субота, 02. јануар 2016.

СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ - КРИВ ЗА ТУЂЕ ЗЛОЧИНЕ!!!

                            
                          СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ
 ИЗ КЊИГЕ ''ВЕЧИТИ РАТ - КОСОВО'', ИГОР ЂУРИЋ

Крајем априла, 1987. године, један човек је невољно отишао у Косово Поље. Отишао је јер нико други из српског руководства није хтео да оде и буде изложен негодовањем двадесет хиљада Срба који су се тамо окупили. На збору је говорило скоро стотину Срба, намргођен их је слушао. Пре тога, кад је кренуо напоље, у друштву Азема Власија, настала је гужва и милиција је почела да туче народ. Тада је изговорио реченицу која ће променити живот и њему, и нама. Нико не сме да вас бије!!!“.
Има симболике у чињеници да је Слободан Милошевић изабран на место председника српских комуниста 26. јануара 1986. године, баш на дан када сам ја постао пунолетан. Симболика се претворила у јаву, или супротно, јер од тога дана, када сам ступио у свет људи који имају право гласа, моја судбина је уско повезана са судбином и поступцима тога човека. Све што ми се догодило као друштвеном бићу (дакле, не на емотивном и личном новоу, већ у односу према заједници и супротно) повезано је са оним што је он чинио. До дана данашњег. Ни пре тог пунолетства нисам живео у уређеној друштвеној заједници. После тога: све се распало. И до дана данашњег ништа од распаднутог није састављено. А њега нема више.
Мало је тога непознатог у вези живота и дела Слободана Милошевића. Био је у жижи јавности и политике деценију и по, а онда су га у Хагу сецирали до последњег влакна, сваког слова које је изговорио и сваке капи млека које је попио. Зна се и то, да је на врх стигао преко Косова Поља и те чувене реченице. Мислим да је у том тренутку несвесно манипулисао страхом људи а касније је то чинио више него свесно и ту је манипулацију довео до монструозних размера. Лако је било поигравати се са страхом и надом једног народа који је вековима био обесправљен. Чак у Социјалистичкој Југославији, где су мање више сви били слободни, Срби са Космета су били обесправљени. У сталном страху за себе и своје породице, окружени перфидним методама прикривања злочина и њихове патње, Срби са Космета су се дохватили првог који им је обећао макар и то да нико не сме да их бије.
Нема неке велике тајне: најјаче упориште до дана данашњег Слободан Милошевић је имао међу Србима са Космета. Оно што му се мора признати: ишао је до краја. Кад га је велика сила поразила, повукао се са Космета по цену власти и разрушене Србије. Да је много грешио и манипулисао, то ће тешко ико од тамошњих Срба искрено признати до дана данашњег. Он је био и остао ''највећи Србин после Обилића'', за добар део Срба са Космета. Какви су се све Бранковићи шепурили на власти у Србији, после њега – можда су донекле и у праву.
Док је директоровао ''Техногасом'' и ''Беобанком'', и био активан у партијском раду, више је личио на бирократу типичног за тадашњи режим него на народног вођу и националног трибуна. Највероватније да ни он лично, у том периоду, није ни сањао какво га време очекује и на који начин ће у том времену узлетети и пасти. Да не компликујем: није он планирао да уђе у историју – историја је њега усисала догађајима и ''господином случајем''
У бурним дешавањима почетком осамдесетих он је у истим идеолошким редовима са Иваном Стамболићем, који балансира и не труди се много да јасно и гласно иступи против албанског сепаратизма већ иде линијом бирократског приступања проблемима, типичним за комунистичке функционере. Интересантно је рећи да се у том периоду Дража Марковић много више залаже за српске интересе у федерацији и у покрајинама, од ове двојице. И сам Милошевић се почетком тих осамдесетих година више ''бори'' против ''српског национализма'' него што се брине о судбини Срба са Косова. Како кажу у књизи ''Срби и Албанци на Косову и Метохији у 20 веку'' аутори Коста Николић и Срђан Цветковић: У јавности је одмах постао познат по беспоштедним, готово свакодневним нападима на ''српски национализам'' који је налазио и тукао свуда око себе, као и по доследној одбрани идеала комунистичке револуције и ''лика и дела'' Јосипа Броза Тита... Однос републике и њених покрајина није га превише занимао, осим у ситуацијама када су се могли сакупити политички поени у јавности, али никада није испољавао неко посебно интересовање за живот српског народа на Косову и Метохији. Почетком 1985. одбио је да прими делегацију Српског покрета отпора... О првој петицији косовских Срба, Милошевић је рекао: ''Ми смо се овде суочили са једним драстичним примером политичке злоупотребе... Било је идеја и покушаја да се од Косова Поља праве нереди и у Београду''.
Међутим, чим је осетио са које стране ветар дува, окренуо је једра и запловио ка апсолутној власти. 20. априла 1987. године Милошевић је по први пут дошао у Косово Поље, тамо одржао говор и није се посебно прославио. Вратио се 24. априла, и: ушао у историју. Он је Србима са Косова обећао ''да нико неће да их бије'' а они су му са говорнице пуних 13 сати отварали душу. Кад некоме ''отвориш душу'', онда га држиш за свога. Тако је почела та велика и трагична љубав.
Оно што је започео у Косову Пољу, оверено је печатом на чувеној Осмој седници. Милошевић је приграбио власт, а, уједно, тада и створио ембрион опозиције. Србија се буквално поделила на добитнике и губитнике Осме седнице, и чини се, да се до данашњег дана ништа битно није догодило и променило на политичкој сцени Србије. ''Прва'' и ''друга'' Србија су две сукобљене стране са Осме седнице. На Осмој седници ЦК СКС одржаној од 23. до 25. септембра 1987. године, сукобиле су се две концепције српског комунизма, мада је у позадини, као и увек, била борба за власт. Струја око Драгише Павловића и Ивана Стамболића, заступала је коминтерновски и титоистички приступ питањима Косова: против албанског шовинизма борити се непрестаним тражењем и доказивањем српског национализма. Струја око Слободана Милошевића је хтела да се против албанског шовинизма бори отворено и без компромиса, чак претерујући и налазећи често сукобе тамо и где их није било и при томе нису бирали средства. Такође, није била бирања средстава ни у борби са политичким неистомишљеницима. У том случају, Срби су, као по обичају, остали без средње опције, морали су бирати између две екстремности. Међутим, оно што треба подвући јесте чињеница да је то комунистички обрачун где није постојало никаквог демократског потенцијала, ма шта о томе касније говорили такозвани ''друго-србијанци'' који су стварали фаму да су Стамболић и Павловић неки ''апостоли демократије'' које је Милошевић на силу отерао. Стамболић и Павловић су били оно што јесу и данас њихови духовни наследници предвођени Латинком Перовић и сличнима: анационални комунисти који се до дана данашњег држе коминтернине инструкције да су Срби хегемонисти које треба уништити а држава Србија је творевина која не заслужује да постоји. Јер, да су ови заиста имали визију о поштеном решењу, па ваљда би се то тада препознало а њих на тој седници није подржао ни Азем Власи.
Божица Ж. Славковић у докторској дисертацији ''Политичке, економске и културне прилике на Косову и Метохији 1929-1941'', пише: Прослава 550 година од Косовске битке била је обележена 28. јуна 1939. На Гази Местану је приређена ''грандиозна национална свечаност''. Прослави су присуствовали председник владе Драгиша Цветковић, министар војске генерал Милан Недић, председник Народне скупштине Милан Симоновић и други угледни гости. Почетак прославе био је у Грачаници, где је било бденије и литургија посвећена спомену Светог Кнеза. Велико бденије у Грачаници служили су највиши представници православне цркве са Патријархом Гаврилом на челу уз приштинско певачко друштво ''Косово''. Било је то у ''пуном смислу речи национално славље''. Ујутру је била свечана Видовданска литургија. Извршена је симболична паљевина воштаница са буктињама, чији је пламен донет из Грачанице и Самодреже. Изводиле су се соколске вежбе, а аеро клуб ''Наша крила'' из Приштине приредио је аеромитинг. Одржана је војна парада, а клицало се војсци и слободној уједнињеној држави. На богослужењу је патријарх Гаврило одржао говор за поклоњење гробовима мученика учесника у Косовској битци и поштовање ''великих историјских подухвата предака''. Г. Божовић је истакао овим поводом у Политици ''што је данас наша држава оволика и што наш народ има духовне каквоће са којима пред свет излази белога образа – несумњиво има да се припише тој тајанственој косовској загонетци''. У децембру 1939. био је снимљен филм ''Прослава 550 - годишњице Косовске битке'' у режији Косте Новаковића, Михаила Поповића и Драгољуба Горчића.
После 50 година, на прослави 600 година од Косовске битке, 1989-е године, на Гази Местану се окупило милион Срба, ти људи су ''овластили'' Слободана Милошевића да преузме решење косовског проблема. Нико те људе није довео тамо на силу. Желели су то. Уосталом, зашто само замерати Србима са Косова што су стали уз Милошевића, кад је већи део нације био залуђен његовом појавом? Добар део цркве, САНУ, писци, уметници – и то не макар који. И док су, као што рекох, Срби са Космета преварени из свог страха, људи у другим деловима Србије су мислили да ће он бити реформатор који ће земљу усмерити ка добром правцу. Нама, наиме, никада није фалило реформатора али смо увек мањкали са реформама. Милован Ђилас коме се не може спочитати политичко и револуционарно неискуство и одређена промућурност, каже новинару Горану Лазовићу 1989. године, следеће: „Милошевић је успео да на националној основи постигне озбиљан резултат и доста је успео на слабљењу постојеће ауторитарне свести“. Добрица Ћосић на 275-тој страни својих ''Пишчевих записа 1981-91'' преноси шта је тада писао: „Слободан Милошевић је први партијски функционер у Србији који даје начелну подршку Академији наука и Француској 7. Подржава прогресивне интелектуалце, одбацује досадашње осуде ''непријатеља'' у Академији и Удружењу књижевника. То су нови ставови и нове речи. То личи на реформизам. То је најава антититоизма. Данас смо у Академији после дуготрајне депресије сви били озарени надом: Слободан Милошевић је реформатор и рушилац титоизма. И на улици смо се поздрављали са надом. И Михиз и Мића очекују промене“.
Да је био Обилић – није био. Да је био Бранковић – није ни то. Али да је био већи државник и бољи патриота од свих који су хтели да га замене то смо схватили после Петог октобра. Тек тада смо увидели ко су људи који су му били алтернатива. Поготову што после њега нису успели да сачувају ни оно што им је оставио од Косова и Метохије. Они нису били способни чак ни да оставе постојеће стање а да га не покваре. А шта сам о њему написао у свом дневнику 26.01 1998., на свој тридесети рођендан, (можете замислити у каквим сам психичким стањима био, кад сам нашао за сходно да баш на свој рођендан пишем о њему?!):
„Исток, (о Слободану Милошевићу): Никада мањи човек није направио веће штете. У историјском смислу. Из корена настао из једне штеточинске идеологије, као њен најгори продукт (јер су он и њему слични, поратна деца, своје каријере градили на додворништву и полтронији) испливао је на површину, (ни сам свестан: како?), онда када је српски народ тражио решење за новонастали  вакум.  Е, он није попунио вакум, већ нас је вратио у такав кал, који нисмо заслужили. Чудно је да кажем да нас је вратио у нешто што нисмо били али, ипак, ранији комунистички властодршци, за којима сада горко жалимо, имали су неке норме којих су се придржавали. За Слободана Милошевића не постоје никакве норме, никаква мерила, не постоји ни минимум поштовања према народу. За С.М.  главни и врховни принцип је он сам. Он и нико више јер не верује чак ни у неки идеалистички принцип (макар био и непостојећи, фиктивни, демагошки), па макар то био и Бог.
Арогантан, необразован, сиромашног речника, динарски непоткрепљено самоуверен. За њега не постоје светиње. Људи су нижа врста, народ је стока. Да ли га је српски народ заслужио – то никада нећу знати. Али он јесте оличење духовнога стања народног. Он је политичка пројекција турбо-фолка, трубача и хармоникаша, криминалног олоша, пејџер интелектуалаца и друштвених паразита који се и даље негде зову руководиоци. Треба ли набројати шта је све успео да уради за ових неколико година: распад земље, грађански рат, десетине хиљада мртвих, стотине хиљада расељених, у западним крајевима више нема Срба, створена је несретна творевина са Црном Гором, достигли смо врхунску стопу криминала, рекордна инфлација, пропадање материјалних добара обичног грађанства, енормно богаћење привилеговане олигархије, богаћење њега и његове породице, тотални губитак националне свести код Срба, укидање грађанских и националних (српских) слобода, санкције и мржња целог света, недостатак савезника и пријатеља...
Упоређивати га са сличним новоконпонованим вођама може се али да су исти, то не можемо рећи. Нико од њих није био већа штеточина по свој народ од њега иако су сви били сличног менталног склопа. Узмимо Туђмана и његове ''резултате'': независна држава, остварен вековни сан Хрвата, етнички најчистија држава Европе, стабилна економија и народ поносан на своју заставу, грб, химну и државу.
Одкада С.М. води српски народ, тај народ је заборавио на значење појмова као што су: достојанство, патриотизам, закон, одговорност, поштење, храброст, нада, памет, морал... Као народ умиремо, као појединци бивамо понижени. Стално нам неки непријатељи висе над главом. Његови сарадници и стегоноше као да су бирани по следећим критеријумима: што глупљи и неспособнији, што непоштенији и халапљивији, што неодговорнији и неозбиљнији. Све саме креатуре. Њихова скупоцена одела толико одударају од вредности њихових личности да им стоје као магарцима скупа и златом украшена коњска седла. Они и јесу по својим менталним склоповима и духовним вредностима - магарци. Али, они су, на жалост, изузетно моћни магарци, који своје аргументе најчешће износе копитом.
Историја ће, као и увек, показати колико је он био неозбиљна личност у врло озбиљним временима. Озбиљна времена и настају зато што их проузрукују неозбиљни људи. Као много пута до сада историја ће показати колико је он био подпросечна личност у сваком погледу – али тада ће бити касно и по нас неважно.
Већ је касно“.
Шта тек данас рећи? Ко је тада могао поверовати да се може пасти много дубље него тада и да они који долазе после њега у нама стварају осећај да је он био величина у односу на њих? Док данас гледам како ови садашњи и они пре њих крчме задње што нам је остало од суверенитета на Космету, почињем да мењам мишљење о њему и да га у неку руку поштујем и ако сам од првих дана његове владавине био против њега и због тога, а живећи на Космету, имао великих проблема: остао сам без запослења у време када су се на Космету Срби ''гађали'' радним местима, и те репове вучем до данашњег дана јер сам један од ретких који не прима никакве плате и додатке. Као млад човек, са неких двадесетак година, приступио сам Драшковићевој партији СПО, због националних и демократских погледа, био сам на републичкој листи ДЕПОС-а. То је једна од ретких ствари које признајем за политичку срамотну из претходног и властитог живота, (не ДЕПОС, већ СПО). А он, тај грлати брадоња, нас је све изманипулисао, постао је плаћеник и слуга запада. Издао је наше идеале. Истина је да смо ми тада замерали Милошевићу на помањкању националног осећања, наравно, и на помањкању демократских реформи – или онога шта смо подразумевали под тиме, данас ми је потпуно јасно да смо имали потпуно погрешне ставове и сазнања о томе шта је демократија. Али пре свега, ми смо му замерали на неагажованости на националном питању, сматрајући га комунистом. Мислили смо да је недовољно националиста и били опчињени величином свога народног духа. Били смо идеалисти са којима су се поигравале битанге попут Драшковића и осталих. Сада, такође знам, да су се неке друге битанге, попут Ђинђића и њему сличних, које су сматрале Милошевића великим националистом, поигравале са осећањима младих људима којима су грађанске опције биле ближе од националних али који нису била ништа гори људи и Срби од нас. Најзад, било је и битанги који су глумили опозицију а били су продужена Милошевићева рука, попут Шешеља и његових апаратчика. Данас испада, у мору тих битанги изгледа да је Милошевић то био најмање од свих.
О њему, Милошевићу, сам почео да мењам мишљење касније, а, о томе шта смо ми који смо хтели да га мењамо радили, са Драшковићевима, Ђинђићима и западом, и ко нас је водио, шта нам је пласирано и како смо манипулисани, схватио сам још до сам био тамо, у Истоку, у Метохији, пре него је кренуло бомбардовање и егзодус.  У свој дневник сам записао, свега месец дана после мог размишљања о Милошевићу:
„9. март 1998., Исток, Када сам ја, (и мени слични), уназад неколико година покушавао да мењам свет око себе, мислио сам (мислили смо) да је истина на једном крају а лаж на другом. А да између те две крајности нема ничег другог. Били смо млади, наивни и наравно пуни идеала. На свет смо гледали у ''шпагети вестерн'' маниру: добри и лоши момци. Колико сам само енергије потрошио убеђивајући људе да су у криву. Много сам желео да свима променим мишљење, не дозвољавајући при томе да ни једна туђа идеја допре до мене. Чудио сам се могућности да људи неће да ме слушају, мене ''најпаметнијег'' и ''свезнајућег''. А, лично сам био обманут. Сви су желели да искористе нашу младалачку енергију, да уз помоћ нашу лакше дођу до циља који је према нама био дефинисан као ''демократија и људска права'' а у ствари суштина се сводила на голу борбу за власт и ништа више. ''Режим је крив за постојеће стање - говорили смо - сви у њему су непоштени, корумпирани и лажљиви. Са друге стране ко се бори против режима поштен је, истинољубив, бори се за поштено и хумано друштво''.
Нисмо знали да простор између ''њихове лажи'' и ''наше истине'' (који смо - простор - занемаривали и нисмо признавали његово постојање) у ствари, чини суштину ствари. У том се простору налазила истина, и наша - и њихова, увек половична и релативна. Само су нам лажи, у том простору, биле једнаке. Слушали смо тада, у овој забити и провинцији, када је почињао рат (и у време док је трајао) и док су људи демонстрирали у Београду (и на данашњи дан) разне иностране радио и ТВ станице. Оне су нам издалека ''нудиле'' истину о ономе шта се дешава у нашој земљи. Сматрали смо: тамо је демократија, медији су слободни (није као код нас), од њих ћемо сазнати истину, о нама. А они су нас учили како да боље и сочније пљујемо по властитој земљи и своме народу, изједначавајући га и кажњавајући са режимом, уједно сарађујући са тим истим режимом кад год им је то било потребно. Нисам тада хтео да знам да су њихови медији исто толико неслободни колико и наши. Треба зато рећи и никада не заборавити: нема слободних медија. Може овај став да се анализира и апсолвира, и са политичког, са историјског и са психолошко-филозофког становишта, али ипак неће са даље стићи од чињенице да нема слободног медија. Сваки медиј (новине, радио, ТВ) и позиција са којег ће исти наступати зависи од више фактора али први и основни ''пра-фактор'' јесте новац . Без новца нема ни медија. Неко мора да понуди тај новац. Значи: гласило зависи од онога који је власник истог. Онај ко даје паре никада их не даје без везе, неповратно или непрофитабилно. Он има своје интересе и жели да их пласира. Интереси се најлакше остварују преко политике, ма какви они били. Није само новац у питању. Онај ко поседује или води одређени медиј јесте свакако човек са одређеним мишљењем, ставовима али и заблудама и предубеђењима. Истина је само она која се поклапа са његовим ''истинама''. Ту је и лобирање и подмићивање. Буквално, ако неко и ради за неки ''слободни медиј'' (ајде да претпоставимо да неки такав постоји), информација пренета са краја света на други крај, по својој форми, финесама и обојености може зависити и од тога како је новинарка провела вече пре тога, је ли расположена, да ли је била задовољна у кревету или ван њега. Ако постоји апсолутно слободан човек, који не зависи од друштва и на кога новац нема никаквог утицаја, нити породица, ни систем, дакле ако постоји тако независан човек, онда постоји и такав медиј. Ако и постоје такви људи, па они су ти који стварају и држе медије, између осталог. Човек је зависно и рањиво биће. Још је и осветољубиво и по правилу искомплексирано створење. Зар један такав створ може да створи нешто слободно и објективно.
Седео сам тако поред радија и слушао ''Глас америке'' и што је најгоре, веровао сам. Мислио сам: све што је супротно од онога што преносе државни медији, истинито је. Ових дана сам схватио ''онај међупростор'': схватио сам да између истине и лажи има још хиљаде других истина и лажи, и да их одређени људи користе према потреби. И увек само према потреби. Сада када сам несрећним случајем очевидац ове косовске несреће и седнем да слушам исти тај радио, у бесу питам себе: какви су то људи? Ти који на своме матерњем језику, са пристојне удаљености трују етар неистинама или полуистинама  (оне су најопасније). Слушам а не могу ушима да верујем. Па и они су свесни да ми овдашњи, Срби и Албанци, ваљда знамо и видимо шта се дешава. То није оно што нам они јављају. Али, они знају нешто друго засигурно, знају да смо и једни и други уплашени: зато се поигравају са нашим истинама, уплашене људе је најлакше напујдати једне на друге.
Срушила се једна заблуда младости до темеља. Нити је прва нити последња. Болна јесте. Али младалачке заблуде и постоје да би се рушиле. Па заблуде су забога!? Тако се најбоље сазрева. Разочаран човек боље сагледа истину. Судбина сваке генерације јесте да учи на сопственим ломовима (само су нечији мање болни и опасни). Димитрије Ђорђевић (и он је има своје идеале, борио се за њих и патио због њих) у својим сећањима ('' Ожиљци и опомене'') пише о ратни годинама своје младости: ''Слушао сам на лондонском радију поруку британског новинара Харисона: ...'не жалите животе, хероји Срби: што се трава више коси. Она више расте...'.. ''. И он је значи седео поред радија и чекао да чује истину. Можда је и њему и мени било боље да смо само устали и погледали кроз прозор“.
Милошевић је, истина, много манипулисао са Косметом и тамошњим људима. Понављам: манипулисао је страхом. Он је главни кривац и ако су то за њега изводили његови кадрови на терену. Пре свега је велику штету нанела негативна селекција, одабир букачких кадрова, јаких на језику а слабих на делу, која је била ембрион за данас тако заступљено партијско запошљавање. Уколико ниси био у СПС-у (или у СРС-у, која ја служила да окупи око себе екстремније људе, који су били радикали и волели Шешеља али им је на првом месту и увек вођа био Милошевић), мале су шансе биле да учиниш нешто од живота. А, да ли се до данашњег дана, осим партија и вођа, ишта променило? Чак ни људи! Међутим, њега је бујица Косова у једном тренутку захватила и он више није могао да контролише ток догађаја. Често се само трудио да му глава остане изнад воде. Људи сметну са ума да је он најчешће доносио одлуке разапет између неколико страна које су све вукле ка себи: српски народ, опозиција, страни фактор, локални лидери, зараћене стране, центри моћи, народи у окружењу, медији. Лако је било критиковати га, имало је и за шта, али најчешће уз критику није нуђено решење проблема. Било је важно само срушити га. Касније се испоставило да они који су га срушили, нису били у стању да сачувају ни оно што је иза њега остало: отишло је на горе, много горе.

Много се пара трошило улудо, што управо због те нестручности, што због крађе. Полицијски апарат је постао свет за себе, отргнут од било какве контроле,  због латентне кризе и било га је тешко обуздати, поготову кад је већ почело да се пуца, те је то изродило велику корупцију, пре свега према албанском становништву. Чак је и Милошевић у једном тренутку постао свестан тога. По речима Владислава Јовановића, које на страни 97. преносе Бјелајац и Кривокапићка у књизи ''Српска историографија и свет'': Милошевић је, у више прилика, говорио пред министром оштро и негативно о деловању појединих Срба на Косову, сумњивих стручних квалитета који су приграбили функције, па и по неколико, што је изазвало гнев не само лојалних Албанаца него и већине Срба. У једном периоду Албанци су морали да плаћају, екстра, и за ствари које су их следовале законски: личне карте и пасоше. Да плаћају полицијским службеницима, наравно. И остали државни апарат, друштвена и јавна предузећа, здравствене и културне установе, постале су погодно тло на коме је рађала корупција и пљачка. Велики проблем је била и манипулација гласовима, стално мењање изборног система који је требало да обезбеди то да се на Косову и Метохији увек може рачунати на одређени број сигурних посланика. То му је у старту давало двадесетак метара предности на трци од сто метара.
Добрица Ћосић наводи у својим записима за период 1992/93 да је разматрао са Милошевићем опцију поделе Косова: Идеју о подели Косова и трајном решењу српско-албанског питања прошле године (1991) изложио сам и Бориславу Јовићу, тадашњем председнику Преседништва СФРЈ. Он ме је пажљиво саслушао и упутио на Милошевића. А Милошевић је одбацио мој предлог. Он сматра да о подели Косова и разграничењу може да разговара с Тираном, али не са Руговом, и то када се за нас створе повољнији услови.
То да је Ђинђић хтео да покрене питање решавања Косова, па је убијен због тога, само је гласина без утемељења у чињеничном стању. Прво, он није имао шта да ''покреће'' јер се питање Косова покренуло одавно а финиширало НАТО интервенцијом, којој је и он кумовао, те да они који су га довели на власт у том тренутку врло добро знају шта су се договарали и шта су платили, док су рушили Милошевића. Друго, имао је он сувише пепела на глави и вукао је за собом много репова, дуговао је много западу у сваком погледу, да би он имао капацитета да га ико озбиљно схвати по косовском питању. У последње време, пред смрт, он се нешто домунђавао са Добрицом Ћосићем, а око поделе Косова, али се то није морало радити никаквим ''покретањем'' питања Косова, већ јачањем српских институција на северу Косова, које су већ постојале и које су већ значиле поделу. Поделу смо ми већ имали у џепу, то им је Милошевић оставио на терену, али су је почев од Ђинђића до ''Бриселског споразума'' српске власти су исто ситематски уништавале.
И шта смо на крају доживели сви ми Срби са Космета? Егзодус. Али, после стравичног рата који је вођен за Косово и Метохију. Шта смо доживели ми који смо се борили против Милошевића? Спознају да су они који су хтели да га руше и на крају га уз страну помоћ и срушили у сваком погледу гори од њега: и политички, и морално, и патриотски. О поштењу нећу ни да причам. Поштеније би државу водило двадесетак затвореника из Сремске Митровице или Забеле, него сви министри од тог чувеног ДОС-а, па до данас. И, чини се да је то доказ, али и признање Милошевићу, што је по некад био непопустљив према захтевима опозиције: ваљда је и он знао са киме има посла. И док смо сматрали да нема горих од Милошевићевих кадрова, из године у годину смо се уверавали да увек и увек буде горе. До дана данашњег.
Рушили су га и срушили српски непријатељи. То само по себи говори довољно о њему. Многе новце су дали српским плаћеницима. И данас мислим да су нека убиства која му се приписују организована од страних и наших обавештајних служби без његовог знања. Њему да напакосте и да га сруше. Исто како данас чине са Путином, како су чинили у арапским земљама и у Украјини. Његов ''диктаторски'' режим није опалио нити један метак у свој народ 5-ог октобра. Емир Кустурица изјавио је за ''Вечерње новости'', 24. марта 2015. године: Слобо је издржао деценију, па је бомбардован. Запад је онда у нашу свакодневицу пустио омамљујућу течност, она се овде преливала кроз нечије прсте, махом кроз НВО. Тако су неки домаћи, у име борбе за поштење, заступали интересе непоштених из иностранства.... После слома Милошевићевог режима, у тој сарадњи са Западом, ништа до данас није урађено у корист грађана Србије. За време Обреновића смо извозили свиње, када смо били добри са Американцима пред Први светски рат, дугове смо враћали - у сувим шљивама. Зато је данашње питање, да ли је Србија суверена држава?... Сви потези који се вуку од Милошевићевог слома, не говоре нам да иза њих стоји интерес наше државе. Ми се усклађујемо са туђим шемама. Лично мислим да пут у Европу није добар, јер он у свом најбољем издању, од оваквог српског потенцијала може само да направи уску стазицу, којом тешко живи можемо проћи, и као народ преостати“.
Тома Фила пише у књизи  ''Завршна реч'': Коначно смо стигли у Централни затвор. Пред нас је изашла гомила досовских бедника и пробисвета, за које не знам у којој су функцији били тамо. Желели су прво да гурну Милошевића у подрум, у део ЦЗ-а где су некад извршаване смртне казне... који је био сав у крвавим мрљама.... Тај део затвора више није био у функцији. Гомила је викала: ''Дај да га набијемо у подрум, да цркне''. То је исти тип људи који су на Ушћу викали: ''Слобо, слободо!'', а који ће данас викати: ''Живео Вучић!'', а сутра ко зна шта. Тадашња власт је добила наређење да га ухапси и испоручи. Нико данас не поставља питање кривичне и моралне одговорности људи који су потписали документ да Милошевић неће бити изручен Хагу. Испоручен је, затим, против одлуке Уставног суда Србије. Чак су хтели и да је понизе, ту власт и Милошевића, па су наредили да то буде на Видовдан. Наређење је стигло од газда из иностранства. Тим чином они су показали своју пигмејност а њену подарили ореол величине. Говорим о моралу, нараво. И то ван цркве.
Испало је на крају да нису научили лекцију од америчких газди. Американцима су били важнији неки Битићи, браћа, који су дошли у Србију да се баве теоризмом, него што је Србима био важан демократски изабрани председник и ратни командант. Продали су га Срби на челу са Ђинђићем и Коштуницом. Нису га ''предали''. Продали су га. За нешто кредита и мало затварања очију пред лоповлуком који је ојадио Србију више од НАТО бомби (ЕУ је обећала три милијарде марака у кешу за збацивање Милошевића. Где су оне сада?“ – јадао се Ђинђић немачком Шпиглу јула 2001. године). Још нешто, награда од 5 милиона долара коју су расписале САД за његову главу – исплаћена је! Коме? Сазнаће се и то једнога дана. У горе поменутој књизи Тома Фила пише: Људи који су ми веровали дали су ми контакт са поверљивим извором у Русији, који ми је потврдио да Милошевић није предат, већ продат Трибуналу... Руски високи званичник, у својој књизи, написао је да је неко из власти  у Београду наплатио огромну суму долара за хапшење Слободана Милошевића“.
Мит о визионарству Зорана Ђинђића?! Какво је то ''визионарство'' Зорана Ђинђића када је он довео у Србију, и на власт, највеће лопове, какве Србија у својој историји није видела?! Ђинђић није био никакав визионар, чак се може рећи да је био један од главних криваца (свакако не и највећи) што је Србија опљачкана и што годинама тапкамо у месту или идемо уназад. Човек са визијом није могао, нити смео, довести на власт, као своје најближе сараднике и људе од поверења, толико превараната и сецикеса. Десетине тих Ђинђићевих кадрова су на најпрљавији начин, уз помоћ власти, опљачкали све што се дало опљачкати у Србији. Најзад, човек са визијом није могао имати таквих најближих пријатеља - без икакве визије осим тајкунске. Данас се користи некакав мит о Ђинђићевој политичкој заоставштини коју треба пратити и сви путеви воде према капијама затвора у Србији.
А, о ''Хагу као последњиј рупи на свирали'' Војислава Коштунице не вреди ни говорити, када је највећи број изручења Хагу учињен у његово време, да не говорим о срамном пуштању шиптарских теориста из српских затвора, кад се нису потрудили да их размене макар за тела погинулих српских војника и цивила. Постоје непроверене тврдње да је један део киднапованих Срба држан до тог времена због евентуалне размене, а после су убијени. Јуна месеца 2000-те године Савезно министарство одбране излази са подацима да у том тренутку ОВК држи преко 800 Срба на Космету и у Албанији, као заробљенике и таоце, и који су смештени по ''радним логорима''. Чак су постојали и неки преговори око размене који су пали у воду одлуком југословенске владе да пусти терористе из затвора. Сузан Мануел из УНМИК-а је тада изјавила да ''Београд неће добити финансијску помоћ уколико не пусти затворенике и почне сарадњу са Хагом''. Отуд оно ''продали''.
Мит о томе како је Милошевић једино крив за ратове на просторима бивше СФРЈ а сви су остали били добри и врли – не ''држи воду'' код паметних људи. Тај рат се није могао избећи и сви су појединачно криви и невини за њега, а није се могао избећи јер је створена држава од народа који се међусобно вековима мрзе. Иста говна од Вардара па до Триглава, и од Ђердапа па до Јадрана. Нема добрих и лоших момака већ само уплашеног народа преко чије се главе олош разрачунавао и богатио. У том рату су сви кривци и сви су били у праву са свога становишта. Али, ако смо ми Срби већ морали да ратујемо (као и сви остали) онда је боље шо смо то чинили са Милошевићем него да да је на челу државе тада био неко од безмудих мондијалиста и западних плаћеника. Да не би Туђмана - не би било ни данашње Хрватске, да не би Алије - не добише Бошњаци пола Босне, али, и да не би Милошевића, Караџића и Младића - не би данас постојала ни Република Српска. Тачи ће можда добити Нобелову награду за мир јер је убијао Србе. Би Аушвица али и данас је Немачка најача европска сила, ако искључимо из тог надметања Русију, где би Гулага. Мит о демократији дође тек кад се рат добије или изгуби а територија очисти од непријатеља. После свако донесе венац на споменик али прво затражи за то дозволу од локалних власти. Није дакле битно колико је ко изгинуо, да би живели новоконповани митови, већ ко где данас влада.
У Хагу се бранио храбро, часно, доследно и натпросечно интелигентно. Толико се добро бранио да су поједини утицајни западни медији тражили од суда да му забрани да говори и унакрсно испитује. Он тамо није водио судски поступак већ историјски поступак. Те се тако и понашао. Написао је свој политички тестамент у траскриптима тога суђења који је у небеским висинама на спрам капацитета људи који данас уништавају Србију свесно и лоповски. Милошевић ју је уништавао несвесно мислећи да ради за њено добро. А то је огромна и несавладива разлика. Славољуб Ђукић, човек који је написао књиге о брачном пару Милошевић - Марковић, познаваоц теме, каже: „Хашка оптужница му приписује геноцидну политику и идеју о стварању Велике Србије. А он, заправо, није имао национални програм, нити се тиме бавио. Док су Словенци, Хрвати, а поготову Албанци, имали оформљене националне програме, а то је стварање самосталних држава, Срби су се више исцрпљивали у борби за власт“.
Добрица Ћосић у књизи ''У туђем веку - II'', на страни 127. пише: „Јуче је Слободан Милошевић пред Хашким судом почео своју одбрану. Аргументовано је обесмислио оптужницу ''о његовом злочиначком удруживању'', ''злочнима против човечности'', ''геноциду у Босни''. Била је одбрана бриљантан напад на политику Ватикана, Немачке, Америке и Европске уније; исцепао је оптужницу Карле дел Понте и њеног помоћника Енглеза Најса. Говорио је садржајно, логично, убедљиво. То је антологијска политичка одбрана пред судом политичке неправде. Да је тако паметну политику водио као државник како се политички паметно брани као оптужен за ратне злочине, не би се нашао у хашкој судници, нити би Србија била ту и таква где је и каква је сада. Он је данас добио моралну битку за српски народ“.
Слободан Антонић у својој књизи о Милошевићу каже: „Тако је, заправо, Милошевић у Хагу имао да се бори не само против тужилаштва и судија. (Тужиоци су га мрзели јер им је стално рушио оптужницу и доказе, а судије су му биле ненаклоњене јер је сваки час отварао забрањену тему – НАТО агресију на Србију; због чега су морали непрекидно да му искључују микрофон). Милошевић је морао да се бори и против владе САД, па и ЕУ, у позадини. Њихови ресурси, спрегнути директно против Милошевића, износили су на стотине и стотине милиона долара и обухватали експертске тимове од више стотина људи“.
Када је међународна заједница у питању и њен однос према Милошевићу (па самим тим и према Србији), истину треба тражити на релацији флоскула: ''балкански касапин'' - ''фактор мира на Балкану'' – ''удружени злочиначки подухват''. Како им је ваљало, уосталом као и до дана данашњег, они су се тако и односили према Милошевићу. Наравно, увек свесни да ће га пустити низ воду када им више не буде требао, као што ће урадити и са тренутним миљеником у Србији (2015).
Према политичким убиствима током деведесетих а која се приписују Милошевићу, имам дистанцу и скепсу. Ту мени, да се колоквијално изразим: нешто не пије (држи) воду. Мислим, као и сваком мислећем и слободном човеку. Рецимо, да се Милошевић ''бави'' ликвидацијом Славка Ћурувије у тренутку када се догађа катаклизма државе, народа и њега лично, а он у неком бункеру издаје наредбе како да се прати и где да се ликвидира један вероломни новинар, и  некдањи блиски пријатељ Мире Марковић, који је до тада већ променио неколико пута стране за које ће радити. Као што га Милошевић није примећивао иза својих леђа тринаест година пре, у Косову Пољу, тако сумњам да се баш њиме бавио тих дана. Слободан Антонић у својој књизи наводи да је Ћурувија у тренутку убиства имао пола милиона долара у кешу, које је управо добио са запада (лист ''Блиц'' преноси 28. децембра 2015. Године сведочење једног од сведока у суђењу за убиство Ћурувије „да је један од убица Ћурувије за тај злочин добио 500.000 евра“). Те паре никада нису пронађене. Можда је тај кеш ''издао'' наређење за ликвидацију пре него Милошевић?! Можда је са истог места и са истим новцем плаћено за два посла: Ћурувији и његовим убицама?! Поставља се и питање: како такви професионалци и убице оставе у животу непосредног сведока? Шта: сажалили се? Коме је требао жив сведок? Ко је тражио да остане сведок, који ће ваљати за после? Ти људи нигде и никада нису остављали живе сведоке и никакве трагове, убијали су из аутомобила у покрету а онда су са два метра промашили осам метка у Будви и у суседној просторији оставили гардеробу са ДНК и оружје са отисцима прстију?
Оно што је карактеристика тих неколико најзначајнијих атентата и убистава, јесте то да су се попут ''Васе Мискина'', ''Маркала'', ''Рачка'' и осталих неподопштина страних служби, увек догађали у време када је то Милошевићу политички и међунардно највише штетило а особе према којима се злочин спроводио нису представљале никакву реалну опасност по тадашњи режим. Ко је хтео да подрива и руши Милошевића тада, рушио би га управо на тај начин. Ја бих разумео да је Милошевић желео и хтео да уклони Драшковића почетком деведесетих година, када је овај дивљао по трговима и када је имао знатно бирачко тело иза себе. Али деценију после тога, када је тај човек на ивици цензуса, компромитован и оптерећен аферама, апсолутно не видим каква је корист Милошевићева била да га тада ликвидира. Он управо тада чини више користи него штете Милошевићу, док опозицију разједињује и својим поступцима само прави штету истој. Најзад, Драшковић му се у време бомбардовања привио уз скуте, био је део његове власти. Тада је Драшковић био интересантна мета само онима који су хтели да руше Милошевића. Тома Фила тврди да му је лично Милошевић рекао о Драшковићу: „Зашто бих планирао да убијем некога ко је увек био ту када ми је био потребан?“. У горе поменутој књизи Слободан Антонић пише: „Једно од алтерантивних објашњења за сва четири случаја, могло би бити да је посреди акција компромитовања Милошевића. Њу су могли да организују обавештајци ЦИА, или какве друге стране службе. Али, откуд то да главни извршиоци ове компромитације долазе из српске државне безбедности?“. Одговор на ово питање би могао бити веома прост и кратак: новац и издаја! А знамо да је пред рушење Милошевића било и једног и другог у великим количинама.
Ако је Јовица Станишић, према писању америчких медија, од 1992. године радио за ЦИА-у, онда се поставља питање основаности оптужби за злочине који су приписани српској страни. Шта је са Сребреницом, са Косовом? Наиме, ако је српски режим заиста планирао злочине, за то је морао знати Милошевићев шеф ''Државне безбедности'', онда он: или није дојавио овима из ЦИА-е; или су они добили те информације и планове, дакле знали су за то; или српска страна уопште није ни планирала те злочине у тзв. ''удруженом злочиначком подухвату''. Све горе наведено може се односити и за оптужбе за поједина убиства која се приписују Милошевићу.
Иван Стамболић је био посебна прича. Ако је Драшковић био на ивици цензуса, Стамболић није имао политичког капацитета ни за изборе неког ''савета месне заједнице''. Уосталом, он то негде и признаје, на некој црногорској телевизији, говорећи о бремену имена и функција које је некада обављао. Он је био изузетно непопуларан у српском народу, што због оног што је радио, што због оног што није урадио, а највише због презимена које је било синоним за комунистичко угњетавање Срба. Коме је он такав представљао претњу? И његова смрт је битан ''одрон брда'' Милошевићеве власти. Сматрало се да онај ко је спреман да убије некдањег блиског пријатеља, не може бити вођа Срба. А Милошевић није био глуп. Био је тврдоглав, арогантан, самољубив – али глуп није био. Нестанак Стамболића није му требао ништа. Кандидатура Стамболића ваљала му је да још више разједини опозицију и да је препусти ''слабом играчу''. Антонић пише: „Има више нејасности у вези са пресудом за Стамболићево убиство. У време када је Стамболић отет и убијен, већ се знало да ће кандидат опозиције бити Војислав Коштуница, а не Иван Стамболић. Остаје нејасно зашто би Милошевић наредио ликвидацију Стамболића, који га није ни политички, ни било како другачије угрожавао“. Сам Слободан Милошевић, говори о Стамболићевом убиству за ''Вечерње новости'', 23. августа 2003. године: „Непосредно после смењивања дошао је код мене да ме замоли да добије једно од заиста најбољих места у СФРЈ. Да буде постављен за председника Југословенске банке за међународне економске односе. И добио га је... Прича како је представљао опасност за изборе је такође гола лаж, јер се на изборима уопште није кандидовао. Усоталом, да ли се било ком кандидату за ту читаву деценију нешто догодило? А он уопште није био кандидат. Произилази апсурд да сам ја, пошто сам му обезбедио да 10 година буде на функцији коју је тражио и пошто је постао пензионер, јурио да га убијем да ме не би угрозио“. У истом интервју-у осврће се и на атентат на Драшковића у Будви: „Никад нисам поверовао да је то што се у Будви догодило био стварни покушај убиства, јер је невероватно да неко у малој соби, испуца све метке и да све промаши, пошто чак ни Вук Драшковић, са свим својим смислом за глуму није могао да одглуми ни муву ни комарца. Веровао сам да је то учињено да би га неко заплашио или да је са својим смислом за улугу жртве режима, то сам измислио, да на себе скрене пажњу. Није тешко претпоставити коме је такав инцидент могао да одговара, али је сасвим јасно да није био у интересу тадашње власти. Напротив“. Показаће се, у изборима који су следили, да ни српски народ није поверао Драшковићу. Признајем, после таквог ''неверовања'' и ја бих дошао у искушење да мрзим свој народ онако како га данас мрзи Драшковић.
Не спорим да су осуђени и оптужени људи заиста извршили злочине, јесу сигурно! Али ми је сумњиво да је баш Милошевић наручивао та убиства. Најзад, кад је Милошевић већ био у Хагу, ко је то онда у Србији и даље убијао новинаре, политичаре и остале? Ја мислим, они који су то чинили и у време Милошевића: домаће и стране обавештајне службе и криминалци повезани са њима. Вероватно је добар део убистава у време Милошевића дело страних служби. Један део је организовала српска служба, што ради међусобног разрачунавања, што у жељи да се додвори владаоцу, да продужи његову па самим тим и своју владавину, што због издаје и новца. Део убистава сигурно припада криминалном миљеу. Најзад, ко је убијао Милошевићеве људе у време владавине Милошевића? Ширила се матрица медијском пропагандом: кад погине Милошевићев човек – онда је то обрачун мафије. Кад буде убијен неко из опозиције – онда је то политичко убиство. Павле Булатовић, Жика Петровић, Радован Стојчић, Бошко Парошевић, Влада Ковачевић Треф, Радојица Никчевић, Зоран Тодоровић Кундак?! Ко је њих убио? Милошевић није! Мафијашки обрачуни? А они пређашњи и потоњи - нису?! Стране службе? А они који се приписују Молошевићу - нису дело страних служби?! Треба се упитати и потражити одговор и на следеће питање: због чега је Станишић ослобођен оптужби у Хагу (први пут), Марковић никада није ни оптужен, чак ни против Легије никада Хаг није подизао оптужницу а Милан Милутиновић, у релевантно време преседник Србије, по хашкој пресуди, није учествовао у ''злочиначком и удруженом подухвату'', а који се слови као инсајдер који је први издао Милошевића?
Међутим, најважнији мотив свих тих убистава јесте: новац!!! Страни новац, јер га је тамо имало највише. Преко 100 милиона долара подељено је опозицији, медијима и разним службама поједницима а у циљу да се сруши Милошевић. Како објаснити да су Стамболићеве убице поделиле међу собом 100.000 долара. Наводно је и атентатор у Будви добио 20.000 неког новца од Легије?! Замислите, молим вас, сцену у којој Милошевић даје новац Легији да убије Стамболића или Драшковића. Код Милошевића је све то функционисало другачије, могао је да изда наређење али не да плаћа. Сећате ли се сцене његовог обиласка базе ЈСО у Кули и са какве се висине Милошевић обраћа Легији са ''Луковићу'', док су други и тада, и после тога, дрхтали као пруће када би се нашли тамо. Испоставиће се на крају да Легија никада са њим није разговарао до Милошевићевог хапшења (осим оног арогантног ''Луковићу'' од стране Милошевића). На крају, ''пето-октобарски'' догађаји су показали да је Легија шуровао са опозицијом (ко може доказати да није то чинио и много пре тога?!) и да је одбио наређење Милошевићево када је можда заиста тражио да убија људе – мада ни то никада није доказано. Не спорим да је неко из службе дао новац Легији и да је рекао ''шта шеф тражи'' али мислим да је то урађено иза леђа Милошевића и без његовог знања. Крај се назирао последњих неколиког година, поготову кад су нас бомбардовали, и многи пацови су већ почели да напуштају брод.
Ћурувија, Драшковић и Стамболић су у тренутку атентана на њих представљали најмањи проблем за режим Милошевићев. Али су сами атентати били велика штета за исти. Треба се упитати: како то да није покушан нити један атентат на тадашње водеће људе ДОС-а? Закључак донесите сами. Поготову кад смо видели ко су ти људи и на шта су све спремни, а као што рекох, атентати и убиства су се наставили још жешћим темпом, убијани су новинари, високи полицијски службеници, на крају и сам премијер, а Милошевић више није био на власти. Славољуб Ђукић у својој књизи ''Политичко гробље'', на страни 261, пише: „У изборној атмосфери, Мирјана је опседнута Иваном... Тим поводом, она је у кругу сарадника, изговорила реченицу која је можда одредила Иванову судбину: ''Лако ћемо са опозицијом, авет Осме седнице надвија се над Србијом''“. Постоје сумње да је Мира Марковић ''у име'' Слободана Милошевића наложила неке од тих ликвидација. У случају Ивана Стамболића ја бих ипак пратио траг тих 100.000 долара који су исплаћени убицама, траг одакле су стигле а не ко их је лично уручио Легији.
Сведочење Радета Марковића које се слови за доказ против Милошевића је контрадикторно и смешно. Тај је спасавао своју кожу и очигледно је говорио све што се тражило од њега. Када би сам проговорио: није му се веровало. Он је изјављивао да га је Милошевић питао има ли кога да ликвидира Стамболића, овај му је одговорио да он не познаје такве људе. А ''глупи'' Милошевић после пар дана упуће вероломног Марковића да је задатак поверио Легији, итд. итд. Како рекох, Марковић је свашта причао, некада му је суд веровао, а некад није. Поставља се питање: по којим критеријумима се одлучивало кад Марковић лаже, а кад не?! Слободан Антонић у књизи о Милошевићу наводи: „Уз проблем мотива, пресуда има још озбиљних проблема. Једини доказ Милошевићеве умешаности у убиство је изјава Радомира Марковића, дата 11. априла 2003., током ванредног стања. Он је, у тој изјави, оптужио Милошевића да је налагодавац Стамболићевог убиства, а Легију да је извршиоц. На суђењу, међутим, Марковић је порекао ову изјаву. Он каже да је изјава изнуђена претњама да ће му, ако не сарађује, бити срушена породична кућа, затим да ће бити предат на испитивање 3. одељењу УКП, познатом по смрти сликара Драгана Малешевића Тапија током испитивања, као и да му је тада дато обећање да ће ако сарађује добити статус сведока-сарадника. Тужилац Јован Пријић је наводно, Марковићу рекао: ''Имамо тело (извршиоца) недостаје нам само глава (Милошевић)''“.
Толико су људи из опозиције и плаћеници са запада оптуживали брачни пар Милошевић – Марковић, да се сматрало да само треба да оду са власти и све ће испливати на видело. Када се то догодило: ништа! До дана данашњег (ако изузмемо ''сведоке сараднике'') нити једног доказа. Милошевића су ухапсили на основу оптужбе ''за злоупотребу службеног положаја'', омиљена оптужба када немате шта да прилепите особи коју желите да ухапсите. Мирјану Марковић су оптужили за незакониту доделу стана некој жени која јој је чистила кућу и чувала унуче. Зар је толико лоше дати стан радничкој класи? Марка Милошевића су гонили због неке дискотеке а онда су дошли ''демократски'' политичари који су са теткиног кауча узели 11 милиона евра за пола године ''консултовања'' или су данас директори банака и корпорација. Синови председника републике, постадоше власници некретнина, земље и градоначелници великих градова. Људи које је ДОС довео на власт да ''спасу'' Србију, данас су махом милионери а Србија је на коленима и у горој позицији него након бомбардовања, опљачкана од тих истих људи, задужена, уништене привреде.
Те вечери, када је Милошевић хапшен због ''злоупотребе службеног положаја'' а по налогу Ђинђића, са фантомкама на главама и службеним легитимацијама, око Милошевићеве куће су се вртели припадници мафијашког клана и разних служби а у намери да ухапсе Милошевића. То су били они исти људи који су убили Стамболића и Ћурувију, и који ће убити Ђинђића. Исти људи који су извршили атентате на Ибарској, у Будви, који су се приклонили опозицији – хапсе Милошевића?! Чудна коинциденција или доказ ко је био њихов стварни налогодавац. Нешто ту није логично, нешто што треба поштено истражити. Милошевић те вечери кад је потписана гаранција да неће бити изручен Хагу и кад бива ухапшен, каже Легији: „Зар и ти Луковићу?“, а овај му одговара: „Само извршавам наређење“.
Мало је вероватно да су Ђинђић и опозиција чекали последњи тренутак, пред рушење Милошевића, да ступе у контакт са ''службом'' и Легијом и да дођу у ситуацију ''да му издају наређења''. Имали су тада добре саветнике са запада и пуно новца, тако да је за веровати да је опозиција много раније била у вези са Станишићем и Легијом. Иван Стамболић је убијен 25. августа, чак и по званичној верзији  свега месец дана пре него се Ђинђић састао са Легијом. Али, опет изражавам сумњу да су саветодавци са запада превидели озбиљност правовременог успостављања контаката са службама безбедности пре преврата који се планирао. Макар су неколико месеци пре ''пето-октобарских'' дешавања челници ДОС-а морали бити у некаквим контактима са Милошевићевим снагама јер се сувише лако та кула распала да би неко поверовао да се то догодило без планирања и стихијски. „У рушењу Милошевићевог режима било важно имати пријатеље и у рају и у паклу“, рекао је Ђинђић доцније. Ко су били пријатељи ''из раја'', не зна се ни до данашњег дана?! А када је први пут закуцао на ''врата пакла'' и постигао договор са ''ђаволом'' од суштинске је важности да би се расветлили догађаји везани за нека убиства. Ако је са ''ђаволом'' преговарао само месец дана раније, то је било баш у време кад је ''ђаво'' убијао Стамболића. На састанку у очи ''петог октобра'', а који је уприличио Јовица Станишић, Легија је рекао Ђинђићу: „Што се мене тиче, Милошевић је готов“. Зар је Легија био толико наиван да месец дана пре тога, када је наводно добио наређење од Милошевића да убије Стамболића, исто тако, и тада, није знао ''да је Милошевић готов''. Најзад, у чије време су Легија и ''Сурчински клан'' доживели свој врхунац, ко је одлазио код њих, ко их је вадио из затвора? Јесу ли то били неки дугови из прошлости?
Наравно, није НЕОПРАВДАНО и кривити Милошевића за све те смрти, и много других, и ставити их њему на душу. Он је крив и одговоран. Али постоји разлика измеђи издавања наређења и организовања убистава и одговорности због прилика које су владале. Милошевић је свакако одговоран што су се све те службе и појединци отргли од система и што су постали независни центри моћи. Његова одговорност лежи у избору кадрова и његовом поверењу у њих. Милошевићева одговорност лежи у чињеници да је омогућио безакоње. Милошевићева неопростива кривица јесте и то што је допустио криминализацију друштва. Криминалци су могли несметано да раде шта хоће и могу. Богатили су се криминалом и били изнад државе. Испоставиће се да су та богатства, тих криминалаца, који су се међусобно таманили, била ситниш у доносу која ће касније стећи ''демократски'' тајкуни. Ако би најприближније дефинисали тему о којој говоримо, она би гласила овако: злочине су чинили  Милошевићеви људи, што само по себи не значи да он те злочине наручио али је свакако одговоран што није спречио исте, што је допринео атмосфери безакоња, што је омогућио да се створе моћни центри и поједници који су били изнад државе.

Убијен је у Хагу, српске власти му нису обезбедиле ни место да се сахрани. То више говори о њима, него о њему. Српски народ га је испратио масовно и достојанствено. Данас Србијом владају његови потрчци.

Нема коментара:

Постави коментар