КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

субота, 23. фебруар 2013.

МАНИФЕСТ ЛИЧНОГ НАЦИОНАЛИЗМА



МАНИФЕСТ ЛИЧНОГ НАЦИОНАЛИЗМА
Ја сам условљени националиста. Типично, српско-инаџијски. Иначе сам мирољубив, дружељубив и добар ки лебац. Нисам националиста из користи, по потреби личној или наруџби. Могло би се рећи, да сам националиста из нужде, у самоодбрани. Верујте, врло често сам себе терам на силу да будем оно што у природи нисам.
Зашто све то?
Терају ме други, противничка страна. Понашам се онако како се други понашају према мени. Ја чак и нисам националиста због национализма са друге стране. Више ми сметају они што се праве да то нису (са било које стране), а, у збиљи националистички ударају само по мом народу. Као: „Нисам националиста, сви су ми народи исти, али ти Срби ништа не ваљају и баш заслужују да добију по носу још коју бомбу“. Или, ови наши „космополите(ни)“ овде: дрвље и камење на српски национализам и на Србе, а о другима ни слова.
Терају ме да будем националиста јер прикривају свој примитивни национализам, дају себи право да се боре за свој народ највише кроз оспоравање било каквог права Србима. Дају себи право да буду националисти оспоравајући моје право да то будем.
Иначе, на добру намеру, на доброту, на истину и разумевање, узвраћам увек дупло. Никада не бих могао да кажем ништа ружно о некоме само зато што је друге нације. Волим да се дружим и контактирам, али само у условима међусобног разумевања и уважавања: не терај ме да говорим ружно о свом народу да би ме прихватио! Наиме, у околини влада правило: добар Србин (и, прихватљив) је само онај Србин који ружно и неистинито говори о Србији и своме народу. Е, вала, нећу!!! Зато ја постанем националиста и кад ми се неће, мада ме овдашњи националисти не прихватају за свога, често ме не разумеју, још чешће им се не свиђа то што говорим и пишем.
Укратко, национализмом најчешће узвратим из ината, мада почесто и, и како то често бива, и: из немоћи! Не можеш будалама ни на који други начин објаснити неке ствари до тврдокорним ставом да те не интересује шта он говори јер ти тераш своју причу и бориш се за твоју ствар.
Неки мисле, због свега поменутог, да сам контрадикторан, да сам поводљив, да час заступам једну, час другу страну. Није им јасно што по некад пишем са националних а други пут са грађанских позиција. Не воле кад говорим о српским жртвама исто онолико колико не воле кад говорим о српским злочинима. Не разумеју да волим своју земљу и да ћу јој према потреби служити и као националиста, и као грађанин, и као Србин, и као Мађар. Не схватају да ћу зарад напретка своје земље бити и румунски националиста уколико је то потребно да одбраним част Србије.  Јер код нас је то навикло да нико не размишља својом главом – већ се сви држе догме, понављају једно те исто, научени да говоре туђом идеологијом и за туђе интересе.
А, у суштини, мој став је исти па је отуд и различито понашање у различитим условима. Принципи су у питању. Ако си добар: онда мораш бити добар за свакога. Ако ти је до истине: онда је не можеш пренебрегавати кад није добра за тебе и твој народ, но се мораш са њоме суочити. Исти је мој став јер стоји на темељима етике и морала, разликује се од случаја до случаја јер не можеш исто закључивати кад си џелат или кад си жртва. Не можеш исто говорити онима који те мрзе или онима који реално сагледавају проблеме. Према свецу и тропар – рекло би се најпростије по задатој теми.
Кад кажем „национализам“ ја при томе углавном мислим на вербално испољавање истог. Најчешће да бих изнервирао протуве, ја увијем своје мисли у обланде које им се никако не допадају. Што ме више после тога нападају и мрзе то знам да сам више у праву. Ја не мрзим но се инатим са глупошћу других. Зло не чиним, већ изврћем руглу туђе стереотипе. Мој национализам је од финих, култивисаних и културних, није примитиван, безопасан је у крајњем случају. Рекох: вербалан. Ја нисам ратовао у име национализма већ сам због њега више читао и писао.
Нисам националиста са добрим људима, чак и кад они јесу националисти. Само ако ме не дирају глупошћу и аргонацијом – могу са мном да раде шта хоће. Гостољубив сам и дружељубив са свима и према свима. Увек показујем најлепше лице Србије, само добро, паметно и лепо. Волим различитост, поштујем је код других. Борим се за туђа права кад видим да су угрожена. И, то не зато да бих испао добар већ зато што верујем да тако мора да буде, што сматрам да штитећи туђа права, уједено штитим и своја, што желим да се створи систем који ће бити исти према свима, те тако неће више бити потребе за мојим национализмом. Данас је у Србији ситуација посве другачија. За све постоји заштита, каква таква, једино можеш неограничено да нападаш и пљујеш по Србима и Србији без икаквих последица.
Верујем да људи могу живети у миру, уз поштовање закона и права других, први бих ја прихватио равноправне услове, чак бих прихватио и одређени степен позитивне дискриминације. Међутим, данас, и јуче, ни трага од равноправности. Увек јача слаба оспорава права слабијој. Да зло буде веће, кад су Срби у питању, сви им оспоравају право на равноправност: и јачи, и слабији.
Мораш се борити за своје да би поштовао туђе. Мораш поштовати своје да би и други то чинили. Ако се ти сам не бориш за своје, зашто би то чинио неко други? Свако гледа степен и одлучност упорности одбране својих интереса код својих непријатеља. Гледа колико су чврсти у својој одбрани или нападу. И према томе се равнају. Кад испред себе имају бескомпромисног борца - онда се повлаче. Кад наиђу на слабића и издајицу - онда нападају још жешће него су у први мах планирали, јер имају више изгледа да победе.
Овако схватам ја свој национализам: његово је да те напада а твоје је да се браниш. Ја национализам схватам као одбрану свога а не напад на туђе, и по томе се разликујем од националиста са друге стране, оних који ме нападају.
И, онда, ја схватим разлику. Ја нисам националиста већ патриота!!! Кад сам већ патриота онда не могу бити мондијалиста, али, исто тако, као патриота могу да схватим свако другачије мишљење које није директан напад на моју земљу.
Ја прихватам да је било злочина али не прихватам да су их само Срби чинили. Ја могу да прихватим да су Милошевић, Туђман и Изетбеговић по свом менталном склопу исти, да су исто криви и заслужни, али никада нећу прихватити да је Милошевић ђаво а ова двојица анђели. Ни супротно, ни у било којој другој комбинацији. Или смо иста говна, или смо исто злато. Ту почиње и завршава се мој национализам.
Ја волим своје и волим туђе: кад је лепо и добро.
Ја мрзим туђе и мрзим своје: кад је лоше и ружно.
Ја сам по некад националиста из простог разлога што је бесмислено протраћити и онако кратак животни век дозвољавајући другима да те зајебавају и да те праве будалом. Оно што је за однос према самом себи у окружењу: карактер; то је за однос према сопственој нацији у окружењу: национализам. То је као кад навијаш за свој клуб, кад се бориш да твоја фирма буде успешна. Код свих осталих то је борба за националне интересе, једино се код Срба то карактерише као национализам. Код свих других то је тежња за очувањем националног идентитета – једино је то код Срба национализам.
Врло често ја национализмом желим да се оградим: да не будем као они. Од два зла бирам мање. Правим отклон, копам ров, подижем брану. Само да се разликујем од њих, па шта кошта - нека кошта. Важно је само разликовати се, јер тако себи дајеш шансу да будеш добар и постигнеш нешто веће и вредније, за себе и друге.
Свој национализам најчешће испољавам кроз досетку. Анегдотски упоређујем нас и њих. Бројчано аргументујем чак и онда када ме нападају лажима и фантазијом. При том, чешће ме и више нервира примитивизам наших националиста од префињености оних који су на другој страни али искрено верују у то што говоре и раде. Ја немам проблем са искреношћу. Имам са лажовима и онима који се претварају да су једно а, у истину, су нешто сасвим друго.
Мој национализам је чојствен: брани друге од себе.
Мој национализам је јуначан: брани себе од других.
Мој национализам је имагинаран: не постоји уколико га други не потпале.
Мој национализам је несталан: испари при првом додиру са добрим и поштеним.
Мој национализам је јефтин: не добијам новац за њега.
Мој национализам је скуп: ако би требало нешто да жртвујем за њега, био би то мој а не туђи живот.
Мој национализам је поштен: јер говорим ружно и лоше о свом народу кад год то заслужи.
Мој национализам је доследан: не дозвољавам да о мом народу говоре лошији од њега.
Мој национализам је тренутан: одрекнем га се чим се други одрекну свога.
Мој национализам је частан: не продајем веру за вечеру.
Мој национализам је ненаметљив: ја га нисам свестан док га не видим у другима.
Мој национализам је безопасан: никоме зло не наноси.
Мој национализам је патриотизам.
Мој национализам не постоји а ја га морам измишљати, јер њиме правим границу између добра и зла, етичку и естетску (а, не никако етничку и расну) границу између мене и оних са којима не желим бити у истом кошу.
Ја сам националиста који стоји испред стрељачког вода: мојег или њиховог. Никад у самом строју. Никад иза строја. Ја сам националиста чије је грло под ножем. Ја сам националиста који би радије био убијен него да убија. Ја сам националиста само зато што желим добро своме народу и то само онда када му други желе зло. Кад нико не жели зло моме народу (што је ретко и скоро немогуће) ја онда више нисам националиста и не желим добро своме народу, већ га остављам да сам брине о себи као што и остали народи чине: кроз своје институције. Ја тада обично критикујем властити народ грђе од оних који га мрзе. Чиним то да га учиним бољим и исправим његове мане и недостаке.
Ја сам националиста који себе не ограничава нацијом, ни вером, ни језиком, ни бојом, ни идеологијом. Не ограничавам се никаквом границом. Једино ми је идеја ДОБРА, са идејом ИСТИНЕ, примарна, али то није ограничавајући фактор, већ напротив фактор који руши пред собом сва друга ограничења.
Мене интересује истина. И: правда! Једино, кад се деси као код нас, овде, да сви лажу и да су сви неправедни, онда се ја опредељујем за властиту лаж и властито чињење неправде. Зашто бих ја заступао лажи противниче стране?! И, сад, ово изгледа недоследно за некога ко говори о истини. И, јесте тако! Али је нужно. Не можеш се борити истином против оних који се служе пропагандом, којима истина ништа не значи и који признају само закон јачег и грлатијег. Дође време када истина никоме није потребна јер се води борба ко ће кога да надјача и победи. Да је шта вредела не би ни дошло до рата и борбе. Да су хтели да је чују не би пуцали на нас. Па и кад почне да се лаже: ја ћутим. Али, не дам за право другим лажовима, но стојим уз своје. Чим угледам са друге стране поштена човека, ја презрем своје лажове и почнем истином да зборим, ма како она била болна за мене и мој народ. Такав сам ја националиста.
Ја сам националиста који не краде, не убија, не лаже (само по некад прећутим лаж зарад помоћи при надлајавању са керовима преко плота). Поштен сам човек а по некад националиста. Је ли лепо овако сам о себи да говорим?! Не, него ћу да пустим оне који ме не воле да причају другачије и лажно!
Ја сам националиста истеран и протеран. Ја сам националиста који не истерује и протерује, и кад је могао: није то чинио. Ја сам националиста који је пострадао од властитог национализма и властитих националиста. Кад нисам хтео да терам и убијам: од својих. А кад сам теран и убијан онда од њихових. А, опет, када чујем неискрене антинационалне и потплаћене мешетаре, кажем да сам националиста. Рећу ћу и да сам свиња само да не будем исто што и они.
Ја сам више националан, за разлику од антинационалних. Оно ЛИСТА и ЛИСТИЧКИ на своје НАЦИОНАЛНО додајем из преке потребе, често преко воље.
Мој национализам је дефанзиван. Мирољубив је. Он је што мора а не што хоће. Он не би али нема куд. Нико га не пута хоће ли или неће, уколико хоће да буде и остане људски. Он није ствар избора већ неминовност. То је нешто изнад. То нема везе са примитивним тумачењима онога што се данас сматра под национализмом.
Највећи националисти су они који говоре данас како је национализам назадњачка идеологија. Али, то су велике нације па им се може. Оне нису угрожене и довољно су јаке да себи приуште такав луксуз. Они себи могу још приуштити и то да једно говоре а друго да раде. По њима, национализам је кад ја браним своју земљу: у својој земљи. Али није, по њима,  ништа лоше (шта више!) што они мене нападају у мојој земљи. То је по њима борба за демократију и људска права. Није национализам кад Американац хоће да те пороби, већ је национализам то што ти хоћеш да се успротивиш томе, макар и само вербално.
Ја сам данас националиста да то не би морао да будем сутра. Да то не би морало да буде моје потомство. Знам, лагодно је не чинити ништа, не говорити ништа, стајати са стране и чекати расплет. Бити добар са свима, никоме се не замерити, још и имати некакву фајдицу од тога. Најзад, најлепше је бити на страни јачега. Не борити се, повлађивати, мирити се са судбином. Најлакше је не размишљати својом главом већ прихватати ствари здраво за готово, онако како те јачи тера да их прихватиш. Да понављаш од њега научено. И, чим се супротно од тога понашаш - прогласе те за националисту. Чим аргументовано оспориш њихове подвале - прогласе те за националисту. Чим душом својом станеш уз оно што волиш (ма какво било) - прогласе те за националисту. Чим осете да волиш – националиста си. Ето, зато сам ја националиста.
Мој национализам није искључив, он је интернационалног карактера. Ја сам светски човек са сачуваним идентитетом. Ја сам мондијалиста који се не стиди своје нације и жели јој добро као и свим другим и осталим.
Нећете га ви мени!!! Ваш је добар а мој не ваља!!! Ваш је чист а мој је прљав!!! Ваш је праведан а мој насилнички и поган!!! Не, вала!!! Оно што ви говорите о свом национализму – говорићу и ја о мом(е). Онако како се ви понашате: тако ћу и ја! И шта је онда спорно у мом(е) национализму? Ништа! Какав је и које су његове последице зависи од вас, он је одраз ваших тежњи и циљева, вашег делања. Он је одговор на ваше питање.
Ја се можда срамим што сам националиста али то сам данас да се сутра моје дете не би срамило што сам му отац. Срамио бих се још више да сам као они што нападајући Србе пуне своје џепове а ако нису националисти већ нешто „напредно“. Има, додуше, и оних који то раде из мржње. Има и оних који то раде јер не знају за друго, за боље. Они су (на)вођени. Они се ништа не питају. Њихово је само да мрзе и да се самоиспитују зашто је то тако. Има оних који мрзе Србе зато што не може да им се дигне или их нико неће. Па се шиље на нас.
Мој национализам је интелектуални – ја знам више од српских мрзитеља. Паметнији сам, више сам прочитао, спорадично сам бистар. Диже ми се. Ја све и да нећу да будем националиста: морам!!! Ја се тако сврставам на страну истине и потенције. Аргументовано рушим њихове лажи, у сваком погледу. Опет, аргуменотавно изношење тужних истина о нама прихватам, и тада престајем да будем националиста. Тада се срамим.
Мој национализам је духовни – ја се не кунем у Бога, већ верујем у истину. Ко се куне у Бога не може бити националиста, јер је Бог један исти за све, само га другачије зовемо. А, истина није једна све док има лажи.
Ја сам националиста кад морам. Већи део свога бивстовања то нисам. Нисам у свакодневном животу, у баналној комуникацији, нисам на улици, нисам са пријатељима. Националист сам углавном на духовно-интелектуалном нивоу, и то пре свега (и: углавном) кад почну да вређају моју интелигенцију. Националиста сам у 99% случајева због увреде интелигенције. То углавном чине глупљи, што проблему даје на тежини.
Ја нисам националиста кад ме вређају – то одбијем на глупост. Ја такав постанем тек кад осетим да хоће да ме направе будалом, да ми продају муда за бубреге. Кад кријући своју мржњу они нападају мој одабир љубави. Ја постанем националиста кад окорели србомрсци и србоубице вичу: „Држ' те националисту!“:
Постанем националиста кад почну да ме убеђују да ми чине зло за моје добро. Да ме не сатиру зато што ме мрзе, већ да ме награде. Када ми кажу да то није ништа лично већ да је у питању универзална вредност, њема Богом дана, да је они сеју по свету и да је моја највећа мана што ја то не могу да разумем.
Постанем националиста кад моје митове они руше својим и новокомпонованим.
Постанем националиста кад бомбом хоће да ми донесу мир, кад јебањем хоће да ме одвикну од силовања, кад убијање спречавају масовним убијањем.
Постанем националист кад хоће да ме јебу у дупе.
Постанем националиста кад ми пишају по традицији.
Постанем националиста кад ми дирну у рокенрол.
Мој национализам почива на следећем принципу: све што не желим да се догађа мом народу - не чиним другима. Или је можда боље рећи: све што желим себи желим и другима. Али је можда најбоље рећи: све што други желе мени, у сваком погледу, желим и ја њима са освртом на добро. Ако желим добро Србима, желим га и другима. Они који желе зло Србима не могу бити добри ни своме народу, ни другим народима, осим краткотрајно, привидно и плитко.
Ја се не понашам националистички осим кад се борим за опстанак. Ја не јуришам у име национализма. Иначе, јуришам ретко, што због изнемоглости, што због тога што немам много оних које бих за собом јуришом повео. Јер мој национализам, ако мора да јуриша онда то чини први, а последњи бежи. Само тако има смисла пропагирати га другима. Тиме сам се замерио примитивним националистима са моје банде који углавном чине супротно.
Због чега је мој национализам добар и бољи од других?
Ја кажем: сви смо ми иста говна, једнаки смо и у добру, и у злу. То је мој национализам.
Други тврде: ми смо добри и лепи а ви сте лоши и говна. То је њихов нацизам и фашизам.
Њихов „пацифизам“, пак, односи се само на њих, док би нама они радо дали по носу. Мој национализам се разликује од њиховог (таквог) пацифизма што се ја морам бранити од њих и њихових пацифистичких ћушки.
Они хоће мир у својој кући а да ратом загосподаре мојом кућом. Мој национализам се огледа у одбрани кућног прага.
Ја сам националиста да бих био слободан. Мондијалиста данас мора да има газду.
Ја сам националиста зато што то сада, у данашње време у Србији, није модерно. Ови са друге стране, што пљују по Србима чине то да би били у тренду глобализације, што мисле да су тако напредни и што намакну неку парицу за то.
Ја сам, по некад националист, јер сам појединац. И као такав стојим насупрот примитивне руље мондијалиста. Примитивне руље, морам ли поновити?!
Националиста сам, рекох већ, и што ми се диже - али на жене. Националиста сам јер волим жене.
Ја, и да сам Хрват (не дај Боже) или Американац (исто) опет бих, по некад био националиста. Не као они: увек, али по некад: да. То значи да сам у неку руку космополита и да могу живети било где. Ови други, у Србији, ови што ја нећу да будем као они, они не могу живети нигде друго осим у Србији. За своје понашање и деловање у било којој другој земљи били би ухапшени и осуђени.
Мој национализам је частан. Мој национализам је од речи. Што год будем, како год да се изјашњавам, шта год да чиним, ја ћу бити бољи од својих непријатеља - јер сам бољи човек од њих. Ја сам добар човек и зато је мој национализам добар.
Мој национализам је контрапродуктиван. По мене лично и штетан. Увек сам на страни слабијег, најчешће губим и страдам. Али се борим. Али страдам националистички: са својим народом.
Да сам у Енглеској, а националиста какав сам овде, звали би ме конзервативцем. У Америци би се подразумевало да такав будем, да будем патриота и све остало сматрали би издајом. У Немачкој би ме частили пивом и кобасицом зато што са правом држим до своје велике нације. У Израелу би ми дали пушку и не би ме питали за ништа друго. У Хрватској би ме отерали у лудницу или затвор уколико не бих био националиста. Једино ме у Србији бију мотком по глави због патриотизма.
Мој национализам је индивидуалан. То није ствар руље, крда, безличне гомиле. Мој национализам има духа, стваралачки је, раздвојен својом индивидуалношћу од примитивизма супротне стране. Где влада једноумље нема места за мој национализам, па макар са друге стране били истомишљеници.
Мој национализам је интелигентан, образован, душеван и тих. Он добротом побеђује примитивни мондијализам, још примитивнији глобализам и најпримитивније остале национализме.
Мој се национализам вазда борио и крварио за напредне идеје. Он је оптуживан као зло до стране фашиста, од комуниста, и од капиталиста, и од овог данас без имена и лица. Сви су они и увек њега сматрали за главног непријатеља овде.
Ја са својим национализмом могу да радим шта хоћу јер је он у суштини демократски. Зато ја могу да га одрекнем у име вишег циља. Могу да кажем све о њему кад то заслужи.
Најзад, мој национализам јесте опстанак. Уколико не баштиним национално неће ме бити, а то не желим. Желим да постојим - док постојим, својим именом, презименом, пореклом и делом. Ја не желим да будем неко други, касно је за то, јер човек сам и ако сам Србин, нисам компјутерски програм. Чак и да сам књижевни лик не бих могао да се променим. Не могу се дописивати и мењати већ написана ремек-дела.
Мој национализам потрајаће док траје лудило и безумље које нас окружује. Ако треба да бирам између туђег и свог, изабраћу моје! То је ваљда нормално. Или: није?!
Волео бих ја, да не будем националиста, да будем радо виђен гост и свуда прихваћен, али!!! – неће ме они оваквог какав јесам, они ме хоће онаквог какав они желе да будем, по њиховој мери, по њиховим идејама, да причам њиховим језиком и мислим њиховом главом. Зато немам избора и мислим да сам у праву.

Нема коментара:

Постави коментар