недеља, 06. новембар 2016.

Игор М. Ђурић , ДУХОВНА РЕВОЛУЦИЈА , Нацрт националног програма


                                 Игор М. Ђурић
                         
                         ДУХОВНА РЕВОЛУЦИЈА
                        Нацрт националног програма
                      Општи део и практични примери

                                               *
Потпуно уништен (труо) систем се не може поправити, нити побољшати, увозом другог још трулијег и погрешног система. На болесном дрвету се не може калемити здрав пелцер. Стару и оронулу кућу треба срушити и на њеном месту подићи нову. Таква је ситуација, сада, са Србијом, са њеним људима, њеним начином функционисања и системом вредности. Србија мора да крене изнова у грађењу својих институција и своје државе. Да би се кренуло од нуле – од нуле се мора и почети. Да би се почело од нуле - до нуле треба стићи. Мора се срушити старо, да би се изградило ново! Револуцијом, која не мора бити насилна. Најбоље је да то буде миран отпор бојкотом и генералним штрајком који ће зауставити све. Да све стане. Да би се изнова покренуло, по потпуно новим правилима и са новом погонском снагом
Како би се то организационо учинило и касније заживело, мора се урадити пажљиви (револуционарни) одабир људи који ће бити способни да руше и да граде – одмах после тога. Да граде рушећи. А да при свему томе не посегну нити за једном циглом, нити за једним груменом земље, да кроз њихова уста не потече ни најбаналнија лаж. Тако одабрани људи морају својом главом јамчити да се неће догодити само персонална промена као до сада, већ да ће се променити све, па и људи, али не на положајима већ у себи.
Нити један човек, нити једно име, који су учествовали у било којој власти до тада, неће моћи да учествује у обнови земље и револуцији која ће јој претходити. Време прелетача и конвертита биће завршено. Када се успостави нормална парламентарна демократија (са новим законима и уставом) онда ће они моћи да учествују на изборима, да се кандидују и да се баве политиком. У револуционарном и прелазном периоду: не!!! Што се тиче њихове имовине, лако ће се утврдити њено порекло. Сабраће се њихова примања (плате) и одузети трошкови живота. Износ који се добије биће мерило њихове имовине. Све преко тога конфисковаће се, уз кривичне пријаве. Приватни послови им се неће рачунати у приходе, како њих, тако и чланова њихових породица. У новом државном и друштвеном систему будуће Србије приватна имовина биће неповредива и неприкосновена али то правило неће важити у револуционарном периоду када су у питању политичари, криминалци и тајкуни.

                                                 *
Слобода је основ свега. Основ живота појединца и државе. Идеја слободе мора бити на првом месту онога што чини духовни и етички идентитет национа и државе. Императив одбране слободе – врховни постулат државног уређења и индивидуланог васпитања. Држава мора да брине о слободи људи који у њој живе а људи који су створили државу морају стално да подсећају државу да је слобода њен смисао постојања. Слобода није говорити свашта. Слобода је обавеза говорити а не угрожавајући слободу других и не подривати својим говором домовину. Слобода је слобода медија и јавне речи, али не писање лажи и таблоидизација. Слобода је сигурност. Слобода није богатство. Слобода је извесност. Слобода није право гласа. Слобода је право на избор без страха. Слобода је право на борбу. Слобода је не бити понижен. Слобода нема везе са животним стандардом већ је уско повезана са стандардима живота. Слободан човек може бити само онај који економски (и политички) није поробљен. То не значи да је слободан човек уједно и богат човек, већ значи да је слободан онај ко не дугује никоме ништа, или дугује подношљиво, који се не налази у банкарским оковима, (или који није партијски и страначки уцењен). Законом треба забранити задуживање код банака, за које се очигледно може закључити да воде у ропски однос задуженога. Законом се мора регулисати пленидба по кредитном задужењу код банака, тако да се не може извршити пленидба куће или стана који су једини кров над главом те породице, то јест, породица не може бити избачена на улицу него се мора оставити по 15 квадрата на сваког члана породице као неприкосновено право. Банке нека саме процењују остатак имовине и исплативост њихових лихварских камата.
Слобода значи поштовање слободарских закона и неписаних правила. Слободарске законе доноси слободна држава. Неписана правила наслеђујемо од предака, из традиције, митологије, народне уметности, књижевности и историје. Држава је слободна онолико колико је слободан њен најнеслободнији грађанин. Слобода не подразумева рушење своје државе осим уколико се ''тиранину не стаје заврат''.
Да би знали да волимо и чувамо своју слободу, морамо научити како да поштујемо туђу. Онај ко чува туђу слободу од себе, на добром је путу да буде слободан човек. Морамо знати да будемо људи који не угрожавају слободу других људи, да ни ми појединачно, ни наша отаџбина, никада не желимо да поробимо друге људе и друге државе. Властита слобода се никада не може стећи угрожавањем туђе слободе. Слобода мисли се не може темељити на дозвољеним и недозвољеним темама и недодирљивим личностима. Слобода мисли ће бити неограничена до оне границе која подразумева да та слобода не угрожава туђу слободу или не значи издају домовине.
Уколико је слобода основ свега, онда је борба основ слободе. Борба може бити свакојака и мора се водити свакога дан. Право на борбу мора бити обавеза а не право. Отуд се мора поставити ваљан систем вредности. Тако настаје она чувена реченица: „Боримо се за наше вредности!“.

                                                *
Праве вредности су оне вредности од природе дате, од времена формиране, из искуства доказане. Праве вредности су ''вредност опстанка и надградње''. Врста се мора продужавати, породица се мора одржавати, памћење се мора чувати. Без човека, жене и потомства: нема породице. Нема породице без љубави. Без породице нема државе. Нема љубави према држави без љубави у породици. Породица је основ друштва и прва ставка у систему који треба бранити. Само из праве породице, традиционалне, а уједно и савремене, могу се родити људи који ће волети своју земљу као што воле своју породицу. Само се за своје потомоство умире без размишљања. Кад неко угрожава твоју државу, тај угрожава твоју породицу. Кад угрожава породицу то значи да атакује на твоје потомство. Кад жели да ти убије потомство, он жели да ти сатре нацију.
Да би се правилно васпитавало потомство мора се исто научити да поштује претке и све оно што су они учинили да би потомак био то што јесте. Зато је прошлост важнија од будућности. Из прошлости се може много научити, она нас формира као људе и као нацију. Будућност је нешто апстрактно, још непостојеће, па је самим тим и безвредно у стварању и одржавању идентитета. Уједно, будућност је краткотрајна, јер из секунде у секунду оно што је будућност постаје прошлост. Само је прошлост вечна. Садашњост скоро уопште и не постоји, она је само прелазни период између будућности и прошлости.

                                                   *
Страх је највећи непријатељ слободе, слободне мисли и отпора. Страх производи стрес који нам убија нацију. Није окупатор, или узурпатор, окупирао или поробио – већ је то учинио страх окупиранога и потлаченога. Страх који паралише разум и блокира жељу за отпором. Победити страх значи направити 99 корака ка борби и ослобођењу. Стоти корак је побуна, и тај корак је налакши и најкраћи. Ко победи страх тај је већ слободан човек. Ко победи страх од смрти – он је већ победио. Он је на путу ка божанском. Против оних који се не плаше смрти, нема победе. Нема оружја и оруђа који могу победити не-страх од смрти.
Не треба, међутим, сада мрети. Треба живети. Животом се мора срушити не-живот. Живот почети рођењем, наставити у породици где љубав влада и васпитање постоји, надоградити га школовањем, оправдати у заједници, наставити стварањем новог живота. Волети!!! И бити спреман пострадати зарад љубави.
Да би победили страх, морамо много знати о узроцима истог, о последицама које произилазе из њега. Морамо све знати о нашим славним прецима, о томе како су се они жртвовали (и жртвовали друге)  у својој борби да победе страх и сачувају слободу. То је историја. Морамо прочитати шта су славни наши мудраци писали о победи над страхом. То је књижевност.

                                               *
Србија мора породити мајке да би оне родиле децу. Морамо се више рађати него умирати. Очеви морају научити да се деца не праве у не-слободи. Деца која се роде у не-слободи осуђена су да гину у борби за слободу. То је задатак очева. Очеви треба да гину за слободу своје деце. Ако децу родимо у не-слободи њима остављамо своју борбу. То није поштено. Њихова борба треба да почне тек када добију свој пород.
Васпитање се мора вратити у кућу, у породицу. Не лажи! Не кради! Не варај! Буди поштен човек. Буди добро васпитао чељаде. Поштуј друге људе. Поштуј себе. Научите их да воле своју земљу. То се најлакше постиже љубављу према њима. Уколико постигнете да и воле своје родитеље, браћу и сестре, већ сте урадили све остало. Ко воли своје ближње – тај воли и своју земљу. Патриотизам је љубав. Љубав је домољубље.
Морамо што пре уљудити своје ћерке. Морамо ојачати своје синове. Првима скратити сукње, другима продужити памет и част. Распумпати усне и скратити језик, а ''напумпати'' мозак и продужити мисао. Децу морамо, ако још имамо снаге, васпитавати властитим примером. Морамо престати са кукањем и искључити телевизоре. Ма колико се бунила ваша деца, следећи пут им уместо телефона купите књигу. Прво је ви прочитајте.

                                                 *
Морамо веровати у немогуће: у утопију. Све оно за шта се данас говори као о неостваривом или превазиђеном – мора да нам буде циљ. У томе управо лежи превара глобалистичке окупције и партијске диктатуре – да се налазимо пред крајем историје и еволуције, да људи више не могу бити слободни и независни, да не могу одлучивати о томе како ће организовати своју државу и живети у њој. Уколико нисте окупирани онда вам прете изолацијом и санкцијама. Најзад вас нападну. Они желе да избришу историју, традицију и митологију малих народа. Циљ им је да идиотизују уметност и културу. Намера им је да економски и војно поробе мале државе, и цео свет.
Зато револуционарне идеје слободе, једнакости и братства, морају поново оживети. Мора поново оживети и сама идеја револуције. На првом месту се мора поставити идеја независности и суверености. Без суверености нема слободе. Једино суверени народ може збацити самовољу и извојевати слободу. Србија не може бити Данска. Србин не може бити Данац. Србија мора бити Србија - или је неће бити!

                                            *
Како ћемо одбранити и сачувати језик, културу, историју, веру, традицију, сопственост, државност и слободу – уколико не бранимо и чувамо Косово и Метохију? Како ћемо имати своју земљу, ако се не боримо за своју земљу? Све док се за нешто борите, то ''нешто'' је ваше онолико колико је и ваших непријатеља. Отуд програм и план о Косову не треба писати на десетинама страница, када се он може рећи у једној реченици: „Борба непрестана и свим расположивим средствима“. ''Расположивим средствима'' значи онако како је могуће у датом тренутку: и топовима, и поповима, и књигама, и стрелама, и песмама, и мачевима, и гуслама, и пушкама, и интерентом, и  дипломама... Оно што нам стално мора бити на располагању јесте морал, јесте храброст, јесте част, јесте непоткупљивост, јесте патриотизам. Револуционарним судовима треба по издајницима и корумпираним политичарима. По овим другима: најжешће.

                                                   *
Ајде да ми Срби прво уђемо у Србију. Да Срби буду ''примљени'' у Србију. За Европу ћемо после тога лако. Још до краја нисмо формирали своју државу а већ поклањамо суверенитет другима. У савезе треба улазити као чинилац, а не као молилац. Ваља бити фактор, а не инцидент. Треба бити решење проблема, а не проблем. Не треба тражити пријем већ треба постављати услове.
Тешко је све горе наведено учинити кад си мали и нејак. Међутим, управо је то доказ да не ваља такав улазити у друштво јаких и великих, као понижен и већ унапред осуђен на пропаст и заборав. Имамо ми много посла код своје куће. Законе не треба преписивати већ их прилагођавати народу и држави којима су намењени, треба узети у обзир специфичности поднебља. Законе, затим, треба примењивати поштено и бескомпромисно. Тако и најгори закон постаје најбољи. Најбољи је закон онај који се једнако примењује за све.
Ми, дакле, своју кућу да сређујемо. Отворићемо сва врата и прозоре, да уђе светлост и чист ваздух са било које стране. Нећемо спустати резе и прозорске капке, осим да се заштитимо од загађеног ваздуха и прљавштине споља, због злог времена и велике врућине. Кад средимо кућу, можемо да примамо госте, и да идемо у госте. Али, имаћемо обавезу да чувамо изграђено, да бранимо кућни праг од разбојника и лоших намера.

                                              *
Елита се не ствара – елита: ствара. Да би неко припадао елити мора нешто вредно да створи. Нешто вредно у духовном смислу, па макар то било и материјално. Књигу, закон, жито, кућу, добро дело, добар пример, чисту ракију, школовану децу – све то ствара елита да би добила право да се тако зове и то представља. Лажна елита је она прокламована или самопрокламована. То је политичка и естрадна ''елита'': постављена или рекламирана. А, најчешће неко и не зна да припада елити. То време избруши и покаже.
Србији су потребни ствараоци: добри домаћини, добри мајстори, прави уметници, истински научни радници. Србији су потребни поштени и искрени припадници елите. Они који ће се жртвовати а не тражити корист. Елиту морамо тражити међу генерацијама које долазе. Да је елите било међу нама већ би се показала и не би дозволила овај морални и материјални суноврат нације који нас је задесио. Нама нису потребне ''месије'', већ добри људи који ће бити на много различитих места. Много добрих људи - на много места.

                                               *
Нама није потребна богата држава сиромашних грађана. Нама је потребна сиромашна држава добро стојећих и ситих грађана. Када кажем ''сиромашна држава'', мислим на државни апарат и структуру, мислим на капиталисте и њихове капацитете, мислим на спољашња обележја луксуза, мислим на непотребне трошкове, на непотребне инвестиције. Србија пре свега мора бити социјална држава, која ће привредне потенцијале и економске вишкове правилно и равномерно распоређивати свим својим грађанима. Србија не сме бити држава у којој ће бити екстремно богатих грађана у односу на остатак народа, већ држава где ће разлике у богатству и стандарду бити минималне. Србија мора бити земља мале и средње индустрије. Србија мора бити пољопривредна сила. Србија мора написати такве законе и донети таква правила да зарада и вишак који се створи на њеној територији буду подељени на што више људи. На тај начин не би постојао вишак запослених већ мањак капиталиста који згрћу огромне зараде кроз експлоатацију људи. Србија мора опет бити држава која ће омогућити својим грађанима да скоро бесплатно дођу до стана или куће. Неко ће рећи да нема новца за то. Има!!! Све ово што је изграђено и што гледамо око себе направљено је од тог новца са који се данас тврди ''да га нема''. Кад капиталиста и политичар кажу да негде има вишка радника то значи да они хоће да сав вишак зараде који створи минималан број запослених - гурну у своје џепове.

                                                    *
Активна војска: професионална. Мобилна и паметно опремљена. Резервни састав ће чинити сви грађани до одређене старосне доби. У рату неће бити старосне границе: сви ће имати обавезу да се према својим способностима боре. Сви мушки грађани, који испуњавају здравствене и психичке услове, служиће војни рок у трајању од 3 месеца (после завршене средње школе или факултета), како би се обучили руковањем оружјем и средствима, и основним тактичким и командним радњама. Једном у две године биће обавезно присутвовати петодневним вежбама. У школски програм биће враћена ''Одбрана и заштита'', осавремењена програмски и практично, где ће се деца упознавати са основним радњама и понашањем при терористичким нападима или природним катастрофама, којих ће у будућности бити све више и више. Онима који се за време служења војног рока покажу као најбољи понудиће се професионални уговор.
Милиција ће бити народна, са ширим овлашћењима према криминалцима и никаквим овлашћењима према политичким неистомишљеницима и слободи јавне речи. Политички нестомишљеници могу деловати само у оквиру Устава. Слобода јавне речи и мисли не може бити ограничена осим у случају кршења Устава или кривичног закона. Специјалне антитероистичке јединице: високо професионалне. Обавештајне службе: професионалне и деполитизоване. Цивилна заштита обавезна.
Велике силе се никада неће бојати наше армије и њених потенцијала. Плашиће се наоружаног и добро обученог народа који их чека уколико дођу овамо. Од тог истог, наоружаног и обучног народа, бојаће се и онај који мисли да заводи диктатуру и самовлашће. Основа будуће српске војске треба да буде моћни против-ваздушни систем. Ако то будемо набавили, на копну ћемо се већ снаћи.
Да нас данас неко нападне, а нема потребе јер смо већ поробљени, већина оних који би требало да буду у првим борбеним редовима, због младости и снаге које имају, не би знала да рукује пешадијским оружјем, да напуни пушку или употреби ''први завој''. Да покрене тенк или постави батерију хаубица – то је већ скоро немогуће замислити. Зато се служење војног рока мора вратити а резервни састав редовно окупљати и обучавати, користећи се лошим и добрим искуствима из ратова које смо водили.

                                                   *

Школа мора одиграти најважнију улогу у формирању нараштаја који ће почети да мењају ствари на боље и који ће извести мирну револуцију. Основна школа треба да васпитава, средња да их упозна са општом културом и научи радним навикама, висока да их направи стручњацима. Све заједно: да створе слободног и мислећег човека. Да би се променила школа, на боље, мора се створити нови систем школства чију ће основу чинити учитељи, наставници, професори, и који ће својим ауторитетом и знањем заслужити поштовање које данас немају. Немају га због лошег рада, грешака које чине, моралног посрнућа и нестручности, линије мањег отпора, али и због лошег васпитања које деца доносе од куће и општег лошег стања у држави и друштву у којем школа ништа не вреди уколико се не служите и другим прљавим и пре свега политичким средствима. Између одличног стручњака и партијског кадра са сумњивим школовањем – данас ће се у већини случајева изабрати партијски кадар. Између знања и полтронства, одабраће се ово друго. Само ово последње да се промени, да се партијашење истера из државних, јавних, друштвених институција, кренуће нам видљиво на боље. То је као кад из њиве истерате штеточине а у њиву вратите земљораднике. Ми слепо прихватамо све што нам долази са запада а оно најважније не желимо да примењујемо: здраву конкуренцију у којој побеђује бољи и квалитетнији. При том, треба направити места и за оне који нису најбољи и најквалитетнији: и они имају право да живе и раде пристојно и без стреса.

                                                    *
Људи морају опет почети да се смеју. Морамо из кућа, уреда, канцеларија, са улице, из превоза, протерати злу вољу, ружну реч, негативну енергију, погрешну намеру. Кад вратимо осмех на лица људи то ће значити да смо повратили веру и наду. Веру да је живот леп и један једини, и наду да ће бити лепши нашим потомцима. Морамо инвестирати у смех, у песму, у раздрагану младост. Морамо повратити дечију ларму која допире кроз отворени прозор.
Морамо живети за себе и за друге. Солидарност је важнија од субвенција на страна улагања. Солидарност је најбоља социјална политика. Потреба да се бринемо једни о другима, наравно, рађа се и излази из породице. Зато је породица основ на којој ће се градити препород. Следе: шира родбина, комшилук, кумство, пријатељство, улица, месна заједница, општина, округ, држава. Концетричним круговима треба ширити солидарност и осећај заједничке припадности, потреба да се дели добро и зло. Не смеју се функционери и директори у једном граду возити у луксузним аутомобилима све док постоји и један болесник којему треба превоз, све док ђаци пешаче километрима до школе, све док било који грађанин пати због нечега.
Садашње организовано и синхронизовано кидисање на породицу има за намеру да се до људи створе рањиве индивидуе, усамљенике који мисле само о себи и свом опстанку. Данас се деца од малих ногу уче да не треба бирати средства како би се стигло до циља. Уче их да ''сам ја најважнији'' и ''да треба само себе обезбедити''.

                                                   *
Отуђен човек, усамљеник, презадужен и војно неоспособљен, нешколован и необразован (и када је образован тај зна да ради смо оно што му је посао али не зна да размишља својом главом), уплашен и рањив – то је слика и пројекција каквог човека хоће нови светски поредак и он као такав не представља никакву опасност и претњу за глобалне капиталистичке владаре света, па самим тим ни за поробљене државе у том систему. Такав човек само служи за експлоатацију и манипулацију. Њега се нико не плаши јер је немоћан да било шта промени. Он и не зна да треба нешто мењати јер ништа не разуме. Без образовања он је само функционални идиот. Његова једина брига је да на време плаћа обавезе на име кредита и рачуне. Он је само ту да би играо по правилима и служио као роб и потрошач. Њему се даје ''хлеба и игара'' онолико колико је потребно да не цркне од глади или премора.
Отуд, после породице, постоји императив уништења и осећаја националне припадности људи који требају бити поробљени а њихова држава уништена. Ако си се одрекао породице јер сматраш да то није важно, да је то превазиђено, да ћеш лакше о боље живети, због чега се онда не одрекао и своје нације (а, самим тим и државе) – из истих разлога. Такав усамљеник жели да буде ''грађанин света'' одричући се свог српског идентитета. И, што је још горе, њега су убедили да једино тако може бити светски човек: одричући се своје нације и државе.

                                                    *
Увек ће бити зла, глупости, корупције и криминала. То је немогуће искоренити, чак и у најнапреднијим друштвима. Оно што је могуће јесте покушати да се створи систем који ће у својој основи имати нулту толеранцију на све то, и онда те аномалије свести на најмању могућу меру. Није то ништа ново. Свако ко крене стазом безакоња треба да зна: одговараће сигурно ако буде откривен и ухваћен. И никакве адвокатске спсобности га не могу спасити. Помагање, подстрекивање и прикривање злочина, биће још већи злочин. Корупција се мора кажњавати дупло у односу на остала кривична дела. Уколико неко жели да прикрије кривично дело за које је предвиђена казна од 5 година, он мора бити осуђен на 10 година. Лекар који прими мито: иде у затвор и губи могућност да се више икада бави тим послом. Свако мора доказати порекло свога новца када га улаже у банку, кад региструје аутомобил и књижи некретнине. Уколико се бави приватним послом тај може имати имовине онолико колико је платио пореза. Не може неко ко држи бакалницу, или бутик, имати авионе и камионе. Запослени у државним органима, болницама, школама и универзитетима, јавним и државним предузећима, војсци и полицији, морају подносити сваке године имовинске карте и кроз папире оправдавати оно што су стекли. Нелогично је да се нико не пита откуд на паркинзима горе поменутих институција стоје паркирани најскупљи аутомобили, кад је евидентно да се од плате не могу намирити храна и рачуни.

                                               *
Поред приватне, постојаће друштвена и државна својина, те мешовита. Странцима се не смеју продавати изворишта воде и земља. Поново ће се створити велика друштвена пољопривредна предузећа (могу бити и јавна предузећа) која ће мотивисати задругарство и кооперанство. Изворишта воде могу бити само у државном власништву. Такође и рудна богатства. Државна банка биће задужена за кредитирање и пласман новца потребних државној и друштвеној имовини. Приватна имовина мора бити у равноправном статусу, чак и позитивно дискриминисана. Мала пољопривредна газдинства, породична предузећа и занатске радње мале привреде, требају бити основ привреде Србије. Сви они треба да раде за крупну индустрију и производњу који ће бити у државним и друштвеним облицима власништва. Порези требају бити прилагодљиви и примерени. Порези се требају скупљати на основу потрошње, те исту треба поспешивати. Уколико се у предузећу или газдинству упошљавају искључиво чланови породице ту порез мора бити минималан и занемарљив. Кад пољопривредно газдинство купи трактор или прикључак домаће производње, мора бити неко време ослобођено од пореза. Јер, тај је већ омогућио пуњење државне касе куповином скупе машине. А омогућиће још више порезом на промет када прода своје производе, или их извезе.
Сва роба из иностранства биће царињена. Храна увезена: још и додатно. Осим уколико не постоји ресипроцитет: колико ми увеземо неоцарињених производа толико - морамо и да извеземо.

                                                   *
У спољњој политици се требамо ослањати само на оне који нам не желе зло. Таквих је на западу мало. Волимо Русију али их требамо убедити да и они ''воле'' нас, да нас безрезервно, и без условљавања, помогну. Тако морамо, јер шта год радили, како се год понашали, запад ће у нама Србима увек видети руске савезнике и руски мостобран. Пошто је тако, и пошто Русија може да купи све што ми произведемо у пољопривреди, не треба много филозофије, и речи, да би се дефинисала стратегија нашег економског развоја. Са друге стране, Русија нас мора помагати војно, мора нам омогућити да дођемо до њиховог наоружања под најповољнијим могућим условима, најбоље би било поклањањем система и оружја које се код њих повлачи због модернизације, а који су и даље ефикасни и нама преко потребни.
Уколико је, пак, све то са Русијом неизводљиво, јер велика сила има своје интересе који се често не поклапају са жељама малих савезника: отворено рећи и објаснити народу, без политике и увијања, о чему се ради. После тога одговорити на сваку искрено пружену руку, ма са које стране света дошла. Са суседним државама одржавати добре односе у случајевима да не угрожавају наше интересе. Најзад превазићи навику да се по сваку цену додворавамо комшијама ''зарад добрих односа и мира у региону''. Опет, са друге стране, са онима који нам не угожавају слободу и државност одржавати најбоље могуће односе, пре свега економске.
Неко ће приметити да се прича о слободи и независности, о суверенитету, баш не поклапа и слаже са потребном да се окренемо Русији. Та примедба би била на месту уколико се концепт сарадње са Русијом схвати тако да ми будемо у инфериорном, вазалном положају и уцењени (какав је данас однос са ЕУ и Америком) и ако би Србија постала руска губернија. Међутим, уколико се према Русији поставимо партнерски, братски и искрено, као мањи партнер, веран савезник и млађи брат, и при томе будемо инсистирали на суверенитету, а суду јавности препустимо све оно што радимо и договарамо, велике су шанске да нас Русија прихвати као такве. Треба само доказати да смо искрени, што до сада нисмо били, и да не желимо да седимо на две столице. Треба да наши односи, поред братских, буду и из обостраног интереса, да свако да нешто у тим односима, колико може. У новом хладном и сваком другом рату светских размера, који је у току, ми једноставно морамо одабрати страну. Оваквом политиком, каква се води данас, све светске ракете и нуклеарне бојеве главе окренуте су према Србији. Окретањем према Русији макар њихове неће бити више претња, поред тога што ће нас штити од других.

                                               *
САНУ реорганизовати и ограничити број академика. У САНУ мора бити места само за највеће и доказане, за великане достојне својих претходника. Све националне пензије, одликовања и остала национална признања, преиспитати. Уметничка удружења свести на разуман број, пооштрити критеријуме за пријем и све то ставити под финансијско окриље државе. Финансирати само аматерски спорт из државног фонда. Професионални спорт потпуно одвојити од државе, забранити финансирање професионаних клубова из државних и јавних предузећа. Поново увести порез на шунд. Јавне сервисе, републичке и локалне, ослободити баласта мегаломанског броја запослених и обавезати их да раде само некомерцијалне и образовне програме. Преиспитати и законом регулисати рад невладиних организација. Ако су невладине онда не треба да се баве политиком већ искључиво културним и хуманитарним послом. Културу очистити од такозваних ''културних радника'' и препустити је ствараоцима. Библиотеке очистити од шунд литературе и фолк филозофије, културне центре обавезати да средства користе само за промоцију културе а не естраде, какав је данас случај.
Све секретаријате, канцеларије, агенције и квази-државне организације треба укинути. Велики део посла обављаће срезови  и окрузи, остало министарства. Управни одбори ће се бирати из редова запослених, без накнаде. Надзорним послом ће се бавити еквивалент некадашњег СДК и пореска управа.

                                                  *
Вера је индивидуална ствар. Црква се не може мешати у државне ствари. Може износити своје мишљење о свим темама у својим храмовима. Све религије су равноправне. Држава ће финансијски помагати само споменике од историјског и културног значаја. Мора постојати вид опорезивања црквених прихода, или макар нека врста контроле. Не могу се толерисати луксуз и непотребна материјална добра која се гомилају у рукама црквених служебинка.
Са друге стране, држава мора поштовати цркву, као што поштује традицију свога народа. Мора се поштовати верска особеност свих грађана Србије и гарантовати њихова слобода и право да припадају својој вери, уз поштовање њихових обреда и слободе упражњавања истих. Мора се поштовати и Светосавска особеност Српске православне цркве, на којој почива српски идентитет, духовност и државност Србије. Не може се зарад некакве ''политичке коректности'' игнорисати или омаловажавати чињеница да је Србија српска држава а да су Срби православци. Србија је држава и других народа и вера који у њој живе равноправно, али је пре свега историјски оставарен државни и духовни пројекат српског народа, а Срби су православци и ''светосавци''. Уколико би било другачије онда би то значило да Србија може бити прва држава на свету која се одрекла својих темеља, историје и идентитета.

                                                    *
Уколико не пронађемо поново човека у Србији, ништа нам не вреди што ћемо проналазити Србе у Србији. Човек нама треба. Макар колико се може. Када нађемо човека онда ћемо пронаћи и људе. Где су људи, ту је и народ. Што је више људи у односу на нељуде - то је народ бољи. Савршен народ не постоји. Као што не постоји ни савршен човек. Али треба тежити савршенству. Зашто бисмо иначе тражили и проналазили Бога?
Ако пронађемо човека у Србији бићемо једна од ретких држава којој је то успело. Данас! Сада! Човек се изгубио временом, постао је небитан. Човека је потиснула трка за профитом, потреба и жеља да се свет глобално покори. Први корак глобализације јесте ''убиство'' човека. У развијеном свету данас нема места за човека. Има само имена и презимена те кредитне историје. Више не постоје биографије. Уколико немате добру кредитну историју - биографија вам ништа не вреди.
Морамо пронаћи човека да би наставио прекинуту еволуцију и покренуо потребну револуцију.

                                                  *
Највеће зло у Србији, данас, јесу партије. Партијашење је деструктиван процес који је уништио све око себе: привреду, односе међу људима, културу, морал и етику. Партијско запошљавање и кадрирање, деоба плена између партија, негативна селекција – све су то џелати и убице српског друштва и привреде, и узрочници пада квалитета образовања и компетентности.
Како спречити све то? Унутрашњом организацијом привредних, друштвених и државних субјеката. Треба оформити посебна тела чији ће чланови бити бирани попут судија, имати иста овлашћења и имунитет, и који ће морати бити пре тога доказани у својој струци. Такве комисије ће реаговати при сваком покушају партијског мешања у рад и кадрирање. Партије које победе на изборима имаће право да формирају владу и своје тимове везане за рад владе, али неће смети више да смене или поставе нити једног службеника без разлога. Партије се морају лимитирати уставом и законом и тако изгубити на значају када су у питању ствари које немају везе са политиком. Када партије изгубе моћ да постављају и смењују, да отпуштају и запошљавају, онда ће и њихова деструктивна моћ опасти. Људи ће се опет окренути школовању и струци, радном искуству и знању, залагању и вредноћи, да би напредовали, а не као до сада: важно је било само бити у владајућој партији. Изборни систем мора бити комбиновани, тако да сваки срез има свога представника у парламенту, али и да се вреднује сваки глас (комбиновањем већинског и пропорционалног система). На тај начин ће у парламенту бити и већи број непартијских људи, оних који су цењени и поштовани у својим срединама. Председника републике треба бирати у скупштини.

                                                   *
Налазимо се у времену када националне историје малих народа замењује кредитна солвентност државе и када биографију појединца замењује његова кредитна историја. Србији је потребан сопствени пут. Глобализација је бујица. Она носи све пред собом. То је сила којом велики бришу мале. Европска унија је већа утопија од овога списа. Сваки паметан човек зна да ће се та грађевина срушити као кула од карата. Питање је само када ће бити извучена она карта која је носећа и која ће проузроковати рушење осталих. До сада су испадале само карте са врха, оне су подривале и онако слабу грађевину.
Србија се мора окренути себи и свом народу у матици, окружењу и у иностранству. Сви Срби треба да раде за Србију, и Србија треба да ради за све Србе, ма где се налазили. Морамо обновити народно достојанство. Србија не сме бити земља гладних, земља где људи спавају на улицама и гурају се око контејнера за ђубре. Србија не сме бити земља у којој локалне политичаре, и оне изнад њих, возе најскупља и најлуксузнија кола, док локална болница нема скенер или ултразвучни апарат. Србија не сме бити земља где се троше милиони на квази-културне и естрадне манифестације, Егзит и Гучу, где се огроман новац даје Звезди и Партизану, где организације и појединци незаслужено добијају разне донације – а где се болесна деца лече прикупљањем средстава СМС порукама. Новца има и биће га: само треба истаћи приоритете. Треба субвенционисати своје грађане а не стране капиталисте.

                                                *
Србија мора бити еколошки чиста земља јефтине хране, социјалних цена комуналних услуга и струје. Наша вода покреће наше турбине, наш угаљ прави водену пару, на томе не смеју зарађивати белосветске капиталистичке битанге. То се може постићи на тај начин што се добит државних, друштвених и јавних предузећа, те прикупљени порез, неће сливати у џепове капиталиста, светских финансијских центара моћи и политичара, већ ће се сва средства сливати у државну касу која ће то прелити у субвенције за опште добро.
По истом принципу, Србија мора бити земља у којој су школовање и лечење бесплатни и доступни свим грађанима. Људи који раде цео живот, ма шта радили и чиме се бавили,  кроз плаћање доприноса, пореза и трошење, одвајају за то. Нико њима ништа не поклања. Због тога се издвајају доприноси и плаћају порези. Друга је ствар што се здравство и школство морају реформисати тако да буду ефикаснији и бољи. Да би се то постигло мора се побољшати квалитет школовања, пре свега.

                                             *
Речено је: сви грађани Србије имаће право на бесплатно лечење. Када се рационализује садашње ''умирање у администрацији'' и лекари почну да раде свој посао ефикасно и одговорно, то ће бити изводљиво. Због тога ће се из сваког зарађеног динара морати да се издаваја за здравство. Прегледи ће се поједноставити, убрзати и све ће се обављати преко једног формулара. При прегледу код лекара опште праксе ће се отворити тај формулар и у њега ће се уписати даље мере: тај папир ће уједно бити упут за све остале прегледе и анализе, али ће се у њега уписивати и негативни поени за ''вечите болеснике'' и хипохондре. Пацијент одлази код специјалисте који уписује у формулар даљи ток лечења, као и потребне мере: анализе и снимања. При овом поступку лекари ће морати да преузмају већу одговорност при процени и дијагностицирању. На формулару ће се дефинисати хитност даљих мера, тако да у хитним случајевима снимци и анализе морају бити урађени одмах, без чекања. Када се заокружи процес, на основу података из формулара, књижиће се трошкови и слати рачуни здравственом фонду.
Све досадашње навике биће искорењене. Лекари опште праксе морају престати да буду ''писари упута и антибиотика''. Они морају да се укључе у дијагностицирање на основу знања, искуства и резлултата. Затим, мораће да се науче да раде пуно радно време. Ако радни дан почиње у 7 ујутро, први пацијент мора бити примљен тада, биће одређено колико минимално лекар мора да посвети пацијенту и колико пацијената мора да збрине за 8 сати ефективног рада. И остали медицински радници ће морати да одраде пуно радно време. Најстрожије ће се кажњавати давање лажних дијагноза и отварање лажних боловања (кривична пријава и губитак лиценце). Лекари, стоматолози и фармацеути, који желе да се баве приватном праксом биће дужни да врате држави новац који је потрошен на њихово школовање, сваког месеца уплаћујући потребан износ у наредних пет година. Тако ће они плаћати трошкове за неког ко управо тада студира. Исто морају учинити и они остали који су се бесплатно школовали а желе да напусте земљу и оду у иностранство. Што се тиче осталих приватних предузећа, индустрије или пољопривреде, за све оне који запошљавају људе, остварују профит и плаћају порез, издржавају себе и чланове породице, стварају уметничка дела или се баве науком, неће бити потребан повраћај школарине. Када се буде овако радило драстично ће се смањити трошкови и увећати средства. О миту и коруцији већ је било речи.

                                                  *
Приватне школе и факултети нису потребни Србији. Ми смо мали народ, све нас је мање, довољни ће бити државни ресурси на пољу образовања. Универзитетски центри  распоређени правилно по Србији (Нови Сад, Београд, Крагујевац, Ужице, Ниш и Косовска Митровица) биће довољни за квалитетно образовање и школовање. Критеријуми се морају пооштрити, а за пријем на факултет морају бити најважнији резултати претходног школовања, како би се наградио рад и труд а ђаци мотивисали да озбиљно раде током основног и средњошколског образовања. Зато средње школе више не смеју бити ''проточни бојлери'' кроз који излазе вуковци и одликаши. Школовање на свим нивоима ће бити бесплатно за све али неће бити доступно свима већ само најбољим ђацима. Урадиће се квоте потребних школованих кадрова, тако ће се одређивати број студената тако да ће места бити мање и биће их само за најбоље. Због тога се морају уједначити критеријуми оцењивања у средњим и основним школама. На крају сваке школске године радиће се тест чији ће резултати улазити у бодовање за пријем и уједно показивати да ли је реалан однос између осена и стварног знања.
Наставницима и професорима ће бити забрањено да дају приватне часове. Уколико нису способни да децу науче у школама, не треба то да раде ни по својим кућама. По врло строгим критеријумима биће враћена институција шегртовања и мајсториских писама, поготову што се тиче нових знања из поља информатике, хардвера и софтвера (али и старих заната), јер ће се на тај начин створити много бољи стручњаци у пракси него да се гломазно школују годинама учећи непотребне ствари.

                                                   *
Србија мора бити добро домаћинство које се подједнако брине о свим члановима породице. Србија не сме бити предузеће – мора бити газдинство. У Србији не сме никада бити самовоље појединца или групе већ само организовани систем где се знају правила и поштују закони. За то је потребно мало параграфа и много заједничке борбе, те васпитања генерација које долазе. Србија мора бити земља где нико не сме бити рекетиран, уцењениван или условљаван, где ће сваки грађанин бити безбедан и законом заштићен. Безбедност дома и приватне својине морају бити на првом месту и светиња, и свако ко то наруши мора бити спреман да исто плати главом. Уопште не треба бити важно јесмо ли разбојника на кућном прагу, или на вратима радње, убили са једним или са десет метака. У својој кући, када браните породицу и своју имовину не може постојати прекорачење нужне одбране. И са улице држава треба да почисти криминалце и наркодилере истим методом.

                                                 *
Правда мора бити свима подједнако и равноправно доступна. Правосудни систем се мора обновити из корена јер овакав какав је данас он је један од најгорих сегмената српског друштва. Он се мора променити и организационо и кадровски. Србија мора постати оличење правде, поштења и грађанских слобода. То у живот морају да спроведу судови и судије.
Судија мора бити поштовани члан заједнице а до звања судије се мора стизати дуготрајно и са великим искуством те моралним и етичким квалитетима. Судија поштовање мора стећи својим понашањем и етичким кодексом. Никада се више не сме поновити време у којему је добар део судија био део криминалног миљеа. Неподмитљивиост пре струке. Свест пре процедуре. Нема без разлога Јустиција повез преко очију, мач и вагу. Осећај за правду између параграфа. Судија мора да буде јака личност. Мора да буде добар човек.
Када се ствари доведу у ред на пољима безбедности и организације државе, те поштовања закона подједнако за све, један судија ће бити довољан за оно што данас раде десетине њих.

                                              *
Револуцију морамо започети правилним васпитањем и образовањем потомства. Јединство народа се мора постићи васпитањем младих нараштаја и револуционарним терором према онима за које је касно васпитавање. Изводљивост промена: моћним савезником (најбоље Русија). Детајкунизација земље по рецепту национализације и експропријације.
У Србији је све труло, све институције и већина људи који раде у њима. Не постоји потпуно здрав део. Све се мора променити или поставити на право место. Тешко је раздвајати жито од кукоља. Зато морамо постепено да државу предајемо у руке млађим генерацијама, оним генерацијама које долазе. Да би то учинили, понављам опет: морамо их правилно васпитавати и одбразовати. Како ћемо то учинити овако пропали и лоши, то је најтеже питање и највећи проблем који је пред нама? Зато је важно да револуцију, ма у каквом облику се она извела, морају организовати и извести најбољи и најпоштенији људи које успемо да сакупимо, по јасним правилима од којих се не сме одступити ни за јоту.

                                                 *
Српска држава, или: држава Србија, мора бити поштена и искрена држава, власништво грађана који у њој живе (и само њима одговорна), али пре свега национална држава Срба, а не власништво политичара, страних сила и капиталиста, какав је данас случај. Држава Србија мора бити породична задруга, добро организована она мора са својим члановима задруге (грађанима) да дели и добро и зло, а сви чланови те породице се морају трудити да им обавезе буду испред права и да својим радом допринесу напретку породичног газдинства.
Заговорници теорије да стварање нације није нужно историјски и племенски процес (самим тим и да држава не мора бити национална), који нема везе са језиком и културом једног народа, најчешће наводе пример стварања америчке нације, као доказа да се мешањем разних раса, народа, језика и култура, може створити нов неисторијски народ. Такви, међутим, не узимају у обзир да је стварањем те нове нације уништен један народ (Индијанци), да је силом доведена друга раса (црнци, који до педесетих година прошлог века нису смели да се возе градским превозом заједно са белцима), и да су остали, да би се створила та нова нација, морали прихватити енглески језик и англо-саксонски модел. То, дакле, није нова нација, већ на енглески језик и западно-европске законе и обичаје накалемљена групација народа. Нити пример Швајцарске није добар, јер то није држава већ предузеће. Отуд се треба подвући да је Србија пре свега држава српског народа и да је она историјски и духовно утемељена на тај народ, да је тековина тога народа стварана вековима и да нико нема право да је крчми, јер ми резервне домовине немамо, нити времена да стварамо другу.
Србију су, поред ратова и деловања спољашњих непријатеља, поред неискрених грађана и неродољуба, лажне интелигенције и квази-елите, највише уништили политичари који су једнима, од горе побројаног списка: служили; а други, са тог списка, су служили њима. Партије су вампирске организације које годинама исисавају крв и живот овог народа и ове државе. Томе се мора стати на пут уколико желимо да спасемо народ и државу. Зато, не политичари него добри домаћини.

                                                    *
Српска држава свој монопол силе може и мора користити само за добробит њених грађана. Монопол силе се мора користити за одбрану слободе, демократије и државности. Монополи демократије и слободе, које мора поседовати народ, морају бити гаранти и контролори да држава никада неће злоупотребити свој монопол силе. Са друге стране, највеће право грађана Србије треба да буде дужност према отаџбини. Ако државу схватимо као отаџбину онда смо на добром путу. Држава треба да буде механизам функционисања домовине. Отаџбина – родитељство; домовина – дом; држава – школе, болнице, војска и полиција. Народ – то је шира родбина. Нација то је ужа породица. Држава - то је дом нације и сигурно уточиште и заштитник народа ма где се налазио. Држава мора да чува нашу слободу, ми морамо да чувамо своју државу.
Издаја домовине сматраће се најтежим злочином и тако ће се кажњавати. Свако ће имати право да изнесе своје примедбе и своје погледе на функционисање државе и друштва, имаће право кроз институције и ван институција, кроз јавну реч и протест, да се бори за промену начина функционисања и другачији модел односа, али!!! неће имати право да у име стране силе руши државни поредак или се одриче делова територије. Нико неће имати право да независност и суверенитет поклони у име неких итеграција или капитулација. Због тога ће Устав бити кратак и јасан, а оно што буде писало у њему биће ''Свето писмо'' за сваког грађанина Србије и црвена линија преко које се не сме прећи и чији ће се прелазак плаћати главом.

                                                    *
Оно што је уништило Србију а њене грађане довело до моралног и духовног суноварата, јесте: похлепа! Похлепа на свим нивоима, у свим инсититуцијама, све до основне ћелије: породице и појединца. Наравно, похлепе нема без човека. Похлепа која се данас више не може контролисати и сузбити осим ''љутим лековима на љуту рану''. Само свеопшта друштвена револуција која ће из корена променити цео систем, може довести до тога да се створе услови да се сузбије лична и институционална похлепа. Мора се променити систем вредности јер се унутрашња потреба са похлепом не може законом регулисати. Морамо васпитавати децу. Ми себе не можемо променити на боље. Нас мора нека јака спољашња сила да промени, макар и на силу.
Похлепа је у Србији попримила размере епидемије. Већину грађана Србије похлепа води и усмерава кроз приватни и друштвени живот. Механизми који покрећу ту епидемију похлепе јесу партије и корупција коју оне спроводе. Нико више себи не поставља питање колико му је потребно, или колико заслужује, већ сву енергију и снагу користи да се докопа што више материјалних добара и власти. Ово друго, власт, служи само да би се похлепа што лакше и ближе приближила коритима са којих се може захватати неограничено и више од потребног.
Тако се данас нечија уметност не цени по самом делу, нечија стручност по томе колико је људи изучио или путева саградио, нечије знање по томе колико добрих књига има иза себе и колико је генерација научио поштењу, нечије поштење по скромности начина живота и по томе што се оно подразумева и није никакав подвиг – већ! за све горе наведено једино мерило успешности јесте колико су у својој похлепи успели да стекну (незаслужено и незарађено) материјалнх добара.
Они који нису похлепни, који су нормални, готово да немају никаквих шанси. Сматрају се непособним будалама и губитницима. Гњили систем их одбацује. Јер они својим нормалним и поштеним приступом истичу прљавштину других. Не можете бити политичар уколико живите од свога рада и скромно. Сматраће вас неспособним уколико као врхунски хирург на посао долазите градским превозом и немате скуп аутомобил, који узгред не можете купити од своје плате. Ваше књиге неће нико читати уколико не живите на високој нози и не путујете светом без престанка. Ваша стручност ништа не вреди уколико немате дебео банковни рачун напуњен од криминалних радњи и корупције.
Похлепа је покретач јавног и друштвеног деловања у Србији. Томе се мора стати на пут. Похлепа се мора осудити и убити.

                                                   *
Морамо од смећа очистити Србију. Повећати сточни фонд. Забранити ГМО. Редуковати употребу хемијских стредстава у пољопривреди и исхрани. Престати да загађујемо воду и ваздух. Наше највеће богатство треба да буде чиста земља са здравом пијаћом водом. Србија је данас дупло окупирана земља. Стране силе са својим капиталом, глобалистичким хтењима и војском окупирале су нас финансијски и физички (на Косову и Метохији). Друга окупација Србије јесте окупација смећа: првог и људског. Нас су окупирале пластичне кесе и флаше, и сав други могући отпад, а све је то омогућено деловањем људског смећа. Вреднија је чиста река и здрава трава, од фабрике која загађује и која ништа доброга не доноси Србији осим мизерних плата појединцима, јер се сва добит од ње износи у земљу одакле је капитал, или у банке. У Србији се граде фабрике које овде загађују а други на њима зарађују. А тамо одакле су онда чувају природну околину.
Сточни фонд је од пресудног значаја за опстанак Србије. Говеда из политичког миљеа, владе, скупштине, државних органа, треба избацити са државних јасала, а права говеда вратити у штале, на права јасла. Шта нама требају страни инвеститори да би ми утовили свиње и до њих направили кобасице и осушили шунке, шта је то: нека висока технологија? Напротив!!! За производњу здраве хране, од које можемо много зарадити, треба што мање индустрије и технологије а што више не-индустријских метода и старих рецепата.

                                                *
Остваривање једног оваквог програма активираће све непријатеље српске државности са запада и из окружења. Србија ће се највероватније наћи у изолацији и под санкцијама, активираће се сви финансијски механизми који су омогућени радом и задуживањем претходних власти. Отуда је потребно да се изврши припрема за такав сценарио и на унутрашњем, и на спољашњем плану. Потребно је издражи неко време и да се не дозволи мешетарима да урушавају и руше морал становништву. Никакве ''наранџасте револуције'' и пучеви неће бити дозвољени, нити активности оних који буду финансирани са запада. Споља, уколико би Русија обезбедила енергенте, притисци са запада не би се осетили и наша привреда и пољопривреда би оживеле, опет извозом у Евро-азијску унију и земље такозваног ''трећег света''. Оно што би се зарадило остало би у Србији.
Могуће је да ће и стандард грађана, услед свих тих акција, привидно пасти. Само привидно, фактички ће људи живети боље. Са ниским ценама хране и становања, са социјалним ценама комуналних услуга, људи ће бити срећнији и сигурнији. Додуше, теже ће моћи да се задужују и да увозе поједину робу из иностранства. То ће се догађати само у прелазном периоду. Ипак, уколико дође до потешкоћа, као последице санкција и притисака са запада, грађани ће морати да збију редове и на крају победе. Никакав дефетизам и петоколонашење се неће толерисати онда када се постигне национална сагласност о нашим акцијама и циљевима. Са друге стране, тада ће се показати оправданост наших поступака и право лице данашњих ''пријатеља'' из ЕУ и Америке, те доказати оправданост сваког слова овде написаног.
Ко мисли да започиње револуцију а да при томе није спреман да се жртвује, нека се окане таквих мисли. Међутим, нико му не може гарантовати да га бујица неће закачити, не и нужно повести са собом. Бујица која ће однети смеће из Србије!

                                                    *

                                                 




                                      

Нема коментара:

Постави коментар