега што нам мења реални живот и ствара привид да живимо у лепом и очуваном свету и то у времену када планета умире а са њоме и човечанство. Наука се показала незрелом и лицемерном и њу треба из корена мењати. Свако од нас има гомилу апарата који могу све и свашта а није пронађен лек за ниједну тешку болест од које умиру милиони људи сваке године; војна наука и индустрија су произвеле ракете које је немогуће зауставити, које нападају из Космоса али није направљена ракета која може зауставити астероид који лети према земљи; производи се ГМО храна која се после баца а трећина човечанства живи на ивици глади; итд.

Људи се морају самоорганизовати, од појединца па корак по корак, у одбрани сваког потока, сваког дрвета, сваке птице и животиње. Све оно што штети природи, у првом удару оно најдрастичније, мора бити бојкотовано, блокирано, уништено, забрањено – доведено до неодрживости у економском смислу (то њих највише боли).

Највећи проблем овог проблема лежи у чињеници да је то глобални проблем. Вода која је отрована осиромашеним уранијумом на Косову воденим сливовима је раширена на све стране света, исто као и вода из Фукушиме и ваздух из Чернобиља, баш како ћемо сви омирисати дим из Амазоније и како ће од воде која је настала топљењем глечера са Арктика и Гренланда бити потопљена острва на Пацифику а касније и читаво приобаље света.

Зато је овај проблем нерешив без свеопштег хаоса. Све друго је утопија. Свеједно је: утопити се, умрети од потопа, црћи од жеђи или живети у утопији.

Једино вредно што можемо оставити својој деци и унуцима јесте оно што смо добили од својих предака: вода, ваздух и земља. То неће бити ни путеви, ни фабрике, ни мобилни телефони, ни јахте, ни авиони, ни компјутери, ни флеш меморије. Чисту воду и густе шуме – то је обавеза да им оставимо а не катаклизму, сушу и глад.

И људски материјал и потенцијал са здравом генетиком и природним инстинктима – да могу да се хране, бране и одбране. А то им не можемо оставити нездрави у глави и генима што је последица отрованог света у којем живимо.

ЧИТАЈ ОВДЕ:

АПОКАЛИПСА - ОТКРОВЕЊЕ

Из романа Девети круг Светог краља

ЗБОГ ЧЕГА СЕ СРБИ МЕЂУ СОБОМ МРЗЕ?!

Пише: Игор Ђурић

Уље на платну: Горан Пешић

Није можда ово време (а можда и јесте?!) када мржња међу људима доминира, већ је ово време када технологија омогућава да се та мржња (кроз ружну реч и још ружније дело) лако и масовно шири и буде брзо доступна. Иначе, људи ко људи, увек су се без разлога мрзели, макар исто колико и данас то чине.

Можда и грешим?!

Оно што ипак не могу да схватим јесте: откуд у људима толико порива ка мржњи и потреба за ружним речима и делима према потпуно непознатим људима, случајницима, најчешће?
       Откуд оволико негативне енергије, оволико зла, оволико нетрпељивости?

Откуд мржња по принципу „ништа лично“ када мржња једино може имати некаквог смисла уколико је индивидуална и из личних разлога? Једино се тако донекле може разумети.

Ширење мржње своје звездане тренутке доживљава експанзијом друштвених мрежа и њиховом доступношћу чак и функционално неписменим људима. Данас скоро свако може да отвори налог на фејсбуку, твитеру или блогу. И, углавном може да пише шта год хоће. Уколико на фејсбук ставите слику лепе али наге жене администратори ће вас блокирати али зато можете да сејете ружне речи и да ширите мржњу колико год вам је воља (уколико ни дирате свете краве политичке и родне коректности и наметнуте каноне екстремних левичара са запада). Дочим, ширење глупости је неограничено и пожељно.

Српски народ и грађани Србије данас не пропадају због економске кризе, Косова или беле куге: овај народ изједа међусобна мржња. Српски народ пропада јер много слуша и говори ружне речи, јер мрзи, чини се никад као сада. И то: мрзи се међу собом. Мрзи се због политике или места рађања, због висине плате или пензије, позиције у друштву, лепоте или интелигенције. Најчешће се Срби мрзе без икаквог разлога. Највише због власти! Мислим да данас ни један цивилизовани народ на свету нема у својим редовима толико само-међу-мрзитеља као што то имају Срби. Осим Руса: ту се води мртва трка.

Е, сад, да би ишли у корак са друштвеним мрежама и остали медији  не буди лењи: телевизија, новине! Свуда се сеје мржња. Ко год мисли другачије биће обасут мржњом и ружним речима. Ко има више медија тај више и мрзи. Мржње има посвуда и на другим местима: на улици, на плажи, на паркингу, у аутобусу, у цркви, у болници. Где год застанете и ослушнете чућете ружне речи пуне мржње. Скоро никад лепу.

Додуше, лепу реч ћете на српским медијима, мрежама, улицама или трибинама  чути о животињама, хомосексуалцима, Хрватима, Русима, Украјинцима или Американцима, чак и о Албанцима – само да Србин нешто лепо каже о другом Србину, комшији, рођаку, куму, колеги – то скоро никада нећете чути... Према непријатељима смо перверзно снисходљиви а наспрам непријатеља или моћних смо пуни „разумевања“.

У Србији се подједнако мрзе и они који су успели и они који су пропали, и богати и сиромашни, власт и опозиција. Најчешће мрзимо оне слабије од нас: који не могу да нам узврате. Кад више не знају шта да мрзе код себе и међу-собом, Срби се онда поделе: па једни кажу да више нису Срби и мрзе ове што су то остали, а ови им узвраћају истом мером. Чак и језик мржње, који је исти, називају другим именом.

Да будемо јасни: нећете чути лепу реч Србина о Србину уколико та реч нема цену, ако није продата и неће бити наплаћена, уколико није из користи или политике. Уколико није улизичка. Уколико није издајничка. Уколико није полтронска. Уколико није рајинска. У Србији су од Срба према Србину лепе речи резервисане само за моћнике на власти или за капиталисте који их плаћају.

Невероватно! Још нисам стао пред касом, шалтером, у реду за сладолед, а да не чујем макар неку ружну реч. Најчешће: много ружних речи. Па се после чудимо што се више не смејемо и не рађамо, и што бежимо одавде.

Србија је једина држава на свету у којој је дозвољено да чак и они који нису Срби а живе у Србији говоре ружно о Србима који живе у Србији и још због тога напредују и богате се. Имаш таквих битанги на тоне. Живе од српског зноја и српске крви а пишају по свему што је српско.

У Србији данас не можеш бити човек са именом и презименом. Можеш бити само  категорија коју ће неко мрзети и која ће некога мрзети: власт, опозиција, дошљак, староседелац, звездаш, партизановац, четник, партизан, грађанин, сељак, мушко, женско, запослени, пензионер, плавуша, црнка, верник, атеиста, леви, десни, интелектуалац, радник, професор, ђак... Чак и у оквиру саме „категорије“ мрзе се међусобно. Уколико, пак, ниси ништа од горе побројаног то те не спасава од мржње: мрзеће те и мрзећеш јер ти разлог није потребан и лако је доступан. Ипак, највише мржње се овде сеје према политичким неистомишљеницима и цивилизацијским тековинама.

Мржњом децу васпитавамо а после се чудимо што нису добри људи и што нас не воле као родитеље.

Мржња не може донети ничега доброга а више штете нанесе ономе који мрзи него ономе који је (о)мржен. Али: само штету доноси!

Оволико мржње и ружних речи – колико данас има у Србији – никоме и ништа не могу донети доброга! Ни мало: доброга! Само: зло! У памет се људи! Ко сеје мржњу, жњеће туђи гнев по себи! 

Зато, морамо у себи потражити васпитања, љубави, солидарности и трпељивости. Ако нађемо: успели смо!!!

Ружна реч није добра а без доброте нисмо људи. Ни звери. Јер звер не мрзи. У својим најближима (па онда концентрично и према свима) морамо гледати оне које не познајемо. Па уколико волимо оне који нам по правилу могу учинити највеће патње (јер нико не може да те повреди као твој најближи) а због чега би мрзели људе које никада нећемо срести и са њима разговарати?!

Лепа реч не кошта ништа – ружна реч нам душу разједа и чини нас физички ружнима.

Ајде, да прилагодимо целу причу српском менталитету: нема смисла волети некога кога не познајемо и без разлога али је глупо мрзети некога чак и са разлогом уколико је тај разлог бесмислен и имагинаран. 

Не требамо се на силу и без разлога волети али се морамо обавезно због менталног здравља нације: не-мрзети!!!
     

Требају нам мајке а не жене у црном!

Пише: Игор Ђурић

   

                           

Како говорити о напретку у земљи где се годишње изврши више прекида трудноће, него што буде новорођених беба?! 

Сваку следећу годину, због већег броја умрлих од рођених, Србија дочека са 40.000 мање становника (по простој рачуници на сваких 15 година нас је око пола милиона мање). Сваке године нестане један град величине Вршца. Уз оних 70.000-так абортуса, то је око 100.000 људи годишње мање. То је већ једна цела општина величине Чачка. Најгоре је што се сматра да је број абортуса дупло већи (око 150.000) када се додају и они нелегални који нису евидентирани, што је величина једног целог Крагујевца. Поред тога, са просечно 41. годином старости спадамо међу најстарије нације у свету, док смо 1874-те године са просечном 21. годином старости били најмлађа нација у Европи (за четири године Србија ће извојевати самосталност). У најкрвавијим ратовима се не губи толико људи колико ми губимо у миру и ''просперитету'' а Србија је имала већи наталитет у време балканских и светских ратова него што га има данас. Шта ће нама непријатељи кад држава која губи преко 100.000 људи годишње, даје милионе евра да сперма заврши у чмару где нема јајне ћелије, а ММФ буде срећан?!

2016. године је у матичне књиге уписано најмање новорођене деце у историји новије српске државности, што ће рећи у последњих 150 година. Безнађе, то је одраз у огледалу просечног Србина и Српкиње. Чињеница да Српкиње убију више српске деце од свих осталих који нас убијају, говори да смо дотакли национално дно. Морални људи би устукнули пред оваквом катастрофом. Запитали би се: вреди ли та шака златника коју добијају наспрам апокалипсе која прети њиховом народу?! Устукнути! Устукнути треба! Сви! Променити се, повући се, створити услове да дође неко ко ће створити услове. Није у питању само материјална позадина проблема (најбољи пример за то су Шиптари). Јесте важна али није најважнија. Неизвесност и страх, али пре свега духовно безнађе, су у питању. Неваспитање погрешним васпитањем. Те младе жене не убијају своју децу јер немају хлеба већ их убијају зато што немају вере у себе и немају наде у боље сутра. Живе у друштву где су праве вредности сахрањене, између њих пре свих: породица, и што сматрају да у овом друштву егоизма и грабежа њихова деца не требају да живе у систему где је примат мајке заузела силиконска спонзоруша.

Млади људи су измрцварени, преварени, експлоатисани, понижени, потцењени – и они зато не желе да рађају децу која ће све то исто доживљавати. Како рече мој син: „Ћале, чини се да ништа друго не раде до тога да се труде да убију смех, песму, срећу, љубав. Где год примете да су људи срећни и задовољни - они то крену да уништавају“. Да, политичари ове земље, сви - и то у неколико деценија уназад, су одузели овом народу осмех, песму и срећу. И љубав. И дечији плач. Ова држава ради за оне који не желе срећне људе, већ желе уплашене и задужене робове. Ова држава ствара друштво у којем ће уместо деце – родитељи носити пелене! На радном месту! Родитељи нерођене или убијене деце!

Када се свему овоме дода и бежање људи из земље, те страшна и катастрофална политика партијске негативне селекције кадрова и партијско запошљавање, велика смртност услед неадекватног лечења, урушен систем образовања и пропао систем вредности – Срби се налазе пред катастрофом гором од било које која их је задесила кроз историју. То што нема кама и јама, не значи да нисмо жртве геноцида.

Нисам ја од оних задртих конзервативаца који се залажу за рађање по сваку цену, да се размножавамо као животиње или примитивни народи. Али! Нација која макар не може просто да се репродукује, да буде макар на нули, или у благом плусу, јесте болесна нација и нема већег проблема за њу од тога. Модел економије који ствара уплашене, зависне и презадужене људе, не може помоћи таквој нацији. Нама је потребна држава без сиротиње а не држава богаташа. Боље је социјално одговорна и сиромашна држава, него сурова неолиберална квази-држава богатих појединаца и сиромашног народа, која уништава сваку жељу за животом и убија сваку клицу људскости и среће. Нама треба: НАША ДРЖАВА!!!

НЕПРИРОДНОСТ ХОМОСЕКСУАЛИЗМА!

Пише: Игор Ђурић

Када би животиње прихватиле концепт хомосексуализма (ако не рачунамо наручене студије које су посматрале два пингвина, три лабуда или крдо бизона који су пред изумирањем - много је већи проценат сексуалног узнемиравања животиња од стране човека, неголи што животиње кидишу на исти пол своје врсте.), или када би код њих дошло до тог поремећаја, или би оне то ''осећале'' у себи, овце би се јагњиле у мањем броју, свиње би се мање котиле, краве слабије телиле – било би мање вуне, меса, јаја, млека. Било би више гладних људи и животиња. Однос у природи би се пореметио. 
      Срећом, са животињама се то природним путем не може догодити (Јеротић: у животињском свету не постоји ни једна позната врста која даје предност у истополним сексуалним односима; Бич – Beach), јер је то код њих регулисано генетиком и анималним инстинктима (уосталом као и код човека, али животиње нису подложне политичком спиновању и духовном инжењерингу, социјалним и друштвеним утицајима, перверзијама или оргијању).

Када би концепт хомосексуализма (јер је то и идеолошки покрет, нешто попут партије или организације: педеризација - глобализација - либерализација, и у том контексту и правцу се креће овај текст) био изводљив у биљном свету (у том циљу би требало научити пчеле и друге инсекте да слећу само са тучка на тучак, а ветар би морао да носи полен у пркно прашника) онда би мање рађало воћа, поврћа и житарица. Мало, мање, па уопште. Не би више било цвећа, дрвећа и траве. Нестало би света.

Све што постоји у облику живог бића: људи, животиње и биљке – настало је из хетеросексуалног односа (или: природом регулисаног односа чак и када нема директног секса). Чак и хомосексуалци. Једино се прости организми размножавају деобом. Али, хомосексуалци не могу чак ни то: да се размноже простом деобом.

Да ли бисте ви посадили јабуку која не даје плод?

Да ли бисте ви сејали пшеницу која не даје род?

Да ли бисте држали крмачу која неће да се праси?

Би сте ли хранили кокошку која не носи јаја?

Како се види из претходних размишљања, хомосексуализам (ма шта то било: девијација, идеологија или нормално стање) штету наноси људској врсти, а на друге живе организме нема никаквог утицаја. Као што комунизам није схватљив свињама, тако ни лудило није карактеристично за цвеће. Добро, из хомосексуалног односа се не рађају деца, али, искрено, зар тако у људском случају није и боље. Ипак, ако прихватимо хомосексуалност као природну а не социјалну појаву, зар не би то исто требала да буде хомофобија? Ако је неко рођен као хомосексуалац, зашто не би био рођен као такав и неко ко се плаши и не воли хомосексуалце? Како неки мушкарац има право да не воли жене, тако и нека жена треба да има исто право да не воли педере.

Сама чињеница да се хомосексуализам најчешће јављао у екстремним условима: великим војним походима, затворима, истополним религијским заједницама – дакле свуда где недостаје хетеро-могућност, говори о томе да је то ненормално стање. То доказује још нешто: управо због тога што је у затворима много више мушкараца, да су некадашње велике војске у великим походима сачињене од мушкараца – проценат хомосексуализма међу половима драстично је различит у корист мушкараца. Нису они сексуално општили међу-собом зато што су волели, већ зато што нису имали жена око себе. Оно, дакле, настаје из нужде, да се човек ослободи притиска сексуалних порива, или, у другом случају, како тврде психоаналитичари, поготову Фројд, разлози су у еротичној везаности за мајку или жеље да се кастрира отац, чиме се бави психогенеза. Најзад, ту је и декаденција, дејство наркотика, разне врсте лудила и ситости. Има и болести. Има и изопачености.

Међутим, ако је хомосексуализам природно стање, како нам говоре и намећу нам, како је у тој ''природној природности'' регулисано продужење те врсте? Шта, хоћете рећи да се чак и хомосексуалци морају рађати из хетеросексуалних односа. Огавно! Макар са становишта хомосексуалног погледа на сексуалност. Наиме, огавност ситуације са становишта хомосексуалне идеологије лежи у чињеници да се и хомосексуалци рађају из негације хомосексуализма. Али, зар све није то по мало паразитски и себично? Банкарски! Нека неко други носи плод, пати у порођајним мукама, нека нас неко други подиже, лечи и храни, у породици, класичној породици, а ми ћемо једнога дана обзнанити да све то презиремо, да смо посебни и специфични. И тражићемо садруга рођеног и узгајаног на исти начин.

Себичност се огледа у томе што хомосексуалци не могу имати деце природним путем, из свог односа, за који тврде да је природан – па самим тим они не схватају и осећају материнске и очинске инстинкте који су јачи од здравог разума и рационалности. Као и дивља звер, и домаћа животиња, тако је и човек спреман на највећу личну жртву да би заштитио своје младунце и омогућио им да одрасту и ојачају, те да постану способни да се брину сами о себи. Неко ће рећи: али постоје људи и жене који због здравствених проблема не могу имати деце. Да! Због здравствених проблема. Физиолошких. Али они и даље у себи осећају матерински и очински инстинкт. Па зар такви људи не желе више од свега да добију пород. И углавном се боре до краја да то постигну.

Хомосексуализам је егоизам јер искључује пожртвованост зарад уздизања и заштите породице, то јест слабијег, а у први план ставља задовољење личних и сексуалних прохтева. Мушкарац ловац, доноси улов у пећину, чува огњиште у којем жена одржава ватру и подиже младунце које је родила. Тако је настала данашња цивилизација. Хомосексуалност све то искључује јер подразумева два ловца или две домаћице, али искључује младунце. Поред тога, егоизам и саможивост се огледају и у томе што у земљама где је хомосексуални брак дозвољен, тек око 2% њих то право и искористи (Слободан Антонић). Слично је и са усвајањем деце.

Поред тога што је деструктиван, хомосексуализам је и непродуктиван јер не наставља врсту, а уједно је и паразитски јер очекује да хомосексуалце рађају нормални мушкарци и жене. На западу (који  рецимо забрањује женама да носе одећу из религиозних разлога – бурке, али дозвољава да два мушкарца усвоје дете), где се највише пропагира хомосексуална филозофија која за циљ има уништење породице и индивидуалца, не можете живети непродуктивно. (Да ли ће капиталиста купити машину која не ради?). 

      Да би сте опстали морате радити и производити. Једино је хомосексуалцима дозвољено да буду непродуктивни. Самим тим, долазимо до закључка да је хомосексуализам једна идеологија, покрет, који за циљ има да разори једину тачку отпора (и: ослонца!) човека према систему: породицу. По природи ствари, хомосексуалац мрзи своје родитеље јер раде оно што је њему гнусно и неприхватљиво и симболизују све оно што њему представља извор патњи и противно је његовој идеологији: негацију онога што он мисли да јесте. Он је рођен након ''прљавог'' односа у којем су се његови родитељи спарили стварајући тако највећег непријатеља хомосексуалаца – породицу!!!

Хомосексуализам је и насилан. По својој природи и због тога што није природан. Сам чин код одређених хомосексуалних актова јесте насилан, деструктиван и болан. И опет противречан, са становишта хомосексуалне и феминистичке идеологије. Наиме, сматра се насилним, понижавајућим и сексистичким примењивање аналног и оралног секса мушкараца над женама које поштују своје достојанство. Са друге стране то управо чине мушки хомосексуалци.

Свет мушкараца и жена који се воле и паре, могућ је и он постоји. Свет хомосексуалаца је немогућ, он је осуђен на пропаст. Немогуће је постојање друштва у којем би сви били хомосексуалци – макар је не може да опстане природним путем. Може опстати вештачки и путем технологије, модификовано. Али и то доказује да је хомосексуалност неприродно стање. Секс (сексуалност) је и средство, и циљ, и потреба. Уколико није све то онда је девијантно. Наравно, и пре свега, секс је задовољство. То је физичка ствар. Али и емотивна. И: физиолошка. Проблем је, дакле, комплексан и не може се свести на то да се неко ''осећа'' тако како се осећа или да је прихватио одређену идеологију, те да је то ненормално осећање: нормално.

Неко ће опет рећи: па чекај, хомосексуалци то ''имају'' у себи, они осећају емоционалну, физичку и духовну склоност и привлачност према особама истог пола (Википедија), не можеш их на силу терати да буду нешто што нису, да се осећају онако како се не осећају, да буду другачији на силу! Добро. А шта ћемо онда са осећајем оних који ''осећају'' потребу да дефлоришу малу децу? Животиње? Шта ћемо са онима који осећају потребу да убијају цивиле у рату или да силују жене у рату и миру? О они ''осећају''. Није довољно осећати нешто у себи па да то аутоматски буде прихватљиво и природно другима, још на силу и наметати све то. (И ја осећам да ми треба новаца да платим рачуне али не идем због тога да опљачкам банку). Јер, и силовање је сексуални акт, и педофилија, и некрофилија, и зоофилија, и геронтофилија. Такође, сексуални акт је и спајање два тела у борделу. У свим тим случајевима постоји "одређена потреба", "одређени осећај", "одређена жеља", "одређена страст". И сви горе набројани случајеви су законима и медицином оивичени као поремећаји, једино хомосексуализам није?!

Али, само спојена тела зрелог мушкарца и зреле жене, који се воле или хоће да испуне своје страсти, или оба, или хоће да добију порода – има оправдања у природи и потреби. У сваком другом случају крњи се ''свето тројство сексуалности'': љубав, страст и пород. Врховни поглавар тога тројства јесте: породица! Све остало је девијација а чим је девијација значи да постоји. Отуд, овај оглед не негира постојање хомосексуализма, само негира тумачење те појаве и наметање ње као природног поретка ствари. Јер, уколико је девијација онда се не може сврстати под појмом ''нормално'', ако није нормално, већ девијантно, докле ће се простирати граница до које ће се толерисати ненормалност? Простираће се дотле докле не смета и не угрожава већину, оне нормалне! Док је лично. Док је ствар појединца а не идеологија која се намеће.

Хомосексуализам је у својој суштини појава сексуално и политички некоректна и нетолерантна. Сексистичка и шовинистичка. Јер, хомосексуалац презире различитост, сексуалну, полну, па и политичку. Он себично жели да општи сам са собом – својом пројекцијом, па пошто је то немогуће (осим мастурбације, али то није општење то је самозадовољавање) онда то чини само са онима који су истополни, који су као он: исти. Расиста признаје само своју боју коже, шовиниста признаје само своју нацију, бигот само своју религију, а хомосексуалац признаје само свој пол. Хомосексуалност није различитост и толеранција, то је ускогрудост и нетолеранција. Најзад, то је и негација сексуалности у којој два полно различита бића привлаче једно друго, исто како расисти негирају другу боју коже, шовинисти оспоравају право на живот другим народима, итд.

Кршење сексуалних, или било којих других закона или норми, оглушавање о забране, може бити еротски изазовно и слатко само у оквиру тих истих закона, норми или поставки природе. (Дакле, ја могу опљачкати банку због плаћања својих рачуна али треба да будем свестан да ћу одговарати уколико ме ухвате). У свету без закона и норми, где је све дозвољено онда не постоји граница која се због сласти прелази (читати маркиза Де Сада или Мемоаре Казанове). Све се то може регулисати тим истим законима и нормама. Међутим, кршење природних закона увек, и увек, води у деструкцију и сигуран је пут самоуништења и дегенерације врсте, самим тим и света.

Забрањено воће, декаденција у сексуалним односима некад је присутна, код неких пожељна. Често даје драж, то је зачин кад ''јело'' постане бљутаво. Ништа слађе од забрањеног. Али, ма за чиме се посезало, па и за перверзијама, драж лежи у томе да су то забрањене и табу радње, да онај који их чини зна да је то неприродно и болесно, те да га управо то додатно узбуђује, да све то има своју цену и да је то пре свега приватна ствар за приватне одаје и односе. 

А, опет, ни то није сасвим тачно, та флоскула да оно што раде у своја четири зида - то је њихова ствар. Није тачно! Њима је дозвољено да усвајају децу! Када раде то што раде, у своја четири зида: то раде у непосредној близини те исте деце коју су усвојили! По тој логици и педофилија би била дозвољена "у своја четири зида" и ако није јавна!
      Није, дакле, проблем у томе што ће се некад погрешна ствар ставити у погрешно место, већ је проблем сматрати то за нормално и покушати то наметнути као доминантни образац. Њих има тек пар процената међу популацијом а одлучују сада о свему што је везано за друштво: они постављају систем вредности. 

Хомосексуализам или бисексуализам се могу дефинисати и схватити као перверзија и ту не видим ништа спорно али се не може пропагирати природност и здравост тога, не сме се то позитивно дискриминисати, не сме се наметати као образац нормалнији од хетеросексуалних односа. Експериментисање: да! Промовисање експеримента као природног и пожељног става и његово озакоњивање: не!!!

Хомосексуализам је и лицемеран, гледано етички, јер је непринципијелан и селективан. ''Потреба'' и ''осећање'' везани су само за неки орган и неку функцију. На једну потребу. Хомосексуалац се служи оним што му је природа дала осим у једном случају. Очи служе за вид, уши за слух, уста, зуби, језик – све је ту и све има своју сврху и намену. Лезбејка користи и клиторис за оно што му је сврха. Чак се служи и материцом, и јајном ћелијом, кад жели вештачки да се оплоди. Део гејова (гејева) користи пенис скоро исто као и ови други. А онај други део? Они осећају да њихов чмар (анус) има још неку сврху осим оне коју је физиологија анатомијом регулисала кроз милионе година еволуције. Али, они, рецимо, не осећају ''потребу у себи'', да јетру или бубрег искључе из основне намене. Најзад, они не могу ни сам чмар не искључују из примарне улоге. 

(Жорж Батај, "Еротизам": Полни орган је, све у свему, ствар исто колико је то нога (строго узев, рука има нешто људско, а ако изражава духовни живот, али полни орган имамо на веома анималан начин)). 

Сперматозоид и јајна ћелија су најсавршенији природни облици који су једини способни да сједињењем својих различитости створе ново живо биће – у хомосексуализму су потпуно сувишни и непотребни.

Хомосексуализам је идеологија и пропаганда новог светског поретка, либералног капитализма, разних лобија. То је данас политички покрет који руку под руку са тзв. "левичарима" и "еколозима" жели да угуши сваки дашак људске слободе и слободног мишљења! Покрет који стоји иза тога служи се различитим методама притисака и уцена (прочитати књигу Слободана Антонића: ''Моћ и сексуалност: социологија геј покрета''). Утерује се страх у кости јавним радницима и медијима. Ствара се нови политички и сексуално ''коректни'' језик и образац понашања. Индоктринирају се деца у школама. Користе се разним триковима, на пример набрајају велике људе из прошлости лажно наводећи да су били хомосексуалци (најчешће као крунски доказ користе чињеницу да нису били ожењени). Прво, у већини случајева то није истина. Друго, то није доказ ''нормалности'' хомосексуализма, јер је исто тако било великих уметника и научника који су били убице, силеџије, педофили, алкохоличари, наркомани, коцкари... 
      Значи ли то пошто је Ван Гог одсекао себи уво, да треба да се легализује сечење ушију? Значи ли да на основу онога што је писао Набоков треба легализујемо педофилију? Јел' треба да се врати кметство у Русији јер је Толстој био племић? Јел' треба да се врате Енглези у Индију јер је Киплинг протежирао империјализам. Знате ли колико је писаца и научника подржавало нацизам и холокауст?! Треба ли да се легализује убијање људи и животиња јер је то Хемингвеј радио у лову и рату? Или алкохолизам, јер се стотине великих писаца, па и сам Хемингвеј, нису трезнили за живота?! Јел' треба да се легализује самоубиство јер је много уметника дигло руку на себе? Али!!! Идући том логиком, онда је најбољи доказ да хомосексуализам није нормална природна појава управо то да је 99,9% великих уметника и научника била хетеросексуалне оријентације. Шта више, већину својих дела посветили су женама и љубави према њима.

Али, шта чинити?! Они су ту, постоје. Чим имамо старе речи за то: дајгуз, бузерант, буљаш, дукатлија, значи да их је било и раније. Тврде да је њихово стање од природе дато и да они не могу другачије. Дакле, шта чинити? Ништа!!! Пустити их да живе и нормално функционишу. Не дирати им у приватност и људска права. Али треба прекинути ову сулуду кампању која има за циљ да промовише хомосексуализам. Они негирају традиционалне вредности као што су брак, породица и пород, а желе да их законима обезбеде за себе. Брак између жене и мушкарца и породица која произилази из тога – друштвена је и државна обавеза. Хомосексуализам је приватна ствар.

Не дозволити им да усвајају децу! Ако желе децу: нека их сами направе у својим везама.

Не дозволити им бракове! Ако презиру традиционалне вредности као што су породица и брак, због чега онда траже право брака за себе?

Укинути све законе који их позитивно дискриминишу! Уколико желе равноправност и тврде да је њихово стање природно, онда нека се боре у систему који важи за све. Уосталом, може ли се некоме законом дати (накалемити) уд или вагина?!

Желе поштовање? Нека не гурају прст у око опште прихваћеним вредностима, не малтретирају већину и докажу се као људи.

Не можемо порицати да се неки људи и жене осећају као хомосексуалци. Мада, није ми јасно зашто неке лезбејке желе партнерку која се понаша и облачи као мушкарац - а неће мушкарца, или, зашто неки геј жели да гура ствар у рупу а не одговара му вагина? Ако је то ''природна'' ствар због чега већина њих у својим односима имитира баш онај супротни пол, онај који негирају? Ипак, не можемо негирати да постоје и такви. Али, постоје и други људи са проблемима и бољкама, па нико од њих не води кампању да се на пример психијатријским случајевима или дијабетичарима законом омогући оно што већ имају као грађани без тих префикса.

Чак и из најгоре хетеросексуалне везе настане нови живот, може се родити неки Ајнштајн или Тесла. Из најидеалније хомосексуалне везе не остане ништа. Прво је хемија, друго је алхемија. А од гована се не прави пита, нити од гвожђа злато. Свет није идеалан. Али такав какав јесте једини је којега имамо. И само такав какав јесте може постојати и опстати. Од тренутка када девијација постане доминантна, кад престане бити девијација и постане озваничена вредност, то значи да је деструкција достигла ниво када ће започети апокалипса.

Адам, Ева, змија и јабука – то је божански поредак ствари. Међутим, оног тренутка када је хтео да се јави људима кроз своје дете, Бог није створио Исуса из ничега, земаљског праха, морске пене или из Адамовог ребра, већ је поставио ствари тако да дете роди жена из утробе своје а која живи у заједници са мушкарцем, да дете има породицу иако је божанске природе. И пре, и после тога, деца су се рађала из утробе мајке, зачета семеном оца – дато од Бога или од Природе, како вам год одговара. Тако је настало човечанство. Оно опстаје у смрти и рађању.

ДОДАТАК ИЗ КЊИГЕ ИГОР ЂУРИЋ - КЊИЖЕВНИ БЕДЕКЕР:

Разна феминистичка удружења и „борци“ за права жена (који-е у истину чине да жене остану без оног најважнијег, а то су две ствари: женственост и мушкарци) убијају женску природу у женама (исто онолико колико жене убијају филозофско и уметничко у књижевности сводећи све на банално и опште). Хоће да направе од њих нешто што нису и што им није генетика подарила.

Уосталом, као и многе друге ствари које данас силом прилика мењају. Све треба из основе да се промени, да мушко више није мушко, да жене изгубе све атрибуте женствености. Мора да се пронађе неко средње полно стање, по могућству асексуално и дебиласто.

Леви либерализам и политичка коректност убице су еротике и уметности. Убијен је смисао слободе, самим тим и стварања. Све је постало бесмислено а књижевност се нашла у оковима цензуре и бесмислених правила. Цензура и аутоцензура никада нису биле огољеније. Књиге се забрањују (чак и оне давно написане), Достојевски и Орвел се избацују из наставних програма, Чича Тома из своје колибе, жене се избацују из брачног кревета, мушкарци из клозета где се пиша стојећи.

Политика коректности и либерална једнакост су фашистичке идеологије 21. века. Оне пропагирају не-право да људи могу слободно да мисле и да то што мисле могу слободно да кажу или напишу. То је идеологија која гарантује „једнакост“ само онима који су јој се слепо покорили. Та идеологија новог времена заснива се на принципима свих тоталитарних идеологија у прошлости: мањина под претњом и силом одлучује и прописује оно шта се сме а шта не сме да говори и пише већина.

 Некада су тоталитарни системи и режими функционисали у глобалном смислу – локално. Данас је сваки локални тоталитаризам – глобалан!

Шта карактерише тај глобални фашизам?

Као прво: на велика врата се уводи вербални деликт! И то какав?! Некада је било битно да ћутиш а сада то није довољно већ се зна о чему мораш да ћутиш а шта мораш да говориш! Приморан си да у општој граји и сам грајаш о политичким, расним, родним и сексуалним,  новим правилима коректности.

Друго: страх је главни механизам којим се манипулише људима и уз чију помоћ се влада. Неко ће рећи: шта је то ново, и раније је тако било. Није тако. Раније су се људи плашили политичке репресије, затвора, стрељања или нуклеарне катастрофе. Данас нас присиљавају, на глобалном и локалном нивоу, да се плашимо чак и властите сенке, а, затим, и: вируса, бактерија, микроорганизама, коитуса, разних болештина, уметности, слободе говора, несташице хране и енергената, глобалног загревања, економске кризе, стерилитета, права на властити став, права на борбу, права на пенис или вагину...

Терају нас (плашећи нас) да носимо брњице, да се вакцинишемо, да се чипујемо, затварају нас у куће као робијаше, уводе полицијске сате, третирају нас као логораше, терају нас да говоримо оно што не мислимо или да ћутимо о ономе што мислимо, да нам је вера погрешна, говоре нам, као и пол...

Нормалан човек је неслободан! Нормалност је најнеслободнија и најугроженија. Бели хришћанин, хетеросексуалац, традиционалиста са класичним образовањем, родољуб, породични човек: то је образац и фото-робот највећег непријатеља новог времена и нових правила!

Свет, онај који се словио као „демократски“, са гарантованим људским правима и слободама више не постоји, то је данас свет ограничења и репресије. А, и, све лошије се живи. Ко је могао да замисли пре само две деценије, или скорије, да ће неко смети да затвара и малтретира људе у Аустралији, Канади, Данској или било којој друго земљи данашње ЕУ?!

Грађанска и слободарска свест су уништене код већине људи и институција. Сваки покушај да се искаже свој став а који се не уклапа у опште токове назива се екстремизмом или тероризмом, говором мржње или непоштовањем политичке коректности. Све најмрачније „теорије завере“ почеле су да се обистињују. У име диктатуре крупног капитала све личне слободе се своде на право на дисање уколико је то у том тренутку дозвољено декретом.

Различитост није пријатељ креативности онаква каква нам се намеће. Она је, таква каква је, уједно и убица уметности јер се заснива на декретима и забранама. И то најмање из два разлога: прво, она жели сама по себи да буде мерило уметничког само зато што није иста са већ познатим и признатим нормама; друго, шта год неко створио то може бити увредљиво за некога различитог и бити самим тим проглашено за политички некоректно.

Забога, па почели су да руше споменике, забрањују књиге и филмове, а сада је, ето, и Божић стигао на ред – не сме се изговарати та реч. Дизнијеви стари цртани филмови и божића атмосфера су штетни али то што терају у школама да дечаци љубе дечаке а девојчице девојчице (како би се навикли на различитост терајући их да опште са истим, ако хоће различитост онда полови треба да буду различити) то је прогресивно и коректно. Пепе ле твор је мушки шовиниста али забранити деци до пубертета да се изјашњавају у смислу пола није нацистички?! 

Људи више неће смети да се шале, да удељују комплименте, да слободно говоре, да се удварају, да причају вицеве, да пишу песме, да замоле за плес, да поклоне цвет или припале некоме цигарету... Убили су флертовање, пичка им материна!

Уколико се овако настави, на ломачу ће бити бачене књиге до сад написане, уметност која постоји ће бити забрањена, филозофија и историја пре овог времена ће се укинути декретом неког комесара... све ће бити спаљено зарад „политичке коректности“... јер све речено, написано, насликано, снимљено до сада може некога тамо и негде увредити и тај неко „различит“ се може осећати угрожено...

Елем, и у уметности та идеолошка различитост (и: коректност) је погубна али то јој је и циљ. Кроз сито те идеологије пропада чистота и креативност, машта и таленат, субверзивност и експеримент, а остаје као главна вредност прљавштина и глупост. У уметности управо и постоје форма и стил који су у својој суштини неограничени за стваралачку машту, који су подложни дијалектичкој промени али и приљежни историјским контекстима, који имају нека правила која се додуше мењају али не због тога што неко створио нешто „различито“ већ зато што неко створио нешто генијално.

Било је несхваћених генија у историји човечанства али зато што су они били испред свога времена а не зато што су се разликовали од других људи по раси, сексу, полу, вери, пирсингу, хероину, идентитету, или чему већ! 

Они су били различити јер су били генијални а нису били генијални јер су били различити! 

Уметност не спутава машту, различитост, бесконачност – напротив! – она све то подразумева да би живела и развијала се: али не зато што је неко различит већ зато што је талентован и креативан; не идеологијом већ дискурсом универзалних вредности!

Границе, било које а највише у уметности, филозофији и науци, постоје да би се помериле у квалитативном смислу а не да би се игнорисале или брисале у квантитативном схватању. Суштина је подизање лествице сваке нове генерације људи али у границама постојећих и временом доказаних, али и природно подложних променама, правила. Човек, као и човечанство, мора да расте и да се мења природно а не да се смањује и да га силом мењају.

„Различитост“ није креативност – она је догма идеологије коју намеће „политичка коректност“ у име нове глобалистичке окупације слободних држава и људи. Та идеологија не жели да будемо креативни у оквирима „правила истости“ и талента већ да наша глупост буде неограничена у флоскули „различитости“.

Садашњи екстремни заговорници политичке коректности и различитости, у ствари, сматрају да је концепт за који се залажу (идеологија, пре ће бити) измишљен у сврху да би они могли да малтретирају, тероришу друге људе и да владају њима, није им битно јесу ли исти или различити, битно је само да увек неки други буду жртве, и то већина, и да уколико се дрзну да узврате истом мером онда истога трена буду проглашени криминалцима и дивљацима који не поштују туђу различитост, дакле ових првих, и не схватају потребу ових првих да буду различити у смислу да имају потребу да малтретирају и тероришу друге. Апсурд?! Не, жива истина!

И, тако, уместо добрих старих времена када су се ратови водили због жена, када су се песме писале женама, данас се због такозване „политичке коректности“ не сме рећи да је мушко схватање идеалне жене: светица на улици, курва у кревету, домаћица у кухињи и фригидна у библиотеци. Или, не дај Боже, захтевати од жене да буде мајка!

Међутим, жена онаква каква треба да буде је већ створена из ребра мушкарчева, или од морске пене, а своју природу је показала у Еденском врту и ту се не може, нити се треба, ишта мењати. Макар се не треба мењати из разлога да би остало неке дражи, да живот остане интересантан јер је зачињен женама и мушкарцима онаквим какви треба да буду, свакако не униформисаним или унифицираним, по шаблону и мимо њихове природе.

Жена мора да буде она шкорпија из приче која на средини реке убодом убија жабу која јој спашава живот јер је то њена природа. Природа!

Има правих жена, није да нема. Само их је мало, али је и то довољно обзиром да нема мушкарца и мушкога. Нова правила која су дошла са запада убила су мушкост у мушкарцима. То су сада шоње које перу судове и расправљају о томе који је детерџент најбољи.

Нема жена – нема књижевности! Нема писаца – нема књижевности! Нема мушкога – нема жена! И, тако, нема жена, нема мушкараца, нема писаца, нема љубавница, и шта онда треба да очекујемо од књижевности и уметности?! Откуд?! Нема услова! Да се ја питам, дозволио би легање са женом само мушкарцима који су били у рату или написали књигу (створили уметничко дело), најбоље: оба! Ама, се не питам ништа.

Писац и жена заједно, по мери, то је рецепт за успех, то је непобедива варијанта, то је тајни напитак – за добру књижевност. Било је ретких изузетака первертита али то није вредно помена.

Данас разна удружења педера и лезбејки праве спискове писаца који нису волели жене. Они и такозване „геј иконе“ треба да нас убеде да је изузетак будуће правило. Није! Без добре жене, музе и љубавнице, нема добре књижевности. Могу они да се сликају са Оскаром Вајлдом и Тенеси Вилијамсом, евентуално и са Лорком, (пошто су необразовани и баратају углавном општим местима, ти активисти, рецимо никада нису чули за познатог пољског писца Јежи Анджејевског, који је поред жене и деце, био геј).

Обашка, то што неки нису волели жене не значи да су били педери, већ да једноставно нису срели праву. Јер жена има разних и не може се правити образац идеалне. Она која је за једног идеална, за другог је обична.

Писао је Бранко Лазаревић и о нашим „шупкарима“. По њему је Растко Петровић био педер, „и то активан“, а за њим још и Тодор Манојловић. Винавер, са друге стране, по Лазаревићу, није био педер, али је био полицијски шпијун задужен за књижевнике. Чак је и Милош Црњански, у неком бројнијем друштву, по неким сведочењима (видети Рајко Ного: Запиши то Рајко) рекао да му је Растко Петровић предлагао непристојне међусобне радње које је овај одбио бесно претећи.  

За самог Растка и шта мисли о њему и његовој поезији Сима Пандуровић је написао следеће: Некога интелектуалног и културног сродства између хваљене црначке уметности и поезије Растка Петровића заиста има. Можда је писац „Откровења“ први и највећи Црнац у нашој поезији.

Нисам сигуран на шта је конкретно мислио Пандуровић?!

Дакле, ако тражимо од жене нешто више од оног набројенога, што може да нам пружи, онда нама не треба жена. Ако, пак, тражимо мишљење своје жене о ономе што стварамо – онда нисмо уметници. Онда нам не треба ништа, сублимирајући претходне две дилеме и потребе. Какав је то писац и уметник који од жене тражи нешто више од онога што она Богом и Природом дато већ има?!

Жена има толико божанског у себи да јој паметовање само смета и квари јој нектаре, понекад их тотално пресуши. Њој не пристаје да буде нешто друго осим жене. Не треба писати за жену већ: о жени! Не треба писати за жену: већ због жене! Са женом која би хтела да анализира ваше књиге не може бити лепо у кревету а анализа ништа неће вредети. Све твоје странице падају у воду кад те права жена погледа очима пуним љубави и страсти. Тад више ниси ништа, ни уметник, ни писац, тада више ниси паметан јер она влада тобом. Тада си само заљубљена свиња са дигнутим удом. Тако се постаје уметником!

Ове и овакве редове исписујем из потребе употпуњавања списка оних који ће нападати ову књигу. Ову књигу морају нападати сви предвиђени нападачи иначе није се имало рашта писати је. Вредност ове књиге ће се мерити бројем оних који је мрзе и спаљују а не оних који ће је са задовољством прочитати.

Када ме буду нападали због оваквих редова, онда ће анализирајући написано говорити да сам ја у ствари мушки шовиниста, националиста и ратни злочинац, који пати до импотенције, те да сам притајени хомосексуалац који мрзи жене због своје мајке и који им се свети на овај начин јер је Едипов и Прометејев комплекс толико јак у мени да сам идеалан психички профил за педофила. На овај начин им ето одузимам и ту могућност. Знам за јадац!

Насиље у породици не постоји!

Пише: Игор Ђурић

Насиље у породици не постоји! Постоји насиље и постоји породица. Уколико је породица како треба, у њој не може бити насиља. Уколико има насиља, онда то није породица. Мешају се појмови брака и породице – а то није исто. У браку може бити насиља – у породици никад!

Породица није регистровани брак мушкарца и жене, којима ето није било потребно много ''памети'' и ''знања'' да још и направе децу. Не!!! То још увек није породица. На добром је путу, али није. Породица је нешто много комплексније иако у суштини веома просто. Пре свега темеље породице чини оно што људи уносе у брак из домова из којих су дошли: васпитање, поштовање, пожртвовање, навике, традицију, дух. Породица се гради на поверењу, љубави, солидарности и патриотизму. На култу мајке. На култу очеве жртве за одбрану кућног прага. На култу предака. На култу потомака.

Деценијама се систематски руши култ породице и омаловажава се њен значај, не води се рачуна какав је човек који проси вашу ћерку већ му се завирује у новчаник, синове васпитавамо да ће их женини силикони довести до среће - а сада се чудимо што се све распада пред нашим очима и чак не одвајамо битне терминолошке разлике када хоћемо да укажемо на проблем насиља. Најважније је направити свадбу, што већу параду кича, пребројати новац, скрцати га што пре а онда већ при првом проблему настаје хистерија. Не постоји спремност да се заједно суочавају са недаћама, нису спремни за одрицање, за пожртвовање. У тој заједници не желе да дају већ само да узимају.

Доносимо бесмислене законе који отуђују људе, дивимо се протестантској етици која подразумева да се појединац мора бринути само о себи, појам и значај солидарности више не постоји у нашим навикама и делима, пропагирамо истополне бракове, педерлук и лезбејство, којима је главни противник породица – и сада, ајте молим вас, проблем: насиље у породици! Чујем неке ових дана: криза, нема се пара, ратни ветерани, свуда около оружје - прдњавина! Чиста прдњавина. Нема људи! Нема породице!

Отац и муж, мајка и жена, деца, браћа и сестре, бабе, деде, родбина – много је тога што чини породицу. Кумови. Комшије. Пријатељи. Некад је било овако: дигнеш руку на жену – имаш посла са њеном браћом, стричевима, кумовима, комшилуком. Данас? Како бранити сестру ако је у истополном и лезбејском браку. Шта, тући другу жену?! Ово последње није конкретан пример. То је пример апсурдности друштва које градимо рушећи традиционални породични поредак.