КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 21. фебруар 2013.

О ИЗДАЈИ



О ИЗДАЈИ

Парафразираћу прво перо српског новинарства Предрага Милојевића (из његовог текста о бившем британском премијеру Рамзеју Мекдоналду) па ћу рећи: Они који раде против свога народа бивају одгурнути од тог народа као Јуде али и они за чији рачун раде примају их к' себи исто као Јуде.

Не може народ бити колективно добар или лош. Народ може бити твој, у супротном си ти ничији. Појединачно се може говорити о добру и злу. Држава се, међутим, као највећа тековина једнога народа мора чувати по сваку цену. По сваку цену!!!

Тако је то, враћам се на прве мисли, чак и када издате оправдано и из добрих намера – и даље сте издајица. Свој народ не смете поистоветити са злом, већ, и када то зло увидите, само својим добром га требате исправљати. Личним примером и личном жртвом а не издајом. Никада не стати на страну непријатеља свога народа, чак и ако су у праву, но мењати свој  народ на боље, изнутра.

Међутим, док за пређашње поставке и мисли има макар метафизичких дилема, за оне који узимају новац да би радили  против свога народа не постоји никаквог оправдања.

Недавно сам чуо дилему, а у вези некаквих спискова који су обелодањени а тичу се организација и појединаца који узимају новац од страних служби, а која гласи: „И, шта, сада мене неко треба да премлати на улици само зато што узимам новац из иностранства?!“. Па наравно, свако ко узима новац од страних земаља  а да би радио против свога народа треба да буде премлаћен на улици! Кад већ држава не ради своје и не хапси их. Ипак, претерао сам: батине нису цивилизацијски чин. Не бих волео да неко добија батине на улици, у мојој земљи, ма колико био крив. Можда тек да падне које шишање, као што се радило у целој Европи, пре извесног времена, са свима онима који су се курвали са окупатором и непријатељом.

Ајде да узмемо за тачну тезу да смо изгубили све ратове у последње време. Али, шта то доказује? Ништа!!! То што смо изгубили ратове не значи да нисмо у праву и да се нисмо борили за праведну ствар.

Значи ли то да су само победници, и они који су јачи од нас, у праву?! Те зато треба да дамо своју земљу, да је продамо, да је олајавамо додворавајући се јачему и признајући да је у праву што нас је тукао, а, и за све остало. Зар само зато што нам победници суде ми морамо прихватити истину?!

Обашка, што нисмо изгубили све ратове. Али, нама спочитавају да смо кривци и кад победимо, и кад изгубимо, и по мени то не држи воду. Макар ћу да сумњам.

Морал и право нису увек на страни јачега. У ствари: најчешће нису! Треба прихватити неминовност пораза али никада се не мирити са њиме, никада не треба непријатељу признати да је у праву само зарад чињенице да је јачи и да је победио. У овим чињеницама се руше лажљиви темељи моралних дилема оних који раде за непријатеља. Они, дакле, нису у праву никако, и оно што нам пласирају као отрежњујуће истине су,  у ствари, само пропаганда једне од стране у сукобу, у овом случају: друге, непријатељске стране.

Курцио Малапарте у роману Кожа на једном месту пише:

„Не волим да гледам до које мере човек може да се спусти да би живео. Више сам волео рат од ''куге'', која нас је после ослобођења све упрљала, покварила, понизила, све људе,жене, децу. Пре ослобођења смо се борили и патили да не бисмо умрли. Сада смо се борили да би смо живели. Постоји велика разлика између борбе да се не умре и борбе да се живи. Људи који се боре да не умру задржавају своје достојанство, бране га љубоморно, сви, људи, жене, деца, грозном упорношћу. Људи нису повијали кичму. Бежали су у планине, у шуме, живели су у пећинама, борили се као вуци против завојевача. Борили су се да не умру. Била је то племенита борба, часна, поштена. Жене нису бацале своје тело на црну берзу, да би себи купиле руменила за усне, свилене чарапе или хлеб. Гладовале су, али се нису продавале. Нису продавале своје људе непријатељу. Више су волеле да виде своје синове како умиру од глади неголи да се продају, неголи да продају своје људе. Само су се проституке продавале непријатељу. Народи Европе, пре ослобођења, патили су с' изванредним достојанством. Борили су се уздигнута чела. Борили су се да не умру. И људи када се боре да не умру хватају се снагом очајања за све оно што сачињава живи део, бесмртни део људског живота, најплеменитији и најчистији састојак живота: достојанство, понос, слободу сопствене савести. Боре се да би спасили сопствену душу.

Али после ослобођења људи су морали да се боре да би живели. Понижавајућа је ствар, ужасна, то је просто срамна нужност борити се да би се живело. Само да би се спасла соптвена кожа. Није то више борба противу ропства, борба за слободу, за људско достојанство, за част. То је борба против глади. То је борба за комад хлеба, за мало ватре, за неку крпу којом треба покрити своју децу, за мало сламе, на којој се треба опружити. Кад се људи боре да би живели, све, чак и празна посуда, пикавац, поморанџина кора, корица хлеба покупљена на сметлишту, осушена кост, све за њих има огромну вредност, одлучујућу. Људи су способни за сваку врсту подлости да би живели: на све гадости, на све злочине, да би живели. За комад хлеба свако од нас је спреман да прода своју жену, своје кћери, да укаља своју мајку, да прода браћу и пријатеље, да се прода другом човеку. Спреман је да се баци на колена, да с вуче по земљи, да лиже ципеле ономе ко га нахрани, да савије кичму под шибом, да обрише, смешећи се, лице испрљано пљувањем: има понизан осмех, сладак, поглед пун гладне наде, животињске, једну дивотну наду“.

Само, ови „наши“ нису гладни а опет чине све то. Српски народ је гладан а опет није учинио ништа вредно презира.

Не постоји дилема. Постоји само избор хоћеш ли се борити за нешто своје и сачувати достојанство (и, највероватније пострадати) или ћеш се продати за корито помија - али под условом да постанеш свиња (јер само свињама пристаје корито са помијама).

Малапарте је изванредно поставио своја размишљања када је „борбу“ поделио на ону да се не умре и ону да би се живело. Смрт је само једна и коначна, живота има различитих и другачије вредних. Оправдано је чинити све да би се преживело али не оправдава курварлук чињење да би се живело овако или онако.

Достојанство, слобода и понос нису кварљива роба – то су трајне вредности, уколико их неко поседује. Зар некима ништа не значи спасавање душе – властите или народне?! Чак и када издајете из узвишених побуда опет сте на крају само издајник. Кад продајете своју душу не можете ништа више вредети после тога. Неће тај коме продајете отаџбину никада ништа добро учинити за њу, кад је већ ви који сте њено чедо и чија је она мајка тако лако дадосте за златнике.

Зар се своје дете, или свој родитељ, даје другоме за новац, чак и када је непобитно доказано да су у питању лоши људи, криминалци, наркомани, алкохоличари, лопови – све то да су, опет су наши, треба им помоћи а не продати као роба ономе ко да више.

Сваки човек мора бити син свога времена. Он може досезати испред свога времена али само погледом и идејом. Време нас везује за простор и трајање. „Своје време“ подразумева и: своје бреме. Бреме времена и подневља мора да носи син истих. Бити човек свога времена значи користити да твоја епоха буде упамћена по нечему, најбоље би било, што је и најређе, по доброме.

И када не ваља, твоје време је твоје. Треба размишљати на следећи начин: можда би и твоје време било боље да си и ти сам добар и бољи. Увек има у једном времену више доброг него лошег, ако знаш да пронађеш. (У којем год да си времену тренутно, никад нећеш бити млађи и то је најважније). То наравно тражиш у себи. Своје време и своје бреме носиш и живиш у себи. Спољашњи свет је само одраз у огледалу, одраз твој, твога времена и твога бремена.

Кад продајете своју земљу, треба знати да продајете и себе. Сами себе продајете и тако то схватају они који вас купују. Не могу вас, и неће, поштовати кад су вас већ купили. Зашто би указивали пажњу и поштовање нечему што се може купити, што је плаћено и њихово. Зар се проституке поштују?!

Када се изда из идеала, ајде, то некако и може да се разуме. Може се посумњати да се то чини из неких узвишених побуда, из тежње да се учини добро, да ствари буду боље. То дакле нису проституке него радодајке.

Разумем, такође, кад неко изда из освете и беса. Учињено му је зло, немоћан је да се другачије бори, па чини оно што једино може. Освета и жеља да напакости другима јаче су од моралних стега, најчешће човек не влада собом, слеп је од мржње, и тако то. То, дакле, нису ни проституке, ни радодајке, већ осветољубавнице.

Разумем кад неко изда и због уцене. Покушава да спаси себе или породицу, од бруке или страдања, најчешће нема избора, само најачи могу то да прогурају. Не оправдавам али разумем. Ниси радодајка али мораш кад год траже.

Има, додуше, и залуталих. Из чисте глупости или неког хендикепа. Они се користе као топовско месо. А прикључили су се том послу по систему: видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу. То су оне јаднице што их прво напију па их после на редаљку, а оне се ујутро ничега не сећају.

Ипак, никако не могу да разумем или оправдам кад неко издаје због пара, то је само дно дна. То су камењарке.

Како изледа данашњи издајица Србије, и њених интереса, који то чини за новац или положај (што му дође на исто)?!

Углађен господин, неуглађена дама или симпатични јуноша. Представља себе као борца за људска права и демократију, као некога ко се суочава са мрачном прошлошћу, са злочинима, који ради на помирењу. Најчешће се ради о мушкарцима и женама, или њиховим потомцима, који су у Србији страдали после чувене Осме седнице када је Милошевић почистио дотадашње пулене смењеног руководства. Интересантно је да су ређе у питању страдалници из Титовог времена. Кад је реч о млађим нараштајима, то су углавном особе којима ништа није свето и које желе каријере преко ноћи, не питајући на који начин ће то постићи.

Даљи профил би изгледао овако: све што су могли да узму од Србије узели су (и даље узимају) – станове, дипломе, кредите, плате, дневнице, донације, хонораре... Ако су нешто у животу постигли то им је омогућила држава по којој данас немилице пљују. Већина њих је у старим временима, Титовим временима, заузимала значајне позиције (или њихови родитељи када су млађе генерације у питању). То су добро ситуирани људи, нема међу њима сиротиње и губитника, једино у духовном смислу има гологузије. Живе добро, рекох још од времена када се за један погрешно протумачен стих ишло у букагије. Међутим, још од тада се назире једна константа, једна идеологија којој су верни и данас: грме против такозваног српског национализма. Кажем „такозваног“ јер су га они најчешће проналазили где га није било, као што то чине и данас. Вокабулар: исти!!!

Почели су да узимају страни новац још од времена Милошевића. Кобојаги да се боре за демократију. Па им се усладило. Па су се навукли. Сада не могу да се скину. Њима не одговара да се било шта среди и поправи по Србији јер онда не би могли да лају, а, ако не лају онда им газде не бацају коске.

Не издају они класично, јер немају шта да издају, обзиром да им ништа није свето. Они продају. Они кевћу и опањкавају, стварају алиби онима којима је потребан. За њих су Срби увек криви за све, чак и за оно лоше што се њима самима догодило. Са друге стране, за све остале имају разумевања. Нису много паметни и то им је предност у овом случају. Обично понављају једне те исте фразе, користе се са неколико флоскула – и, то је то. У ретким сучељавањима са неистомишљеницима уместо аргумената користе етикете. Њих не интересује истина, њих интересује само редован прилив донација и дотација (како год?!).

Они се увек праве да знају више, да знају оно што други не знају, али то је само поза. Рекох, углавном се ради о ограниченим глупсонима, плаћеним протувма, који најчешће и нису свесни, не разумеју оно о чему причају.

Типичан данашњи српски издајник у 50% случајева и није Србин, те му је отуд и лакше у моралном смислу. Практично, то и нису издајници већ људи који раде за своју страну, за своју ствар.

Данашњи типични српски издајник, не узима паре за своју издају само од страног фактора, и то је највећи апсурд српске збиље. Апсурдно јесте али је истинито, већина елитних српских издајица данас највише пара узима из државне касе, од српских пореских обвезника, из буџета, из уста болесника и ђака, од државе коју издају и продају, од народа којег мрзи и презире, од заставе коју блати и пљује?!? Већина њих се данас угурала на неке функције, у неке одборе, где примају позамашне плате. Донације од Србије такође издашно користе. Може се онда само замислити какве су то протуве и моралне нуле?!

Није тешко бити српски издајица. Ту није потребна никаква идеологија, трунка морала, никаквог знања. Није потребна чак ни храброст јер је то привилегована група (за разлику од националиста). Ствар је проста: увек и само треба бити против Србије и српског народа, те против српских интереса. Ма како, по некад, апсурдно звучало оно што причају, они се увек држе истих постулата. Јер, на крају шта је истина,  а, шта не, процењују њихове газде са запада или окружења. Зато их не интересује истина и нису јој ништа дужни, њих интересује само новац и хоће ли газде бити задовољне учињеним.

Типичном продавачу српских интереса, данас у Србији, не можеш ништа. Он има моћ, свакакву. Од њега дрхти власт, опозиција, медији, судије. Још један апсурд – Србијом данас из сенке владају они који би најрадије да је нема. Или да је има али у „разумним границама“ Београдског пашалука.

Типичан српски издајица мрзи своје истомишљенике јер сматра да је он највећи издајник и да му други нису ни до колена те да исти немају права да узимају новац који он може узети.

Српски изајник је дрчан када говори о Србији и мањи од маховог зрна када говори о српским непријатељима. Он је као пијанац који се понижава у кафани за чашицу ракије а кад оде кући постаје звер и немилосрдно туче жену и децу. Он је немилосрдан у једном случају а чкења у другом. Храбар је он против Срба јер има моћне заштитнике, а, и нико га у Србији не удара по ушима због тога. Тај је увек на страни јачега (уколико Срби нису јачи). Тај никада не стаје на трулу даску, осим, уколико није баш велика цифра у питању.

ТО је несретно створење. Закрваљених очију, увек прежи око себе, никада смешак на уснама, никада мио поглед према некоме. Само мржња или страх. То можда и није створење, више је: СТВОР. Са или без почетног слова С.

2 коментара:

  1. Миомир Костић21. фебруар 2013. 10:18

    Све сам их препознао и лепо си их окарактерисао и категорисао. У последње време прекидам гледање ТВ емисија када су они учесници, смучили су ми се. Али, примећујеш ли да су сада на том послу и успешнији од њих они који би требало да сачувају земљу. Јуче ОНИ, данас ОВИ. Много издаје за овако малу Србију.

    ОдговориИзбриши
  2. Толико издаје да је већ обесмишљен сам појам издајства...

    ОдговориИзбриши