понедељак, 28. јануар 2019.

Манастир Дечани 1919. година - 6. мај


Из романа:   ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА


Са Проклетија се сурвавао страх у облику магле. Небом се вијорила црвена пролетерска застава залазећег сунца. Крв је мирисала опојно и густо. Вук самотњак се чуо негде иза брда а тишина је испуњавала сваку рупу манастирске сиге. Тишина која је кричала присуство злог. Тишина која је заударала на одсуство тамјана. Прецизно се разазнавала граница која дели кестење од борова. Танка нит је делила планину и равницу. У хладовини великих брда ушушкале су се испоснице у вучје јазбине. Вода свуда. Тишина...

У сумраку, на западној страни зида, назирала се силуета. Требало би да изгледа стражарно и чуварно, а уистину делује замишљено и изгубљено. Са друге стране зидне препреке чује се кашаљ и жамор. Зазвецка и оружје. У току дана су довукли и топове. А после подложили казане. Ипак, са ове стране зида су поприлично сигурни да се вечерас неће огласити припаљени барут. Да су хтели већ би напали. Најбољи стражар је онај храм иза зида. Плаше се да њега не ране. На то се и рачунало. Жди само упаљено дрво негде у брдима. Заложене су ватре да чувају страх у облику хука воде Бистре реке. Они горе чекају исход овога доле. До тада ће бити мирни. Тишина је у брдима. Белајске испоснице које су до сада служиле да се приђе што ближе Богу, вечерас служе да се што даље побегне од људи. Уместо отшелника у њима су сада наоружани качаци. Изгажене су и руже које су цветале испод испоснице Свете Јелене. Од тада их више није било. Ни у траговима.

Синоћ је сновидео Доктор, свачег грозног и необјашњивог. Отуд је био нервозан, поред тога што не иде баш све онако како је замислио. Нико од сељака које је пустио у село није се вратио, није чуо комешање из насеља, нико од војника се није прикључио. Чак и качаци у шумама, и поменутим испосницама, данас мирно и тихо ослушкују шта се то доле ради. Пре седам година први пут је дошао овде. Пре тога је читао о манастиру. Интересовао се. А синоћ, после толико времена, сањао је сан и у њему протомајстора Вида из Котора, који се прикључио његовој револуцији. Саветовао га је да страже постави на одбрамбене куле, којих одавно нема, да рањенике носи у болницу коју је Свети краљ замислио, гурао му под нос некакву повељу из 1330. године. После му је фра Вита објашњавао где ће се изградити прва барака, а где прва зидана зграда за логораше, оне што неће да дају за откуп или не желе у задруге. Показиваће му, цртајући на пергаменту, куда ће пролазити траса пута кроз Руговску клисуру. Где ће бити акумулација, цеви кроз које ће тећи вода, а где хидроцентрала.

Говориће му, кроза сањање, да је архиепископ Данило био тежак човек, да је терао мак на конац за сваку ситницу и да он, фра Вито Трифунов Чучо из Котора, опат цркве Свете Марије на Гурдићу, који се фрањевачки потписивао са Фра Вито, мали брат, морао да потерује, понекад и кињи, своје зидаре и каменосечце, Марка Маринова, Богоја и Храноја, Драгоша, Дражоја и Милка, а понајвише Петра званог Анђео. Срећа у несрећи је што је Данило више Пећанац (Пећки су га и звали), а мање Дечанац, па је ретко навраћао у Дечане, поготову у задње време, када се све више затварао на Магличу. Зли језици су говорили да је он, а не Дечански, одабрао место за подизање Високих Дечана. Протомајстор Георгије, држао би му страну, кад су у четири ока, а ћутао кад би се гневни архиепископ појављивао на градилишту, срећом не тако често. Најзад учинише подвиг и посветише храм Христу Спасу и Вазнесењу Господњем.

– Како то, фра Вито – питао га је у сну Доктор – и ти испаде социјалиста?

– Па радник сам некакав, мајстор још бољи. Нисам газда, од руку својих стварам и живим.

После је сањао још свега и свачега, док се није пробудио и наредио својој дружини да се пре зоре крене према манастиру и ако су се неки синоћ запили дочекујући „навече“ Ђурђевдана. Сада је нервозан и несигуран у успех свога подвига. Очигледно да још није револуционарно сазрело, да је народ заостао и уплашен, понајвише задојен националним заносом и Косовским митом. Размишљао је: ако се овде буде дизала револуција то морају чинити Арбанаси. Њима је у интересу да се сруши ова држава. Није њихова. Зато ће је ласније рушити. Како у Русији није ишло са руским сељаком, тако ће и овде бити тешко са Србима.

Црноризац приђе замишљеној силуети у мраку. Равнодушно је примљено присуство монаха Георгија, који се први огласи:

- Каква је разлика између оних који сада скрнаве испосницу краља Стефана Дечанског и тебе који му скрнавиш храм и починак?

Без воље и снаге да се надмудрује са овим задртим монахом, који још од јутрос иде за њиме и стално му нешто пребацује, Доктор покуша да прећути, кад већ нема снаге да га отера. Овај монах у њему изазива помешана осећања. У једном тренутку добије неописиву жељу да му саспе цео шаржер из маусера у груди, а већ, следећег трена жели да се са њим разговара, да га слуша, да га гледа радознало. Помислио је, у току дана, да би све било лакше када би успео да разуме људе попут монаха Георгија. Збуњује га вера таквих људи и спремност да је бране и да се за њу жртвују. Не прихватају његове аргументе о једнакости. Они не желе да буду једнаки. Они желе да служе сматрајући то наградом.

– Тамо су у давна времена преписиване књиге а сада се по њима унеређују твоји истомишљеници.

– Какве везе ја имам са њима? – најзад се огласи и Доктор.

– Тај твој комунизам некако сличи циљевима српских душмана, па и оних тамо горе што ноћивају по светим испосницама. Оне цеви окренуте према теби, са друге стране зида што су, колико јуче, а и сутра ће, пуцати на оне из шуме, и они на њих. Пуцале би и данас, но си их ти прекинуо и омео. Чини се Докторе да тај твој комунизам и качаци имају исте циљеве, чим имају исте непријатеље.

– Нема то везе једно са другим, и ти то попе одлично знаш. У социјалистичкој републици неће бити нације, ни вере, ни таквих као што си ти – рече Доктор инсистирајући на ономе „попе“, мада знајући да је то погрешно и увредљиво обраћање једном монаху.

– Мислиш, неће бити српске нације, православне вере и српских монаха?!

– Неће бити уопште! Сви ће бити једнаки у правима и обавезама. Радиће се колико се може а узимати колико се треба.

– Чим данас нисмо једнаки у спознаји ко нам је непријатељ, чини се да ни тада, у том твом комунизму неће бити једнакости.

– Непријатељ је класни. Нема то везе ко је данас иза које цеви а ко испред исте.

 – Још нисмо успоставили државу а ти је већ рушиш, и то барабар са Арнаутима. То није добро. Од оних из Јуничких и Стреочких планина то се и дало очекивати. Од тебе и теби сличних: не, па макар били и комунци. Ти си још приде и државни чиновник. Рушиш државу која те 'лебом храни.

– Време је револуционарно. Боље је срушити сада, него кад ојача. У сваком случају: лакше је. Нису наши највећи непријатељи они што се крију по планинама и нападају на нас, већ српска круна и буржоазија која је подржава. Они и јесу горе због тога. Када се успостави равноправно друштво: они више неће бити у шуми него ће ту нову државу осећати као своју и градиће је заједно са нама.


Бекство од бекства - повратак у туђе!






Бежећи, опет, сад од ружних речи, унук градитеља камене куће, направио је каравелу са три јарбола, дугачку четрдесетидваметра, и отиснуо се у нови свет. Пловећи преко велике воде однео је успут тужну вест јегуљама у мору и надао се да у новом свету, макар на почетку, неће имати проблема са ружним речима, јер ништа неће разумети а они га неће схватати. Наравно, то је било само делимично истинито. Јер кад је пристиг'о и укотвио брод на самом ушћу велике реке, тражећи домороце да са њима размени шарену бижутерију за злато, уместо њих тамо је на обали затекао углавном људе из старог света који су са собом понели и све ружне речи које су имали. То га је у потпуности збунило. Пошто каравела није била наоружана, није могао да са мора бомбардује град пред којим се нашао и ако је то силно желео. Уместо тога, предао се и био продат у робље, да одради цену која је за њега плаћена, на плантажама памука.
Пацови су се кретали шинама уместо возова, равнодушност на туђе муке била је доминантна религија којој унук градитеља није хтео да се крсти али је морао да јој се клања. Бескорисни низови робе, кутија, флашица, ђинђува, огледалаца, разног шаренила, кип слободе, зграде високе до содоме и гоморе, улице које се не додирују већ се само укрштају у бесмислу, примамљиво смеће у разнобојним кесама...
Деда градитељ једно јутро пред само буђење рече:
- Бежи одавде, видиш да су им куће од гипса, шперплоче и картона, у најбољем случају од челика, гвојза и стаклета. Нигде камена!!! Шта ћеш ту? Иди својој кући, он је твоја и кад гори. Овде неће бит' твоја ни кад је префарбаш и окадиш.
- Дошао сам да видим сунце са неке друге стране света и сачекам да порасте трешња коју сам засадио пре него сам кренуо – рече унук лирски разигран пред отрежњујуће буђење које неће имати везе са лириком.
- Да простиш, не јеђи гомна - одбруси му деда, и настави - На ту твоју глупост други деда ти поручује: да није битно сунце већ звезда северњача и још те замолио да му пошаљеш мало дувана, сад пошто си успео у животу.
- Видећу – не доврши унук а сат зазвони да га упозори да није човек већ роб, чим га бичбудилник буди а не петао којег може појести кад му се прохте, или још боље: да се буди сам од себе.
Дуван је, сутрадан, однео из вирџиније у цркву на острву, рачунајући да ће тако најбрже стићи из новог света, на други свет. Међутим, он је грешком послат у јерменију, неком мученику што је страдао још пре много година, у време неког од геноцида, на тај начин што је разапет на крст морао да гледа како у подножју крста силују његову ћерку, и то исти они што нису бестидно гледали његову прабабу јер им се гадила од порођаја неверничког копилета. Јерменин се редно захвалио, још како, пријатно се изненадио јер није имао живих потомака који би се бринули о његовом мртвом имену, а свештеник се јадао да црква још не може да се навикне на нове власнике, па већину молитви и поклона прослеђује на стару адресу. Атресу, што би рекла баба унука градитеља камене куће.
...разнобојне кокарде и заставице, блех музика белих труба и црних трубача, нечујни аутобуси на гас који воде у ништа одакле треба створити нешто, комшије у згради преко пута које се наизменично испред прозора туку или јебу, незахвална деришта која презиру своје родитеље, гледају кроз кључаоницу своје сестре и забораве на своју браћу пре него се и роде, делфини којих нема због хладне воде, јата гладних галебова што кидишу на људе који кидишу на канте у којима је смеће које кидише на град који кидише на цео свет...
Схватио је унук градитеља кућа да је дошао у земљу смећа и индијанаца, само ових других више није било ни од корова. Држали су га за руса из сибира, што му је пријало, али га нису поштовали јер тамо нико никога не поштује, само се мање или више плаше једни од других. Што је на гробљу постојбине била част, у новом свету је било понижење. Били су сити, понижени и уплашени, ти људи новог света, дочим, деда и деда су били само мртви али нису били будале па им то није сметало да један и даље гради а да други пуши ко смук.
Унук градитељев увиде: ружне речи се изговоре и испаре, а безнађе човека новог света је темељ његовог постојања. Ужелео се ружне увредуше и глупости људи од којих је побегао, најзад, тамо му је и нови дом, кућа која је имала нешто камена у себи, не колико би требало али ипак довољно да се осети домом, било је и змија, додуше више по карактеру а мање по морфологији, али ко те пита на ову кризу. Змија или човек, важно је да палаца језиком? Уместо крволочних пастрмки, око нове куће су доминирале приглупе сомчине и доброћудни шарани, који су из воде излазили само упецани или умрежени. Зато је решио да остави ружичасти сомот обавијен око великих латино гузица, беле јеврејске капице које су му свакога петка уручивале чек безнађа који је био довољан да се стекне утисак да је можда боље бити човек него животиња и да се треба одлагати дан цркавања које ће бити ослобођење од таквог живота.
Решио је да остави све те миле идиоте које је тамо упознао и који су већ тада сасвим солидно баратали даљинским управљачима и телефонима без жице, и већ су скоро без грешке умели да потрефе млазом пишаће у клозетску шољу, и знали су да пронађу фрижидер у стану без ичије помоћи, неки су се чак сећали и места где су им сахрањени дедови и бабе, мада родитељима већ неко време нису послали ни сувог долара сматрајући да родитељи треба да брину о својој деци а не супротно, док су са друге стране својој деци говорили да треба да почну што пре са рмбањем јер је такав обичај новог света – све су то знали!!! – само нису знали да објасне шта они раде ту и што сваке вечери, кад легну у постељу и остану сами са собом, сањају и маштају о гладним годинама као о најлепшем делу њиховог промашеног живота?!
Решио је, унук власник куће коју је саградио деда градитељ, да напусти програме локалних телевизија, проклете викенде који те бацају у неизлечиву депресију јер те сваког шестог дана подсете да си могао бити човек а остао си шимпанза који има кредитну картицу. Решио је да све то напусти и да се врати у нови дом, код ружно изговорене речи и лоше намере која га је тамо чекала.
- Уради то – укључила се у кампању и баба – врати се у свој језик, да макар ко човек разумеш ружну реч, како би мог'о правилно и граматички да је упишеш у књигу.
Чим се вратио – покајао се. Ружна реч којој се толико надао није га чекала уместо добродошлице. Забављени својом муком, људи у новом месту заборавили су да му је припреме. После су се извињавали, обећавали да ће надокнадити, обећавали попуст на количину и квалитет ружноће речи какве нема нигде на белом свету.
- Из других земаља овде дођу да буду увређени, толико је наша ружна реч квалитетна. Дођу да чују ружну реч о себи људи којима је то последња жеља, коју тамо код њих не могу чути јер су се отуђили међусобом – рече му представник власти који је дошао да га обавести како је управо изгубио право гласа на локалним изборима јер су његовог деду тамо у завичају покушали да убију и ако је мртав више до тридесет година.
- Европски стандард је да се деда убија макар једном у тридесет година, поготово ако је за живота, и после њега, градио камене куће. За сваки случај. Кад су већ његове куће свуда около, да се макар он не повампири.

субота, 26. јануар 2019.

Исповест

*
                                                         


Проклет
од људи одбачен!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам убио, прељубио
ни украо, ни сведочио
Нисам туђе пожелео
оца и матер
уз почасти сахранио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам лагао, ни туђом легао
нисам палио, ни жарио
Издао никад
жртвовао свакад!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Нисам завидео, нити свевидео
давао сам капом
Поклањао шаком
клањао се сваком!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Никога нисам увредио, нити повредио
гладнога сам нахранио
Жеднога напојио
рањенога превио
Губавога загрлио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Имена Божијег нисам
улудо изговарао
Нити сам се
туђим идолима молио
Свећу сам палио
искрено жалио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Саборца нисам оставио
у јуришу бив'о сам први
За земљу крв сам пролио
и орден нисам добио!

Опрости Оче
грешио сам
много сам грешио!

Огрешио сам се разликом
нисам исти као они
Којима увек опрашташ
значи: грешан сам!

Опрости Оче
Грешан сам!

Нисам исти
другчи сам изнимком
Јер ако су сви ови
у овоме храму чисти
И непорочни
прљав сам грехом
И у вери порочан!

Грешан сам Оче
Јер живим у времену
Погрешноме
Људима окружен безгрешним!

Проклетих
а од света цењених!

*Опрема текста: Уље на платну - аутор Горан Пешић

недеља, 20. јануар 2019.

БАБЕ И ДЕДЕ



                   
                                                  Јована и Данило Ђурић                                                                                                             ЧИТАЈ       :      ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ КЛИКОМ ОВДЕ!!!
        
        Баба је обећала да ће ме једном водити у Конџељ и Ђунис, као и у њено родно Мађаре, да видим где је рођена, где су живели њени родитељи, где су се родили она, њена браћа и сестре. Да пробамо да нађемо место где је стајала кућа, негде код насипа неког, близу цркве. Никада не одосмо. Ја сам касније увек то планирао, да у њезино и моје име обавим ту посету али нисам. Нашто? Шта да кажем људима: „Одавде је моја баба и она је ваша рођака“. Какво је време дошло, био би им сумњив. Кога данас брига за претке и изгубљене рођаке? 


Ипак, мене је занимала жалосна судбина моје бабе. Јована је рођена у селу Мађаре, засеок Црна Чука, општина Прокупље, 1903. године у породици Недељка и Живане Костић. Кад је била девојчица од 11 година Србију и њену породицу је задесила страшна катастрофа. Пола фамилије: отац, мајка, братанци и три брата су јој страдали од 1914. до 1918. Брат Никола је погинуо на Солунском фронту 1917. године, имао је двоје деце, оба детета су умрла од тифуса. Брат Радоје је нестао без трага у Првом светском рату, неожењен, имао девојку у оближњем Озримцу. Брат Милентије је рањен у Топличком устанку, Бугари га заробили и живог запалили у амбару, био је неожењен. Сестра Крстана је умрла са три године. Мајка Живана и отац Недељко су умрли од тифуса у Првом светском рату. Мајка је добила тифус у Скопљу где је посетила неког од породице у тамошњој војној болници али сам заборавио кога. Заборавио сам и како је успела да стигне до тамо иако ми је баба све то испричала. Већини се и гроб није знао. Породична епопеја бабине породице (можда је прикладнија реч: трагедија) везана је за Први светски рат и Топлички устанак унутар истог. Скоро све што је могла да изгуби: изгубила је. Родитеље, браћу, кућу, завичај. И, то у доба, када се девојчила и корачала ка пунолетству. Тифус, Аустријанци, Бугари, и ко још не, уништили су једну велику и складну породицу. То је била удружена банда која је кидисала на Србију. Нити је прва, нити једина банда која се удруживала против нас.
                                                     Данило Ђурић
Онда су после рата дошли у Метохију, то што је остало од породице: четири брата и она, да потраже бољи живот. Никодин, Богдан, Младен и Ратко стигли су у Исток, преко Жакова. Костићи су од Фундука. Одатле су некада и отишли у Топлички крај. Врло брзо су стали на ноге и обогатили се. Бавили су се углавном трговином вођени вештом руком најстаријег брата Никодина. Јовану су удомили у Ђурића кућу удавши је за Данила, 1921. године. Деда је био радан и поштен. И, из богате куће. Био је то дуговечан и берићетан брак. И успешан - по аршинима времена и подневља. Баба није волела Метохију. Не знам због чега више: тамошњих Срба или тамошњих Шиптара?! Говорила је: „Није ово Србија, Србија је тамо код мене“. Да се она питала давно би смо ми као породица заждили одатле. За много шта се питала (скоро за све у домаћинству) само за то не. Не би смела ни да помене пред дедом да одемо негде ван вароши.
Костићи су остали без ичега у априлу месецу 1941. године. Да не понављам шта је и како било и ко их је попљачкао и попалио. Једва су живе главе извукли. Ратко се као школован и млад човек прикључио комунистичком покрету и борби против окупатора. На почетку рата су га ухапсили четници Косте Миловановића Пећанца и извели пред стрељачки вод. У задњем тренутку је преживео захваљујући покојном брату Милентију који је у Топличком устанку био саборац Косте Пећанца и у чије име му је Пећанац поклонио живот. После рата је радио као високи поштански службеник, умро је у Нишу 1993. године. Младен се 1941. године задесио у Београду, на погрешном месту и у погрешно време, ухапшен је и интерниран у логор Дахау где је дочекао крај рата. Није се више враћао у Србију. Остатак живота провео је у Енглеској где је и сахрањен седамдесетих година. Тамо је добио кћер којој је породица касније изгубила сваки траг. Богдан је живео и умро у Истоку, часно и поштено стварајући исто такву породицу. Никодин је ослобођење дочекао у Косовској Митровици одакле се упутио у Београд  где је живео до краја живота као угледан човек.
Баба је била једна од ретких жена у Истоку која је знала да прави сапун од свињске коже и соде. Тај сапун је био тражен на далеко а ја се сећам да сам га као пубертетлија користио и да нисам имао проблема са акнма, нити перут у коси.
Читала је књиге  и новине до краја живота и свакодневно.
Баба је умрла 1992. године и сахрањена је у Истоку.
*

Из романа Време злих пастрмки:
- Ништа!!! Под милим богом ништа!!! – викну жена од градитеља камене куће, такорећ у даљем тексту често називана баба створитељ или ствараоц.
Њој је одговарало да се књиге мотају по кући, јер је много и једино она у породици читала, а поготову јој је одговарала испољена деструктивност и агресивност књига у жељи да отерају укућане, раселе кућу и кад се папир добро исуши, давајући пламену снагу својим садржајем и папирусом, изгоре заједно са грађевином коју је она, баба, толико мрзела, мање због ње саме а више због оног ко ју је градио: деде. И додала је:
- То вам је једино вредно по чему ће вас памтити: књиге!!! – беше неумољива.
- А камена кућа?! – увредио се деда и љути прозборио, толико љуто да се и смук испод патоса следио.
- Неће остати ни камен на камену, од ње – рече баба злобно и мирним пророчанским гласом.
- Онда неће бити ни књига! – примети задовољно снаха градитељева и прекорно погледа мужа.
Испод патоса се чуло:
- Неће бити ни мене – али су се сви претварали да то нису чули, по претходном договору, јашта, одлучили су да по овом питању игноришу смука, јер је био острашћен од оног покушаја колекционарског џепног речника да му заузме јазбину. Само климнуше главом и намигнуше једни другима, несвесни да их смук гледа кроз рупу на поду.
- Неће бити нити књига!!! – викну деда још љуће, из свег гласа и унесе се баби у лице.
- Ни мене! – опет се чуло испод патоса.
- Биће књига – рече баба смирено и неуплашено, што толико збуни деду, да се повуче, седе на столицу и спусти своје огромне шаке на колена. Баба, његова жена србијанка, настави:
- Биће књига, дете се зближило са њима, већ их има у себи, ово што ће изгорети су само земни остаци, њихов дух он носи у својој души – и показа на унука од градитеља камене куће.
- Молим те мајко, није време за патетику и филозофирање – рече син њен и отац његов.

- Ти куш, нико те ништа није питао! Не било ти наручиват' плави ормар са стаклима. Мислиш да ја још тада нисам знала због чега је он донешен у кућу и чему то води – рече баба сину и подгреја му сарму у виновој лози од јуче, што овога забави о јаду, неко време.
              
                                                                                 Јована - Вана Ђурић
*
И деда Данило је имао чудан животни пут. Родио се као посмр'че, два месеца после очеве погибије, 1902. године од оца Милоја и мајке Неде. Годину рођења треба узети са резервом јер се неке чињенице не поклапају али ја ћу се држати онога што му је писало у личној карти. Оца су му убили комшијски Срби, у неком рату породица, источкој варијанти Каполетијевих и Монтекијевих. А, трагедија је била велика. Прво су они, та комшијска породица, тражили девојку из наше куће за неког свог дилбера. Изгледа да су се деца „гледала“ пре тога. Па кад су били одбијени и понижени, они увређени из потаје убију мога прадеду. Ми им редно и како требује: вратимо. Ови, опет, нашег негде за овцама. Трајало је то, богами, неко дуже време. А, онда се ови моји притаје, Радођура (глава породице и поприличан богатун) одреши кесу, потплати шпијуне, плати егзекуторе које појача са нашим момцима, и једне вечери, после дојаве и упада у дојављену кућу, побију људe (калкулисало се после тога вазда бројем убијених) који су се скривали од освете. Онда тела искасапе у комаде и закопају негде код Извора. Без тела није било „случаја“. Али је мајка убијених момака, кажу легенде, после тога сањала место где су закопани и тако су пронађена тела. Тој жени је страдао и муж на робији. 
*
Из романа Време злих пастрмки:

Отац градитеља куће од камена убијен је мимо своје воље, у то нема никакве сумње. Да се он шта питао, никада не би пристао да буде убијен, ни по коју цену. Јер, управо се тада, непосредно пред смрт, премишљао шта га чека у животу, правио је планове да и сам сазида кућу, додуше једну, али га је сан преварио и све је отишло у неповрат преко његовог врата. Бол га је пробудио, додуше: само на кратко. Док му је секира пресуђивала за непочињено недело, јер недела није ни било а најмање непочињених, било је само људског неспоразума и накарадних обичаја времена у којем се све збило, отац градитеља камене куле, није помислио на нерођено дете. Реално, за то није ни имао времена. Само је посмислио: шта ме снађе и издахнуо. Последње што је видео, лежећи и смрскане главе, јесте како пас кидише на неког одрпанка са секиром а овај бежи према шуми. Остало што је видео и чуо, о чему је размишљао и говорио, догодило се већ на оном свету, у загробном животу, мада се чини да је правилније рећи: у гробном животу.
                                                                     Гроб убијеног Милоја (ауторов прадеда)
*
Чувена „Источка афера“ потресла је околину и чула се до Стамбола. Радођура је ухапшен, али то у турско доба није значило ништа за онога ко је имао пуно злата и политичких веза. Чак је цео догађај био предмет преписке између Конзулата Србије у Приштини (Спалајковић), истог у Цариграду (Симић) Председника Владе (Пашић), руског конзула (Орлова), Митрополита Рашко-призренскога (Нићифора) и власти у Стамболу. Из Цариграда, а од тамошњег посланства, стиже депеша у којој између осталог пише: „Први од тих сукоба десио се крајем Новембра пр. год. у селу Истоку (Пећској нахији) између тамошњих српских породица... о њему Ви имате извештај од Приштинског Консулата... ППН1050... и из тих извештаја Ви ћете најбоље моћи видети какве је злокобне последице тај сукоб имао за обе завађене куће и по цео Исток...“. А Приштински конзулат Србије пише у Цариград тамошњем конзулату „да се подејствује код турске владе, да се у случају оптуженог Радоја Ђурић и осталих, помилују још пре почетка суђења и ослободе затвора... за разлог својој молби Консулат наводи да би се осудом Радоја Ђурић и његовог друштва упропастиле многе српске породице у селу Истоку, што би била огромна штета за нас...“. И Милан Ракић, тада конзуларни чиновник у Приштини, пише свом пријатељу Јовановићу о томе: „Ево вам још једног примера како се представљају ствари: Арсу Ђурића, из Истока, убила је Вујка из Истока, јер је он, пре неколико месеци, у друштву са Радојем из Истока побио сву мушку чељад, мужа, браћу, децу. Имају акта у Министарству. То консул зна врло добро, па опет видите шта је учинио у данашњем извештају о том убиству“.
Ствар се заташкала парама и националним интересима а мржња временом. Један од предака је убрзо после тога однео је једне ноћи сво породично злато и благо, којег је кажу било поприлично, и закопао на само њему знано место код Извора. Најгоре у свему је што је потом и сам заборавио где је злато сакрио. Убрзо је и умро. Породица је безуспешно трагала за благом које никада није нашла. До данашњих дана би сумњали, кад коме крене боље у породици (широј), да можда није негде ишчачкао и ископао Ђурића благо. Мит о његовим (и: нашим) закопаним дукатима и данас живи а од његовог настајања до данас немали је број оних који су ноћу копали по брдима око Извора и трговали разним мапама.
                                                   Данило Ђурић
Деда Данило је за свог најбољег пријатеља, касније кад је већ био зрео човек, сматрао Петра, који је управо потицао из породице са којом смо се клали и убијали. По томе се види колики је деда био човек.
Када је био млад, деда је киднапован и одведен у Албанију. Тражен је и плаћен откуп за њега. Ко га је киднаповао? – може само да се претпоставља. Јован Цвијић у свом делу ''Балканско полуострво'', на страни 139, пише: ''Најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе и уцењују их; Вероватно је потказан (типован) од комшија, јер није баш случајно отето дете горе у планини и то из богате породице. Говорио је, касније, кад би се присетио тога, да су тамо добро поступали са њим. Али, није много волео да прича о томе. Као ни о свом сусрету са мечком, много година касније. (У ствари, деда није волео да прича ни о чему). Његова мајка је сво време трајања кризе око отмице провела седећи на столици са повезом преко очију скоро без хране и воде. Тражени новац је плаћен а деда здраво враћен. Пошто је остао јединац, због преране смрти свога оца, наследио је поприлично имање. 
*
Из романа Време злих пастрмки:
Унук је, наравно, очекивао додатна објашњења али њих није било и ако је сан потрајао а деда видно расположен за причу говорио о томе како је као дечак био отет и како су морали за њега платити једну целу ногу тежине забитовог коња златних лира. Отели га зли арбанаси, не зна се по чијем типовању, држали га тридесетичетиридана у неким катунима, где се играо са децом и пио млека и где га је једна нероткиња гркиња, отета ко зна кад, молила да је посвоји и за мајку призна, како не би морала сваке вечери да слуша како њен муж отимач облеже другу и млађу жену. Деда није пристао, чекао је да се плати откуп, па да се врати својој мајци јер му је поручено да од онога дана кад је отет она седи на сред собе са марамом преко очију и ништа не једе, само по мало воде пије. И заиста, кад се пребројаше турске лире и дечака преко проклетија вратише кући, он затече мајку како се на сред собе марамом затворених очију клати лево десно у неком трагичном и хипнотичном ритму. Питала га је из мрака пре него се огласио:
- Јеси ли видео оца?
- Био сам отет а не убијен, мајко – рече нестрпљиво деда јер су напољу чекала деца да им прича како је било на путовању.
- Исто је то сине, зар твој отац није отет мени?!
- Што не скинеш мараму са очију и прогледаш, ево, вратио сам се, нема више потребе за тим? – питао је градитељ мајку.

- Све се надам да ће се и он вратити, кад су се већ овце вратиле онога дана.
*
                                              Данило Ђурић (први слева)
(Небојша Стамболија,''Извештај о стању у Косовској Митровици и околини априла1944.'':Војни гарнизон у КМ је један од јачих на подручју Треће армијске области. Пре рата у њему је био смештен 24. пешадијски пук Ибарске дивизије, а постојала је и Команда војног округа која је била надлежна за срезове косовско-митровачки, дренички, источки, пећки, дежевски, штавички и рожајски. У КМ је још постојало артиљеријско складиште и ваздухопловна база. Почетак рата је Ибарску дивизију (коју су сачињавали обвезници из горе поменутих срезова) затекао у близини Скопља.).Ту је био и мој деда Данило.
У време почетка Другог светског рата и окупације деда је био мобилисан и био стациониран у Косовској Митровици. Баба је отишла у Митровицу да га посети па су заједно отишли да се сликају. Та нам је слика данас драга успомена. Кад стигоше Немци деда бива ухапшен и интерниран у Скопље али је некако успео да утекне са неким Шиптаром који му је спасио главу док су се враћали кроз Дреницу. Средином војне је утекао у Топлицу и ту је сачекао крај рата радећи код неког кројача као шегрт. Никада нам није говорио како је успео да побегне од војске и поновне мобилизације али је дуго времена после рата крио на тавану неке одевне предмете, једну сабљу и папире. Никада нам није ни сашио ништа, тако да је и прича о шегртовању остала непроверена и морали смо да му верујемо на реч. 
Комунисти га нису много малтретирали кад се вратио. Нису, како су знали друге да малтретирају. Али су му узели виноград и „кулачки вишак“ хектара најбоље земље. Од тада, до своје смрти, посветио се земљорадњи и окућници строго гледајући своја посла. Био је цењен у заједници као човек до чије се речи држало али је он био веома шкрт на речима. Оставио је иза себе неколико кућа и плацева на најбољим местима у граду. Када је одведен у скопску болницу одбио је да се оперише иако је имао реалних изгледа да се извуче. Није хтео да „га режу“. Деда је отишао тихо, баш онако како је и живео.
                                          Данило Ђурић (први слева)
Једном се срео са мечком, лицем у лице, док се враћао са планине терајући натоварено магаре дрвима. Причао је да је избила иза неке окуке право пред магаре. Деда је био свега метар-два иза. Само се спустио на камен и рекао јој: Иди ти својим путем, а ја ћу: својим. Мечка је поћутала двадесетак секунди, окренула се и отишла својим путем. Чини се, причали су људи, да је од тада постао још затворенији у себе - и онако већ затворен.
*
Из романа Време злих пастрмки:
Какви, такви, какви су били, ипак, деда их је волео. Морао је. Заклео се још као беба, кад је сам остао без оца, кад је смук кидисао на бешику, кад га је онај турчин даривао лажним новцем, кад је био краден, отет па враћен, кад је ћутао, кад је са мечком разговарао, кад је од смрти утекао тако што га је неки иноверник и разнијезичник од арбанаса спасио – заклео се да потомке мора волети јер нема друге и нема ко други.
- Чујем, ипак, да ни ти ниси без немуштих моћи. Веле да си са мечком причао – прекиде га у мислима загробни комшија, у намери да промени тему и врати се на свој терен интересовања и истраживања, баш је писао главу о могућностима људи да разговарају и са другим животињама осим са змијама.
- Није била мечка већ медвед, и нисмо разговарали него сам ја говорио а он је слушао – рече деда градитељ и показа у траговима некадашње шкртарење у речима.
- Шта си му рек'о?
- Иди ти својим а ја ћу својим путем.
- И?
- Послуша ме зверка.

Из другог гроба се чуло шкрипање пера о хартију.
*
Био је цењен у породици и у месту. Ретко је интервенисао али кад је одлучио нешто да уради мало му је ко приговарао. Тада би се показала његова прека нарав. Једном је једног рођака ошамарио пред стотину људи, терајући га да оде кући а не да се коцка. Овај не само да се није бунио већ је пожурио да не добије још. Говорио је после тај рођак: Добро је кад ме не довати са мачугом Други пут је, код другог рођака, чији је пас био много опасан и нападао комшилук, људи нису могли да убеде тог човека да склони пса па су молили деду да помогне а он је учинио следеће: деда је на поводац повео свог пса, отишао у двориште рођака и убио његовог пса, на његово место везао је свог. Да је било ко други то учинио тај човек би га сигурно убио. Деди није рекао ништа: био је љут неко време али је ћутао.
Деда Данило је марви (стоци) увек издавао команде на немачком („цурик“, „zuruk) а псовао је (мада ретко и опет највише ту марву) искључиво на шиптарском, шаљивџије кажу: да га баба не би разумела. Користио је доста турцизама кад оће неког да нагрди или да покаже лоше стање нечега (кијамет, фукара, кисмет, батал, тангал), као и цео тај крај, а српски је користио у нормалном разговору а пошто је мало причао ништа више од горе поменутих језика.
Деда је, за живота, волео да сакупља разну гвожђурију. Све што је било од метала чинило му се као нешто што ће једнога дана затребати. Вероватно је таквих материјала фалило у његовом детињству и младости, па је он понео у себи: ту потребу. Направио је једну оставу, шупу од дрвета, у којој је држао алат и која му је служила као радионица. У тој бараци је деда чувао свој стари и нови алат, разни прибор и опрему, пољопривредна помагала. Али је временом ту почео слаже и набацује и сво оно гвожђе које је налазио и скупљао где год би стигао. Мало по мало, попуњавала се та шупа, гвожђа је бивало све више и више: делови од запрега и аутомобила, прстени од буради и каца, фелне, блокови мотора, разне шипке, штангле, поломљени пајсери, искривљене ћускије, шрафови, ексери, лонци, чивије, оштећени алат, разне жице, сајле, осовине, амортизери, канте, исечена бурад, саобраћајни знаци и хиљаде других разних ситница од разних метала и легура за које се поуздано није могло рећи: шта су и до чега су. Временом, више није могло да се уђе у ту брвнару и једино је деда могао тамо да се снађе. Није волео да му се, ми: деца, вртимо око те оставе па је неко време испред шупе држао везаног пса. За све то је претпоставио да ће некада ваљати, и он је врло често знао да искористи по неки комад из своје колекције за који се чинило да је потпуно непотребан. 
                                            Порушени споменици Јоване и Данила Ђурић у Истоку
Деда ми је стално говорио: „Налетећеш ти на рутав нос!!!“. И, био је потпуно у праву. Није ме мазио као баба што је, јер је схватао да сам једна најобичнија ленчуга – а то је за домаћина човека била најтежа дисквалификација.
Умро је 1981. године у Скопљу а сахрањен је у Истоку.
           
                                          Слева на десно: Станоје, Грана, Младен; седе: Јована - Ванка, Даница и Трајко
Ретко помињем бабу и деду по мајци: баба Ванку (Јовану) и деда Трајка. Мајка ми је од Пешића. Нема неког другог и већег разлога осим чињенице да нисмо живели заједно (као са овим првим), тако да је било логично да будемо мање везани. Далеко од ока - далеко и од срца. Мада није било баш тако: волели су они нас баш онолико колико је било потребно. Затим, носили смо различита презимена и нормално је било да они више пажње посвете деци својих синова.
Пешићи су од Бјелопавлића. Можда су и они од Кадића. После убиства књаза Данила, селе се према Метохији. Једни остају у Истоку, други одлазе према Клини. Светозар Стијовић у Ономастици средишњег дела Метохијског Подгора, пише: „Пешић, тринаест кућа. Дошли некада давно из Црне Горе. Заједно су у Метохију дошла два брата: један у Исток, други у Клину. Са онима у Клини се сматрају рођацима. Слава Свети Никола. Информатор Радисав Пешић“.
Деда Трајко је био добар човек. Не кажем то зато што је био мој деда већ зато што је то неоспорна чињеница. Поштено је живео и радио. Тешко се сналазио у времену у коме је егзистирао. Држао је стоку, зидао, радио имање, излазио у планину. Кажу да је знао да хвата живе змије и да разговара са њима. Људи су га звали кад би у кућама и шупама проналазили змије, углавном смукове којих је било много у мом родном крају. Деда их никада није убијао, кажу, да би се прво са њима нешто домунђавао, после би их узимао у руке и износио напоље где би их пуштао. По некад би, опет кажу, само неком смуку рецнуо крај репа тек да га распозна кад се поново сретну и да докаже људима да је то њихова домаћа змија, чуваркућа, за коју се сматрало да је има свака метохијска кућа.
*
Из романа Време злих пастрмки:
Деда један други и будући, други човек, други касније деда, јер свако мора имати најмање двојицу деда и две бабе, иначе нешто није рочно, који није градио куће и ако је био бољи мајстор грађевинар од првог деде, али није био градитељ, јер то није занимање већ титула, знао је да прича са змијама. Откуда му тај дар, осим од бога, није било могуће другачије објаснити. Велик дар који он никада није до краја искористио како је могао.  Могао је бити најмоћнији човек колико допире равница и колико досеже планина. Други би направио змијску војску па би господарио около. Не, он је био скроман човек, дете природе, па је зато и поштовао исту.
Кад би когод имао проблема са гмизавцима разних врста, а вазда их је било, такав крај био, позвали би другог деду, не зато што су поштовали змијски живот већ зато што су се плашили. Он би дошао, пришао мрачном и неприступачном ћошку где би гмаз био сатеран и онда би му се на њиховом, змијском језику, обраћао. Мало би попричали, после тога би змија плашљиво провирила и полако изашла на чистину. Тада би је други деда узимао у руке, нежно миловао и немуштим речима смиривао, поздравио би се са укућанима и однео зверку на неко сигурно место, те пуштао. Неретко би рекао онима који су га позвали:
- До вечери, овај вам се враћа – показујући на смука, док је отровнице саветовао да оду што даље јер их се људи плаше и убијају их, а шта ће им све то?!

Новац, нити било какве дарове осим цигар-дувана, други деда није узимао за услуге које је пружао. Други деда је био миран човек, благ у кући, смеран на улици, и једино није говорио са људима за које је чуо да су убили змију. Давао им је то до знања а они су га се плашили. Говорило се да може да ти пошаље змију убицу, кад год му се прохте. Елем, на позив свог пријатеља, јер је други деда дао ћерку за сина првог деде градитеља, дошао је код прикана да види шта да се ради са смуком. То је било непосредно пре договора између људи и бесмртног змаја. Чим је дошао и пришао рупи, прозборио је неколико речи на змијском стандардизованом језику и удаљио се од зида. Овог смука није више хтео да ваби, нити да са њим разговара, и ако су га молили људи, такорећ' пријатељи, такорећи род његов, јер ће унуци носити измешану крв двојице дедова, и ако, још нерођени.
*
Сећам га се као кроз маглу, био сам мали кад је умро, највише по његовим доласцима код нас да гледа телевизор. Дошао би, углавном зими, увече са фењером, седео би до касно са оцем, много је пушио али је слабо пио. Ја бих „јуришао“ на фењер, мајка га склањала од мене све до времена кад би деда кренуо кући. Тада би га упалио, светлост би се пробијала кроз његова загарављена стакла, и отишао у ноћ.
Одлазио је лети у планину, тамо напасао стоку, скупљао смок, па би се у касну јесен враћао са пуним чабрицама. Део тога би запао и нама. Има је једног љутог пса, који је био везан испод коша и звао се Леси. Деца су већ увелико ишла у школу па је неко кумовао по истоименом литералном псећем јунаку. Неки тврде да се, можда, звао: Лаки. Или је то био други пас?!
Баба Ванка га је добрано надживела али је после смрти домаћина тешко живела. Имање није могла сама да ради а слабо је имао ко да јој помогне. Сви су отишли на своје стране и живели своје животе. Онда ју је задесила болест, шлогирала се и дуго времена боловала скоро непокретна и одузетог језика. Пошто је и као здрава збрзано причала тек је после болести нисмо ништа разумели. Кад је умра, полицијски час је био на снази а на дворењу је од срчаног напада умро један рођак.
Са очевим родитељима сам се виђао сваки дан, живео сам код њих, одрастао ту на њихову очиглед. Са мајчиним родитељима сам се виђао спорадично, деда је умро кад сам био мали. Испред њихове куће, под самим прозором и до терасе, постојала је, тада већ стара, винова лоза. Слађег грожђа нисам јео у животу. Увек је рађала. Иза куће је била једна јабука, колачара, са огромним и слатким плодовима. Кад би јабуку одвојио на пола пресијавао би се шећер у њој. Са чесме је увек текла хладна вода, из штале се осећао воњ карактеристичан за сеоско домаћинство. У кући је постојала једна просторија коју смо звали „бачија“, са направљеним хладником а који је лети боље хладио од сваког тадашњег фрижидера, и са огњиштем које се ни по чему није разликовало од данашњих камина осим што је било функционално: могло је да угреје и могло је да се на њему кува, у, на менгелама закаченом, лонцу. У суседној просторији је био насложен дедин алат, бурад са ракијом, џакови са житом и брашном, воће. Обешено месо се сушило. Ту су биле и наћве, разне дрвене и бакарне посуде, каце са сиром, вреће са орасима. Нису нам дозвољавали да се туда баш много вртимо.
                                                           Трајко Пешић
Деда је волео да зида и гради, људи су тврдили да није био лош мајстор. Животни сан му је био да добије пензију: било какву и било колико, али му се тај сан није остварио. 
Његову кућу, са окућницом, сада сањам скоро свако вече. Сва путовања у Исток, у сновима, заврше се тамо. Кућу где сам рођен и где сам живео сањам веома ретко. Бабину и дедину кућу где сам проводио највише времена скоро никад. А, кућу у Пешића мали, деда Трајкову и баба Ванкину, сањам скоро свако вече.
*
Из романа Време злих пастрмки:
Тих дана су више него иначе насртали на гробље које више ни њихови потомци нису чували, па и ако је бабин гроб некако по страни одолевао све време, пронађоше га зликовци и поломише споменик. Оборише га, па газише по њему, скакајући као мајмуни, што у неку руку и јесу били, ако прихватимо дарвинову теорију еволуције. Елем, поломише јој споменик, а деда, њен супруг и зашитник, ни прстом није мрднуо да је одбрани. Није ни могао да мрдне, руку на срце, мртав је и из гроба може да устане само кроз сан других, али га то није оправдавало код бабе која га иначе и кроз живот није никада у потпуности разумела. Шта више, као да је једва дочекала да и њој поломе споменик па да има разлога да га оптужује и досађује му.
Кад су њему, одмах на почетку, срушили споменик, јер су кидисали да се прво разрачунају са добрим домаћинима, рачунајући да ће то другима бити више него довољна опомена, она, баба, није се нарочито потресла. Није се потрудила да му пружи речи утехе, сумња се због љубоморе, јер је дедин споменик био лепши и већи. Наиме, у тим крајевима нису се правиле заједничке споменице и супружници се нису заједно сахрањивали јер се сматрало да није рочно и да је срамота да мушко и женско леже једно поред другога, макар се радило и о вечном починку. Па се тако потрефило да је деда градитељ био довољно паметан те је умро мало после највећег сина наших народа и народности, у неко боље време, додуше пред сам почетак разних економских и других криза, а баба ствараоц у најгоре време, онда кад је инфлација јела све пред собом а за један споменик је требало спремити четрдесетидваџакапара и то само по курсу од осам сати ујутро.
Ипак, деда је био свестан и признавао је да је бабин споменик прилично лошијег квалитета и био је веома љут на своје потомке. Он није разумео те проблеме око инфлације, најзад, што би се њега то тицало, он потомцима није остављао безвредне папире већ куће од камена, њиве од земље и ливаде од траве. Ако су и појели овце и подавили краве, а оно, могло је да падне макар једно њивче за бабин споменик.
- Лако су га сломили, лош је камен – јадао се пријатељу, гласније говорећи у нади да ће га чути баба и да ће некако изгладити љутњу.
- Лоши су људи а камен је сасвим солидан, можда је по квалитету на граници али естетски ми се свиђа – сад је и други деда стао на страну прикана и покушавао да одобровољи прију, пеглајући кикс који је тек требало да направи и којег још није био свестан.
- То што си рекао је опште место и као сва таква места: жива истина. Али, што је најгоре, то уопште нису били људи, углавном су деца ломила, неки још ни за школу нису стасали. Бринуо сам се да некоме камен не падне на главу па да га убије. Да постанемо убице ни криви ни дужни и већ мртви.
Други деда се на ове речи прекрсти. Зашкрипаше кости, и деца која су управо ломила споменик од друге бабе и жене другога деде који се управо крстио, од шкрипе која се зачу због зарђалих костију које се давно нису крстиле разбежаше се на све стране. Учини прикан прикану медвеђу услугу. Мало подаље, из створитељкиног гроба чуле су се речи прекора:
- Видиш да може, кад се 'оће и сме!

Из градитељевог гроба се зачу масна псовка али се није знало коме је тачно упућена. Нико није имао воље ни да проверава, па тишина покри гробље и ушушка га за починак и мало мира, док се зла деца не врате да се играју ломећи. 

                                               Трајко Пешић, први сдесна

                                                    Срушен споменик Јоване и Трајка Пешић у Истоку