КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 07. децембар 2017.

ЗЛОЧИН ОВК: УБИСТВО ЉУБОМИРКЕ ЂУРИЋ?


Још се нисмо освестили од онога шта нас је задесило нашим избеглиштвом а већ су, после двадесетак дана, почеле да стижу суморне и стравичне вести из места које смо напустили. Одређен број наших рођака и комшија није хтео да напусти Исток. Рачунали су на то да никоме зло нису учинили, да немају чега да се плаше обзиром да су цео свој људски век провели поштено радећи и живећи. Тешко је рећи шта се тамо заиста догодило осим једне непобитне чињенице: да је већина њих побијена без милости и брутално. Мали број сведока који је преживео оно што се тамо догађало нису били поуздани у сведочењу из простог разлога што су им видици били скучени, што нису имали слободу кретања и што су живели у великом страху. Један од преживелих, причао ми је да је већ после неколико дана почело дивљање по граду, да су куће пљачкане и паљене, да се около пуцало и урликало.


Очевици тврде да се тих првих недеља Италијани из састава КФОР-а уопште нису заустављали у Истоку: пројурили би највећом брзином борним колима и журили да се врате у базу. Шпанци, који треба да преузму одговорност за Исток, касно стижу, и у почетку воде рачуна само о својој безбедности (и касније, додуше). Они ипак воде некакве преговоре са преосталим Србима око њиховог пребацивања на сигурно. Закаснило се са тиме. За то време терористи су могли да чине шта им је воља. Манастир Гориоч је спашен чињеницом да се нашао на списку војно-техничког споразума и да су га већ првих дан запоселе НАТО трупе и тако сачувале. Црква Светог Петра и Павла у центру Истока није била те среће: спаљена је заједно са конаком тада и поново 17. марта 2004.


Сведок о коме говорим је пре одласка свратио у кућу Станоја Љушића, и тамо је последњи пут видео Станоја, Радоја, Мишка, Станицу, Петра и Ђурђу. Микаила није могао да види јер је лежао у кући, у смртноме ропцу. Њему је тада саопштено да је Станоје успео да стигне до станице милиције у Истоку коју су већ запосели припадници ОВК и да му је речено да је најбоље да се преостали Срби скупе на једном месту како би могли да их  лакше чувају. Окупљени у кући Станојевој су тога дана разговарали о томе где да сахране Микаила који умире. Договорили су се да то учине у дворишту куће а да га пре тога умотају у ћебе. Један од Албанаца који се нашао у близини куће те кобне ноћи рекао је само „да је било страшно, чули су се крици запомагања и кукњава и урликање убица, а онда је кућа изгорела“. Други источки страдалници су убијани поједничано, како је ко и где затечен. Један од сведока је после говорио да је видео лешеве Срба на пијаци уз џамијски зид. Евидентно је да Љубомирка Ђурић није била у кући са осталим Србима јер се њен стан налазио на центру. Највероватније она није ни излазила из њега и ту је дочекала своје џелате. Непоуздане су приче да је бачена са терасе свога стана (V спрат) јер постоји мала вероватноћа да је после тога тело ношено до сточне пијаце. Тело је пронађено у реци, измасакрирано са много убода ножем у јадну жену.


Синови Филипа Милосављевића и горе поменуте Љубомирке носе тешке ожиљке на души и горка сећања. Јер су кроз њихово породично трајање хтели да их сатру. 1979. године један Албанац је ушао у канцеларију директора предузећа Дубрава и сасуо цео шаржер из пиштоља у груди Филипа Фиће Милосављевић, њиховог оца. Само га је Бог спасао од сигурне смрти. Пројектили из тетејца су били толико силни да су само пробијали тело и то га је спасло. Започето је завршено после неколико година. Њихова мајка Љубомирка, жена тиха и скромна, никоме ни крива, ни дужна, страдала је само зато што је остала у свом родном месту, у свом стану, што је Српкиња, што је мајка. Друге кривице она није имала а зликовцима није било довољно само да је убију већ су несретну жену убадали ножем колико су могли, очигледно и кад је жена већ била мртва. Сличну судбину су имали Радоје и Микаило Вулић. Радоја Вулић, када је имао 14 година, 1941. године, Албанци из породице Реџај су ножевима секли табане. 1999. године су га убили припадници ОВК. Микаило Вулић је рањен 16. новембра 1944. године. Исток је „ослобођен“ сутрадан. И он је убијен 1999. године. Међу убијенима је и мој рођак Петар Ђурић.



О судбини Љупке – Љубомирке, о крајњем исходу, данас знамо следеће: убијена је крајем јуна или почетком јула 1999. године. Међутим, о томе како је провела последње дане живота, када је киднапована и ко је извршио убиство и масакр, скоро да се ништа не зна или се зна поуздано. Зна се да је одведена и убијена код некадашње сточне пијаце у Истоку, на истом месту где су некада партизани стрељали негадашњег председника источке општине и команданта источког четничког одреда Радована Ралу Вулића, заједно са Сталетом Крстић и Радомиром Пумпаловић. 
Приложене фотографије говоре на који начин је завршила живот ова жена. Њих ми је уступио и дозволио да их објавим њен син Гаврило. На њима се види увиђај извршен над најмање три тела, од којих је једно вероватно тело Љубомирке Ђурић. По тим фотографијама, УНМИК је очигледно пронашао тело, извршио увиђај и на томе се све завршило. После толико времена њени синови не знају шта се даље догодило са телом несрећне жене. Невероватно је да се после 17 година губи сваки траг иако је евидентно да се не може говорити о томе да се жртва може водити као нестала или да се не зна о њеној судбини. До дана данашњег нико није процесуиран за овај и остале злочине.




 Саветодавна комисија за људска права при УН 12. септембра 2012. године, у саставу Марек Новицки, Пол Леменс и Кристин Чинкин, по предмету бр. 163/09, а одговарајући на жалбу уложену од Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевић, од 08. априла 2009. године, у којој се он „жали на недостатак адекватне кривичне истраге“, једногласно „проглашава жалбу прихватљивом“. Иста комисија, која је заседала од 9. до 14. децембра 2014. године, на жалбу Љубомиркиног сина Гаврила Милосављевића, „констатовала је да је УНМИК могао темељитије извршити истрагу“. Неколико дана касније, у презентованом документу, комисија у саставу Марек Новицки, Кристин Чинкин и Франосаз Тулкенс, по истој жалби, констатује да је „жалилац навео да су 1999. године, датума који није назначен, починиоци албанске националности отели госпођу Љубомирку Ђурић из њеног стана у Истоку“.




Истрага је отворена првим унетим документом од 2. априла 2001. године, међутим није дала скоро никакве резултате што се тиче случаја Љубимирке Ђурић. Оно што је интересантно нигде се не помиње увиђај који се овде презентује. Они говоре о томе како су тражили гроб несретне жене и ако је више него очигледно да је сам УНМИК сахранио тело. Тек се у јануара 2005. године појављује сведок Албанац који тврди да је разговарао са Д.К. која му је рекла да је прелази у стан Љубомирке Ђурић, он сведочи да су оне тамо заједно провеле последње дане и да су убијене заједно. Помиње се и сточна пијаца као могуће место извршења злочина. Сведок се више не помиње. Комисија констатује „да истражне радње у погледу случаја Љубомирке Ђурић нису спроведене опсежно као у другим случајевима, те је таква пасивност и пропуст полиције УНМИК-а довело до губитака потенцијалних доказа“, те закључује: „да је дошло до кршења процедуралне обавезе сходно члану 2. Европске конвенције о људским правима“.




То је све што се тиче истраге. Може се разумети, мада је и то тешко размуљиво јер је читава армија војника, полицајаца и истражитеља дошла на Косово и Метохију после нашег повлачења, да се некоме изгубио сваки траг, да једноставно нема никаквих доказа о томе где се налазе остаци неке нестале и убијене особе. Поготову су стравичне размере патње за оне породице које сумњају да су им најближи одведени у Албанију ради вађења и продаје људских органа. Али је тешко разумети да се изгуби траг убијене особе која је пронађена и форензички обрађена (што овде доказујемо). Притом, не зна се коме треба више замерити: да ли странцима које нису много бринули о судбини Срба, најзад нису ни дошли због тога, или нашим државним органима који нису учинили све што су могли да дођу до података, макар онолико колико је потребно да породице сахране посмртне остатке својих најближих.





Не сумњам: све ће се сазнати једнога дана. Некад прође више, некад мање времена док се стигне до чињеница. Уколико неко може да помогне да се до истине (и правде) пре стигне: нека помаже. Оно што никада нећемо знати и што не можемо схватити јесте то како су се осећали сви ти људи док су чекали смрт, па и Љупка. Оно што им је било у души, поред страха, тешко ћемо појмити, осим можда да су се у себи опраштали од својих вољених. Док су чекали смрт, ипак, мислим да нису били у заблуди да ће милости према њима бити. Свесно су изабрали жртву, исусовски, мученички. Њихова ће жртва, међутим, бити узалудна уколико се не потрудимо да сазнамо истину о њиховом крају и њиховим џелатима. А наш грех ће бити: ако ћутимо!



среда, 06. децембар 2017.

Све што сте хтели да знате о писцима а нисте смели да питате!


                        О ПИСЦУ И ПИСАЊУ –

Добар део навода у овој књизи треба узети са резервом. Није моја кривица. Више говори о карактеру оних о којима сам писао – што ми је и био примарни циљ. На жалост, добар део писаца, критичара и историчара књижевности, писали су своја сећања и научне књиге у доба када то није имао ко да демантује, а дневнике су подешавали накнадном памећу и прилагођавали времену и потребама. Готово је опште место таквих књига да наводе разговоре и мисли великих људи изговорене у четири ока, њима, без сведока – а то би се обелоданило када други саговорник више није био у животу. Тако су, у очима промућурних и студиозних пратилаца, какав сам и ја, више казали о свом карактеру него о својој „величини“.
Посебно забавља једно опште место код већине таквих: случајан сусрет и разговор са неким од наших великана (Андрићем, Црњанским, Ћосићем...). Обично би наш „хроничар“ случајно набасао на некога од њих, најпре у Ташмајданском парку или на Калемегдану (неки су Црњанксог „хватали“ чак и у шетњама код хотела Југославија), велики писац би их позвао да се прошетају, или да га испрате до куће, и тада би чули неку велику истину, неку похвалу, покуду, или трач. На крају би великан похвалио њихов рад и позвао их да се поново виде. Најчешће о том другом сусрету нема ни трага ни гласа. Други, исто тако доста коришћени сценарио јесте телефонски разговор после којега следи посета у стану, где никога сем њих двојице није било, и најзад, трећа: сусрети по кафанама.
На жалост, тај дневнички и мемоарски тренд код наших књижевних стваралаца није се ограничио само на великане. За све оно што им је одговарало а никако не би могли да докажу на другачији начин, користили су се горе поменутим методом. Поред великана увелико су користили своје колеге, обичне људе, секретарице, љубавнице, супруге.
Ја сам се трудио да овде наведем само део таквих извора, некад као могућу варијанту, а некада више као куриозитет и образац. Најзад, некада би анегдота била тако лепо смишљена да нисам могао да одолим. Постоји и доза субјективности, где сам вођен личним анимозитетима према неким људима био мање селективан када су извори у питању а у намери да оправдам своју нетрпељивост.
Овде сам често користио поделу писаца, не према књижевним правцима, већ по политичким опредељењима. Једноставно, тако је било лакше и било ми је то потребно да бих осликао њихове карактере. У суштини нема велике разлике у њиховом карактеру у односу на политичку оријентацију и припадност: нема ту много моралних громада. Напротив! Али су неки од њих били велики писци. Тако сам могао да им „опростим“ то што су лоши људи. Али, како опростити лошим људима који нису добри писци?! Ту сам био субјективан. Најзад, било је  оних који су били добри људи али лоши писци – њима сам посветио најмање пажње у овим списима. Једно је сигурно, сви они горе побројани волели су књигу, на овај или онај начин, и служили су јој, опет на различите начине. Сад, по неко је претакајући мед, по мало и олизао прсте. Није то наш изум а није ни да га нисмо прихватили као да је наш. У позадини много књижевних сукоба, у већини случајева, био је тај мед који се претаче, то јест чији ће се прсти наћи у њему.
Посебну пажњу сам посветио такозваним другосрбијанцима, до краја остајући у дилеми како тај појам заправо треба написати?! Шта је и ко је другосрбијанац? Другосрбијанштина је као хомосексуализам – целога живота се трудиш да будеш оно што ниси. Узроци другосрбијанштине леже пре свега у користољубљу и политици (што је најчешће повезано). Постоји и још један узрок који је чисто клиничке природе: то је комплекс везан за порекло. Било то порекло етничко, расно, верско или породично, код неких људи постоји тај психички поремећај који се одражава срамом и порицањем, најзад отвореном побуном која се огледа у тоталном одрицању и нападима на све што их подсећа на порекло. То сличи оној клишелизираној ситуацији када побегнете са села у град, завршите школе, попнете се на лествици друштвене хијерархије, стекнете пријатеље одређеног нивоа, а онда ћутите о свом пореклу, измишљате ново, стидите се својих родитеља и родбине, кријете их од својих пријатеља јер се плашите да ће вас исти одбацити због вашег порекла. Ето, то је сликовито другосрбијанштина!
Другосрбијанац је против национализма али најгоре мисли о свом народу (или Србима, уколико другосрбијанац није Србин, а има и таквих). Они су демократе сви од реда али су и титоисти и са сетом говоре о времену када је Загорац владао, тамничио и убијао људе. Сваки другосрбијанац, пре свега, машта и сања о томе да буде Хрват. Отуд воле да да иду у Хрватску, да тамо имају некретнину и да користе хрватске речи. Најпопуларнија таква синтагма је београдска чаршија, иста она коју је волео да раби њихов највећи идол Крлежа. Александар Тишма, 27. јануара 1989. Године, пише: Између истока и запада Југославије избио је раскол. Исток, у име кризе, тражи враћање ранковићевској, србоцентричној Југославији, запад покушава да кризу превазиђе форсирајући децентрализацију, плурализам. Ја сам по својој природи и искуству на страни запада, али сам физички на истоку, откако је Војводина капитулирала под притиском митинга. Ово је типична и подмукла замена теза коју користе губитници Осме седнице и потоњи другосрбијанаци. „Запад“, Хрвати и Словенци, нису дакле хтели да се отцепе, да растуре међународно признату Југославију у коју се куну ови, већ су тражили „децентрализацију“, и то у тренутку када су републике, свака за себе, већ биле државе. И Војводина је била на западу све док се није вратила у састав Србије и од тада је на истоку.
Међутим, другосрбијанштина као идеологија пропала је у пракси баш као и његова духовна потпора комунизам. Знате ли шта је највећа негација другосрбијанштине и доказ да је то све го демагошки преварант до преваранта?! Па они су дочекали својих пет минута. Њихова иделогија је на власти од 5. октобра да дана данашњег. И, шта? Пљачка, корупција, медијски мрак, пад система вредности, узлет кича и неталената, срозавање стручности, негација демократије! Наравно, није све горе побројано узрок доминације система вредности другосрбијанштине. Резултат је узрок трвења између првосрбијанаца и другосрбијанаца, ма шта то значило. Србија је поприште духовно опустело.
Десетине и десетине књига, на хиљаде страница – прочитао сам због настајања ове књиге. Није увек било лако читати непочинства и глупости. Нисам нигде пронашао, у редовима другосрбијанаца, нити једног искреног реда, реченице, разумевања за српску страну, о злочинима над Србима, лепу реч о народу којем су припадали рођењем, језиком и пореклом. Истина, нису они били искрени ни када су писали о другима добро и са разумевањем – али су писали. Рећи ће неко: за новац су то чинили. Да! Али су у својим животима они много више потрошили српског него Сорошевог новца. Требали су нешто да одраде и за добијени српски новац.
То су углавном себичњаци који су бринули о својим потребама, кукавице које су свој страх оправдавале и заогртале плаштом антиратних, пацифистичких и демократских флоскула; профитери који су зарађивали на патњи и смрти свога народа, обичних људи који углавном никада нису чули ни за њих, ни за њихове књиге. Профитирали су и они други, они који су кобојаги заступали националну опцију а уистину су служили режиму из истог разлога као и први: из користољубља. Они су јахали на леђима популизма. И међу њима је било много кукавица, себичњака и профитера. Било је, дакле, важно само то ко се на којој страни налази, ко ће на крају или у неком периоду, надвладати. На жалост, најмање је било оних писаца које можемо окарактерисати као храбре, поштене и пожртвоване. Да, и најважније, да су оставили дело иза себе. Џаба ти што си поштен и храбар ако ниси написао добру књигу!
Ко су првосрбијнаци. То су људи који су се приклонили победничкој страни на чувеној Осмој седници. Они који су били из скуте Милошевићевог режима или су фингирали опозицију. Има међу њима и оних који су били у заблуди и оних који су се добро овајдили од тог режима. Добар део је направио подједнако велику штету као и другосрбијанци. Што се тиче, генерално, послератне генерације писаца, нису они дали бог зна колико великих дела. Али, није било других, квалитетнијих или било каквих, за упоређивање, па се чинило да је то најбоље могуће. У годинама непосредно после рата када су комунисти кубурили са мањком писмених људи свако ко се иоле служио словима на задовољавајући начин добијао је место по редакцијама, министарствима и издавачким кућама. Ако је био на линији (или макар није био против исте), штампало се све што се напише. Факултети су се тек обнављали, добар део старог кадра више није радио – из разноразних разлога, па се у том периоду и до школе долазило лако. Добијала су се добро плаћена радна места, путовали су по свету, стамбено су ситуирани, хонорари нису каснили а најчешће би их сами себи одређивали. Све је то трајало до деведесетих година. Онда их је политика поделила. У суштини они су исти, из истих корена изникли, исте грехе су починили према слободи, истини, правди и писаној речи. До Осме седнице. После тога су грешили свако на своју страну а подмиривали се са различитих корита.
Највећи део њих је радио за УДБ-у. На овај или онај начин. Писали су извештаје, достављали информације, потказивали, писали наручене текстове, шпијунирали емиграцију, састајали се по граду или кафанама са удбовцима. Опште је познато да је при сваком путовању и преузимању пасоша бивао обављен разговор у којему је скренута пажња да се обрати позорност на наше људе напољу. Зар је један од њих, у то време, могао постати  уредник, директор, стипендиста, професор, да добије стан, а да није добио одобрење од службе?! Зар би и једнога пустили у иностранство, дали му пасош, доделили му средства, запослили жену, дозволили да убире хонораре – да им то на неки начин није било враћено. Некада конкретним чињењем а некада једноставно: нечињењем. Некада им је служба гледала кроз прсте кроз контролисани начин бунта. Знате ли за једну отворену побуну, за једно одбијање по цену губитка привилегија? Не по цену губитка слободе, далеко било, они нису хтели да се одрекну привилегија зарад слободне речи. То је био удбашки систем и они су се одлично сналазили у њему. Част изузецима. У даљем тексту биће речи о томе. Служба је контролисала и такозване дисиденте, добар део њих она је створила. Били су то салонски и по систем безопасни „дисиденти“. На тај начин су пратили и евидентирали остале. На питање „због чега власт не прогони писце који изигравају дисиденте и упражњавају модернистички стил писања противан реализму и реалсоцијализму?“, Милојко Друловић, тадашњи организациони секретар СКС, рекао је Михаилу Марковићу: Они јесу сероње, али баш зато с њима немамо никаквих проблема.
Овде ће бити речи и о писцима, па и великанима, нашим и светским, који су имали среће да оду са овога света „на време“, у периоду када се знао некакав ред, док нису могли да се упрљају новим временом и обичајима. Бавио сам се, пре свега, њиховим животима, покушавајући да их представим и прикажем као обичне људе, са врлинама и манама, невезано за њихово стваралаштво и уметничка достигнућа. Прозборио сам нешто о њиховом начину писања, стилу, проблемима, апсурдима које им је живот приређивао. О њиховом односу према женама и критичарима, и супротно. Посебан део у овој књизи заузимају размишљања о дисидентима. Али, пре свега о лажним дисидентима који су били карактеристични за ово поднебље и одређене периоде. То је посебна врста дисидената који никада нису били затварани, забрањивани, којима није фалила длака са главе, који су се штампали, преводили, који су били директори и уредници, који су путовали о трошку режима, тако се и школовали, и најзад који су живели у лепим кућама и становима – такође добијеним од тог истог режима. Биће речи о „отпадницима“ којима се још није осушила крв са руку а приказивани су као апостоли демократије. Најзад, прозбориће се која и о скрибоманима.
Ово је водич. Водич за странпутицу којом смо кренули сви који су се подали писаној речи. Држим да ће младим нараштајима бити лакше се кретати кроз ту недођију уколико имају некакву мапу, кад већ нису били толико паметни и рационални па да на тај пут не крећу уопште. Али, мало рационалних размишљања ће се наћи овде. Откуд рационалности у ходању странпутицом?! Упорном ходању!
Фусноте нисам обележавао зато јер сам желео да књига буде лакша за читање,  а право да вам кажем нити имам научне амбиције, нити ме је брига хоће ли неко наћи грешку или ману. 

петак, 01. децембар 2017.

ИСТОЧКА МЕЋАВА

                  


„Потребно је истаћи да у Истоку повремено дува снажан локални ветар од мештана назван „мећава“ који настаје стропоштавањем хладнијих ваздушних маса низ планинске стране“.
(„Варош Исток“, Милован Радовановић)

Никада кошаву нисам прихватао за своју. Мене су дували неки други ветрови, углавном они који долазе са севера. А ја сам увек ишао уз ветар. Тако сам и пишао. Најзад сам стигао до краја, до самога изворишта ветра, до места где он настаје и са кога креће, где после следећег корака нема ништа: ни ветра, ни живота, ни надања. Ту на корак иза ветра има само страха који је толико велики да се може материјализовати. А, где је страха, чак и оног нематеријалног, ту нема човека. Када су страх и човек заједно, из те мешавине види се и остаје само страх. Ништа друго. Човека нема.
Ветар носи и чисти. Ветар хучи и завија. Ветар пали и гаси. Није исто пре и после ветра. Није исто са и без ветра.
Ветар ме је одувао до бесмисла. Зато сада седим над овом свеском и записујем ово о чему мислим. Шта? Оно што сам преживео, оно што живим или оно што нећу доживети?! Не знам! Заиста: не знам!
Живот је као гледање порно филма, са ветром или без њега. Другим речима, најчешће нам се не остварују снови, маштања и оно што смо видели. Сањање није осваривање снова, то је лажна ствар која се не може додирнути, то је само проклета пројекција онога што би могли доживети али што највероватније нећемо. Боље је један дан живети него милион ноћи сањати. Тек када човек нема о чему да сања, он је успео у своме живљењу и спреман је на смрт.
Данас, уз кошаву, започињем причу о томе како ме је живот сјебао само зато што нисам био способан да се снађем у поганоме времену. Кратку причу о ветру о којем сањам,  за којим патим, којег чујем у сваком другом ветру. Под орахом, испред једне старе куће, на једном шумадијском узвишењу до којега кошава једна добаци задњом својом снагом. Дакле, на крају једног ветра почињем причу о другом.
Ко на својој кожи није осетио Источки ветар тај нема појма шта значи бити на ветрометини.
Зову Га: „Источка мећава“. И, ако назив није баш исправан јер је тај ветар дувао и без снега: лети, зими, у јесен и пролеће. Руку на срце: лети је дувао ретко. Али, остао је такав назив међу народом: „Источка мећава“. По његовом карактеру мислим да му је боље пристајало неко мушко име.
Дува, или: један дан; или: три дана; или: недељу дана. Никад: два, четири или пет дана. Ако пређе двадесет и четврти сат од када је почео да дува: трпи га још три дана. Уколико није стао ни у седамдесет и другом сату биће то онда рапсодија од седам дана. Седми дан је увек стајао. А највише пута би се завршавао трећи дан.
Спустао се са планине, хватао залет одозго, али није ударао право, у једном правцу, такорећ. Добијао је у подножју планине чудан ефе, завијао на све стране и чуда чинио људима и природи. Говорим у мушком роду: ветар је то. Та „Источка мећава“ је: ветар.
На неким местима у вароши је дувао јаче, на другим слабије. Било је места где се није ни осећао. На трећем километру од Истока – ни дашка. Чак ни у ситуацијама кад би у Истоку носио све пред собом: кровове од кућа и стабла из корена.
Једне је године моме деди по мајци, покојном Трајку, ишчупао цео шљивик. Сва стабла су била оборена, поломљеног и почупаног корења. Педесет метара даље шљивик његовог рођака био недирнут. Узрок томе је то увијање и његова неравномерност. Бирао је где ће да удари. Па час овде, час тамо. Да га сви осете повремено а да га нико не замрзне за стално. Да никоме не досади претерано али да подсети да он господари тим подневљем.
Зими је био права мећава. Носио је снег и стварао сметове. Свирао је мелодије и арије достојне хаоса из којег је настао свемир. Стварао је монументалне скулптуре носећи и ледећи капљице воде са наших вазда пуштених чесама.
Црвенеле су се улице од црепа и ћеремиде. Увек је скидао црепове са истих кровова. Нешто није у реду, није направљено како треба и како њему доликује и он је упозоравао на то. Друге пак куће , које су изгледале трошно и старо, и за које се веровало да не могу издржати његове ударе - никада није дирао.
Неки Источани, којима не треба веровати претерано, тврде да се најслађе пије ракија када дува тај ветар. „Тај?!?“ – па и нисмо имали другога ветра. Било би, с' времена на време, неких покушаја са југа или запада, у јесен или пролеће, али заиста маргинално и не-вредно помена. Северац је неприкосновено и самоуверено владао у пределима где се подножје Мокре Горе преливало у Метохијску равницу.
Говорили су Источани, они што воле да пију ракију брљу у време док дува ветар: „Чим дуне бура на Јадрану, чекај Источки ветар“. Та прича није била без основа. Заиста би после вечерње прогнозе и најаве буре, врло често јутром стигао и источки ветар. Не увек али почешће. Зато је покојни стрика Драга, Бог да му душу прости, често говорио: „Јавили на Дневник: бурад на мору, чекај ветар“; или: „`Бем ти бурад на мору опет ће да ми лете црепови са крова“.
Источки ветар није волео високе и несиметричне кровове и често их је кажњавао. Поштовао је пак благе косине и градитељеву кроткост која се уклапала у питомину Метохије.
Источки гавранови (гарвани) су га мрзели. Источки врапци су га се плашили. Источке ласте су бежале на југ због њега. Источке роде, а било их је на димњаку фабрике, нису га констатовале. Најзад стигоше и галебови који су онако луди изводили вратоломије уз помоћ његових јаких струја у ваздуху.
Правило број један: чим дуне ветар нестане струје.
Правило број два: ветар почупа жице и бандере.
Правило број три: нико и никада није страдао од Источког ветра. Природа и грађевине јесу – људи никада.
Нити један цреп, од хиљада које он годишње побаца около, није пао на неког човека, жену или дете. Летели су читави кровови када би се нашао неки мајстор паметњаковић који би хтео да му пркоси. Ни једно ишчупано стабло није никога повредило. Источки ветар је био јак, врло строг – али: правичан. Сто километара на сат за њега није било ништа. Био је бржи од свих источких коња, снажнији од свих источких волова, бучнији од свих источких паса.
Кад падне ноћ онда се најбоље чује. Звижди и хучи. Лупају дрвени прозорски капци, отварају се незамандаљена врата, падају баштенске капије. Лепо је у кући, никоме се не излази напоље све до трена када се ветар досети, па завије изнад куће и кроз димњак суне дим назад у кућу. „Ха, мени сте хтели да доскочите?!?“– поручи нам кроз еко свога хука док ми трљамо димом засузљене очи. Кад је зима и пада снег а ветар дува ујутро поред улазних врата, и у штоку између два прозора, нађемо снег. То нас је ветар ушушкао од самога себе нас штитећи.
Кад лимено корито крене низ двориште да се шета уз лупу лима значи да треба да се изађе напоље и да се исто лови. Прикупи се оно што се да нахватати. Кокошке су негде у заветрини снуждене. Свиње само провирују из свињца, алапљиве али им се не излази на ветар. Куцов је у својој рупи. Мачак на кућноме прагу. Једино обесни гусан шири крила и покушава да полети – хтео би да буде права `тица а завршиће у подвраку када га нађемо сломљеног крила негде у плоту.
Кад дуне ветар пусте нас из школе. Из више разлога: или „враћа“ димњак, или су сломљени прозори. Препоруче нам да се држимо за руке при повратку кући. А, учитељи онда оду негде на „врућу“, задовољни и они што не морају да се бакћу са нама. Подразумева се: на врућу ракију.
Једном је падала киша и дувао ветар. Однео ми је црни, велики кишобран, онај са лепом дршком од дрвета: породични понос донешен некуд из Мађарске са семинара књиговођа. Отац ме је после оптуживао да сам га продао јер није било ни поломљених остатака: све је однео некуд у висине. Ни пре ни после тога нисам продавао ствари из куће. Нисам ни тада, али: ветар ме зајеба. Нисам га замрз`о због тога. Плашио сам га се али сам га волео. Био је изазов за сваког дечака: пркосити Источком ветру.
На крају крајева он нас је чистио. Да је било до нас и наших градских служби поцркали би у сопственом смећу. Овако: дуне мећава и све однесе другима. Зато нас нису волели из околних насеља. Мада је то био најмањи разлог због којег ми не бисмо били вољени. Ту „част“ смо заслужили на много других начина мимо ветра.
Када дуне у пуној снази тешко је кретати се улицом. Не можеш стајати у месту већ те он помера и гура уназад а ти се подупиреш па по некад стојиш у косом положају пркосећи земљиној тежи. Не може се ни разговарати нормално. Да би те саговорник чуо мораш да вичеш и то из петних жила.


         
Једном је Источки ветар својом снагом пребацио кров са једне кућу на другу.
Једном је Источки ветар ишчупао из корена огромни орах.
Једном је преврнуо камион.
Једном је срушио зид.
Једнога дана – све нас је одувао из Истока.
Зашто? Нисмо били добри. А, нисмо били ни: лоши. Били смо само: људи! А људи нису дрвеће, кровови и зидови. Кад они оду не врате се више. Били смо људи а имали смо ветар. А онда га својим понашањем нисмо више завређивали и он се нашао увређен. Па нас је тако љут и одувао. Кад може орах из корена да одува онда му је лако са народом који је своје корене заборавио и погубио – самопосекао.
Није он говорио: „Кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!!!“. Напротив, деловао је у другом правцу и слао сасвим другачију поруку. Он нас је својим постојањем и деловањем терао да градимо чврсте и стамене куће, да правимо дубоке и јаке темеље, да се чврстим кровом покријемо. Да би опстали ту где јесмо. Нисмо имали снаге и воље да га послушамо. О памети нећу ни да причам. Могу само да запевам: „Ветар дува, сва се гора љуља, пош`о Раде виноград да чува“. Али?! – коме је до песме када му Источки ветар годинама није шарао по лицу?!
Шта, најзад, рећи о том ветру што већ није казано?! Да, то је природни феномен, и по снази и по својој географској ограничености, јер није познато да један тако јак ветар може да ограничи себе на тако малом простору. То је ветар који превазилази оквире природне појаве, он је традиција и особеност краја. Уткан у психу народа, па самим тим и поједница, као национална и лична карактеристика и појава. Као и воду, тако и ветар, ми Источани сматрамо да тако нешто нема више нико други на свету. И, нисмо далеко од истине. Обишао сам нека места, видео нешто света, качиле су ме олује и пио сам воде. Али нигде нисам доживео да три или седам дана дува тако јак ветар и на начин на који је то чинио онај источки. Ово никако није претеривање. Имали смо ветар и воду, и то би нам било довољно да будемо чисти: у души. Некима би, другима не би довољно. Ови други нека се ману ове књиге.
Али, нашто ова прича? Људи који су га доживели знају о чему причам. Ови други уопште немају представу о томе па им тако и не замерам што ове редове читају са скепсом.











петак, 10. новембар 2017.

ИСТОК - РОЂЕН ИЗ ВОДЕ!!!

                                      

Васцели дан прескачеш некакву воду у нади да ћеш остати сув, што ти наравно никад не успева.
Јездиш кроз шљивике и потајно, у себи, пуниш каце, „тераш“ казане и ракијом точиш бурад.
Крајичком ока видиш себе како  храниш земљу и како те она воли. Ваљда што је црквена – сва некако зрачи.
Од како је Истока кроз њега протиче вода. Истиче. Да нема те воде не би било ни Истока. Вероватно и супротно.
Каква је источка вода!!!
Више није. Није то иста вода.
А може да бидне.
Из дубине брда је она излазила на светлост дана само за нас. Само нама да угоди.
Ми не разумемо да некоме и негде може недостајати воде.
Код нас се вода греје пре пића. Свуд је хладе - ми водом хладимо.
У тој води живи пастрмка. Она са црвеним тачкицама. Речна. Тек да нам покаже да вода чиста и да нам славу не омрси. Хватала се руком: ко је знао а није био зимоморан.
Кад дођеш на извор умијеш се, сачекаш да те поветарац осуши па се напијеш воде. После тога: нов си човек. У хладу после припалиш дуван и ћутиш. Нису ти потребне речи. Све знаш.
Вода је живот. Чиста и хладна вода је здрав живот, чист разум и чио дух.
Наша вода никада не плави. Неће да се замајава. Срамота је за њу да се забари и жабокречи, да се замуљи и загреје. Зар је зато са планине и из планине излазила?
Окретала нам је точкове од воденица и ваљавица, жито да мељемо и вуну да влачимо. Речни демони, караконџуле, су ту покрај воденица, на обали реке, чекале ноћне путнике случајнике, јахале их до првих петлова па смо их јутром налазили избезумљене и мокре. Зиме  и мртве. Зимски демони су опаснији.
Река нам није 'ич дугачка. Признајемо је само док је вода бистра. Чим се мало помути одатле је њина, било чија, то се нас не тиче. Наша углавно' није.
Ми реком идемо узводно. Према извору. Ту 'де се рађа река једина је права вода.
Исток то ти је извор.
Истиче вода – ствара исток: тек после реку. Ми немамо  реку:  имамо Исток. Река тече, наша вода са извора истиче. Да смо некако могли само за нас да је оставимо. Да остане само исток, да никад не буде река.
Каква је то вода!!! Она што истиче пошто извире.
Вода нам је, најпосле, и језик избрушила. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода... Тако је настао Исток...

*
(Сакупио сам много фотографија из Истока, старих и нових. Закључио сам да су Источани волели да се сликају поред воде. Нема тога Источанина који нема макар једну фотографију са Извора. Исконско је то: нешто!!! Везано за оно што не можемо да схватимо али што осећамо у себи. То је словенски ген о којем сам писао у Колони. Није у питању само велика количина воде која нас је окруживала. У питању су ритуали и култови које су гајили наши преци).
Писати о Истоку а не поменути источку хладну воду значи да ништа није речено и да је најважније прескочено. Најзад, и само име града настало је и постоји управо због те воде. Исток је добио име по извору: истоку воде из стене (а не по страни света како то многи мисле). Истиче вода из камена, па реком после истиче из Истока, па тако истиче док може. Пошто је много воде истицало - тако и село доби име: Исток. Већ сам негде написао да код нас река не тече већ истиче, одлази великом брзином: жури, брза и хлади нас. У повељи цара Душана манастиру Свети Архангели, 1348 пише: „на Мокри дол у реку Исток, и уз реку како истиче Исток на Вранове планине...“.
Воде има на све стране, избија из сваког камена, из сваке ископане рупе или бразде. Уједно, тим истим браздама и каналима прошаран је Исток као венама којима се разлива живот кроз цело место и околину. Исток је једино место на кугли земаљској где су све дворишне чесме без престанка укључене, где вода нон-стоп тече и где никоме не пада на ум замисао да може нестати воде или да се иста треба штедети. Исток је место где ваздан прескачеш преко некакве воде.
Хладна и чиста, та вода је идеално станиште за пастрмку поточару. Док се није саградио велики рибњак, источани су били (опет) једини људи на свету који су рибу хватали мотиком. Кад би из реке пустили воду да наваде своје њиве онда би та вода расула по њиви и рибу са собом, толико је ње било. Онда се већи примерци дотучу са мотиком, нанижу на врбов прут и носе кући. И поред тога, Источани су слабо јели рибу. Тек кад је пост и кад се мора. Ипак, рибу смо још 'ватали и са кошем исплетеним од прућа. Мора се знати право место у виру где ће бити постављен кош а и они који рчкају морају знати свој посао. Само је „поточара“ хтела у кош. И речни ракови. „Калифорнијска“ је већ теже ловљена кошем али је зато за њу била намењена мрежа. Ватало се још: руком, блинкером и мушицом. По неко би фрљнуо и динамит, али се он теже набављао. „Пустила“ би се и струја, али то тек касније. Црв је слабије радио – била хладна вода па брзо поплави тако да и риба схвати да нешто није у реду са њим. Наравно, риба се најлакше пецала у рибњаку под условом да те не ухвате. До осамдесетих година прошлог века Источка река је била пуна и јегуља којих је, опет, највише бивало испод воденица којих је, јел'те, било много. После их је нестало јер им је некаква хидроцентрала направљена у Албанији препречила пут при доласку са мора. Јегуља је укусна и веома жилава: чак би и у тигању док се пржи на врелом уљу давала знаке живота.
Да, тако је то: прича о води је прича о реци, а она, пак, прича о риби – једно без другога не може. Ипак, прича о води, када је Исток у питању јесте и прича о Извору. То је било чудо природе, и ретко се где може видети да толико воде излази из стене. Јован Цвијић пише да је Источко врело и лети богато водом баш „као Рашка на утоку у Ибар“. И заиста, његова издашност је достизала и близу 7 кубних метара у секунди. У време највећих суша и летих жега није никад давало испод 2 кубна метра у секунди. По капацитету, литара у минути, извор Источке реке је један од јачих и на Балкану, и, у Европи. Он је толико био јак да је на самом извору направљена брана а пар стотина метара испод ње и хидроцентрала. Поред тога било је воде за наводњавање, пиће, рибњак и да лије стално са чесама. Извор је место где су источани волели да одлазе и тамо бивају. То је место које смо прво показивали гостима. Били смо поносни на њега. Тамо смо доносили храну и пиће па седели и уживали у свежини коју је ширила хладна маса ситних капљица – поготову уочи Ђурђева дана.

На Извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25-ог маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа „Беле воде“ и звала се једноставно: „Кафана Извор“. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докосури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.
Истоку је фалило много чега: индустрије, није се налазио ни на једном важном путу већ је био „слепо црево“, занатство је изумрло па је самим тим и нестало воденица и ваљавица од којих су Источани живели. Једино смо воде имали у неограниченим количинама. По некад нам је сметала јер си стално морао да прескачеш јазове и бразде, да прелазиш дрвене мостиће, да заобилазиш делове улице где је стално текла.
    

Источани су углавном непливачи и том се вештином уче тек када оду из Истока. То није била класична, тиха, равничарска река већ избрзница што тутњи, а, друго: била је толико хладна да се у њој није могло бивати дуже од минуте. Када са чесме сипаш воду у чашу, стаклени зидове се замагле. Пиво је хладно после три минуте. Бостан је најслађи када се охлади у источкој води.
Река није имала некакво посебно и звучно име, једноставно се звала: Источка река. Да се зна да је само наша. Да се зна чија је. Дунав је Дунав а Дрина је Дрина. Не може се рећи за Дунав: Београдска река. Може, али са мало: б. А код нас: јок! И када тече кроз друга места, а тече врло мало јер јој ток није дугачак пошто се после неколико километара улива у Дрим: она је увек Источка река. Дугачка је 18 километара, и распростире се на 434 квадратна километара.
Због те воде Исток је место воденица. И ваљавица али су воденице биле бројније. Исток је на малом простору, свега нешто јаче од километра, имао највише воденица по квадратном километру у целом свету. Нигде друго, а да се зна, није било толико воденица на тако малом простору. И скоро нити једна није имала само један камен, већ два, чак и три. И тај камен је ретко био нечији „цео“. Била су то прва акционарска друштва у нас, тако да је нека породица имала „пола“ камена, а неко тек „трећину“ или „петину“. Тридесетих година, срећу и славу источких воденица почео је да квари млин Антонија Попадића и синова у Ракошу.

Источке воденице су биле чврсте, каменом зидане грађевине,  са дивним луковима кроз које је протицала вода пре него је ударила у пераје које ће окренути камен. Витла су углавном била од камена са додатком тих пераја, дрвених али и металних. Камен који је млео био је окован гвозденим прстеном и добро углачан. Дрвени сандуци у које је падало брашно бивали су масно-сјајно чисти. Одозго је падало жито у отвор на средини камена. Једна летва је тандркала о камен и изазивала таман толико вибрација колико је било потребно да жито капље из дрвеног складишта одозго.

Испод неких воденица су се криле јегуље. Испод свих: поточаре. Вампира нисмо имали, само караконџуле. Али оне су сачекивале поред воденица, никада у самој воденици. Воденице су временом замрле али никад до краја. Било их је и до задњега вакта.
Караконџуле су јездиле поред источких вода још и пре Христа. Приношене су жртве боговима и они су се борили против њих таман толико да се не поремети васионски поредак  (и ако некима то личи на хаос).
Нико их никада није описао. Нити их је видео. А многи су били јахани. Неки су и главу изгубили.
Караконџуле излазе у поноћ, увек саме, никада у групи и увек самца нападају. Бесомучно јашу несретника до првих петлова, после тога иду на починак у дубину источке планине.
Зачудо, никада не нападају код гробља, а најомиљенија места за „сачекуше“ су им мостови (обично чека испод моста у води да је стока не намирише) и код воденица. Воле да јашу по води и шибљу тако да је као по правилу ујутро жртва мокра и изгребана.
Крст не помаже против караконџуле јер су оне постојале пре распећа и нико не зна како се треба борити против њих. Једина превентива је да је коњ осети, а то он увек чини кад је у близини, па да се бежи.
Источани воле шљиву. Временом су научили како се од ње прави ракија. Грожђе су некако гурнули у други план. То им је остало од раније. Много посла треба око грожђа и вина а на крају га само богати пију. Кад се да Цркви и властели обично ништа не остане. Вино такође теже „вата“ а и треба да се једе уз њега. Зато скупљају шљиву па праве ракију, Источани. У време печења ракије и каснијих слављења зимских светковина и слава караконџуле највише нападају. И то по правилу пијане ноћне путнике и залутнике. Уосталом, шта ће неко поред реке у поноћ осим ако није луд или пијан залутао?

Да ли та неман воли мирис вина и ракије па је то привлачи, или је она потомак Дионисијевих Мајнада па их је мирис вина у генима подсећао на лудовања по светим хеленским горама?! Караконџуле нису черечиле путнике и нису пиле шљивовице и јеле лудих гљива, као што су радиле њихове преткиње предвођене обесном главом Дионисијевом али су јахале недужне и припите Источане и усељавали се потом у њихове главе заувек. Кога једном „јане“ караконџула, тај је заувек „јанут“. Данас то називају разним именима, воде их по болницама за сумасишавше али ту помоћи нема.
Неки су тврдили да караконџула може да се ухвати. Ја нисам чуо да је то некоме успело. Јашу се само мушкарци вероватно зато што су караконџуле женског рода. Можда је секс у питању, што се њихове стране тиче. Што се јаханих тиче то знам сигурно: шљива и грожђе су у питању.
Исток је имао и много ваљавица (вуновлачара) али ћемо о њима другом приликом, кад се извлачи време и постане меко предиво приче.