субота, 09. фебруар 2013.

ЕМИЛ ЗОЛА И АФЕРА ДРАЈФУС





                                  
                           ЕМИЛ ЗОЛА И АФЕРА ДРАЈФУС
ВИКИПЕДИЈА:
Алфред Драјфус (франц. Alfred DreyfusМилуз9. октобар 1859 — Париз12. јул 1935) је био официр француске војске, најпознатији по томе што је био у центру Афере Драјфус.Године 1894, у антисемитској атмосфери створеној написима у штампи и јавности, од стране француске противобавештајне службе откривен је акт шпијунаже непознатог официра у корист Немачке. Трагови су упућивали на Врховни штаб француске војске у којем је капетан Алфред Драјфус био једини Јевреј. Упркос томе што није било стварних доказа за инкриминације за које су га оптужили, Драјфус је ухапшен и осуђен на доживотни затвор на Ђавољем острву, у Француској Гвајани. Исте је године пуковник Мари Жорж Пикар, шеф противобавештајне службе, открио правог кривца, мајора Фердинанда Естерхазија, али му је вођство генералштаба забранило даљу акцију, Естерхазија ослободило кривице, а пуковника Пикара преместило у ТунисИстина је ипак продрла у јавност, па су многе познате особе оног времена стале у одбрану Алфреда Драјфуса, међу осталима и познати писац Емил ЗолаУслед свих тих догађаја Француска се нашла 1898. на ивици грађанског рата. Исте године је откривено да је документ који је теретио Драјфуса кривотворен. Кривотворитељ, пуковник Анри је признао то дело и убио се у затвору, а мајор Естерхази је побегао у Лондон1906. је извршена нова ревизија процеса на којем је Алфред Драјфус потпуно рехабилитован, унапређен у мајора и одликован Редом Легије части. Учествовао је у Првом светском рату и 1918. унапређен је у потпуковника.

Можда смо као друштво, држава и нација прикраћени, а зарад катарзе у духовном и моралном смислу, што нисмо имали и приуштили себи једну српску верзију афере Драјфус, која би по својим сукобљеним принципима и победи напредних мисли личила на ону праву која је потресла Француску крајем претпрошлог века. Код нас је, на жалост, ситуација дијаметрално супротна, и то не само у временском и историјском контексту, већ и по суштини. Код нас прави издајници суде и туже оне који то нису. То је био случај и са Драјфусом, међутим, тамо је тада већина прогањала мањину док је овде и данас сасвим супротно. Код нас су Драјфуси оптужени да нису издали а требали су. Отуд термин: српска верзија.
Такав један процес (зарад самога процеса) био би потребан пре свега јер не би дозволио да сурогати оне праве стране (коју је тамо оличавао Емил Зола) данас и код нас заузимају ту страну и позицију без и једног ваљаног разлога, поготову моралног. То што се неко заклања иза велике идеје не значи да је тај дорастао истој. Ништа не значи заговарање великих и хуманих циљева уколико тај који их заговара нема капацитета да стане иза тих речи. Нису довољне само намере (најчешће неискрене, са позадином), није довољна декларација. Велика идеја пристаје уз велике људе. Хумана идеја пристаје уз хумане људе. Паметна идеја иште паметне. То што неко говори о демократији и људским правима, само по себи не значи да тај неко има капацитета да изнесе исте. Да стане испред, или иза. Многи углавном крију своје недостатке и своја непочинства иза хуманистичких и демократских идеја. Хитлер је напао Пољску „због кршења људских права“ а нас су бомбардовали из „милосрђа и хуманих разлога“.
Нама није био потребан српски Драјфус нити као лик, нити као симбол, Србима је била потребна афера Драјфус да би се стране поларисале, елита и народ изјаснили и, најзад, напредна и истинољубива страна однела победу – а, то би утрло пут демократским институцијама у Србији као и демократском духу. Неко ће приметити да је друштво у Србији било и јесте поларизовано у односу на идеје демократије и парламентаризма, истине и лажи, правде и неправде, у односу на национализам и грађанску опцију, и на крају у односу на правну државу и диктатуру. То није истина. Истина је само фиктивна, у декларацији. Та поларизација је постојала само у партијским разрачунавањима око власти (и привилегија) или у нечијим главама. Ни једног тренутка није вођена полемика између светла истине и лажи таме - већ искључиво између мрака власти и мрака оних који желе да се докопају те власти, свргавајући једни друге. Код нас, борци за демократију и грађанска права туку неистомишљнике, агресивни су и милитантни. Код нас, пацифисти, уместо да седну и пасивно се боре – они узму безбол палице па пребију оне са којима се не слажу.
Можда је претерано рећи да нам је био потребан Емил Зола али нам је свакако било потребно искрености од оних који су желели да стану на грудобран напретка, демократије, јавности делања. Ако ме данас питате ко је погубнији за српски народ: они који су отворено газили демократске принципе и тежили ка диктатури или они који су рушећи их лажно и без визије се представљали као лучоноше напретка и слободе, а, у ствари, су користољубиве барабе - онда ћу вам одговорити да је кривица подједнака.
Зашто нам је била потребна српска афера Драјфус?
Наравно, пре свега да би на крају победила истина а то остао преседан као опомена свима који би желели да се поиграју са правном и демократском државом. Тако би се избегло оно што се касније у нас (а и данас) дешавало: да против лажи устају још већи лажови, против неправде окорели криминалци, против глупости незналице а против пљачке националног блага ординарне сецикесе.
Можда би неки наш Зола у тој борби у једном тренутку, баш као што је и онај прави морао да бежи из Француске, побегао из Србије. Тамо у иностранству он би се борио против тираније али се не би борио против Срба и Србије. И зато нам је била потребна српска верзија афере Драјфус: да се не би догодило, као што се догодило и догађа се дан данас, да неке умишљене величине, а, у истину, креатуре и медиокритети толико пљују по свом народу да се то врло често гади и њиховим налогодавцима и послодавцима.
Драјфуса нико није бранио због новца већ је његовом одбраном брањена млада демократска република Француска и њена част. Капетан Алфред  Драјфус је симбол те одбране. После помиловања Драјфуса, Зола је написао писмо Председнику Републике у коме му је на крају поручио да ће будно бдети над оним што се збива. Победа је дакле у томе што је почело „будно да се бдије“ над јавним животом и правом. Јер, камо нама данас морална громада која ће бдети над поступцима власти? Нама нису потребне вође (јебене вође), потребан нам је ауторитет који ће стати против лажи и лоповлука!!!
Золу су назадњаци мрзели. Ако, тако и треба да буде. Без назадњака нема ни оних других. Народ зна да буде заведен. Народ је најчешће руља. Појединац је снага. Појединац је добро. На крају су Золу непријатељи и убили. Али он и данас бдије. Зато поручујем српском народу: ове што данас мрзите - њих само жалите, кад се појави српски Зола слободно га мрзите јер је то за ваше добро и знајте да сте на добром путу спасења.
Зола је убијен 1902. Четири године после смрти однео је и коначну победу. 1906. године Алфред Драјфус је рехабилитован и унапређен.
Наш морални пад јесте у томе што немамо Золу, или макар Драјфуса као симбола жртве (тако би се можда појавио и Зола), већ имамо само Естерхазије на свим странама и они се међусобно немилосрдно прогањају или нас киње. А кад се народ кињи он то углавном и заслужује.
Предговор књиге сакупљених Золиних текстова из ове афере (део) гласи овако: Ја сам одбио понуде. Нисам писао ни романе ни драме и можда ће свет пристати да ме не оптужује за зарађивање новца овим тако мучним послом који је био уздрмао цело човечанство.
Кад устане Зола онда се нађе и један правдољубиви и непоткупљиви политичар (Шерер - Кестнер) и један неустрашиви официр (Пикар) - и то је већ било довољно да Француска сачува душу. Тако мало - за тако много. Наизглед је то мало и врло изводљиво - видели сте на нашем случају да је скоро немогуће.

Врло лоше је за један народ у коме су се двадесет година оптуживали и фабриковали Драјфуси, што се у међувремену није појавио ни један Зола у њихову одбрану а на крају као епилог и катарза, и: Естерхази. Тако се затвара круг.

Нема коментара:

Постави коментар