КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 06. октобар 2017.

О ИСТОЧКОМ БИОСКОПУ

зграда биоскопа
              

Данас ћу о биоскопу. Источком старом биоскопу, легенди провинцијског гледања филмова и пушења дувана. Јер ко није пушио за време пројекције њему се не рачуна гледање.
Дуго времена, непосредно после рата, биоскоп са својом салом био је једини вид културног прожимања Источана. Звучник разгласа који је постављен 6-ог фебруара 1954-е године на центру вароши, јесте служио за пуштање музике али и у пропагадне сврхе. Додуше, преко тог звучника знали су поједини источани да запевају, уз пратњу хармонике. Нарочито се својим гласом истицао Радоје Вулић. Он је тако песмом освежавао омладинце, преко разгласа, кад су у пролеће 1954-е године садили липе у центру Истока. Те липе су биле заштитни знак урбаног дела Истока све док их нису крвнички посекли осамдесетих година, кад су направили соц-реалистичко чудовиште од робне куће. У приближно исто време, неки други омладинци и старији људи, уз мање помпе и у потаји, имали су радну акцију сађења на другом крају Истока: садили су зимзелене саднице око манастира Гориоч. Имали смо, дакле, и једних и других, хвала Богу да је тако. Елем, тај звучник је кад-кад послужио и да се преко њега обавесте источани о филмској представи која се даје у источком биоскопу.
Биоскоп је радио у старој згради „Соколског дома“, саграђеној  тридесетих година прошлог века. Не знам када је набављен први кинопројектор али се претпоставља да је то око 1950. Први приказани филм био је „Бал на води“ са Естер Вилијамс, негде 1951. године. Знам, међутим, када је набаљена нова, друга по реду, кино-апаратура, она која је заменила стару, исту ону која и није била нова кад је доспела у биоскоп него ју је ратни вихор и конфискација донела у метохијску варош. 4-ог децембра 1954. године у Исток је допремљена нова кино-апаратура „Искра“. Први филм у боји приказан је 16-ог априла 1955., значи следеће године, и био је то амерички филм „Кад се светови ударе“, филм снимљен по роману Балмера Едвина, 1951. године.
Бископ се у почетку звао „Звезда“. И са истим именом радио је у Истоку и Ђураковцу. Касније је, око 1956-е године, преименован у биоскоп „Извор“. Иначе је био обичај, у то време, да источке фирме и организације носе имена по околним топонимима. Тако се предузеће за прераду дрвене грађе звало „Радуша“, угоститељско предузеће се звало „Беле воде“, управа пашњака „Новин вр'“, истим именом је било крштено и Планинарско друштво, чији је први председник био инжињер Саво Поповић (који се са властитом женом пентрао по околним врховима на згражавање и оговарање заосталих Источана). Иначе је 1935. године основано „Друштво планинара“ Јужне Србије а први председник друштва био је генерал Лав Рупник, начелник штаба Треће армије. Туристичко друштво се звало „Подгор“ а пољопривредно предузеће „Дубрава“.
                                               Мађарица

Будућа бископска сала је већ функционисала као простор за приредбе и концерте, у маниру комунистичког модела масовности у културним догађањима. Свирали су, тако, приучени хармоникаши и певале, румене у образима, будуће источке домаћице. Већ 1946. године формира се КУД „Радован Зоговић“ (исте године почиње да ради и гимназија). 1953. године КУД „Прва светлост“ увелико изводи пробе у сали Дома културе а за приредбе које ће уследити. Тако, 7-ог јула, те године, дају приредбу у Србици. 25-ог у Бањи Илиџи а 27-ог у Дечанима. 18- јула они у тој истој источкој сали изводе и позоришни комад „Памет у главу“. 26- јула се ту одржава игранка са „врапцом“. То је кад се пред игранку читају сатирични стихови познати под називом „Врабац“. Иначе, у оквиру „Прве светлости“ у то време ради фолклор, драмска секција и хорска секција. У Дому културе су редовно држана и предавања, те разни састанци и зборови. Тако 7. априла 1953. године друг Драшко држи предавање на тему „О националном питању“. Два дана касније, у истој сали, расправљају комунисти Великог Истока о испаду неких чланова који су славили Ускрс у Гориочу. Неколико дана касније, ко да се ништа није десило, гимназијалци ту изводе приредбу. Те 1953. године ми још имамо свој породични виноград.
Следеће године, тачније 18-ог маја 1954. године, у уторак, у Исток је стигао мађионичар Мића, директно из Чачка, и он је у Дому културе, пред пуном салом (зар у то треба сумњати и уопште то подвлачити) изводио разне трикове тој истој одушевљеној публици. Пробадао је мачеве кроз сандук, изводио разне илузије, ствари су нестајале и појављивале се, те тако нестаде и нашег винограда који се више никад не појави назад.
У то време се у биоскопу дају разни филмови и сала је увек пуна. 28-ог марта 1953 године давао се енглески филм „Жути лептир“. Десетак дана после тога стигао је и „Кекец“ Јоже Галеа. Између тога се давала приредба, 18-ог априла, а већ после два дана стиже  „Тарзан и жена ловац“ са Џони Вајсмилером и Брендом Џојс. А после пет дана је ту и француски филм „Картузијански манастир“. Па „Љубавници из Вероне“, па „Леди Хамилтон“.
Следеће, 1954-е године неки од хитова у источком биоскопу су били: „Ићи ћемо у Монте Карло“, неизбежни и незаборавни „Један дан живота“. Следеће, 1955-е године један од најгледанијих филмова у источком биоскопу био је домаћи филм „Олуја“. Те године, и то на Титов рођендан, стиже и позориште из Београда са хит представом „Заједнички стан“ од Драгутина Добричанина. 29-ог јуна 1955-е године Силвана Мангано мами мушке уздахе и женску љубомору са улогом у филму „Горки пиринач“. А месец дана после тога Гари Купер долази „тачно у подне“ у источки биоскоп. 1962-е године, 25-ог августа, Источани су забалавили за Софијом Лорен, а источанке за Френком Синатром, у филму „Понос и страст“. И, тако даље. (Одушељење источана Софијом Лорен и еротске маштарије изазване њом могле су се мерити само одушевљењем изазавним чињеницом да су у Истоку почеле да пристижу Мађарице из Војводине, које су махом биле запослене у ново-отвореној фабрици позамантерије „Ласта“. Једна ласта не чини пролеће, али је долазак мађарица уздрмао учмалу и затуцану средину. Задрмани су многи бракови, понуђене су брачне понуде, а обле Мађарице су се њихале источким улицама не обазирући се на непријатељске погледе источких жена).
       
                                                                   Љуша чита новине
                                                 

Седамдесетих и почетком осамдесетих (а то је период кад сам ја стасао за филмове и одлазак у биоскоп) филмови су се приказивали свакодневно. И добар део нас је ишао свакога дана у биоскоп. Само нас је болест могла спречити да не одемо. И хронично помањкање новца. Ипак, сналазили смо се како смо знали и умели, и да ме данас питате како сам долазио до новца сваки дан не бих знао да одговорим. Остало би по некад и за крофне код неког Русте, за кога се искрено надам да их не прави више.
Прво је требало купити карту. То на први поглед изгледа просто али у Истоку није било тако. Да ли је испред биоскопа стајало десет или сто људи, гужве испред билетарнице (ако се тако може назвати прозорче заштићено решеткама) је увек   било. Долазило се сатима пре а само да би се купила прва  карта. Неки виспренији би се каишем везали за поменуте решетке како их маса не би одвукла кад почну да се продају карте. Али није увек ни то помагало.
Постојале су две методе, да кажем два начина, које су примењиване код куповине карата а коју су изводили одрасли већ момци.
Први је метод гурања а он се састојао из следећих радњи: изабере се клинац (добровољно или не, свеједно је), приђе руљи испред прозорчета а онда га 4-5 момака гурне свом снагом док не стигне до краја. Сви смо то сматрали као нормалну домишљатост и нико се из реда не би бунио (додуше не би ни имало сврхе).
Други начин је мање болан за „изабраника“ који треба да купи карту „преко реда“ али је знатно тежи за оне који се већ у реду. Дечака би подигли, држали за ноге и преко других људи, „озго“, он би стизао до прозорчета. Док то не би завршио стајао би на главама и раменима оних доле.
И све би се ово дешавало и када је било извесно да ће сала бити скоро празна. Наравно, било је битно заузети прве редове јер седишта нису била уздигнута већ равна, тако да ако ти се намести испред неки дугајлија: ништа од гледања филма. Нама клинцима ни то није била нека сигурација (да заузмемо први ред) јер су нас старији дизали „за уши“ и слали тамо где нам је и место у „хијерархији снаге“.
Сви једва чекају да се угаси светло. То се обично пропрати уводним аплаузом. Радовали смо се, што због почетка филма, што због паљења цигарета. Оне су биле купљене код Зеље у трафици „на комад“ и пошто није смела да се пали шибица онда се „швајцовало“. Цигарета се држала између руку, да се жар не види, јер би то значило аутоматско избацивање из сале. То је радила полиција и редар. Али и поред тога сви су пушили и обично би се због тога пропустио добар део филма (кријући се испод седишта). Било је и крајње неумесних шала, када ти рецимо неко из задњих редова зафрљачи упаљени пикавац за врат.
Свако време је имало своје филмове.
Прво је то био Тарзан и разни авантуристи по џунглама а онда су стигли и „шпагети вестерни“ са добрим и лошим момцима и најзад неприкосновени Брус Ли (и све његове варијације и имитације). После таквих филмова присуствовали смо незаборавним тучама испред биоскопа, које су обично изводили Цигани, још под утиском вештина које су гледали. Туче су биле безазлене а мајсторије и маштовитост покрета није ништа заостајала за оним са филма и биле су звучно „покривене“ имитацијом орјенталних језика.
(Сваки је дечак моје генерације имао макар једну праћку у животу. Ако није, нешто није у реду. Обично би нам је направио неко од старије чељади и из породице или би нам уступио своју стару. Праћка је знала да буде зајебана ствар. Било је дечака који су са лакоћом и као од шале скидали голубове и вране. А, и да ти разбију главу ако им се нешто замериш: о томе нећу ни да причам због болних искустава. Омиљени су били школски прозори или прозори каквог тешког наставника.
Треба наћи какво тврдо дрво у облику рашљи. Што је веће, тврђе и сувље: то је боље. Онда је важно наћи и гуму, најбоље од унутрашњег точка каквог бициклета и парче тврде коже у коју се ставља камен. Треба и жице да се све то притегне. Праћка се носи у задњем џепу тако што гумени и растегљиви део вири из џепа и млатара. Водили смо праве мале ратове праћкама против деце из других крајева вароши.
Али, када је једног дана у наш стари биоскоп дошао ОН: Брус Ли, намах смо заборавили праћке и почели да правимо чоке (чаке, нунчаке) и да њима разбијамо главе, најчешће сами себи, док би вежбали несхватљиве потезе млатарајући њима. Чоке се задену за панталоне, изнад дупета, као Брус Ли, и бивале су опасније за онога који их има него за његовог противника, јер кад погледаш, колац је био много практичнији да некога измлатиш, него чаке са којима смо бесмислено вртели око тела и између ногу, покушавајући да један крај држимо у руци а други под мишком. Док све то изведеш, ем што си сам себе ударио неколико пута, ем те је противник већ нокаутирао).
                        школско позориште седамдесетих

Мрзели смо негативце. Нико није хтео то да буде. Зато често нисмо могли да се играмо јер нико није хтео да буде друга страна – она која губи. Сви смо хтели да будемо непобедиви хероји, борци против зла и шмекери попут Џемс Дина или Стива Меквина. Хтели смо да освајамо лепе жене. Аплаузом смо поздрављали сваки подвиг хероја, звиждуцима привремене и краткотрајне победе негативаца. Сви присутни у сали давали су такт херојевом коњу ударајући ногама о под.
Посебно место у репертоару, такође, су заузимали и партизански, индијски и еротски филмови.
Без обзира на садашње приче појединаца, партизанске филмове смо обожавали. По нашем укусу Бата Живојиновић је и мало Немаца побио, колико би смо ми волели да јесте.
Индијски филмови су представљали културолошки и социолошки феномен. И ако су рађени сви по истом калупу, и ако наше културе нису имале никаквих додирних тачака, то су филмови који су највише пута репризирани и који су пунили сале женском популацијом.
Еротски филмови су били најпосећенији. Карте су додуше за њих биле скупље али ко је марио за то. Била је то навала „Истинитих прича“ у сто делова, „Емануеле“ и незаобилазне Швеђанке на пумпама, у болницама, дворцима и студенским домовима, те данске претече каснијих порнића са разним докторима, собарицама и незаобилазне „Грчке смоквице“. Ти филмови би имали најоригиналнију подршку из публике, није се аплаудирало (није се ни могло једном руком), па је углавном одобравање појединих сцена бивало гласовно пропраћено. За време тих филмова највише се ишло „као у ВЦ“.
Уколико би вам се припишало за време приказивања филма у старом источком биоскопу, то није представљало велики проблем. Пишало се на бини, одмах ту поред платна иза неких декоративних завеса. Једноставно, попнеш се на бину, запљусну те светлосни таласи пројекције, испишаш се пред пуном салом и сиђеш, као да си радио нешто најнормалније. Пушење је, дакле, било забрањено и кажњиво а пишање на бини није. Па, на крају крајева, кад човек размисли, то је и онако природна потреба.
Зими је у сали ложена бубњара, која је у мраку бајковито светлела, изазивајући у нама осећај спокоја и стварајући привид интимности дома. Тако смо га и звали: „Дом културе“.
То је био наш биоскоп.
Они који нису имали пара да уђу тога дана, нису одлазили кући (што су долазили без пара??). Трудили су се да загорчају гледање нама који смо ушли, светећи нам се што смо „богатији“ од њих. Лупали су у врата и прозоре и стварали неописиву буку а онда бежали од редара и поново се враћали. На крају филма заједно са нама враћали се кућама. За неку ситнију услугу они елоквентнији би им препричавали филм, често додавајући „своје“ детаље и епилоге.
Ако би филм био из жанра страве и ужаса онда смо морали да доплаћујемо старијима и пратњу до куће.
Девојке нисмо изводили у биоскоп. Тога у Истоку није било. Није ни чудо обзиром на горе наведено. Изузетак су били само поменути индијски филмови или евентуално неки домаћи хит.
Карта се није враћала ако би се пројекција прекинула због нестанка струје. А то се дешавало редовно, обзиром какав зна да буде источки ветар и какво је било стање електро система.
Једино место где су заједно и солидарно протествовали Срби и Албанци јесте источки биоскоп. Када нестане струја или изгори трака, па се филм прекине, сви би устали, окренули се према оператеру (који је извиривао из свог прозорчета) и настали би протести који су се манифестовали звиждањем. Кад је требало нешто скандирати а да би се прескочила језичка баријера, слогани су били мешавина оба језика тј. шиптарске варијанте српског језика . Најчешће су у глас сви у сали викали: „Оћемо фиљму!“, „Оћемо фиљму!“. Углавном се није удовољавало захтевима јер је нестанак струје виша сила. Касније је набављен агрегат од чије буке и дима нисмо могли ни да седимо у сали. А и нафте је често нестајало.
На центру вароши стајао је рекламни пано и сви смо се грабили за постере кад би дошли да их мењају.

Наш биоскоп је имао душу. Волео нас је и зато нам је отварао прве видике, водио на путовања, приказивао свет. Учио нас је да будемо добри и храбри, и да добро увек побеђује. Остајао је исти, само сваке године мало трошнији. А ми смо одрастали. Стасали смо у људе, неки у добре, други у мање лоше, упознали се са видео технологијом, сателитским антенама, почели да гледамо филмове са врхунском компјутерском анимацијом и... и... и, јебе ми се на све то. Мој биоскоп је био једино место где је могао да се гледа прави   филм.
Када се направио нови биоскоп клинци нису ишли у њега. Гледао сам их како носе видео касете ка својим кућама и како их враћају. Филм је тако издахнуо а наша деца изгубила могућност да обогате своју душу лепим успоменама. Да имају о чему да причају и чега да се сете кад им је тешко. Они сада играју видео игрице, уместо да се гурају за биоскопску карту. Немају ни корзо, да филмове на њему препричавају, ни излоге фотографских радњи да у њима виде будуће филмске звезде. Немају игранке и „даме бирају“ и обавезно колце на крају. Прва пива по саборима и вашарима, што их хладе у коритима са водом, исцепане женске хулахопке – немају. Немају своја прва пијанства и прве љубави, него загледани у екране покушавају да победе машину а увек губе, јер не знају људе.


Давно нисам био у биоскопу. Нема ни филмова више. Не постоје жанрови а филмаџије покушавају да сниме филм који је верна копија стварног живота. А, прави филм мора да буде илузија, машта, бајка. Ја и волим филм зато што у њему један може да победи стотину и што у њему нема немогућег. Што се може победити и простор и време и што ни један природни закон не важи. То је филм: бајка. Дечачки снови пренети на платно.

среда, 04. октобар 2017.

О ХОМОСЕКСУАЛИЗМУ!



Када би животиње прихватиле концепт хомосексуализма (ако не рачунамо наручене студије које су посматрале два пингвина, три лабуда или крдо бизона који су пред изумирањем - много је већи проценат људског сексуалног узнемиравања животиња неголи што животиње кидишу на исти пол своје врсте.), или када би код њих дошло до тог поремећаја, или би оне то ''осећале'' у себи, овце би се јагњиле у мањем броју, свиње би се мање котиле, краве слабије телиле – било би мање вуне, меса, јаја, млека. Било би више гладних људи и животиња. Однос у природи би се пореметио. Срећом, са животињама се то природним путем не може догодити (Јеротић: у животињском свету не постоји ни једна позната врста која даје предност у истополним сексуалним односима; Бич – Beach), јер је то код њих регулисано генетиком и анималним инстиктима (уосталом као и код човека, али животиње нису подложне спиновању и духовном инжењерингу, социјалним и друштвеним утицајима, перверзијама или оргијању).
Када би концепт хомосексуализма (јер је то и идеолошки покрет, нешто попут партије или организације, педеризација - глобализација) био изводљив у биљном свету (у том циљу би требало научити пчеле и друге инсекте да слећу само са тучка на тучак, а ветар би морао да носи полен у пркно прашника) онда би мање рађало воћа, поврћа и житарица. Мало, мање, па уопште. Не би више било цвећа, дрвећа и траве. Нестало би света.
Све што постоји у облику живог бића: људи, животиње и биљке – настало је из хетеросексуалног односа (или: природом регулисаног односа чак и када нема директног секса). Чак и хомосексуалци. Једино се прости организми размножавају деобом. Али, хомосексуалци не могу чак ни то: да се размноже простом деобом.
Да ли бисте ви посадили јабуку која не даје плод?
Да ли бисте ви сејали пшеницу која не даје род?
Да ли бисте држали крмачу која неће да се праси?
Би сте ли хранили кокошку која не носи јаја?
Како се види из претходних размишљања, хомосексуализам (ма шта то било: девијација, идеологија или ''нормално'' стање'') најмање штете наноси људској врсти, а на друге живе организме нема никаквог утицаја. Као што комунизам није схватљив свињама, тако ни лудило није карактеристично за цвеће. Добро, из хомосексуалног односа се не рађају деца, али, искрено, зар тако у људском случају није и боље. Ипак, ако прихватимо хомосексуалност као природну а не социјалну појаву, зар не би то исто требала да буде хомофобија? Ако је неко рођен као хомосексуалац, зашто не би био рођен као такав и неко ко се плаши и не воли хомосексуалце? Како неки мушкарац има право да не воли жене, тако и нека жена треба да има исто право да не воли педере.
Сама чињеница да се хомосексуализам најчешће јављао у екстремним условима: великим војним походима, затворима, истополним религијским заједницама – дакле свуда где недостаје хетеро-могућност, говори о томе да је то ненормално стање. То доказује још нешто: управо због тога што је у затворима много више мушкараца, да су некадашње велике војске у великим походима сачињене од мушкараца – проценат хомосексуализма међу половима драстично је различит у корист мушкараца. Нису се они јебали међусобом зато што су волели, већ зато што нису имали жена око себе. Оно, дакле, настаје из нужде, да се човек ослободи притиска сексуалних порива, или, у другом случају, како тврде психоаналитичари, поготову Фројд, разлози су у еротичној везаности за мајку или жеље да се кастрира отац, чиме се бави психогенеза. Најзад, ту је и декаденција, дејство наркотика, разне врсте лудила и ситости.
Међутим, ако је хомосексуализам природно стање, како нам говоре и намећу нам, како је у тој ''природној природности'' регулисано продужење те врсте? Шта, хоћете рећи да се чак и хомосексуалци морају рађати из хетеросексуалних односа. Огавно! Макар са становишта хомосексуалног погледа на сексуалност. Наиме, огавност ситуације са становишта хомосексуалне идологије лежи у чињеници да се и хомосексуалци рађају из негације хомосексуализма. Али, зар све није то по мало паразитски и себично? Банкарски! Нека неко други носи плод, пати у порођајним мукама, нека нас неко други подиже, лечи и храни, у породици, класичној породици, а ми ћемо једнога дана обзнанити да све то презиремо, да смо посебни и специфични. И тражићемо садруга рођеног и узгајаног на исти начин.
Себичност се огледа у томе што хомосексуалци не могу имати деце природним путем, из свог односа, за који тврде да је ''природан'' – па самим тим они не схватају и осећају материнске и очинске инстикте који су јачи од здравог разума и рационалности. Као и дивља звер, и домаћа животиња, тако је и човек спреман на највећу личну жртву да би заштитио своје младунце и омогућио им да одрасту и ојачају, те да постану способни да се брину сами о себи. Неко ће рећи: али постоје људи и жене који због здравствених проблема не могу имати деце. Да! Због здравствених проблема. Физиолошких. Али они и даље у себи осећају матерински и очински инстикт. Па зар такви људи не желе више од свега да добију пород. И углавном се боре до краја да то постигну.
Хомосексуализам је егоизам јер искључује пожртвованост зарад уздизања и заштите породице, то јест слабијег, а у први план ставља задовољење личних и сексуалних прохтева. ''Мушкарац ловац'' доноси улов у пећину, чува огњиште у којем жена одржава ватру и подиже младунце које је родила. Тако је настала данашња цивилизација. Хомосексуалност све то искључује јер подразумева два ловца или две домаћице, али искључује младунце. Поред тога, егоизам и саможивост се огледају и у томе што у земљама где је хомосексуални брак дозвољен, тек око 2% њих то право и искористи (Слободан Антонић). Слично је и са усвајањем деце.
Поред тога што је деструктиван, хомосексуализам је и непродуктиван јер не наставља врсту, а уједно је и паразитски јер очекује да хомосексуалце рађају нормални мушкарци и жене. На западу (који  рецимо забрањује женама да носе одећу из религиозних разлога – бурке, али дозвољава да два мушкарца усвоје дете), где се највише пропагира хомосексуална филозофија која за циљ има уништење породице и индивидуалца, не можете живети непродуктивно. (Да ли ће капиталиста купити машину која не ради?). Да би сте опстали морате радити и производити. Једино је хомосексуалцима дозвољено да буду непродуктивни. Самим тим, долазимо до закључка да је хомосексуализам и једна идеологија, покрет, који за циљ има да разори једину тачку отпора човека према систему: породицу. По природи ствари, хомосексуалац мрзи своје родитеље јер раде оно што је њему гнусно и неприхватљиво и симболизују све оно што њему представља извор патњи и противно је његовој иделогији: негацију онога што он мисли да јесте. Он је рођен након ''прљавог'' односа у којем су се његови родитељи спарили стварајући тако највећег непријатеља хомосексуалаца – породицу!!!
Хомосексуализам је и насилан. По својој природи и због тога што није природан. Сам чин код одређених хомосексуалних актова јесте насилан, деструктиван и болан. И опет противречан, са становишта хомосексуалне и феминиситичке идеологије. Наиме, сматра се насилним, понижавајућим и сексистичким примењивање аналног и оралног секса мушкараца над женама које поштују своје достојанство. Са друге стране то управо чине мушки хомосексуалци.
Свет мушкараца и жена који се воле и паре, могућ је и он постоји. Свет хомосексуалаца је немогућ, он је осуђен на пропаст. Немогуће је постојање друштва у којем би сви били хомосексуалци – макар је не може да опстане природним путем. Може опстати вештачки и путем технологије, модификовано. Али и то доказује да је хомосексуалност неприродно стање. Секс (сексуалност) је и средство, и циљ, и потреба. Уколико није све то онда је девијантно. Наравно, и пре свега, секс је задовољство. То је физичка ствар. Али и емотивна. И: физиолошка. Проблем је, дакле, комплексан и не може се свести на то да се неко ''осећа'' тако како се осећа или да је прихватио одређену идеологију, те да је то ненормално осећање: нормално.
Неко ће опет рећи: па чекај, хомосексуалци то ''имају'' у себи, они осећају емоционалну, физичку и духовну склоност и провлачност према особама истог пола (википедија), не можеш их на силу терати да буду нешто што нису, да се осећају онако како се не осећају, да буду другачији на силу! Добро. А шта ћемо онда са осећајем оних који ''осећају'' потребу да дефлоришу малу децу? Животиње? Шта ћемо са онима који осећају потребу да убијају цивиле у рату или да силују жене у рату и миру? О они ''осећају''. Није довољно осећати нешто у себи па да то аутоматски буде прихватљиво и природно другима, још на силу и наметати све то. Јер, и силовање је сексуални акт, и педофилија, и некрофилија, и зоофилија, и геронтофилија. Такође, сексуални акт је и спајање два тела у борделу. У свим тим случајевима постоји одређена потреба, одређени осећај, одређена жеља, страст. И сви горе набројани случајеви су законима и медицином оивичени као поремећаји, једино хомосексуализам није?!
Али, само спојена тела зрелог мушкарца и зреле жене, који се воле или хоће да испуне своје страсти, или оба, или хоће да добију порода – има оправдања у природи и потреби. У сваком другом случају крњи се ''свето тројство сексуалности'': љубав, страст и пород. Све остало је девијација а чим је девијација значи да постоји. Отуд, овај оглед не негира постојање хомосескуализма, само негира тумачење те појаве и наметање ње као природног поретка ствари. Јер, уколико је девијација онда се не може сврстати под појмом ''нормално'', ако није нормално, већ девијантно, докле ће се простирати граница до које ће се толерисати ненормалност? Простираће се дотле докле не смета и не угрожава већину, оне нормалне! Док је лично. Док је ствар појединца а не идеологија која се намеће.
Хомосексуализам је у својој суштини појава сексуално и политички некоректна и нетолерантна. Сексистичка и шовинистичка. Јер, хомосексуалац презире различитост, сексуалну, полну, па и политичку. Он себично жели да општи сам са собом – својом пројекцијом, па пошто је то немогуће (осим мастурбације, али то није општење то је самозадовољавање) онда то чини само са онима који су истополни, који су као он: исти. Расиста признаје само своју боју коже, шовиниста признаје само своју нацију, бигот само своју религију, а хомосексуалац признаје само свој пол. Хомосексуалност није различитост и толеранција, то је ускогрудост и нетолеранција. Најзад, то је и негација сексуалности у којој два различита бића привлаче једно друго.
Кршење сексуалних, или било којих других закона или норми, оглушавање о забране, може бити еротски изазовно и слатко само у оквиру тих истих закона, норми или поставки природе. У свету без закона и норми, где је све дозвољено онда не постоји граница која се због сласти прелази (читати маркиза Де Сада). Све се то може регулисати тим истим законима и нормама. Међутим, кршење природних закона увек, и увек, води у деструкцију и сигуран је пут самоуништења и дегенерације врсте, самим тим и света.
''Збрањено воће'', декаденција у сексуалним односима некад је присутна, код неких пожељна. Често даје драж, то је зачин кад ''јело'' постане бљутаво. Ништа слађе од забрањеног. Али, ма за чиме се посезало, па и за перверзијама, драж лежи у томе да су то забрањене и табу радње, да онај који их чини зна да је то неприродно и болесно, те да га управо то додатно узбуђује, да све то има своју цену и да је то пре свега приватна ствар за приватне одаје и односе. Није, дакле, проблем у томе што ће се некад погрешна ствар ставити у погрешно место, већ је проблем сматрати то за нормално и покушати то наметнути као доминатни образац. Хомосексуализам или бисексуализам се могу дефинисати и схватити као перверзија и ту не видим ништа спорно али се не може пропагирати природност и здравост тога, не сме се то позитивно дискриминисати, не сме се наметати као образац нормалнији од хетеросексуалних односа. Експериментисање: да! Промовисање експеримента као природног и пожељног става и његово озакоњивање: не!!!
Хомосексуализам је и лецемеран, гледано етички, јер је непринципијелан и селективан. ''Потреба'' и ''осећање'' везани су само за неки орган и неку функцију. На једну потребу. Хомосексуалац се служи оним што му је природа дала осим у једном случају. Очи служе за вид, уши за слух, уста, зуби, језик – све је ту и све има своју сврху и намену. Лезбејка користи и клиторис за оно што му је сврха. Чак се служи и материцом, и јајном ћелијом, кад жели вештачки да се оплоди. Део гејева користи пенис скоро исто као и ови други. А онај други део? Они осећају да њихов чмар (анус) има још неку сврху осим оне коју је физиологија анатомијом регулисала кроз милионе година еволуције. Али, они, рецимо, не осећају ''потребу у себи'', да јетру или бубрег искључе из основне намене. Најзад, они не могу ни сам чмар не искључују из примарне улоге. (Жорж Батај, „Еротизам“: Полни орган је, све у свему, ствар исто колико је то нога (строго узев, рука има нешто људско, а ако изражава духовни живот, али полни орган имамо на веома анималан начин)). Сперматозоид и јајна ћелија су најсавршенији природни облици који су једини способни да сједињењем својих различитости створе ново живо биће – у хомосексуализму су потпуно сувишни и непотребни.
Хомосексуализам је идеологија и пропаганда новог светског поретка, либералног капитализма, разних лобија. Покрет који стоји иза тога служи се различитим методама притисака и уцена (прочитати књигу Слободана Антонића: ''Моћ и сексуалност: социологија геј покрета''). Утерује се страх у кости јавним радницима и медијима. Ствара се нови политички и сексуално ''коректни'' језик и образац понашања. Индоктринирају се деца у школама. Користе се разним триковима, на пример набрајају велике људе из прошлости лажно наводећи да су били хомосексуалци (најчешће као крунски доказ користе чињеницу да нису били ожењени). Прво, у већини случајева то није истина. Друго, то није доказ ''нормалности'' хомосексуализма, јер је исто тако било великих уметника и научника који су били убице, силеџије, педофили, алкохоличари, наркомани, коцкари... Значи ли то пошто је Ван Гог одсекао себи уво, да треба да се легализује сечење ушију? Значи ли да на основу онога што је писао Набоков треба легализујемо педофилију? Јел' треба да се врати кметство у Русији јер је Толстој био племић? Јел' треба да се врате Енглези у Индију јер је Киплинг протежирао империјализам. Знате ли колико је писаца и научника подржавало нацизам и холкауст?! Треба ли да се легализује убијање људи и животиња јер је то Хемингвеј радио у лову и рату? Јел' треба да се легализује самоубиство јер је много уметника дигло руку на себе? Али!!! Идући том логиком, онда је најбољи доказ да хомосексуализам није нормална природна појава управо то да је 99,9% великих уметника и научника била хетеросексуалне оријентације. Шта више, већину својих дела посветили су женама и љубави према њима.
Али, шта чинити?! Они су ту, постоје. Чим имао старе речи за то: дајгуз, бузерант, буљаш, дукатлија, значи да их је било и раније. Тврде да је њихово стање од природе дато и да они не могу другачије. Дакле, шта чинити? Ништа!!! Пустити их да живе и нормално функционишу. Не дирати им у приватност и људска права. Али треба прекинути ову сулуду кампању која има за циљ да промовише хомосексуализам. Они негирају традиционалне вредности као што су брак, породица и пород, а желе да их законима обезбеде за себе. Брак између жене и мушкарца и породица која произилази из тога – друштвена је и државна обавеза. Хомосексуализам је приватна ствар.
Не дозволити им да усвајају децу! Ако желе децу: нека их сами направе у својим везама.
Не дозволити им бракове! Ако презиру традиционалне вредности као што су породица и брак, због чега онда траже право брака за себе?
Укинути све законе који их позитивно дискриминишу! Уколико желе равноправност и тврде да је њихово стање природно, онда нека се боре у систему који важи за све. Уосталом, може ли се некоме законом дати (накалемити) уд или вагина?!
Желе поштовање? Нека не гурају прст у око опште прихваћеним вредностима, не малтретирају већину и докажу се као људи.
Не можемо порицати да се неки људи и жене осећају као хомосексуалци. Мада, није ми јасно зашто неке лезбејке желе партнерку која се понаша и облачи као мушкарац - а неће мушкарца, или, зашто неки геј жели да гура ствар у рупу а не одговара му вагина? Ако је то ''природна'' ствар због чега већина њих у својим односима имитира баш онај супротни пол, онај који негирају? Ипак, не можемо негирати да постоје и такви. Али, постоје и други људи са проблемима и бољкама, па нико од њих не води кампању да се на пример психијатријским случајевима или дијабетичарима законом омогући оно што већ имају као грађани без тих префикса.
Чак и из најгоре хетеросексуалне везе настане нови живот, може се родити неки Ајнштајн или Тесла. Из најидеалније хомосексуалне везе не остане ништа. Прво је хемија, друго је алхемија. А од гована се не прави пита, нити од гвожђа злато. Свет није идеалан. Али такав какав јесте једини је којега имамо. И само такав какав јесте може постојати и опстати. Од тренутка када девијација постане доминантна, кад престане бити девијација и постане озваничена вредност, то значи да је деструкција достигла ниво када ће започети апокалипса.

Адам, Ева, змија и јабука – то је божански поредак ствари. Међутим, оног тренутка када је хтео да се јави људима кроз своје дете, Бог није створио Исуса из ничега, земаљског праха, морске пене или из Адамовог ребра, већ је поставио ствари тако да дете роди жена из утробе своје а која живи у заједници са мушкарцем, да дете има породицу и ако је божанске природе. И пре, и после тога, деца су се рађала из утробе мајке, зачета семеном оца – дато од Бога или од Природе, како вам год одговара. Тако је настало човечанство. Оно опстаје у смрти и рађању.

петак, 29. септембар 2017.

ИЗ ИСТОКА ЗА ПЕЋ...


                                

Тридесетак је километара раздаљине од Истока до Пећи. По менталитету: и неколико стотина. Идеолошки: хиљадама миља. Пећ је био град, ми смо били варош.
Град Пећ је у мом детињству, све и да није хтео, заузимао значајно место. Тамо смо обављали све важне послове које у Истоку нисмо могли да завршимо. Пре свега, лекарски прегледи код специјалиста (којих у Истоку нисмо имали), затим путовања возом са пећске железничке станице (јер је Исток, хвала Богу, био место без пруге и зато је био леп, пошто су сва места са пругом и железничком станицом: ружна), тамо смо (у Пећи) куповали готове коре за питу (кад смо се погосподили па нам нису биле добре домаће), куповали смо фармерке и кожне јакне у „Уској улици“, патике у „Планики“. У Пећи смо полагали возачке испите (јер су они имали неколико семафора, који додуше углавном нису радили али због тога што Исток није имао исте, па макар и неисправне, морали смо пут Пећи за возачку дозволу). Наравно, Пећ је била за нас најважнија због Патријаршије. Али смо волели и посластичарнице и ћевабџинице. У Пећ смо, најзад ишли и због средњих и виших школа којих у Истоку није било (гимназија је радила у Истоку али је у Пећи постојао већи избор средњих стручних школа: економска, уметничка). Пећ је поседовао(ла) и велику спортску халу па смо и због ње ишли тамо. Пећ је, ипак, најчувенији по Пећанкама.
Одлазак у Пећ на лекарске прегледе, у доба мога детињства, био је посебан доживљај. (Први пут сам тим поводом ишао за Пећ 5-ог јула 1968-е године са, већ, пуних пет месеци живота). Доживљавали смо га као авантуру и провод а не као нужно зло. Са неким од родитеља (углавном мајкама) кренули би рано ујутро („да се преда књижица“). Били би умивени и саборски обучени. Доживљај, сам по себи, је сама вожња аутобусом тако да се брзо заборављала бољка због које се и кренуло на пут. Старији људи би одмах, чим крене аутобус, палили цигарете или увијени дуван, жене и деца су јели и пили оно што су понели. И ако је раздаљина била пар десетина километара храна и вода у стакленим флашама се обавезно носила. 
По приспећу на „Аутобуску станицу“ Пећ, прво би се информисали кад имамо „назад за Исток“ а после би узимали фијакер да нас одведе до болнице. Већина фијакера, већ тада, изгледала је похабано и старо али су одређени детаљи одавали некадашњи сјај и богатство Пећанаца. Без обзира што би ви изнајмили фијакер то није сметало да фијакерист скупља путнике уз пут све док може да их натрпа на фијакер. Неки би седели напред са њиме, други у средини у месту за путнике једни другима у крило а трећи би се качили назад те су изгледали као пажеви из пратње неког средњевековног властелина. Једино што још коња не би узјахивали, макар ја то нисам видео, мада није искључено ни то...
У болници је увек владала неописива гужва, најчешће због јавашлука запослених али и због чувене демографске експанзије појединих етничких група, које су нас подсећале да, ипак, раја на земљи нема. Владала је таква прљавштина а из објеката и просторија је зрачило сивило да би се и здрав човек разбољевао (или постајао благо депресиван) већ после сат времена баљења у болници. После завршеног прегледа, у дебело поподне, обично би посетили кога из Истока, којих је увек било у болници на болничком лечењу. Онда би се спустили до Патријаршије (ако би ишли са мајкама, очеви су одмах хитали до неке кафане да се освеже и нас часте кабезом или лимунадом). После би кренули пут аутобуске станице пешке. Тим чином би уштедели нешто пара за ручак у некој од прљавих пећских ћевабџиница. Да су биле прљаве: јесу!!!; да се некад неко отровао од тога: није нико и никад!!! На крају крајева, ко је био способан да преживи бављење у болници  постајао је имун на све прљавштине света. У ћевабџиници се углавном наручивала „комбинација“: пет ћевапа, суџук и ћуфта. Наравно и сомун. Кад се имало: и чаша киселог млека. Док ово пишем осећам мирис свега тога. Пре самог повратка је остајало још да се некоме купи „карта за Београд“ - за комшију или рођака, или пријатеља од комшије или рођака, који треба да путује „пећанцем“ преко Истока (или ће да чека оног преко Ђураковца или „код Сарине куће“). Најзад, поново аутобус, исти ритуали и: кућа. Онда неколико дана идеш улицом и завидним друговима говориш: „Био сам за Пећ“. Интересантно, никад не кажеш „у Пећ“, већ увек „за Пећ“. Тако је изгледало много господскије и важније. Можда смо ишли „у Синаје“ или „у Ђураковац“ али зато увек и само ''за Пећ''.
Једном дневно је аутобус за Београд, пролазио кроз Исток, да у њему покупи путнике и настави даље. У Исток је долазио око пола осам увече, из Пећи, и око три сата ујутро из правца Београда. Стао би, из оба правца, у центар вароши. Онај вечерњи, за Београд,уколико напољу није неки кијамет биво би испраћен од великог броја доконих Источана. Сви се сакупе на центар и чекају „београдски аутобус“. Наравно, неко би и путовао, неко би некога испраћао – али је већина бивала ту без икаквог разлога. Из досаде и навике. Тек кад прође „београдски“ гужва са Центра се разилази, неко иде кући, неко у кафану, неко на игранку а мањи број остане ту до касних сати у вазда истом разговору. Постоји оно, код нас тамо, кад тражиш некога на Центру, па га не нађеш, поручиш по ономе другоме којег си срео само: „Кажи му...“. Нит' кажеш шта да му каже, нити има потребе за тим. Подразумева се. Зна он добро шта ти можеш да му кажеш а ти знаш још боље да ће он схватити то што му ниси рекао. То „кажи му“ може да буде све: порука, прекор што га ниси нашао, питање, договор... може да буде све а он ће схватити баш оно што јесте. По некад, овај који прима поруку, знајући да се неће видети са тобом преко аброноше само узврати поруку: „Кажи и ти њему...“.

Центром смо, иначе, звали малу површину, око шахте поред Кореникових продавница, степеница Павловића куће, Зељине трафике и Кореникове кафане. Ту смо висили, ту смо се налазили, беспосличарили. То је било зборно место, место заказивања састанака, место налажења и губљења. Требам написати посебну књигу, уколико измогаднем времена која би се звала „Центарске приче“, јер шта се све ту говорило и шта се све ту могло чути, вероватно је непоновљиво за било које друго место на свету.
У Истоку је ретко ко ходао тротоаром (ако га је негде и било, а било га је познијих година). Не!!! Источки начин и стил ходања подразумевао је да се ходи по сред-среде улице а задатак моторизованих и запрежних учесника у саобраћају је био да се труде да заобиђу пешаке. Четвртком је било скоро немогуће проћи до рибњака јер су свуда около милели пешаци.
И не само то! Застане се на сред пута, припали се дуван па се онда полагано кувенти: реч по реч. Стоји се или се иде нога пред ногу, полагано, застајкујући да се дадне нагласак на неки део приче и подвуче поента. Неретко, и возачи стану на сред улице па отворе прозор и разговарају са овима што стоје.
Постојао је и одређени ритуал сачекивања „београдског аутобуса“. Кад наилази, стојиш на тротоару (зависи коју страну улице изабереш) док аутобус не стане. Погледаш кроз прозоре редом све путнике који су већ унутра, ако је неко заспао чукнеш у прозор да га пробудиш па се сагнеш да те не види, уколико некога познајеш а ти му махнеш, а ако видиш неку лепу девојку... та гестикулација сад није за помињање.
Гужва се увек створи око аутобуса. Ако један путује – десеторо га прати. Онда следи неизбежно убацивање торби, па онда онај који је то учинио скокне на први степеник улазних врата, провири у аутобус па довикне ономе своме где је ставио торбу. Кад изађе, мало му се то учини па оде до прозора и опет објашњава где је торба и тако све док аутобус не крене. Ни тад ниси сигуран да ли је дотични схватио где му је торба, као да је то нешто много битно.
Симболично, „београдски аутобус“ био је веза са цивилизацијом, он нам је одржавао наду да се може негде отићи, ако се мора или хоће. Тај аутобус нам је уливао спокојство чињеницом да нисмо баш задња рупа на свирали те да неко одлази, пролази или долази у Исток. До Звечана Шиптари су галамили а шофери пустали њихову музику, од Звечана би се ућутали. Ми смо свакако, и увек, ћутали.
Сачекивање аутобуса из Београда се већ одигравало у другачијим условима и околностима. У рану зору не би било нигде живе душе, по некад би само про'шо милиционар позорник и нико више.  Наравно, осим оних који чекају. Никоме није баш до приче, само се увучемо у мало пошире „Кореникове“ рагастове од врата продавница те извирујемо кад посумњамо да стиже. У неко време се назру светла из прваца биоскопа и општине и ми знамо да стиже „београдски“. Сачекамо да сањиве сестре и тетке изађу (јер мушкадију не би смо чекали осим ако немају пуно пртљага а тада би их сачекивали са колицима), узмемо торбе, установимо да кад аутобус оде иза њега остане неки познаник из оближњег села те га позовемо на кафу док не сване: да не иде по мраку кроз несигурне крајеве.
За Београд и остатак тадашње Југославије се путовало и возом. Из Пећи. Одеш прво „за Пећ“ па онда „из Пећи“ у бели свет. Кретало се увече. До Косова Поља, чак и када је ера компјутера стигла до нас: и тада, композицију је вукла парна локомотива, популарни „ћира“. Стајао је на свака два-три километра. А и да није стајао, колико је споро ишао, могло се у покрету улазити и излазити а по некад су га претицала и запрежна волујска кола. У Косову Пољу се мењала локомотива па је „дизелица“ ишла нешто брже а ми смо доживљавали то Косово Поље као сусрет са цивилизацијом и развијеним светом.
Кад се крене за Пећ, пре него се крене, прави се списак онога што треба да се тамо заврши или набави. Поред већ поменуте „карте за Београд“ која је била обавезна, још обавезније су бивале коре за питу (или свећа за Славу). Не знам зашто су те коре стално фингирале у наруџбинама и не знам зашто те коре нико, до касних година, није правио и продавао у Истоку али их је увек неко наручивао или су куповане за себе. Ваљда су Пећанци били бољи мајстори, шта ли? Наравно, касније их је имала свака продавница али у доба мог раног детињства само је Пећ била избор за коре. Руку на срце, 90% наших потреба за корама ми смо подмиривали из личне призводње: развијале су их наше мајке, бабе и стрине али кад би хтели да истакнемо наше варошке манире и навике ми би смо их куповали у Пећи. „Куповне коре“ – увек би се нагласило за трпезом и пред гостима.
„Уска улица“?! Најпознатија пећска и метохијска улица. Та улица је била мешавина трговина из Трста, тезги из Истамбула и Баш чаршије. Ту се могло купити оно што је тог тренутка актуелно на некој од горе поменутих дестинација. Фармерке свих марки, од најгорих фалсификата до правих „италијана“ (за које би се опет утврдило да су фалсификати), кожне јакне из Турске неукусног али популарног дизајна. У „Уској улици“ су радиле и старе занатлије: обућари, кројачи и, наравно, златари. У тој улици је бивало некад више злата него у остатку Србије. Ми, који смо живели доле, нисмо могли побећи од оријенталне ноте свега тога али је тада и нисмо били свесни. Трговци, стари Пећанци, су били заиста прави трговици и нису делили муштерије према вери и нацији него према дубини џепа.

Доћи у Пећ а не отићи у једну од посластичарница, на пример у „Дубровник“ или „Пеливан“ значило би да сте промашили тему. Увек танак џеп нас је присиљавао да наручујемо калоријски издашне и „сите“ шампите. Кад би се „боље стајало“ наручивао се сутлијаш у који се турала једна тулумба и сипало пуно слатког сока у коме су лежале тулумбе или баклаве. Пила се боза или лумунада. Или мешавина и једног и другог, такозвани: шприцер.
У Пећ су неки одлазили и код тамошњих хоџа, за Запис и Читање, талисмане који су требали да помогну уколико није већ помогло „гашење угљевља“, „топљење олова“ и „сливање страве“, те бајање локалних вештица или ноћење у Девичу. Мада, имали смо и ми своје фаворите по том питању.
Пећанке су ипак дале најдубљи печат ономе што бисмо назвали „савремени идентитет Пећи“. То су биле урбане девојке са традиционалним погледом на свет и личном великом слободом када нађу за сходно да је искористе. Са Пећанком си већ након првог сусрета бивао начисто: на чему си. Знале су да се у трену препусте и одмах те заведу али и да те напујдају ко последњег кера. Кад су се давале - давале су се целе и без резерве. Кад су варале - варале су од срца. Кад су одбијале - чиниле су то немилосрдно. Кад су волеле - волеле су мушки. Углавном су, ипак, биле верне супруге и пожртвоване мајке - кад су имале коме.
ПС
Имао сам срећу, или несрећу, да су ме некада давно Пећанке заводиле и пујдале, да су ми се давале и да су ме остављале, да су ми биле верне и да су ме варале, да су ми дозвољавале да их прошетам до „петог километра“ или ми показивале прстом пут станице да се вратим одакле сам и дошао, да су ме волеле и одбијале... њима посвећујем ову причу!

четвртак, 28. септембар 2017.

ОПАСИВАЊЕ КОБИЛЕ ЗВАНЕ ''ЗДРАВ РАЗУМ''


Суштина реформе Мартина Лутера лежи у тежњи да уместо Бога, врховни ауторитет буде капитал. ПАСИВНА ПОСЛУШНОСТ ПРЕМА ВЛАСТИ!!! – то је позадина протестантског система који нам се намеће. У цркву не морате ићи али се морате зaдужити, газду слушати и кредите морате враћати.
*
Фридрих Вилхем I је засупао идеју да се народ дели на пастуве и кобиле, а све остало је непродуктивни део нације.
Оно што није рекао, а што се тада подразумевало, јесте да су пастуви требали да опасују кобиле, које би после ждребиле ждребад.
Данас? Ни више кобила, ни мање опасивања и ждребета!
*
Од целокупне територије СССР-а Немци (нацисти) су планирали да направе пољопривредно земљиште а све руске градове су хтели да сравне са земљом. Једино су планирали да Крим населе са Немцима из Јужног Тирола.
Крим, као ни Косово, нису данашње теме, нити савремени проблеми, нити је на нама („деци овог доба“) да их решавамо. Много већи, јачи и паметнији су то покушавали, па нису успели.
*
„Дакле, сада сам и ја званично члан еснафа курви“, рекао је Алберт Ајнштајн када је добио посао редовног професора на Универзитету у Цириху 1909 године. За оне који не знају, ево објашњења: јавне куће, или бордели, постоје од настанка првих цивилизација. Под разним називима и системима организације. Средњевековни градски оци по Европи су институционизовали борделе да би ствари држали под контролом и убирали приходе а најчешће су од тих прихода финансирали универзитете (од којих су неки и данас престижни).
*
Људи се често питају „у чему је разлика између нормалних људи и хомосексуалаца?“. Ја ћу им одговорити кратко: хомосексуалци не знају шта је и како изгледа брига о своме детету. Кад коњ опаше коња, брига и бол су лични.
*
„За мене постоји математика и рачуница која се не уклапа у Аристотелову, Хегелову – један читалац може да вреди више од милион псеудочиталаца“.
Петер Хандке
*
Бискуп ђаковачки и сремски у време НДХ, Антун Акшамовић,  који је био директно укључен у покрштавање Срба и геноцид над српским народом бива 1951-е одликован Орденом братства и јединства I реда. Тома Максимовић, комесар за избеглице који је те исте преживеле Србе из Хрватске збрињавао и спашавао од ножа и маља осуђен је 1945. године као народни непријатељ. Доктор Петар Зец, који је то исто чинио испред Црвеног крста, није био те среће: стрељан је као непријатељ народа 1944. године. Питање је само: ког је народа он био непријатељ? За време НДХ су своје књиге објављивали Владимир Назор, Иван Горан Ковачић, Новак Симић, Драгутин Тадијановић, Тин Ујевић, Славко Колар, Добриша Цесарић, Станислав Шимић...
*
„Тај Ђилас је, кажу Црногорци, био један од најсуровијих људи партије у спровођењу „црвеног терора“ и над потенцијалним класним непријатељима. Кажњаван је због суровости“, пише Добрица Ћосић у свом дневнику 15. јануара 1954. године.
По речима Добрице Ћосића, Оскар Давичо је у време афере Ђилас једнога дана говорио да ће извршити самоубиство јер не може да поднесе да такав човек и револуционар какав је друг Ђидо падне, а већ је сутрадан променио мишљење и доследно извршавао директиве свог партијског секретара. 17. јануара 1959. године, Едвард Кардељ је на вечери код Добрице Ћосић, а у присуству Дединца, Финција и Исаковића, рекао следеће: Ја сам уверен да за великог уметника никада и нигде није постојао проблем слободе. За великог уметника слобода постоји и у Совјетском Савезу. Кардељ им је причао о слободи (исправно и тачно) а они су ћутали и климали главом. Јер, Кардељ је био власт. Већа од њих.
*
 „Писци се деле на оне који пишу оно што виде, шуму над језером – Толстој, Чехов, Пушкин; и на оне који пишу о ономе што се одражава на води – Гогољ, Достојевски, Шчедрин. Достојевски је највиша математика људске душе. Чеховљева палета је у три боје“.
Леонид Леонов
*
„Писац не сме и не може да се боји смрти. Он увек и у свему живи са њом. Није проблем отићи са овога света и из живота. Смрт није наша брига. Мука је у томе: не пасти, него сићи у раку. Створити своје степенице. Сићи њима, лагано. То је највише што човек може. О осталом не треба бринути“.

Иво Андрић

уторак, 26. септембар 2017.

Промена Устава – замка звана ''преседан''!


„Ти још не знаш да су вук и ловац
  копилани једне исте мајке“.
Горан Бреговић

Кажу да су уставне промене неопходне зарад ''европског пута'' (ма шта то значило), мада сви који нешто знају и мисле својом главом знају у ком грму лежи зец и да се Устав мора мењати због Косова и Метохије, а по наредби и налогу запада, то јест наших ''пријатеља са запада'' (ма шта и то значило, питајте оне који их тако називају). Оно, у нечему су заиста у праву они који говоре да се наш устав мора променити због нашег пријема у Европску унију. Наиме, у тој сумњивој работи око нашег прикључења тој заједници која је већ на издисају, Косово ће бити услов свих услова. Не само што их морамо признати као независну државу већ ће то бити списак услова који ће бити равни онима које је Немачка добила на завршетку Великог рата у Версају.
Дакле, да се изразимо народским језиком: Устав треба мењати како би се избацила преамбула која говори о Косову као делу територије Републике Србије и да се промени члан 182. који набраја аутономне покрајине у Србији (да се избаци Косово и Метохија а да остане Војводина). Јер, ни једна власт не може продати Косово а да то не буде кршење Устава, па им се кад –тад мора судити за велеиздају, како сада ствари стоје. Чак су и сви споразуми до сада потписани противуставни. Противуставан је и сам чин преговора.
Поставља се питање: уколико Косово није наше, како нас убеђују и овде и тамо, уколико је реалност таква каква јесте, уколико је стање на терену против нас – због чега нас толико притискају да се сами одрекнемо нечега што, по њиховим речима, није наше? Одговор на то није тешко пронаћи и зна га свако ко воли ову земљу: Косово је наше и увек ће бити, па макар тамо било још милион страних војника, макар се иселио и последњи Србин, макар зе уништио сваки српски траг. Докле год је Косово у колективној и индивидуaлној свести Срба (да не говорим о највишем правном акту) - оно ће бити наше. Наше ће бити док траје наша борба. Зато се ради темељито и другачије него до сада да тако не буде. Није довољна само гола окупација, Косово се мора избацити из свести Срба, из књига, из песама, из митова, из закона, па и Устава. Не!!! Ми сами га морамо избацити!!! Само тако ће се рачунати.
Али, у чему лежи онај преседан из наслова, та опасна ствар. Наиме, уколико променимо Устав, и из њега избацимо Косово и тако се одрекнемо дела територије, није ли лако изводљиво да касније, кад то затреба (а затребаће, прав вам стојим), исто учинимо и са Војводином. Мислим, ако смо се одрекли једне покрајине, не видим разлог да сутра то не учинимо и са другом. Знамо да је аглосаксонско поимање права и закона утемељено на принципу преседана а управо су нам они главне судије и џелати (утемељно им је заиста на голој сили али на крају воле да буде и ''законски''). Знате, Шпанци не признају Косово из истог разлога о којем је овде реч. Уколико би то учинили, тај преседан би им се обио о главу када је у питању Каталонија.
Али!!! Ајде да узмемо другу варијанту у разматрање. Рецимо да сада пристанемо да променимо Устав и избацимо Косово и Метохију из преамбуле, али и да укинемо цео Седми део Устава који говори о територијалном уређењу Србије, па да на тај начин укинемо и војвођанску аутономију и да Србија постане целовита са Војводином без аутономије!!! Кад већ мењамо и укидамо - да све укинемо!!!
Кука и мотика би се подигла. Сви би скочили као попарени: европски и амерички гаулајтери, невладине и владине организације у Србији. Какав безобразлук!!! Укинути аутономну покрајину, одузети аутономију људима у Војводини!? Како вам је могло пасти на памет да војвођанску аутономију избаците из Устава?! То је кршење демократских принципа, прекрајање граница које је дефинисала још ''Бандитерова комисија''. Шта је са људским правима?! Како можете мењати нешто што је људима Уставом загарантовано?
Схватате ли лицемерност и поквареност свих актера који покрећу питање промене Устава и нездравост тог ''европског пута''? Једну покрајину избацити из Устава и тако се одрећи дела сопствене територије, ону коју сада хоће да нам узму; а другу покрајину оставити у Уставу и на тај начин дестабилизовати целовитост Србије и оставити могућност да се у будућности и она отме, и то на основу првобитног преседана. Они траже а ови овде их слушају: да се у нашој држави једна аутономија укине а друга да се ојача. Оба захтева су на штету Србије. То је наш ''европски пут''.