петак, 29. децембар 2017.

НАЈКРАЋЕ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ...

                     
                       ПЕТ ЋЕВАПА – МИНИМУМ...

Нема ничег горег, у датом времену и на датом месту, него кад ти испадне ћевап, тек што си изашао из ћевабџинице. Јер, дуго си се пре тог чина и инцидента припремао и пребројавао, вадио задњи ситниш из џепова да скрпиш макар за пет комада и сомун. Куд ћеш испод тога?! И ако си гладан и жељан ипак те је срамота да тражиш два ћевапа и лепињу. Пет је минимум.
Кад си се већ сабрао у сакупио новаца, и храбрости, ступаш у храм: прљаву ћевабџиницу, притиснуту тешким мирисима и још тежим муштеријама. Прво се, као, премишљаш колико ћеш узети, па онда кажеш: „Дај ми пет ћевапа у сомуну, биће доста, нисам нешто гладан“. Онај што продаје, гледа те испод ока и подозриво, зна те као стару пару и зна да би ти могао да поједеш и двадесет комада, само да имаш паре – можда и целих: двадесет и пет.
Стави ти он пет ћевапа, ти му потврдно климнеш главом да кашичицом дода соли и туцане паприке, па са завијеним сомуном, и то у хартију која најчешће није ни прикладна нити чиста (старе новине), кренеш напоље да негде на миру све то поједеш (обично код чесме на Центру). Али, не можеш да издржиш па почнеш још са врата да отпетљаваш ту хартију. И онда се деси малер: испадне ти ћевап из симита, некад и два!!!
Шта тада да се ради, бого мој?!? Радо би се ти сагнуо и узео га, није се нешто посебно ни испрљао, ништа ти не би фалило да га и таквог поједеш. Али не можеш. Сви те гледају (јер ту увек има неког ко ће те гледати). Сви те познају (јер свако свакога познаје). Не можеш да брукаш породицу, да неко пренесе деди или оцу како му унук, или син, једе са земље!! „Зар је толико гладан, дајете ли му шта да једе кући?“ – злобно би коментарисали и прљаво уједали као што се то зна радити у провинцији, много прљавије него што је твој ћевап испрљан падом на земљу.
Очи ти се напуне сузама, гледаш онај ћевап, па се окренеш према онима што те гледају а са изразом лица: „Ма нема везе, није уопште важно“.
Наравно, цео дан је пропао. Нису ти више били укусни ни она четири што су ти остала а које си правилно распоређивао са хлебом: један ћевап на једну четвртину сомуна. Макар ти је бивало лакше да поделиш на четвртине него да је по старом остало: на петине.
Ко зна када ћеш следећи пут скрпити новца за пет комада у симиту?! Зато те још болније пече рана за оним изгубљеним. Заклињеш се да ћеш га следећи пут узети са земље (јер увек испада) па таман да те буде гледао и покојни баца, којег су сви у породици поштовали и чијег су се култа (и: штапа) по мало и прибојавали.
Најболније је, ипак, кад се неко појави са пуним симитом ћевапа, па пред свима на Центру, густира и присмаче, а ти нит си тај да га гледаш, нит можеш да издржиш да га не гледаш: макар осећаш мирис.
Било је оних који се нису срамили. Купе парче хлеба (хлеб се својевремено продавао и на четвртине као што су се и цигарете продавале на комад) па стану са тим хлебом испред ћевабџинице, кроз стакло гледају роштиљ где се пеку ћуфте и ћевапи: и једу онај хлеб. Једу сув хлеб а замишљају да су у њему ћевапи које управо посматрају кроз стакло. Тако му је лакше: и слађе. И, мирише! По некад се ћевабџија смилује па га позове унутра. Премаже му хлеб преко масних решетки од роштиља и да му један ћевап. Кад ова изађе он каже другима: „грота је“, а ови што једу му са пуним устима и са одобравањем климају главама.
Да ти је неко, у то време, понудио да поједеш педесет ћевапа. Пристао би. Мислио би да можеш. Макар умро: пристао би. Макар црко: пристао би.
Није ствар у томе јеси ли гладан или сит: ћевапа си увек жељан. Не, нисмо гладовали, далеко било, али: ћевапе смо увек желели и хтели. За ћевап смо били спремни издати; за два: преварити; за три: продати; за четири: оставити девојку коју још нисмо ни имали јер смо били још млади и зелени. Пет ћевапа: нема цену. Има цену у новцу али нема у жељи.

И ћуфта је била на цени. Ал' не као ћевап. Ваљда зато што је био онако мали па се самим тим и рачунао вреднијим. Суџук је друга категорија а опет испод ћевапа а изнад ћуфте. Тако су ствари тада стајале.

                                      ПИВО: ПРЕД ЗАДРУГУ...

Нисмо имали продавнице и самопослуге, иако смо их имали. Изградила се чак и једна робна кућа. Не, нисмо имали ништа од тога. Имали смо само задруге, тако смо волели да крстимо места где смо трговали. Тако се, искључиво испред задруге пило пиво. И ако то није била задруга већ продавница мешовите робе гласовитог нам Кореника.
Пивци пред задругом су углавном доброћудни пијанци.
Јесте ли некада гледали сељака како пије пиво испред задруге?! То је еротика, то је ужитак, то је предавање чулима, најзад, то је прави слачак!!! Сељак се, испред задруге, предаје пиву онако како се никада није предао својој жени (јер, углавном, то му је за живота и једина жена). Он тада ужива више него у сексу икада. Он у сексу и не ужива, то више личи на тешки физички рад, на копање или резање дрва. Сељак не води љубав – он се празни.
Прави испред-задружни пивопија никада не дозвољава продавцу да му он отвори пиво. Он то воли да ради сам. Или отвори пиво о ивицу тезге, или упаљачем. Било је и оних који су штампу са пивске флаше скидали зубима. Било је и оних који су прави отварач носили везан за канап о каиш панталона или у горњем џепу од сетре. Штампа је затварач. Кад отвори пиво, наш пивац онда штампу искриви прстима или је неискривљену стави између два прста, па кад пуцне њима а она попут летећег тањира одлети далеко.
Испијање пива испред продавнице (зими и по великим врућинама и у њој, унутра) је ритуал и свакако нешто много више од конзумирања текућине. Поклоници тога ритуала су у неку руку секташи. То је затворен круг са својим правилима и кодексом понашања. Прво, они презиру кафане и сматрају да је то улудо бацање пара без икаквих других сатисфакција. Друго, они углавном и искључиво пију само пиво: ујутро, увече, лети, зими. Већина њих не окуша друге врсте алкохола а добар део њих и не пије осим испред продавнице. Они никада не пију из зелене флаше (из разноразних али увек нејасних разлога) или траже искључиво зелену флашу. Пију увек из флаше. Прво мало проспу из ње, затим храпавом и не увек чистом руком очисте врх грлића а затим добро потегну. Први гутљај прве флаше је дуг. Од прилике, тада попију пола флаше пива. После тога цевче и присмачу. Између присмакања: пуше дуван. Углавном седе на празним гајбама. Некад је ту негде направљена и клупа. Са стране су прислоњене разне алатке, по неко бицикло. Често је у близини и паркирана запрега, коњи или волови мирно пасу и чекају да газде попију пиво. Касније, како је стандард растао нашао би се испред задруге и по који трактор.
Пиво се пије соло или у друштву (није ово нека грандиозна мисао), сасвим је свеједно, јер је ту свако због пива а дружење мож' да бидне ал' не мора да значи. Пивци знају некад да седе сатима, испијају пиво и ћуте. Само с врeмена на време неки од њих уздахне или прозбори нешто у стилу јаштаттијеживотилиовасушасвеживоизгоре, па припали дуван и док испуста дим и уједно натегне гутљај. Онда други вели манеживисестогодинамајсторедајјошпоједно“.
Пиво испред задруге се најбоље слаже са бајатим месним нареском. Може да буде хладно или млако али ако се нарезак умочи у вегету просипану на новинску хартију онда пиво има непревазиђен укус. Нарезак, даље, мора бити тешког и опорог укуса, понављам: обавезно бајат.

                                         МОЈ ГАЛЕБЕ

Некако: к'о пред рат, што би рекли људи, у месту се појавише галебови. Прво само неколико а касније читава јата. Читава јата Ливингстона. И остадоше те прве зиме, не одоше кад се мраз, снег и ветар спустише са планине на метохијску равницу. Рибњак пастрмке, један од највећих на Балкану, био је непресушан извор хране за њих. Морске птичурине: галебови, једу лепотицу планинских брзака: пастрмку. Таква комбинација није могла изаћи на добро. Радници рибњака су их гађали пушкама како би умањили губитке рибе. И убијали су их, али њих је бивало све више и више - као пред рат. 


                                     СТАБИЛИЗАТОР

Источки напон бејаше слаб, поготову са „наше централе“. Без стабилизатора није могао да ради ни један телевизор или замрзивач. И кад би прорадио, убрзо би пресвисн'о, јер је струја нестајала сваки час а кад би се поново укључила све би живо поцркало. Телевизор, који нам је био најважнији, по околним селима и делом Истока, није могао чак ни да се укључи без стабилизатора.
Сећате ли се шта то беше стабилизатор и која је његова функција била?
Стабилизатор је чедо руралних подручја, тамо где је напон струје бивао слаб и где чешће струје није било него што јесте. Стабилизатор је био анђео чувар тада скупих и ретких кућевних апарата. Ритуално се укључивао или искључивао (у већ уснулој кући отац би из мрака друге собе викао: „Јесте ли искључили стабилизатор?“, а онда би ми скакали и проверавали; или: „Прво укључи стабилизатор десет минута п тек онда телевизор“), гледало се на њега као на култну ствар. Ко је имао стабилизатор тај је био високо на хијерархији варошких и сеоских домаћина јер то је значило да има шта да стабилизује са истим. Наиме, шта ће ти стабилизатор ако немаш телевизор?!
Најчешће се стабилизатор набављао ради очувања телевизора од струјних осцилација или недовољног напона, или, да би просто могао да се покрене. Једноставно, негде уопште не би могао да ради било који апарат без стабилизатора. Сијалица би једва чкиљила, давала би светлости тек нешто више од свеће, и то би био знак да је „струја слаба“ („Све нам живо поцрка“), да није имала тамо некакаве „фазе“, те да се ништа у кући не може укључити без стабилизатора.
Апарата и није било много: по неки радио, ретко телевизор, чешће фрижидери, нешто касније и замрзивачи. Шпорети су били „Смедеревци“, на дрва,  касније се јесу појавили и такозвани „штедњаци“ на струју али су се и зими и лети веома ретко употребљавали већ се кувало на дрва. Зими: на шпорету који нас греје. Лети: на шпорету у шупи или летњој кујни. То је то.
Ипак, нити један телевизор у вароши није радио без стабилизатота, чак ни на местима где није био потребан. То је био стандардни пакет. (Као што данас нико неће да купи мобилни телефон без камерице). Телевизор се није ни куповао уколико се пре тога није куповао стабилизатор. У својим дечаким данима нисам видео ни један телевизор а да није био прикључен преко стабилизатора.
Некад су знали да буду бучни ти апарати (Мајка: „Главу ми проби, цео дан“). Знали су да се прегреју („Баба заборавила да га синоћ искључи“ – да себе извучемо). Знали су да буду „лењи“ па би чекали прво да се покрену („Пусти га прво да се угреје“), па би онда тек укључивали телевизор („Пусти и њега да се угреје, па га удари са стране“). Чували су се јер нису били јефтини: „Искључи тај телевизор, цео дан гледаш, пући ће стабилизатор!!!“. Задњи дан у години: „Немојте укључивати телевизор до осам увече јер ће радити целу ноћ па због стабилизатора...“.
Али су били и поштовани: следовало им је мало парче хекланог „миљеа“ исто као и телевизору.


                         КАКО ДОШО – ТАКО ОШО...

Школе званично нису биле затворене али нису ни радиле по распореду. Осећала се нека празнична атмосфера, опуштеност и затегнутост - истовремено. Тога дана је требало да Тито посети град тридесетк километара удаљен од наше вароши.
- Превоза нема – рече разочарано наставник – Све чиме се располагало: ангажовано је.
- Па како ћемо видети Тита – заграјаше инструирани ђаци.
Наставник је немоћно слегао раменима.
Онда неко викну (чини се председник одељењске заједнице):
- Идемо пешице!!!
Сви раздрагано прихватише. Добро, не баш сви. Али, сад се није имало куд. Не кренути са другима значило је унапред себе осудити на грдне невоље.
Сатима смо се батргали по прашњавом друму. Нисмо били сами, мназина је кренула пешице да види Тита. Пред сам циљ, свега километар-два, из супротног правца заплави се стари аутобус и стаде поред нас.
- Улазите!!! – викну шофер.
- Идемо да видимо Тита!!! – викнусмо ми углас.
- Ош'о Тита – рече чича накићен ордењем, што сеђаше иза шофера.
Брже боље сви јурнусмо у аутобус да уграбимо седишта. Карте нам нису наплаћивали тога дана. Председник одељењске заједнице и активиста пионирске организације са сузним очима обрати се чичи:
- Како бре ош'о?!


                                   МАЛИ СИ ТИ...

Седамдесетих година прошлог века, почела су да пристижу контрацептива средства, у виду куртона, у варошке и сеоске продавнице, и задруге. Старији од нас су нас учили да је правилно рећи ''хигијенска гумица'' а не куртон. ''Презерватив'' је било сувише компликовано за изговарање.
Свима је бивало непријатно: продавцима да их продају, купцима да их траже. Чекао би се погодан тренутак, кад нема никога у продавници, кад је у смени продавац мушкарац, да није неки род, итд., па да се затражи дотична гумица.
У једној продавници, један продавац, се зато договорио са сталним муштеријама ''хигијенских гумица'', а ако у продавници има још кога, поготову жена, да кад им ''то'' треба кажу ''да их боли глава и да им треба нешто за главу'', а он ће већ знати шта ће извадити испод тезге, упаковати, наплатити и дати. И функционисало је то.
Једном приликом, у журби, један од муштерија, пошаље братанца, дечкића од неких десетак година, да му брзо купи куртоне док се он спреми и крене у ''штету'', и научи га како да каже продавцу ако у задрузи буде било још кога.
Клинац потрчи према продавници и задихан већ са врата викне:
- Добар дан! Боли ме глава, треба ми нешто за то.
Продавац га одмери, затакну оловку за уво, па пред зачуђеним женама рече дечаку:
- Иди кући. Мали си ти још да те боли глава.









понедељак, 18. децембар 2017.

„РАДИО НЕ РАДИО – СВИРА ТИ РАДИО“

 
    


Недостаје ми укључени комшијски радио избачен на прозор од куће и појачан „до даске“, у недељу пре подне, баш у оно време кад се пролеће полако преваља у лето. Хармоника ситан вез везе. Поздравља се и честита тамо некоме нешто. Дан је сунчан, леп. Релаксирајућа мирноћа зрачи из људи: нико нигде не жури. Још се није ни трећа кафа попила. Неки су већ четврту ракију сипали и мезете сир. Башта се риља. Најбоље се башта риља кад свира радио на прозору.
Сад, неко ће рећи: какве су ово глупости и како тако нешто може некоме да буде важно?! Мож' да бидне - ал' не мора да значи. Ко није имао лепо детињство таквоме и не може да буде важно. Поготову значи онима који после лепог детињства нису имали лепу младост. Или: они који су морали да беже са кућнога прага и да оставе свој радио на милост и немилост другима.
Радио је био лампаш, углавном „Порторож“ или неки сличан. Онда су гастарбајтери почели да доносе радио са касетофоном и транзисторе „на батерије“. Неки од тих касетофона су имали „две главе“. На истим смо преснимавали прве касете које су, иначе, биле реткост. Транзистори су, пак, углавном били без батерија.
Ипак, радио на прозору – о томе смо почели. Од раног пролећа до касне јесени већи смо део дана проводили напољу: у дворишту и летњим кујанама. Летње кујне су била места где смо обављали све: кували, ручавали, седели, спремали зимницу, пили кафе, по некад и преноћили на старом отоману у ћошку. Двориште је било подељено на „иза куће“ и „испред куће“. Иза куће смо држали свиње, пернату живину (као да постоји „не-перната“?!) а испред куће је углавном била башта са поврћем и воћем. Волели смо да нам та башта стално буде пред очима.
Отуд радио на прозору – јер никада нисмо били у кући. Тек би увече касно отишли да преспавамо а маторци нешто раније да одгледају „Дневник“ и навију старе „Ракете“ са дванаест рубина. А, за спавање, и то: како ко. Стрика Драга је цело лето спавао на тераси са карабином прислоњеним на кревет – за сваки случај. На страну то што је имао „тврд сан“, тако да су могли да га однесу са све креветом и пушком – кад заспи и „утврди“ сан.
Радио је радио. И крчео, и шуштао, губио сигнал кад је било најбоље и најинтересантније нешто на њему (или: са њега). Било је то време „добрих“ радија. Давали су само досадне вести. А не као ови данашњи. Кад остане укључен до после подне онда смо слушали преносе фудбалских утакмица. Тек касније, много касније, набавили смо звучнике (и то: како ко) које би избацили на прозор уместо самог радиа. Кад се баш скроз закасни са искључивањем па он дочека вече укључен онда се слушало „Весело вече“.
„Радио не радио – свира ти радио“ - говорили смо весело један другоме.
Иако су на таквим радио апаратима пичили само народњаци, а ја их никада нисам нарочито волео, тада, у тренуцима „прозора са радиом“, није ми сметало. Није то било „слушање“ музике него једна емоција и атмосфера. А сада је све то, као што се да приметити, и лепа успомена.
Шта симболизује одврнути радио на прозору? Жељу и потребу да своју радост, опуштеност и припадност поделите са другима, у овом случају са ближњима. Радио није постављен на прозор да би се нешто чуло са њега већ да би се у околину пустила атмосфера са њега. Звуковима хармонике са радија ми смо међили наше двориште, а уједно, и отварали широм свима врата истог. Јер, код нас се дворишта нису никада ограђивала до краја и скроз. Увек се остављала капијица између два дворишта, и са једне и са друге стране, у ствари, остављана је на онолико страна колико је било комшија у додиру. Није нам требала улица да би стигли једни до других. Лажем, нису свуда постојале капије – на неким местима био би направљен басамак за прескакање.
Постојао је и „радио на њиви“, далеко од куће. Додуше, тек од времена када су поменути гастарбајтери почели да доносе транзисторе „на батерије“. Кад се крене пут њиве онда се забаци мотика на раме а на држалицу од мотике се прикачи транзистор (који се налази у црној кожној фотроли са рупицама код звучника) – свира ти радио док идеш на њиву а ти праћен музиком и весељем идеш да радиш: милина. Док се њива окопава радио је искључен, чека се да дође време ручку да би био поново укључен. Батерија је вазда фалило и биле су скупе па су се штеделе. Тако су они који су излазили лети на планину а под условом да су имали исте: њих укључивали само двадесетак минута дневно и то да чују вести.
Није се радио износио на прозор увек када смо у дворишту. Не!!! Морало би да буде испуњено неколико услова па да би се то догодило: дан мора да буде леп и сунчан, субота или недеља, може и празник - важно да се не ради, пролеће или јесен (у лето се радио износио веома ретко и то само рано ујутро и недељом). Постоје и нека правила: када неко у комшилуку „пусти“ радио са прозора онда остали то не чине. У комшилуку се слушао један радио са прозора – па ко први уграби да га пусти тај ће се слушати цео дан. А, и, није било важно пошто се слушала само једна станица па различити укуси нису могли да дођу до изражаја: Радио Београд. И та нам је била доста.
Када се радио поквари онда смо га носили код Јере „да му промени лампу“. Да, сви ти радио апарати су били популарни „лампаши“. Привилегованијима је Јера лично долазио код куће и вршио оправке.
Ја сам у млађахним данима волео да држим укључен радио поред кревета васцелу ноћ: ноћни програм је био квалитетан и пустала се добра музика. Лампе које су сијале кроз рупичасту шпер плочу на позадини радија уливале су ми својом топлотом некакав спокој. Као да је тај радио био мој анђео чувар који је бдио надамном док сам ја спавао.
Кад когод од родбине, не дај Боже, умре, онда се радио неко време није пустао, то јест није се износио на прозор што му дође на исто, јер, руку на срце, ми и нисмо много пустали радио ван прозорског штока. И комшије су се саосећале па ни они неко време не би то чинили а онда би стидљиво и мало тише почели да износе радио, мада би прво дошли као да питају: смета ли то. Обзиром да смо се двориштима углавном међили са рођацима, ближим или даљим, онда се и то сводило на исто и само би блискост рођачке везе одлучивала колико ће радио ћутати. Најближа родбина покојника, пак, не би укључивала радио до четрдеснице. Они задртији чак ни до године дана. Тиме су околини доказивали у коликој су жалости, па ви сад видите колико је тај радио био важан.
Најлепше се једе у дворишту када са прозора свира радио. На асталу, или пању, се стави што-год од хране, у једном тањиру па сви захватају кашикама или виљушкама из њега. А мајка онда каже: „Донеси из баште лука и парадајза“. Ти сиђеш неколико метара и бираш. После се на дворишној чесми из које куља хладна вода то опере: и то је то. Исто се дешава и када наиђе комшија: док мајка тура кафу а отац износи ракију, ти за то време у башти бираш мезе које ће бити придодато обавезном сиру: лук, парадајз и краставац. Треба још само мало соли. Седељка може да почне. А, радио: пичи ли пичи.
Имућнији варошки шмекери знали су одврну радио у својим аутомобилима (или, аутомобилима рођака који су пристигли из иностранства), ама, то је до позних година била реткост. Отворе они тако врата и гепек па пусте радио „до даске“. Опет, с' времена на време, упале ауто да чују како ради мотор и да допуне акомулатор. И нису то радили само у дворишту – јок море!!! Где год им се укаже прилика и паркирају се они пусте радио: на улици, на сабору, испред предузећа где раде, на фудбалској утакмици. Паркирају кола поред жице која ограђује игралиште па се укључи радио. Углавном се слушају преноси других утакмица или се пусти некакво „Село весело“. Власник аутомобила и његов најбољи пријатељ седе постранице крај отворених врата и прате утакмицу. Нађи им се, обавезно, и по неко пиво у рукама.
Када се изабере једна станица на радију она се никада, или врло ретко, не мења. Радио се затим само укључује или искључује, већ према потреби и нахођењу. И, премешта се са ветрине до прозора и назад.
Нешто касније ти радио-апарати су имали и уграђене грамофоне. Нисмо много вајдили од тога. Фалило је плоча а најчешћи квар на грамофону је било ломљење игле. Скоро сви грамофони у улици нису радили јер им је била сломљена игла а никоме није падало на памет да је тражи и мења. Шта ће ти то када имаш радио. Данас, на телефону мога сина има више меморисане музике него што је тада цео град заједно имао плоча.

Најлепше се чуо радио са прозора када прођеш кроз стари део Истока, кроз Љуг. Кад га јутарње сунце умије а река која протиче, хладна и чиста, кроз њега: освежи, није било лепшег дела Истока. Тада, неко, на прозор старе и камене куле избаци радио, поред постељине која се проветрава, а звук допре до свакога ћошка, сваке хоклице, сваког филџана кафе и шишета ракије, сваке дрвене капије и каменог зида – е, тада је најлепше проћи кроз Љуг. Нисмо се много разликовали од других људи. Били смо исти к'о и свуд: добри и лоши, поштени и непоштени, али је радио на прозору у таквим данима чинио да свакако будемо озаренији и срећнији, и, што је најважније: опуштенији - него други и на другим местима. 

четвртак, 07. децембар 2017.

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?


Још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило нашим избеглиштвом а већ су, после двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које смо напустили. Одређен број наших рођака и комшија није хтео да напусти Исток. Рачунали су на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од преживелих, причао ми је да је већ после неколико дана почело дивљање по граду, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и урликало.


Очевици тврде да се тих првих недеља Италијани из састава КФОР-а уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом брзином борним колима и журили да се врате у базу. Шпанци, који треба да преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде рачуна само о својој безбедности (и касније, додуше). Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време терористи су могли да чине шта им је воља. Манастир Гориоч је спашен чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада и поново 17. марта 2004.


Сведок о коме говорим је пре одласка свратио у кућу Станоја Љушића, и тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја Вулић, Мишка Вулић, Станицу Вулић, Петра Ђурић и Ђурђу Вулић. Микаила Вулића није могао да види јер је лежао у кући, у смртноме ропцу. Њему је тада саопштено да је Станоје успео да стигне до станице милиције у Истоку коју су већ запосели припадници ОВК и да му је речено да је најбоље да се преостали Срби скупе на једном месту како би могли да их  лакше чувају. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. Један од Албанаца који се нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа изгорела“. Други источки страдалници су убијани поједничано, како је ко и где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на пијаци уз џамијски зид. Евидентно је да Љубомирка Ђурић није била у кући са осталим Србима јер се њен стан налазио на центру. Највероватније она није ни излазила из њега и ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода ножем у јадну жену.


Синови Филипа Милосављевића и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души и горка сећања. Јер су кроз њихово породично трајање хтели да их сатру. 1979. године један Албанац је ушао у канцеларију директора предузећа Дубрава и сасуо цео шаржер из пиштоља у груди Филипа Фиће Милосављевић, њиховог оца. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић. Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Албанци из породице Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили припадници ОВК. Микаило Вулић је рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.



О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо следеће: убијена је крајем јуна или почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да се ништа не зна или се зна поуздано. Зна се да је одведена и убијена код некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани стрељали негадашњег председника источке општине и команданта источког четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић и Радомиром Пумпаловић. 
     Приложене фотографије говоре на који начин је завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. (Пет дана након постављања овога текста јавила се блиска рођака која је препознала личне ствари Љубомирке Ђурић: прстен и привезак на кључу). По тим фотографијама, УНМИК је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило. После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом несрећне жене. Невероватно је да се после 17 година губи сваки траг иако је евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није процесуиран за овај и остале злочине.




    Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012. године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевић, од 08. априла 2009. године, у којој се он „жали на недостатак адекватне кривичне истраге“, једногласно „проглашава жалбу прихватљивом“. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра 2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића, „констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу“. Неколико дана касније, у презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки, Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је „жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у Истоку“.




Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001. године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја Љубимирке Ђурић. Оно што је интересантно нигде се не помиње увиђај који се овде презентује. Они говоре о томе како су тражили гроб несретне жене и ако је више него очигледно да је сам УНМИК сахранио тело. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок Албанац који тврди да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења злочина. Сведок се више не помиње. Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака потенцијалних доказа“, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима“.




То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада је и то тешко размуљиво јер је читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и убијене особе. Поготову су стравичне размере патње за оне породице које сумњају да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о судбини Срба, најзад нису ни дошли због тога, или нашим државним органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих најближих.





Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Некад прође више, некад мање времена док се стигне до чињеница. Уколико неко може да помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички. Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити: ако ћутимо! 
     Суштина и позадина овога апела је у следећем: желимо да на овај начин алармирамо јавност која ће извршити притисак путем медија и јавних личности на органе ЕУЛЕКСА и Канцеларију за Косово и Метохију, да се на основу снимљених бројева предмета, који су приложени као снимци, макар дође до тела како би породица могла да достојанствено сахрани посмртне остатке после скоро две деценије.