КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

четвртак, 29. децембар 2016.

НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА



       НАШИ СТАРИ ОТОМАНИ или:ОТОМАНСКА ЈЕВРОПА

Имали смо један у летњој кујни.
Уз „институцију отомана“ многи су одрастали. Стајао је у кујни, насупрот шпорета на дрва, у ћошку. На њему су увек спавали они који су у том тренутку најнижи у породичној хијерахији: бабе, деде или предшколска деца. Евентуално: тетке уседелице. Кад престане потреба за отоманом (или се модернизујемо куповином кауча) отоман би се избацивао на терасу или у летњу кујну, и на тим местима би започињао нови али веома функционални и интересантни живот. Ово је уједно и прича о томе да смо ми Источани било по мало и варошани, јер отоман је пре свега варошка ђаволија, наш прелазак са миндерлука на нешто вишље, европскије. Ретко је која кућа у вароши била без отомана.
Многи од нас имају по неки отоман сакривен у лавиринтима сећања. Ту смо се први пут трезнили, на њему смо усамљени маштали о прсатим варошким лепотицама. Са отомана се најслађе гледао први црно-бели телевизор или слушала утакмица са радија: недељом поподне. На отоман смо експресно сељени кад нам дођу гости. На отоман смо јурили после ручка. Непревазиђене су поподневне отоманске дремке док у позадини звецка посуђе које се пере. Звецкање само на час престане док те нежна мајчина или бабина рука уснулог покрива.
По конструкцији и конституцији отомана тешко је закључити његову функцију: за шта је он, у ствари, прављен?! Био је мали и узан за нормално спавање.  Није био за спаваћу собу. Није имао странице за наслон а знао је да буде и крх са оним његовим дрвеним ногарима кад га време сустигне (тако да није био погодан ни за ватрене сексуалне активности). За седење је био лош и неудобан јер је био низак и удаљен од зида тако да није било наслона. Све у свему, кад се све одузме и сабере, био је нефункционалан и ненаменски, могло би се рећи једном реченицом: био је за све и за ништа. А, ипак, свака варошка кућа га је имала.

Спаваће собе су биле са такозваним француским лежајевима, мада не знам због чега се ти кревети зову баш „француски“, и ако није да ми не падају на ум некакве алузије, а на узглављу кревета, испод самих јастука седи раскречена огромна пластична лука са ликом и телом девојке. Седи на миљеу, наравно. Постојала је и ''комбинована соба'' – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. То кад једном поставиш у собу: више га не помераш. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач. У то време смо ишли у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни сртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-опаретар би пустао двадесатак таквих цртаних филмова. Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956 године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизиор био је од тога произвођача (са уредно пребаченим миљеом преко њега – такође). Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. И, наравно: отоман!
Ајде, ако би га требало описати: то је био помоћни лежај и привремено седало. По дефиницији: то је турско ниско канабе. Вук'о је неку оријенталну ноту, подсећао је на миндерлук, онако прост, низак и прибијен уза зид. Отоман није софа, ма шта значило и једно, и друго. Отоман је: отоман. А, опет, само његово име асоцира на Турке, Отомане, Отоманску империју. Ипак, иста реч се користи и на енглеском језику за кревет без страница или некакву софу, или за неки повећи табуре. Кад се, пак, напише са два слова „Т“, онда на енглеском, ипак, поред лежаја то значи и „Турчин“ или „Турски“.
Реч „отоман“ је турског порекла и значи „САН“. Просто и једноставно али ето тога нисмо могли да се сетимо па смо позајмљивали реч (а што и не би кад смо већ позајмили и предмет о коме је реч). А и кад су могли да је позајме они што говоре енглески због чега не би и ми?! Нит нам је прва, нит последња, туђа реч коју држимо за своју.
Елем, кад би се отоман прекомандовао, или избацио, на терасу или летњу кујну онда би постајао, или остајао, врло важан комад намештаја. У сваком случају: универзално најкоришћенији. Немало пута смо довлачили крајњим атомима снаге своје пијано тело до њега на тераси и ту остајали у пијаном сну док сунце не изађе, док нас мачка не полиже по лицу или нас ко од укућана не пробуди: покривајући нас. За летњих вечери седели би сви на том отоману и причали до касно у ноћ. Кад би кренули на спавање прекрили би га каквим најлоном или старом декицом да га не би упрљали пси или горе поменуте мачке. Мачке су највише волеле отомане јер су поред лепог лежаја имале и добро склониште испод њега а због његових високих ногара и пословичног места у ћошку.
На отоман би, онај у летњој кујни, у јесен сложили плодове из баште и воћњака. Црвенеле би се на њему јабуке, жутели ораси, мирисали са њега цветови липе. Нешто од тога би остало ту, на простртој мушеми, док се не поједе, некоме дарује или угњили, јер се у неко доба касне јесени та просторија напуштала и служила би само као остава. Са отомана би се покупила крушка за ужину у школи или би се напунила шака ораса са којима напољу правимо „куле“ од ораха и међу којима најачег бирамо за „бега“.
Отоман би увек био ту и увек скромно неприметан. Дуго смо га сматрали за нужно зло: не би смо знали куд би са њиме, шта ће нам а било би нам жао да га бацимо или дамо Циганима и требао нам је из потпуно нерационалних разлога. А опет, најслађе се јело кад примакнеш столицу отоману, на на њу ставиш тањир са храном и парче хлеба поред. На исти начин смо радили и домаће задатке само што би тада тањир заменила свеска жутих корица.
Отоман и његово држање у кући можда имају везе и са неким националним комплексима. Као што утврдисмо, сам његов назив је турског порекла, поред буквалног значења има, дакле, и других асоцијација. Раја није могла да седи на миндерлуцима (па самим тим ни на отоманима) осим ако није била гужена. Каснијом масовном куповином отомана као да смо подсвесно хтели да доказујемо како више нисмо раја. Наравно, ово су глупости али нешто мора да се пише па ето... рекох ли већ: ни за гужење није био добар.
Отоман није ни канабе, јер оно има странице, угодно је за седење и више је по духу западно-реформистичко, кад-кад и стилски уобличено. Али не лези враже?! И реч „канабе“ долази из неких крајева на које би смо најрађе да заборавимо, на турском реч „kanape“ (канапе) управо значи „софа“, или помоћни лежај, или: отоман са страницама. Узгред речено, „кауч“ се на француском каже такође „kanape“, па сад остаје да претпостављамо ко је од кога позајмио реч. Мада знајући Турке...
„Диван“ је место са којег се и на којем се: дивани. Комплетан назив за предмет о коме пишемо јесте: ''отоман диван''. Руси га зову ''тахта диван''. Може бити и пре-диван (прелеп) али није добио име по томе. Диван је назив за турску Владу, турско Државно веће. Они седе и диване. То су чувени везири са дивана. И, док би по турском „диван“ био диван лежај, по енглеском се још каже „bed“, што би асоцирало на бедно. Треба смо рећи уместо „bed“: „bad“ - те од дивног испадне лоше. У томе лежи и основа разлика у филозофијама живљења и владања између истока и запада. И јесте, тамо на истоку се у лежају ужива док се на западу само спава од умора. (Ми смо ипак негде на средини). Пошто се на истоку више лежи и ужива онда би отоман могао бити дефинисан као џиновски табуре (tabouret – фр. – столица).
Кауч би могао имати корене у француском језику (couches) – нешто као „слојеви“ или „више слојева“ – мада се слично изговара и на енглеском, немачком и многим другим језицима те је то донекле интернационални појам: европски појам. Ни „кревет“ није наша реч. Кажу да је арапског порекла и значи „бацити“, а опет реч „јатак“ (yatak) преведена са турског на српски јесте: кревет. „Сећија“ је више клупа, по мало канабе а највише реч турског или арапског порекла.
А сада нешто сасвим непотребно у овој причи!!!
Дакле, са отомана на кауч? Из једне империје у другу. То је судбина малих народа. То су дилеме елите и народа српског?! Али, у малим народима има много више великих људи него у великим и обездушеним нацијама. Не можеш бити велики човек ако некад ниси спавао у кујни на помоћном лежају. Ако се ја питам, најбоље би било на отоману у успоменама а на лежају или у постељи до даљњег. Духовно. Физички спавајте где хоћете и како вам услови дозвољавају. Може се спавати на каучу а остати у слободној Србији. То већ и сами знате!!!!
Хоћемо ли ми духовно моћи: са отомана на кауч? - питање је ширих размера. (Практично смо одавно прешли, што значи да смо већ одавно у духовној Европи, али пређемо ли духовно - бићемо у оној практичној, која не ваља ништа). То је питање идентитета, по некад и страних утицаја али и оформљене националне психе на тим основама. То је питање Европе или не? И ту је одговор. Све је дакле само ствар назива и ситних детаља. Како ћемо спавати не зависи од тога јесмо ли прилегли на отоман или софу, већ од тога каква нам је савест пре легања, боли ли нас нешто, јесмо ли млади, лепи, снажни, заљубљени. Јесмо ли срећни? Је ли породица око нас? Знамо ли ко смо и одакле смо? Јесмо ли поносни на то чак и кад немамо много разлога за исти? ЈЕСМО ЛИ У СВОЈОЈ ПОСТЕЉИ??? Уколико имате среће у себи није важно на каквом лежају спавате. Ако данас, сад, нисмо срећни: нећемо бити ни сутра, тамо негде. Између колевке и одра није битно на чему сте спавали већ колико дуго спавате и како сте се будили.
Не, не хвата ме носталгија за Отоманским царством овом причом о отоману. Хвата ме, међутим, носталгија за временом кад сам живео са тим отоманом. Отоман је остао код нас јер смо се заволели, прешао је у нашу веру, узео нашу нацију али то не би учинио да није имао душе. О души вам ја говорим, по души вас!!!

А сад нешто сасвим потребно у овој причи!!!
Ово су сећања. Хоћу рећи: сећања су лична ствар на универзалним основама. Многи од нас ће се сетити тог отомана из ћошка. Њих више скоро да нема (као што више нема ни Отоманске империје) - као што нема више ни младости нас који о томе зборимо. И сад, зар је важно шта ће нас чекати у старости кад неки млади људи данас живе своје младости и стичу своја сећања за будућност?! Хоћемо ли да их униформишемо, те младе, да сви буду једнаки идиоти без успомена и осећања. Отишли су Турци после неколико стотина година и оставили нам отоман. Иза „перспектива без алтернативе“ према којима незадрживо срљамо неће остати ништа а нећемо ни осећати потребу за било чим тако духовно јалови и сиромашни. Једино ће се гужење наставити...

Имали смо један у летњој кујни, који је из кујне прво однешен на терасу, па је одатле пребачен у летњу кујну са којом је на крају изгорео. Једне летње ноћи, вратио сам се из вароши, прилегао сам на отоман и слушајући воду у рибњаку решио да постанем писац. Не замерите ми, био сам пијан.

Нема коментара:

Постави коментар