Игор Ђурић - рођен у Истоку (Метохија) 1968. године. Писац: романи, песме, есеји, књижевна критика, путописи, сатира, блог, колумне, политичке анализе (аномалије), теорија књижевности, историја књижевности, завичајна књижевност, афоризми, све...  
 

петак, 24. март 2017.

ПИСМО РОДНОМ ГРАДУ!

                                                        Горан Пешић - уље на платну
Пише: Игор Ђурић

Пишем ти, родни граде, у времену животноме када је сваки писани траг пре тестамент него приупитивање за здравље и време, или пренос лепих жеља. Пишем ти, улицо у којој сам проходао, у доба када је мој ход све нестабилнији а пут којим ме води тај ход све извеснији.
Писмо родноме граду може писати само изгнаник. Онај који није силом отеран и може се вратити, нема рашта писати. Јер, тај, кад се ужели: он дође и остане таман онолико колико му треба да схвати да није погрешио што је одлазио.
Пишем ти, родни граде, а не питам те како си и шта радиш, какво је време тамо, како се живи, има ли шта новога? Што да те питам кад све знам?! Ниси добро и ништа не радиш. Нема жамора деце, да ти сметају кад си уморан, нема вике стараца да те нервирају кад хоћеш да слушаш метохијску равницу и њену тишину. Кажу, не чује се више ни хук воде са Извора. Веле, да више ни ветар не дува исто. Тврде, да је вода постала врућа и бљутава.
Пишем ти, родни граде, себе ради. Да ми је искрено стало до тебе другачије бих поступио ономад. Али нисам се ја питао, нисам ја одлучивао. Питао се опстанак, одлучивало је потомство. Нисам ја имао права да се јуначим када сам знао да ћу сигурно бити кукавица. А кукавица сам постао јер сам био талац. Талац императива да се преживи, заробљеник намере да се и после преживљавања настави са животом.
Пишем ти, родна улицо, да тражим опрост што сам те продао, да те молим да схватиш, да се надам да ћеш разумети и подржати моју потребу да у новој улици, у другом граду, не будем у пролазу, да ме ту не сматрају нижом врстом, већ да будем свој на своме у својој новој улици. И сама знаш да сам био поред тебе до последњег трена, да сам чекао да се скупи највеће зло на свету па да ме истера из тебе. Па да ти нисам био веран и да те нисам волео, зар бих сватове два пута кроз тебе проводио – кад сам одлазио и кад сам се враћао са младом, зар бих пустио да ми се син рађа у кући којој сам доходио тобом ходајући.
Чак и издајници имају право на свој родни град – родни крају мој. Чак и када некога осуде на смрт, због најтежих злочина, у пресуди пише ''родио се ту и ту''. Зашто онда мени, нама, данас не дају право чак ни да те својим сматрамо и да те волимо? Да те волимо: ништа више не тражимо! И да те се понекад сетимо, па седнемо и писмо ти напишемо.
Оно, истина је, да нисам остао без тебе, никада не бих сазнао колико ми значиш, још мање бих ти посвећивао оволико времена и редова, као да нема друге теме на свету, као да нема лепшег места од тебе?! Људи ми се чуде, ту у новој улици, мисле да већ по мало претерујем и да сам, Боже ми прости, скренуо. Већина њих не жели да се присећа одакле је, а ја их стално подсећам на то говорећи о теби.


Горан Пешић - уље на платну

      А, жеље су ми тако мале и остварљиве. Људске, човече, граду мој. Једна летња хладовина, на чистој постељини једног кревета федераша и мирис вруће погаче тек извађене из рерне смедеревца. Сутон у дворишту, рођак са којим се зборим преко тарабе и насмејан друг што се тромо пење уз двориште. Једно Криво је море на степеницама Павловића куће, једно блејање на огради преко пута Банкоса у ишчекивању лепога, и једно слушање плоче тек пристигле из Лондона код Саше, једна луда вожња са Гариним мотором кроз Ђураковац који је рађао лепе девојке. Један филм у биоскопу, једна плава школска блуза, онај Џога још једном да ме насмеје, онај Љуша да ми звизне из дворишта. Онда, џемпер пребачен преко рамена у рано лето, пре него се крене на игранку, мирис чисте кошуље и осећај да ћеш се заљубити те вечери. Хладна вода са чесме код парка и добацивање девојкама са шахте на центру. Можда једно пиво хлађено у кориту, једна зора кроз родну улицу после пијаног буђења у Гишином атељеу и црвено небо са Проклетија, те један жамор у пролећно јутро некога четвртка.
Зар је све ово много?! У реду, има још по нешто: осећај да се имаш где вратити, потреба да се негде дође пошто се пре тога отишло, сањиви милиционер позорник који ће стајати поред аутобуса који тек стигао из Београда, у три ујутро, куцање на прозор да ти отворе врата, друштво које ће те чекати у омиљеној кафани кад дођеш на одсуство из војске, девојка која ће се невешто удешавати кад чује да си стигао на прве студентске ферије (и која ће ће неколико пута тога дана проћи поред твоје куће, док ти будеш пролазио поред куће неке друге). Зар је много тражити да још једном доживиш радост комшилука што те опет види после твојих лутања по свету, рођаке који ће целог дана шпартати по дворишту, мајку која пере веш скидајући трагове друмова и градова у којима си беспослено олидао. Ту је и она новчаница која ће те чекати на столу, коју је оставио отац који је јутром отишао на посао, и који би те најрађе ишамарао јер ко зна где си све био и шта си све радио, а он те је само помиловао погледом и оставио ти последње паре (јер висок је датум у месецу).
Зар је много тражити да још једном повучеш мрежу са покојним другом Милојем, да бациш још један баскет са Гогијем и Светом (у пиво и суџук), да наложиш још једну Петровданску ватру у Трговишту? Јел' много, родни крају мој, да још једном, макар, будем кец у завршном колу игранке или да ми сестра буде ''мис Плаве вечери''? Не може бити много, никако, да дрмнем још једну ракију код стрица за Божић или да попијем своју прву клапушу код ујака на Светог Николу?!
А сада ми оспоравају право чак и да те сањам. Опречују ми да уопште постојим као део тебе. А сањам те сваке вечери. Сваким сном сам у теби. Доклен ћемо још овако, родни крају мој? Не може више, горњи сокаку што водиш у Крстиће или Пешића малу! Човек сам. Имам право. Имам право чак и да сам грешан. А нисам. Ниси ни ти. Није нико.
Али, није више исто. Град није човек, улица није дете. Не мери нас иста мера, не подлежемо истом времену. Оно што је за људе старост и немоћ, за један град је снага. Један град је јак колико је стар. А теби је, родни граду мој, прекинуто старење. Натерали су те да прекинеш постојање, натерали су те да се подмладиш и да постанеш обична насеобина са кућама и зидовима. Не рађаш више успомене, не ствараш више жељу. Родни град си сенки а не људи.
И сада смо исто, јер смо једно без другога, још нам оспоравају право да патимо. То што си ми поручио, шта нам ваља чинити, ја не прихватам, мада је једино решење: да све срушимо и спалимо, па да те поново на старим темељима старог изградимо. За то треба људи а ми их тренутно немамо. Знам то, родни крају мој, јер ја први нисам човек. Тек сам једно сећање, нечија успомена, тек сам траг у крштеници са једном празном колоном: оном где се исписује место смрти. Ко зна хоће ли ми га икада и уписати кад сам издао место рођења.
Остај с' Богом, родни крају мој, нек те чува Гориоч, ту су ме крстили, нек те штити Планина, преко ње сам побегао, и нек те одржава у животу ова успомена: у њу сам бежећи из тебе - стигао. И, ту, остао!

3 коментара:

  1. Миомир Костић24. март 2017. 17:13

    Ајде, ајде, што си се толико расентименталисао. Било је лепо, све си то детаљно записао али прошло је и без изгледа да се врати, зато потражи нешто лепо и у том граду, у тој улици, где си сада. Од кад сам се ја родио и том твом граду прошао сам кроз још седам и сада бројим дане у осмом и није лоше. Поздрав!

    ОдговориИзбриши
  2. Bravo brate Igore . Sve pohvale. Ljubi te sestra

    ОдговориИзбриши

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog