Косово освета!

Пише: Игор Ђурић

(давно написан текст у оквиру деценијске књиге)

Шта сада? Шта данас? Шта сутра? Шта са светом који признаје независност Косова? Шта са онима који га не признају. Како се борити? Шта радити по питању Европске уније? Шта са нама самима? Све су то питања на која ја немам одговор. Али, некада је пола доброг одговора поставити право питање. Некада је друга половина истог, кад се зна: шта се неће, када се већ не зна шта се треба и хоће.

Бавио сам се мало бројкама.

Косово је до сада признало 108 држава (српски званичници 2017. године тврде да је тај број испод 100, јер су у тој години неке државе повукле своје признање), са око 1 милијарду и 980 милиона становника. Није признало око 55 држава, са око 5 милијарди и 200 милиона становника. Од тога, само 6 држава које нису признале Косово: Кина, Индија, Бразил, Русија, Мексико и Индонезија, броје око 3 милијарде и 380 милиона становника. Али, овде је важно шта кажу Немци и Американци. Замислите сад те будале које говоре да 10 милиона Срба треба да признају Косово а 5 милијарди других људи у свету га не признаје?!

Хоћемо ли ми Срби бити први народ у историји човечанства који се добровољно одрекао дела своје територије?! Одрицали су се многи: добровољно - нико. Ако је то добро, демократски и тако европски, зашто се Грци или Турци не одрекну својих делова Кипра? Што се Енглеска не одрекне Малвина? Кина Тајвана? Што њихови амерички пријатељи не саветују Грузине да се одрекну Осетије и Абхазије, као што саветују Србе да се одрекну Космета? Што не саветују Украјину да се одрекне Крима? Дилема: Космет или Европа, уопште не сме да постоји. Ми у Европу требамо само под равноправним условима и целовити – ако већ морамо. Да се ја питам: не би смо уопште. Иначе нема смисла. То је у старту болесно стање и представља националну катастрофу која ће у дужем периоду бити фатална за опстанак Срба и Србије. Каква је сврха уједињавати се са земљама које ти не желе добро?! Шта, забога, добијамо тиме?! Мало игара без хлеба и ништа више.

Признавање Косова од стране европских земаља представља отворени акт непријатељства према Србији. Ствари треба називати правим именом. То је исправљање ратних исхода Балканских ратова и Првог светског рата. То је цех који се мора доплатити за постојање Републике Српске. То поражени постају победници преко наших леђа. Преко српских жртава. Сва дешавања имају свој континуитет. Добрица Ћосић у првој књизи романа Време смрти преноси речи Арчибалда Рајса: Невероватан документ који верно преводим са немачког почиње овако: ''K. Und K. 9 Korps kommando. Упутства за понашање према становништву у Србији. Рат нас је довео у земљу коју насељава становништво надахнуто фанатичном мржњом према нама, у земљу у којој је убиство, као што показује катастрофа у Сарајеву, законом дозвољено од виших класа које га славе као јуначко дело. Према таквом становништву погрешно би било показати човечност и доброту срца; чак је и штетно, јер такви обзири, понекад могући у рату, овде озбиљно доводе у опасност наше трупе. Пре свега, не допуштам да се људи непријатељске земље, без униформе а наоружани, који се сретну појединачно или у групама, заробљавају. Њих треба безусловно поубијати''. Аустроуграски генералштаб знао је као и сви други да српски војници трећег позива и добра половина војника другог позива никад нису примили униформе.

Мусолини је је поводом пуча од 27. марта 1941. године изјавио да је то „понављање Сарајева 1914“. И верујем да је то заиста и мислио. А немачки генерал Франц Бехме је у саопштењу немачким јединицама у Србији, 27. септембра 1941. године, навео следеће: Ако овде не поступимо свим средствима и с највећом безобзирношћу, наши губици ће се пењати до неизмерности. Ваш задатак је да прекрстарите земљом, у којој се 1914, због подмуклости Срба, мушкараца и жена, потоцима лила немачка крв, ви сте осветници тих мртвих. И ови данашњи се воде истом звездом водиљом, само су опрезнији па своје намере пакују у другачије обланде, мада је Клинтон пред бомбардовање Србије изјавио „како су Срби криви за оба светска рата“. Франсоа Митеран: Све је то био след грешака: немачка акција, америчка игноранција, оклевање Италијана. У ствари, Немачка која себе сматра легитимним наследником аустроугарске империје, преузела је на себе и сву стару аустроуграску осветољубивост према Србима – (Х. Ведрин, Les mondes de Francois Mitterand).

Тек месец дана пре горе наведене изјаве, писао је Бенито Мусолини кнезу Павлу, преко опуномоћеника Стакића, 4. фебруара 1941. године: Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитивни између и нас и да бих подвукао његов нарочити пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин, као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. 

Као што се види, Мусолини нуди Југославији, поред Солуна, и да две државе потпишу споразум који би регулисао међусобне односе, који би искључио потписивање Тројног пакта и оставио Југославију ван рата. Мусолини тада даје обећање да ће он лично тај проблем решити са Хитлером. Кнез Павле је одбио Мусолинијеве понуде из поштовања према Грчкој и неповерења према Мусолинију.

Победом у босанском рату Срби су себи извојевали државу у Босни и Херцеговини. Неко је сматрао да је то много и да се то мора компензовати окупацијом Космета (јер, сутра кад у Црној Гори на власт дођу други људи онда ће то фактички значити да Срби имају три државе на Балкану). Оно што је започело Анексионом кризом, атентатом у Сарајеву и ратом који је следио наставило ратовима деведесетих - кулминирало је 1999. године на Косову. Наравно: што се нас тиче ништа није завршено. Нажалост: ни што се њих тиче није. Али, кад, ствари назовемо правим именом, ја тада не спорим право да већина Срба одлучи да хоће у такву Европу и под таквим условима. Ако већина Срба одлучи да дадне Косово ради Европе онда је то легитимна одлука. Али би макар били начисто шта смо урадили. Доста ми је више обмањивања и тога да неко држи да смо сви ми као народ сви од реда кретени. Најзад, ако се тако одлучи, или супротно, у оба случаја скидамо камен око врата звани Европа, који нас вуче ка дну и не да нам да одржимо главу на површини и изнад воде која нас дави.

Какав је план? Не признати! Каква је стратегија? Не признати! Каква је тактика? Не признати. Какав је завет? Не признати!!!

Ево националног програма за Косово и Метохију:

За нас је Стара Србија de iure део Србије, тренутно окупиран, и ми ћемо чекати повољан тренутак да то поново постане и de facto. У међувремену, чинићемо све да потпомогнемо томе циљу. Кад морамо: сарађиваћемо, кад можемо: решаваћемо сами.

Мислимо о томе увек! Не говоримо о томе никад! – рекао је, за ослобођење Алзас-Лорена, Леон Гамбета (1838-1882), француски политичар и негдањи председник француске владе. Мислимо о Косову увек, не говоримо нашим непријатељима о нашим намерама никад. Само мудро климајмо главама и чекајмо свој тренутак. Већ смо чекали једном: неколико векова. Други пут смо чекали: три године. Трећи пут: четири године. Стално смо чекали и дочекивали. Само треба да се потрудимо да неко остане да чека. Да не одустанемо од чекања. Кад дочекамо: следи борба. Кад победимо: следи борба. Док чекамо: морамо се борити. Фронт није дефинисан. Методи борбе подразумевају живот – морамо преживети. И: све остало. 

Све је борба, сваки дан, свака ситница која иде ка бољем. Да и један сунцокрет никне испред неке српске куће и то је корак напред у борби. Предаћу Венсен кад ми вратите моју ногу, речи су Пјера Доменила (1776-1832) генерала који је бранио Венсен 1814. године. Много је крви проливено да би се Косово сада предало, поготову што се тренутно крв и не тражи. Даћемо Косово кад нам врате сву крв коју смо пролили за њега.

Питање Космета је за нас, наравно, решено у сваком погледу: то је српска територија тренутно под окупацијом. Ово је лако рећи, лако дефинисати али како истрајати у томе и не поклекнути пред притисцима? Код нас постоји проблем зато што и после толико година нисмо искристалисали односе, нисмо именовали ствари својим именом, нисмо одредили циљеве и минимум испод којег нећемо и нисмо се обрачунали са стварним штеточинама из наших редова. 

Морали смо до сада да из друштва издвојимо штеточине, пљачкаше и убице, да их не би идентификовали са целим народом и правим борцима. Морали смо опаметити политичаре да знају минимум испод којег не смеју да иду, да им избришемо из главе да неки од њих могу бити велики државници који ће решити питање Косова. Неће! Косовско питање је одавно решено! 

То смо морали да урадимо сами и на време, без ичијих притисака, са чистим и поштеним мотивима. И данас пљачкаши, неспособњаковићи и лопови из полицијских, политичких и цивилних структура воде главну реч, заузимају важна места и уместо да буду кажњени неки су чак и награђени. И дан данас политичари који су брљавили у прошлости: брљаве и сада. Исти и исто брљаве. Чак их и не презиремо лично кад се сретнемо са њима, но им се већина диви на томе како су се снашли. Не можемо гњили до победе. Наш најлошији мора да буде бољи од њиховог најбољег. Другог рецепта нема.

Са друге стране, треба да се посрамимо! До данашњег дана нисмо одали пошту и дужно признање људима који су дали живот борећи се на Космету против ОВК и НАТО-а и бранећи своју отаџбину (овај део књиге је писан 2006. године). Не поштујемо нашу борбу и нашу жртву. Не помињемо их уопште, или их помињемо у ружном контексту мешајући их са оним горе поменутим, или их помињемо зарад стицања политичких поена. Такође не помињемо ни оне који су рањени, све оне који су се борили часно и поштено и који су успели да одоле највећој војној сили икад скупљеној у историји човечанства. Земља која не поштује оне који су дали живот бранећи је и оне који су је бранили не заслужује да постоји. 

И ово стање је део и последица инжењеринга који сам помињао. Величајући своје хероје ми би у ствари признали да смо се борили за праведну ствар а то није у интересу оних који су са друге стране барикаде. Ми смо прва држава у новијој историји света у којој су у једном рату победили дефетисти, издајници и дезертери. У рату против Србије једини и стварни победници су ови горе побројани. Џаба смо се ми добро држали за време битке против НАТО-а. Битка се може дефинисати и као добијена, и као изгубљена, али рат данас губимо од нас самих, од мангупа у властитим редовима.

                                             Аутор текста: Игор Ђурић. 1999. година, Метохија

Битку за Космет данас такође водимо, добијамо или губимо  сами са собом, у својим главама. Звучи као патетично опште место, песнички метафорично и филозофски недефинисано - али је истинито. Болест овога народа је: недостатак достојанства, личног и колективног става према одговорности. Лични и колективни став према поштењу, на крају крајева. Не, и даље се оптужујемо међусобно углавном око небитних ствари и из личних мотива и зарад политичких обрачуна. Радимо то због олајавања и дискредитовања, а не због истине саме, због нашег поштења, на крају крајева: правде ради.

Српски народ је прилично духовно посрнуо, у једном свом делу. Нема колективни минимум некаквог система вредности. Не!, сваки се појединац вреднује искључиво по материјалним и политичким потенцијалима, а при томе никога не интересују темељи тог материјалног и политичког потенцијала. Нама треба пре свега коначни статус наше свести да би могли било шта урадити по питању статуса Космета. То је један проблем. У мору других. Можда је важније од стратегије о Старој Србији утврдити стратегију искрености. Стварно и искрено. Кључне су речи. 

Ако су се Енглези борили за десет пингвина на неком тамо острву, на другом крају света, и ми се морамо борити за наше цркве и манастире, за наш народ, нашу воду, ваздух и нашу земљу. Ми се морамо борити са сваке позиције. Зато се треба манути пребацивања: ко је тамо, ко се вратио, ко се тамо родио, ко се одселио, ко ће се вратити, ко неће, ко је продао, ко је купио, ко је издао – манути се оптуживања и подметања, итд. Нико неће имати ексклузивно право да се бори за Космет. Нити ексклузивно право да представља Космет. Космет је власништво и обавеза свих Срба на планети Земљи.

Србију су без икаквог стварног повода и неоправдано, пре двадесетак година, бомбардовали Американци, Енглези и Немци, са сателитима. Убили су цивиле, срушили земљу, створили хаос који је проузроковао још многе злочине. Окупирали су део српске територије, помажући терористе и сепаратисте - при томе газећи документе и споразуме које су сами потписали. Тај напад се ни по чему не разликује од напада аустроугарске војске 1914. године и дивљачког напада Немачке и њених сателита 1941. године. Ни по чему! - осим по врсти оружја са којим смо убијани. Чак су у сва три случаја исте слуге у виду сателита хијенски помагале те агресије. Тешко је поверовати да су 1941. године Хрвати, Бугари, Албанци и остали нису били у праву кад су марширали са Хитлеровим и Мусолинијем трупама а да су онда били у праву 1999. године кад су марширали са Клинтоном и Блером. Садашња међународна ситуација око Косова и Метохије ни по чему се не разликује од минхенске ситуације око Чехословачке. Не желим да чујем никакво другачије размишљање по овој теми, нити било какво различитије тумачење тога!

Што се тиче европске (читај: проамеричке) перспективе Србије данас, ту сам скептик. Можете ме прогласити каквим год хоћете: глупим, затуцаним, ретроградним, заосталим. Али мени не нуде никакву перспективу са својим моралним кредибилитетом, нити ми могу бити пријатељи (нити мислим да мисле добро Србији) ни Дорис Пак, поготову Хавијер Солана, нити: Кушнер, Рупел, Ахтисари. Нити Хабзбурговци који седе у Европском парламенту. Нити Блер (чија жена Чери са адвокатском кућом Матрих брани Албанце у Хагу), нити Медлин Олбрајт, ни Франк Вајзнер, ни Штајнер који се само приженио на Космету. Нити Клинтон чија је жена Хилари, нити Ангела Меркел, нити било ко из европских структура власти. (Када набрајам имена не мислим само директно на њих већ и на оно што они представљају или симболизују, и то у време када су нас напали. Сада су на тим местима неки други људи, са другим именима али са истим циљевима и ставом према Србији). ЦИА и БНД не раде за добробит Срба, и у то сам сигуран. И они који су ми срушили земљу и отцепили део територије - ни они не мисле добро Србији. Сви које сам набројао и већину коју нисам су осведочени српски непријатељи. Много тога гнуснога и ружнога су учинили Србији и много ружнога изговорили да бих данас поверовао у њихову благонаклоност. Ја не желим европску перспективу са таквим људима. 

И још нешто, управо су признавањем Космета неке чланице ЕУ затвориле Србији улаз у исту. Јер, неће та унија хтети да прима у своје редове чланице које имају територијалних несугласица. А поготову не оваквих размера када једна према другој имају територијалних претензија и чак не признају једна другу. Они су нама затворили пут у Европу. Сад остаје само једно: да одемо и молимо да нас приме а за узврат да безусловно и беспоговорно, без и једног отвореног питања, признамо независно Косово, федерализујемо Србију дајући при томе најширу аутономију Рашкој области и Војводини, прихватити све хрватске захтеве за ревизију границе према Славонији, одрећи се претензија ка ближим односима са Републиком Српском и Црном Гором, у старо гвожђе онда морамо побацати ракијске казане и одрећи се прасетине за Божић, затим ће нам замерити што нисмо били под Стаљинградом са осталим „демократским народима“, што нисмо имали Ханџар, Ђавоље и Скендербег дивизије, но се хвалимо неком Дринском дивизијом Првог позива што је подавила Поћорекове трупе у ту исту Дрину, а у којима је било подоста Хрвата, муслимана и других, захтевајући да се одрекнемо те дивизије и људи који су у њој служили (наших предака дакле)... И на крају ће захтевати да скинемо гаће и лепо се наместимо ако се некоме од њих буде прохтело. Ако не будемо добро вртели дупетом или некоме од њих не може да се дигне (што је чест случај) питање је да ли ће нас и тада примити?! Можда ће неко злонамерно приметити да смо ми Срби већ примили оно шта су нам наменили, да је касно и да немамо куд. У реду: али ја да вртим дупетом нећу!

Противити се уласку у НАТО зато што су нас Американци бомбардовали и отели нам Косово а залагати се за улазак у Европску унију која нас је такође бомбардовала и отела нам Косово – лицемерно је и одраз је пометености српског друштва (елите). Руски амбасадор у Србији Конузин је негде својевремено изјавио „да би Србија приступањем у НАТО признала независно Косово“. И подсетио нас да нас је НАТО бомбардовао. У ствари, поручио нам је он нешто друго, само је питање има ли кога у владајућој већини да то схвати, или их је брига за Србију. 

Пре пар година сам у новинама читао да је једна жена у Војводини, жртва силовања, изјавила на суду да ће повући тужбу уколико оптужени пристане да је ожени. Е, па, садашњи владари у Србији (потпомогнути Куртом и Муртом, такође у Србији) исто чине са причом о неминовности уласка у НАТО и ЕУ: нема везе што сте нас силовали, узмите нас сад са копилетом које сте нам направили - независним Косовом! Илити, што је негде рекао Игор Мандић: Бомбардовање за мир је исто што и јебање у сврху очувања дјевичанства.

Ако ико сумња да ће земље Европске уније које су признале Косово као независну државу, а предвођене Немачком и Енглеском, дозволити да Србија уласком у ЕУ касније кочи и спречава косовске европске интеграције (на шта би имала право као чланица) грдно се вара и не зна ништа о задатој теми. Србија никада неће доћи у такву позицију – то само будалама и шарлатанима није јасно. Приче да Србија неће бити условљавана око Космета у вези уласка у Европску унију у најмању руку не држе воду. Хашки услови ће бити дечија игра у односу на косовске услове, када на њих дође ред.

Не прејудицирам решење. О овоме треба да одлуче грађани Србије у једном поштеном изјашњавању о томе: хоће ли се борити за Космет по сваку цену, или хоће у Европу по сваку цену. И у једном, и у другом случају, на жалост, мораће: по сваку цену. Нама цена неће бити мала никако. Има аргумената и за једну и за другу опцију. Али требају данашњи владари у Србији да престану са лагањем народа (кад већ неће да престану са пљачкањем народа, јер једно без другога, изгледа, не иде): Европа и Косово неће моћи заједно. Или: паре, или: јаре. Нечега се морамо одрећи: па изволт'е.

Косово као први преседан разбијати ће се по главама западно-европских дипломата пошто су довеле до њега. Разбијаће се разбијати сигурно. Нама то, осим моралне, неће бити никакав друга сатисфакција. Ми морамо да терамо ствари за свој грош. Када су у питању наша поднебља у новијој историји онда су те дипломате, тачније Черчил и људи око њега, и у време Другог светског рата направили преседан који је источну Европу коштао педесет година комунизма. Тај преседан помиње Стаљин Черчилу када је криза око новог уређења Пољске доживљавала кулминацију у преговорима велике тројице на Јалти. Они су се тада договорили да се у ослобођеним земљама источне Европе и Балкана не намеће уређење већ да тамошњи народи сами одлучују о својој судбини. А бивало је више него очигледно да балканске земље и земље источне Европе клизе ка комунизму. Највише се разговарало о Пољској. Енглези су подржавали избегличку владу у Лондону а Руси новоформирану прокомунистичку. Дошло је до компромисног решења да се те две скупине фузионишу до избора. Руси то никада нису испоштовали. Када је Черчил то пребацио Стаљину наводећи принципијелан став и аргументе да је избегличка влада легитимна, да су је Енглези подржавали и да сада не могу да је оставе на цедилу, Стаљин му је одговорио да су то већ учинили са југословенском владом па што не би исто урадили и са Пољском. Као што је познато управо је Черчил издао југословенску владу у Лондону и земљу предао Титу и комунистима. Наравоученије је једноставно: сваки преседан у међународним односима и политици убрзо добије парњаке свуда по свету где год се за то створе исти или слични услови: Све што је потребно - закључио је Стаљин - то је да се југословенски преседан прихвати као узор за Пољску. (Черчил, Други светски рат, VI књига, 440-441, 446-447). Владимир Путин данас може мирне савести да понови ове аргументе, позивајући се на Косово, када је у питању Крим, Осетија и Абхазија.

Не можемо са свима. На нечију страну се морамо определити. То не значи да треба да се одрекнемо односа са другима али приоритети се морају знати. Ако нам неко, колико толико, помаже и не признаје Косово као независну државу онда ми морамо да се окренемо њему као пријатељу. Ако тражи сву нашу робу под повољним и повлашћеним условима, морамо више сарађивати са њиме. Иначе, демонстрирамо непоштење и лицемерство. Нико нам неће помагати за лепе очи, свако има неке своје интересе а ми треба да одлучимо шта су наши интереси.

На шта се своди цела ова прича? На једноставан одговор на једноставно питање: хоћемо ли борити за Косово и Метохију или нећемо? Све остало после тога решиво је и могуће. Чини ми се да сада немамо одговор на то питање или да се неискрено одговара на њега а због дневно-политичких или утилитарних разлога. 

Радован Караџић је рекао Добрици Ћосићу у мају 1992. године, следеће:

- С Муслиманима се не можемо споразумети ако их не победимо!

- Али, ми их не можемо победити, Радоване – одговорио му је Добрица.

- Морамо и можемо. Морамо да се боримо и за мир и за рат. Једним начином нећемо постићи свој циљ. (Пишчеви записи, Д. Ћосић).

Тако је настала Република Српска! Као и све дуговечне државе: на оружју узета. Само тако може и нестати. Исто је и са Косовом: само се оружјем може вратити. И оружјем: потпуно изгубити. Ту потписи не вреде ништа. Између ратова је време. Чекање да рат сазри. Некад прођу векови, некад године. Али увек дође време рату. Рату свакаквом: оружјем, живцима, памећу, временом.

Вратићу се на Космет кад се тамо врати српска држава предвођена српском војском. То је мој циљ и моја борба. До тада моје цивилизацијске потребе ми не дозвољавају да живим у таквом окружењу и под окупацијом. Да се борим хоћу – на сваки начин и кад год се укаже прилика за то. Када су 1912. године српски официри вршили смотру мобилисане војске која се спремала за Балкански рат, парола је гласила: Косово освета!

Шта је дакле први корак у одбрани и повратку Косова? Сачувати, населити и ојачати север Косова?

Шта следи после тога? Треба отерати окупатора и ослободити земљу.

ЧИТАЈ ОВДЕ КЊИГУ ВЕЧИТИ РАТ