Књижевни тренутак - доказана осредњост!

 Пише: Игор Ђурић

Покушао сам да прочитам, пре неколико дана, књигу од једног савременог и признатог српског писца. То ме један пријатељ навлачи, дајући ми повремено неку нову књигу, јер зна да не читам скоро ништа од савремене продукције. После двадесетак страна прекинуо сам читање и написао у дневник: осредњост примерена нашем времену, због тога је вероватно и популаран: критика, издавачи и читаоци се препознају у његовим редовима и поистовећују са његовим мислима.

Да, тако сам написао: осредњост примерена времену у којему живимо!

То би могла бити дефиниција уметничког и књижевног тренутка у Србији (и: другде). Лествица је спуштена у сваком погледу, пре свега због идиотизације појединца а након свега због комерцијализације онога што се нуди идиотима (логично је).

Не смем ни да помислим како ће све то изгледати у времену које је пред нама, у блиској будућности (да не идемо сувише напред, нема потребе, процес је у току).

Идиотизација и комерцијализација не би биле толико опасне (јер све то није почело јуче) да иза свега тога не стоји институционализација осредњости. Не сме се отићи корак више и дуже, не сме се стремити ни корака уназад (ка старим и провереним вредностима), нема будућности, нема прошлости (само проклета садашњост у форми која нам је наметнута и без права на сутрашњост у виду „ствараоца испред свога времена“, авангарде).

Не чине то свесно писци који су у „главном току“, који су истакнути као образац и пример (они који се штампају, промовишу и награђују) јер они не знају боље и другачије осим тако како сада чине.

Не чине (најчешће) намерно то ни националне институције (за ненационалне институције није важно, оне тако раде свој посао) које стоје из таквих писаца: и у њима су људи овога времена и система вредности, знања и поимања. И када то чине намерно онда је то чисто користољубље заогрнуто идеологијом.

Нису криви српски писци зато што су данас тако стваралачки јалови и што пишу тако како пишу, нити су криви они који их објављују и промовишу, нити они што све то читају: нико од њих не зна за боље! 

Па због чега су онда криви? Због тога што мисле да знају! А владарима то одговара јер куд би они и како комуницирали са паметним људима и лагали оне који имају истанчан укус за уметничко. Лепо каже актер у филму В – као Вендета: „Писац лажима говори истину а политичар истином лаже људе“.

Па ко она свесно и намерно чини зло српској књижевности и уопште овоме друштву?!

Систем вредности урушене породице и друштва, начин живота и вредновање образовања, и, наравно, политика која се кроз институције предала глобализму (дакле, институције, иако можда не увек намерно, али оне штету чине, па није много ни битно из којих разлога). Све оно за шта смо мислили да не ваља и да треба мењати, у ствари, једино је било вредно у нашој „заосталости“. Били смо бољи и паметнији људи док смо жудели за технолошким и потрошачким светлима запада (и повремено путујући иста гледали) и лажним животним стандардом (који се састојао од ропске зависности у задужењу код банака), а, са друге стране, док смо читали праве књиге и ишли у старомодне школе (које су нас терале да читамо) – него данас када немамо ни једно, ни друго (осим дугова). 

Ми смо тада у том тоталитарном систему имали могућност да своје неслагање са стањем у друштву искажемо кроз књижевност, филм, музику, сликарство... као ствараоци или они који читају, слушају, гледају... Али, да би тако било: то исказивање је морало бити снажно и уметничко. Уметничко зато што није смело бити отворено. Данас, међутим, ем, нема дела, ем, нема се коме дело дати. Нема забрана али има игнорисања – што је горе. Нема потребе за уметничким, психолошким и филозофским у делу: дај само политике, силикона и авиона.

Данашња публика (која је створена таква каква јесте, није настала сама од себе, створена је по одређеном обрасцу који је подразумевао нечитање и необразовање) нема у себи потенцијала, нити могућности, да упореди оно што данас чита са доказаним и правим вредностима, са великанима из прошлости. Они, чак, немају могућност избора, данас, да се сами одлуче шта ће читати од савремене продукције (то је продукција).

Зашто?

Нису читали и не читају. Од почетка су им, преко "главног тока", нуђени лаки радови и осредњи мислиоци и они су на основу њих поставили своје параметре и периметре, и сада ни они не знају за боље. Већ годинама, да не кажем деценијама, чак ни у језичким гимназијама, ученици заврше школовање са одличним успехом а да притом нису прочитали нити једну књигу из лектире. И зато после тога осредњост прихватају као озбиљну литературу а све испод тога као осредњу и лаку књижевност.

И све је ово грешка непоправљива. Да би се нешто исправило и штета поправила потребно је следећих 20-30 година забранити да се у Србији чита све оно што је написао у истом том периоду. А то је неизводљиво, непрепоручљиво и неприхватљиво. Дакле: безизлаз!

Па какви су данас, већином, „признати“ српски писци, па и овај мученик о коме говорим и који се овенчао свим књижевним наградама?

Каква је данас српска књижевност?

Она је, или, малограђанска (естрадна), или, друго-србијанска (политичка).

Нажалост, у Србији више не постоји ни добра стара петпарачка књижевност.

АВИОНЕ, БАЦИ МИ БОМБОНЕ!

 Пише: Игор Ђурић

ЛЕТАК/ЛЕЦИ из авиона!

Некада није било мобилних телефона и интернета, никаквих друштвених мрежа, рачунара, таблета, твитова, СМС порука. Имали смо, у почетку, радио станице у ограниченом броју а после и телевизијске програме: један, па два (и то други уз помоћ додатне антене у виду пробушеног лавора). Локални електронски медији нису ни постојали. Данас је лако, за тили час читава планета се упозна преко једног твита је ли старлета променила гаћице или (како ми доживесмо скоро) читава нација је преко СМС била обавештена да "ће поцркате сви“.

А било је у прошлости потребе да се народ неког поднебља, града, вароши или села, обавести о важним предстојећим догађајима, да се упозори или опомене. Негде је постојао разглас на трговима, негде би се лепила обавештења на зидове и плотове, постојао је и теренски рад разних кадрова, још раније: добошар би ишао улицама, лупао у свој добош и читао обавештења и наредбе. Све је то, ипак, било ограниченог карактера и домета, јер ни на један од побројаних начина није се могло стићи до већине људи, поготово до оних по забитим деловима.

Због свега реченог, понекад се посезало за избацивањем летака из авиона. То би биле оне лакше летелице пољопривредне или спортске авијације, које би са одређене висине и изнад одређеног подручја избацивале хиљаде папирића на којима су била штампана обавештења и прогласи, такозвани: летак/леци.

Руку на срце, нисам могао да нађем информације како је ситуација стајала пре рата по том питању али су са том праксом избацивања летака из авиона почели окупатори за време Другог светског рата, када би због тешког приступа одређеним теренима бацали летке из авиона и на тај начин позивали побуњенике на предају или би претили уколико до тога не дође.

После рата, повремено, посезало се за аеропланом и летком. Није се то дешавало често, макар не тамо где сам ја провео детињство, скупа је то била работа за тадашње појмове, обично је морала стајати држава иза свега тога, чак и онда када је у близини било аеродрома и лаке авијације.

На тај начин су грађани и сељаци најчешће бивали обавештавани о некаквим важним догађајима: вакцинацијама, епидемијама, маневрима, пописима, снимањима; а некада су то биле и мање важне ствари: митинзи или спортски догађаји.

Неколико пута сам као клинац имао прилике да присуствујем таквим догађајима: када се из авиона, изнад моје вароши, избацују леци. И не само да гледам већ и да лично учествујем. Какав би то доживљај био!? Очас посла би се створила гомила деце, трчали би низ улицу и викали: „авионе, баци ми бомбоне, ја ћу теби паре да купиш цигаре“. Неки су се после клели, лажући наравно, да су заиста нашли бачене бомбоне. Настала би општа јурњава, сакупљали би те листиће, у почетку јер би нам старији тражили да им донесемо да виде о чему је реч, а после тога јер би између нас настало такмичење ко ће више скупити тих листића (испод ока тражећи бомбоне).

Ветар би разносио тај папир на све стране, изгледало је као да пада папирнати снег. Један део тих летака би пао у рибњак или у реку, други би се задржао у крошњама дрвећа а ми се не бисмо либили да загазимо у воду или да се попнемо на дрво само да би сакупили више од других.

Једном су били, сећам се, разнобојни: плави и црвени. Садржаја се не сећам: кога је то уопште од нас деце интересовало. Могла је бити нека година око Титове смрти.

После неколико сати јурњаве и трчања, уморни, мокри и прљави (надасве: гладни) враћали би се својим кућама, са гомилом папира у џеповима, недрима и рукама, и нисмо имали појма шта би смо радили са свим тим. Мајке су нас грдиле што им доносимо лом у кућу ("не могу да почистим за вама"), очеви би нам измерили по неку преко носа што нас нема цео дан ("шупичкуматерину"), деде би по нешто од тих летака наболи на ексер у клозету ("дај дер, ваљаће"), а бабе би тражиле да им оставимо тај папир за потпалу (пошто по формату нису одговарали за увијање нечега).

Како је технологија напредовала, тако је и потреба овим поступком опадала (осим егзибиције). Међутим, онда је дошла за нас та несрећна 1999. година. Решили су да нас покоре, казне и окупирају. Да нас сломе у сваком погледу (што и данас чине). Почело је пропагандом и лажима а наставило се бомбама.

И, мислили су да ће све убрзо бити готово и да ће Срби после неколико дана бомбардовања посустати и предати се. Када су, после неког времена, схватили да су погрешили у проценама, онда су се опет латили пропаганде. Како војници на положајима и цивили без електричне енергије и срушених репетитора нису могли да прате њихове електронске медије, НАТО је почео да из авиона избацује на стотине хиљада летака. Било је тридесетак различитих летака, са другачијим садржајем, али су мање више сви имали исту поруку: предајте се иначе ћемо вас све побити ("сви ће дизгинете")!

Највише је таквих летака бачено у граничним подручјима, тамо где наши војници нису попуштали ни за јоту. Бацали су их и у градовима где су мислили да подстакну отпор против Милошевића. Тако је један град и једна несретна бригада (делови ње) дошао у жижу интересовања НАТО пропаганде пошто је један део људства те бригаде, из тога града, напустио положаје у Метохији и запутио се назад. Не наводим која је бригада у питању јер је већи део њеног састава часно, храбро и поштено извршавао своје обавезе. Али су тада из авиона наши душмани избацили много летака како би подстакли да војници напусте положаје са поруком да „док они ратују Милошевићева полиција туче њихове родитеље, браћу и сестре“.

За овим НАТО лецима нисмо трчали као што смо то чинили док смо били деца. Друга је то прича и други контекст. Авиони нису бацали бомбоне већ бомбе.  И није било тога што би нам они могли рећи а да ми то нисмо знали боље од њих. Али могу рећи да су често злослутније изгледали ти папири бачени из ваздуха него бомбе које  су такође бацали, и то у много већим количинама. Зашто? Па бомбама су хтели да нам узму живот а лецима су желели да нам отрују душу, поремете дух и убију нам достојанство. Хтели су да нам наметну лаж коју би морали да прихватимо (ко што чине и данас): да су нас гађали бомбонама и за наше добро. Није им успело у том погледу а тоалет папира је било и без тога.

ПС

Мој друг Џога био је једном приликом на корак до остварења сна да му авион баци бомбоне. Враћајући се кући из школе, пролазећи мужевиначким сокаком гледао је пут неба и авиона који је летео и викао "авионе, баци ми бомбоне!". После само десетак метара видео је у оближњем потоку (јазу) гомилу слаткиша: чоколада, бомбона, кексова и сокова. Срећан и пуних руку похитао је кући да се похвали. Тамо је сазнао да Деда Мраз не постоји: отац му је рекао да је санитарна инспекција обишла локалну продавницу и побацала им много артикала којима је одавно истекао рок. Еј, бре, авиону сломићу ти крила, мислио се мој друг Џога пре него је кренуо да повраћа од покварена стомака... (ово последње, око повраћања и стомака, измислио сам приче ради).

ОГОВАРАЊЕ, ТРАЧЕВИ, ИНТРИГЕ...

 

Пише: Игор Ђурић

Људи из провинције, (и, провинцијалци у градовима), оговарају страсно, из мржње, из душе. У великим градовима се оговара и у оквиру друштвеног живота: зарад ''добрих'' обичаја и стварања слике да сте у жижи догађања и упућени. У великом граду свакодневно срећете велики број људи које више никада нећете срести па се ваша пажња фокусира на познате личности и глобалне проблеме. У провинцији од раног јутра до касне вечери ви комуницирате са људима које ће те свакодневно сретати до краја живота. Зато је тамо све лично: па и трач.

Мене су оговарали. И данас ме оговарају. Иако живимо у различитим местима и градовима већина је своју провинцију понела са собом: у глави. Често помислим да је додирнута граница, да нема даље, да више не може ништа ново да се смисли – кад се увек, наново, и наново, изненадим. Више се не вређам. Некад јесам. Сада знам да је све то доказ неке моје вредности. Сићушне, често и непостојеће, али свакако вредности. Чим те оговарају значи да им нешто сметаш. Онима који им не сметају, којих се не плаше, којима не завиде ни због чега, њих не оговарају - њима се подсмевају.

Још од школских дана постао сам предмет оговарања. Додуше, тада наивних и дечијих али свакако не мање болних и отровних. У том добу су најтежа оговарања (најболније се доживљавају) она која су везана за твој физички изглед. То најчешће и нису оговарања јер се исказују на тај начин да их и ти одмах чујеш, дакле: директно – ипак, личе.

Касније, како године пролазе тако и оговарања постају озбиљнија, па, и опаснија. Теме су разноврсније али пажљиво одабране тако да ударе и заболе најефикасније, језик је отровнији, ситуације маштовитије изрежиране. Добре алапаче морају имати, поред дугачког језика, и живу машту. То оговарачи не чине свесно већ по инстинкту али без грешке и врло ефикасно. Оговарање је унутрашњи порив и за то је потребан таленат. Наравно: и мржња. Оговарање без мржње је неинвентивно и јалово.

Од бенигне ствари, од неважног догађаја, из непостојећег односа – трач може да сагради Вавилонску кулу, и да ту исту кулу уз помоћ енергије коју производи трачерски ''perpetuum mobile'' чини на око реалном и стварном. Важна је интерпретација. Тако један догађај може добити на десетине значења и епилога – по правилу свих неистинитих. Најгоре у свему је што и најплеменитију побуду трач сведе на огољено користољубље. Када некоме помогнете – то чините због неке користи, никад зато што имате доброте у себи. Кад радите вредно и поштено – то је да би сте се додворили некоме а не зато што сте професионалац. Када нешто знате – то је да би сте се правили важни а не да би сте некога посаветовали и подучили. Кад волите – то је зато да би сте се оженили добро а не зато што сте се заљубили. Кад желите – онда се претварате. Кад се бавите политиком – хоћете да се накрадете. Кад се добровољно јавите за мисију – желите да пре од других стигнете на место пљачке. Трач вам никада не дозвољава да погледате истини у очи. И супротно. Кад он краде – трачари да сте ви то урадили. Кад он лаже – лагањем то вама натура. Кад је лош човек – трачем постиже да су сви други лоши сем њега.

Трач је непобедив али безопасан по истину. Не можеш га истином угушити ако ниси стрпљив. Наравно, бићеш на великом губитку - краткорочно. Трач наноси штете на кратке стазе. Само време и принципијелност могу ефикасно савладати трач. Време углавном - најефикасније. Човек се мора научити да чека. Кад се трач победи нечињењем а после неког времена некакве сатисфакције има али не нарочите. Трачаре је тада брига за то јер су људи без морала. Много је веће било њихово задовољство ономад кад су пуштали у етар отровне речи.

Најопаснији су трачери који трачају алузијама и они су по правилу најинтелигентнија сорта оговарача. Када се трачари у назнакама онда трач изгледа уверљивије а варијанте изреченог трача су неограничене јер је на тај начин свакоме пуштено на вољу да одузима и додаје шта год хоће.

Наравно, најбоље је оговарање не чути. И, претварати се да си у најбољим односима са онима који те оговарају. Јер њих највише боли ако њихово оговарање умре и замре, ако се не чује већ остане у четири зида где је изречено.

''Нека остане међу нама ово што ћу ти рећи'' – започиње трачер своју причу добитном формулом којом ће она бити разаслана на све стране јер он ни би ни почињао да је прича да зна да ће она остати неиспричана другоме.

''Ово је у поверењу'' – је магична реченица оговарача јер је она најбоља гаранција да трач неће умрети и да ће још врућ наставити да путује даље. Одговор: ''Таман посла, где бих ја то...'' – је само доказ да је трач посејан на плодно тло и тамо где треба.

Дуг је пут од патње до равнодушности према трачу. И неопходан. По том питању не може се пречицом. То је део сазревања. И по томе се касније разликују зреле од незрелих особа. Кад се на трач реагује ироничним смешком и сажаљењем према оговарачу то је онда поуздан знак да је наступило доба озбиљности, искуства и зрелости код човека.

Не бих могао да направим листу најгорих оговарања намењених мени и мојој породици из простог разлога што вероватно оне најгоре нисам ни чуо. У ствари, сигуран сам у то. Никако немам илузија да су оговарања икада престајала. Како је породица, и сваки од нас, успевала-о и грабила-о корак по корак напред тако су и оговарања постајала интензивнија. То је најбоље мерило онога колико си успео – што те више оговарају значи да више вредиш.

Ипак, присетим се неких па ми данас смешно изгледа све то и схватам колико је било бесмислено и глупо нервирање и патња са моје стране.

У замку оговарања упаднеш оног тренутка кад почнеш да враћаш истом мером. Све док си само жртва оговарања ти си позитивац и на доброј си страни а оговарање нема праву снагу. Кад постанеш учесник у оговарању, према страни која тебе оговара, онда си у истом глибу са њима и ни по чему се не разликујеш од њих.

Тешко је одолети. Оговарање има своју магичну снагу и драж. Рекох, оговарање краткорочно, понекад, доноси изванредне резултате и управо је зато примамљиво и тешко је одолети му. Дугорочно није – али ко мари за то. Мало се ко и сети изворног оговарања када после неког времена истина изађе на видело. Чак те, по обичају, баш онај који те је трачарио, убеђује како је он једино говорио истину и бранио те док су те други олајавали на пасја уста. На тај начин, обично, започне се нови трач.

Боли изговорена измишљотина – за преживљавање тога човек мора да буде јак и супериоран. Много боли – понекад. Немоћан пред интригом човек пати. Један глас у мору интрига не значи ништа. Људе не интересује истина – чују само оно што им се свиђа и оно што желе да чују. Интрига, њена моћ, зависи од онога који је изговара али још више од онога који је слуша. Од овог другог, наиме, зависи хоће ли трач заживети или ће умрети одмах после изговарања. Као и кад су вируси у питању: епидемија се шири како расте број преносиоца.

Има и добродушних оговарања, безопасних, шале и трика ради. Кад пријатељи препричавају згоде из претходне пијане вечери или кад родитељи причају о својој деци. Али, то и нису права опањкавања.

Оговарање није: то што треба да буде - ако није изречено са злом жељом. Увек, и увек, оговарамо онога којега би волели да видимо на коленима, пониженог, да уживамо у његовим мукама. Лажу они који говоре да некога оговарају за његово добро.То је само исприка, само-оправдање за осећај беде у себи. Јер, свесни су они који оговарају да чине нешто ружно и лоше. Зато још и додатно лажу па веле ''да ово што говоре вама о њему – исто би казали и њему у очи''. Никада тај олош не говори човеку у очи шта мисли о њему.

Најчешће се оговара из љубоморе. Најчешће, такође, љубомора нема никаквих реалних основа. Мислимо погрешно о некоме, завидимо му због погрешне перцепције и нереалне процене – па онда хоћемо да га сатремо лошом речју. Љубомора изговара лошу и ружну реч а не језик. Језик само палаца ради оријентације – као код змије отровнице.

Најбоље оружје против трача јесте: постојаност. Човек мора бити достојанствен и истрајан. Уколико мисли да је у праву никако не треба тражити компромис са трачем или демантовати исти. Трач се мора игнорисати а трачери се морају отворено презирати. Њих то боли и они ће још отровније говорити. Али!!! – њих то боли и то је најважније.

Кад се претварате да оговарање није стигло до вас онда бескрајно разочаравате онога који вас причом мрзи. Он ће пробати на све начине да гадост лагана о вама доспе до вас (јер му је то циљ) и зато се треба претварати да није тако и онда кад вас највише пече и боли лаж о вама.

Док вас оговарају значи да нешто вредите, или макар: да нисте пропали начисто. Или: да они мисле да вам добро иде. Оговарање према вама оверава ваш статус у друштву. Пропалице и губитнике нико не оговара. Оно, јесу их оговарали али само док су пропадали (тиме је потпомагано њихово пропадање) међутим оног тренутка кад је евидентно да је човек скроз пропао: више га нико не узима у уста.

Три метера сомота, три су врсте писаца!

 Пише: Игор Ђурић

Три метера сомота, три су врсте писаца, а остале на Дунавцу, љуљају у чамцу!

Постоје три врсте писаца. За почетак. Да упростимо ствари.

Баш тако: врсте. Нису то родови.

Ко су и шта су: кратко ћу. И: примером!

Пао је снег и прекрио брег. И не само брег! И дрвеће, и кровове, и улице, и долове, и оборе, и колибе, и борове, и тополе.

Пао је снег да открије трагове. Пао је снег да сакрије намере. Пао је снег да искриви поглед. Снег је пао јер није на одмет.

Прва врста писца, да не кажем: лисца, изаћи ће на терасу своје (чешће: туђе) куће и видети величанствене фигуре које је природа извајала и измислила, облике као у бајци. На једној страни јелен трчи, на другој страни звезда пада, на трећој страни санке прште. Ено тамо и принцезе на зрну грашка и у чизмама једног мачка. Из дворца је кула никла, код витеза сабља бритка. За таквог писца, у његовим очима, снег је направио триста чуда својим падањем, вајањем и обликовањем. На сваком кораку такав писац види нешто што други не виде и тако поетски разигран писаће маштовито и бајковито а да вас притом уопште не вара и лаже.

Друга врста, други писац, исти као први лисац, кад изађе па се склизне, он оловку своју лизне, неће гледат преко снега већ ће видет испод њега, прљавштину, блато, смеће, поцепане неке вреће, покушаће он да схвати шта се испод снега крије, шта видљиво сада није, већ ће бити свима знано кад пролеће стигне рано. Такав писац ће тражити и видети оно што други желе да сакрију (или: не желе да виде), оно што је белина сакрила. Они траже блато које ће настати отапањем снега. Како и сваки човек, тако и снег скрива прљаве тајне, непријатности од којих бежимо, реалну слику живота а не бајковито маштање, сакрива наше недоследности, недостатке, мане, а приказује нам лажну слику и опсену: мисли се на снег.

Трећи писац, трећа лија, нит је гуштер – нит је змија, изаћи ће, смело, гордо, погледаће ће ригорозно и видеће што је већ знао: да је само снег пао. Нема маште - ни лирике, нема тајни ни - ни симбола, нема снова – ни дворова. Тај неће понирати у психологију, неће тражити оно што се не види, или оно што се крије. Он ће једноставно видети снег, вратиће се у топлу собу и трудиће се да што верније и реалистичније опише оно што је видео (до у најситније детаље).

Дакле: експресија, импресија, реалност.

Елем: симболика, психологија, природа.

Један ће описати снег.

Други ће говорити о ономе испод снега.

Трећи ће тражити облике између снега и земље.

Већина ће бити завејана у снегу и неће ништа видети. Не већина: људи! Већ већина оних који мисле да су писци.

Добро, неки неће ни гледати завејани простор испред себе већ ће из главе писати о тропским пределима и плажама пуним голих девојака: то су они најтиражнији, они што се удварају публици, што пишу оно што други желе да читају, што скривају стварност у својој плиткости а немају маште. То су они на брегу медиокритета.

Дакле, има писаца више од три врсте. Али писаца нема у врсти, то јест, ретки су. У врстама су људи. Писац је усамљен ма у каквој заблуди живео. А јединка нити може чинити врсту, нити може стајати у врсти: ако је појединац.

Наравно, писац би требало да буде све горе побројано и ништа превише од горе набројаног. Њему треба да буде најважнији унутрашњи порив, оно што као поруку или пројекцију добија из себе. Иначе: није уметник. То се не да научити, то се мора осетити а пре тога родити.

Није важно како писац пише већ је битно шта уметник у човеку осећа. Некада је потребно описати реалност, некад се мора побећи у симболе, мора се и маштати – најчешће се мора и треба копати по мраку и трагати по скривеним и опасним местима.

Суштина је: видети, не видети, видети другачије или видети више. И све то када затреба, када поступак то од нас захтева. Или, ништа од тога зађемо ли у чисту уметност где форма постаје садржај а садржај замењује радњу пошто она постаје опис.

Читалац који види само снег тражиће од писца да му пронађе и опише симболе. Онај који у себи има маште желеће да му писац предочи психологију снега. Онај који схвата унутрашње и скривено биће жељан да му се дадне хипер-реалистички опис. Није све до писца, дакле, нешто је и до читаоца.

Тих писаца, довека, три је врсте од ока, али оних с врха брега има их ко снега.

С врха брега они су, што дупета продају, што за паре, што за славу, што за празну главу.

ЧИТАЈ ОВДЕ О СКРИБОМАНИМА!!!

О МОЈОЈ ВЕРИ (И: НЕВЕРИ)

 Пише: Игор Ђурић

...Хвала Господе

Што нас ниси измирио и објединио

Осим у патњи...

*********************************************************

Можда бих нешто требао рећи о својој (мојој) вери?!

Која је моја религија, у шта верујем кад је Бог у питању (ипак му име пишем великим словом што значи да нисам безнадежан случај)?! Било би нефер не изјаснити се по овом питању, макар и у цртици.

Скептик сам: не верујем ни у шта из убеђења. Понекад верујем: из страха. Највише из страха за оне које волим.

Вера је до мене допирала кроз обичаје, још од раних периода детињства. Иначе су моји рођаци, моје комшије, веровали без икаквих потреба за било каквим доказима а веру су испољавали кроз уходане обичаје где није имало места за импровизације или где је све било импровизација.

У ствари, ја не знам да ли верујем у Бога или не: јер сам искрен. Најлакше је определити се за једну или другу солуцију, па ходати безбрижно кроз живот са својим опредељењем.

Спреман сам да браним своју веру - ако је неко напада из мржње.

Спреман сам да се одрекнем своје вере – ако пропагира мржњу.

Одем понекад у цркву: празником, кад хоћу да прошетам или послом.

Не хулим али се и не клањам. Нисам ни светац, ни разбојник, тек: човек.

Ја и не тражим Бога. Има га или нема, неће постати или нестати ако га ја нађем или изгубим. Нити га: оспоравам. Можда га, понекад, у себи проживим али ни тада не јурим на једну или другу страну.

Лако је рећи „има га“ или „нема га“: тешко је живети поштено и усправно (колико се може), тешко је трудити се да не носиш зло другима (колико се може).

Као клинац сам доследније и искреније веровао. Нисам постављао питања, нити тражио одговоре. Вера у Бога била је нешто што се подразумева. Како сам одрастао, тако сам опрезније приступао томе, пре свега у свом изјашњавању: у себи. Наравно, ако изузмемо младалачке и адолесцентске пориве ка атеизму, нихилизму и јереси.

Не знам: да ли верујем или не!!! Дан, данас: не знам!

(Ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга).

Или:

Уметност је вера којој припадам али, као и код сваке вере и верника, чини се да не разумем у потпуности њену суштину. Верујем, дакле, инстинктивно, од природе и душе, не тражим објашњења о својој религији. Верујем изистински, само, то увек није довољно. Понекад, треба вери прићи изнутра, упознати се са њеном догмом, суштином, унутрашњим животом, храмовима, упоредити је са другим учењима и религијама, поштовати њене ритуале. Понекад је потребно пострадати ради вере, жртвовати се и дати жртву. Наравно, уколико желите да будете активни у веровању и да допринесете својој вери и своме унутрашњем складу.

Уметност исто тако тражи да се хода унутар ње, да се осети и кад се не разуме. Тражи, наравно, и свакакве жртве. И, као што се може бити искрени верник и ако нисте видели Бога, исто тако се може бити уметник и ако нисте оставили видљиво дело за собом. Као и Бог, и ваше уметничко дело може бити невидљиво али свеприсутно. Унутрашње, духовно - али тврдо као стена. Можете бити искрени уметник - као што се искрени верник у својој искрености додирује са Божанским – који се додирује са Уметношћу иако је не ствара и не разуме је. Вера је то!

У тој вери, као и у свакој другој, не осећам се спокојно. Много иноверника и друго-божјих ратника јуриша на мене, и мени сличне. Хоће да ме униште у име својег неверовања у моју веру, или да ме покрсте и осунете, да ме натерају да пређем на њино.

- Остави се тога, не клањај се лажним боговима!!! – вичу ми док ме држе везаног за крст мој.

А, ја немам снаге да пркосим, већ само ћутим и трпим.

- Да си верник не би се одрицао вере, више од три пута у току ноћи!

- Никад се нисам одрекао, никад нисам хулио! – ипак, ово не могах да оћутим.

- Јеси, стидео си се и одрицао својих песама!

Тачно!

*********************************************************

Можда смо тек раскрстили са другим или трећим разредом основне школе и словили смо као најбољи другови. У основним и средњим школама свако полугође имаш по једног или два „најбоља“ друга, којима следеће године не можеш ни имена да се сетиш. Е па, ја и он, смо управо тада били најбољи другови и једнога дана смо започели дискусију духовно-религијске природе.

- Не верујем у Бога – рекао ми је.

- Ја верујем – рекао сам му.

- Мој отац каже да нема Бога – наставио је он.

- И мој, али нису у праву: Бог постоји!

- Откуд знаш?

- Па – рекао сам му – моја баба каже да Бог постоји. Онда, једном кад сам направио нешто због чега сам требало да добијем добре батине, ја сам се прекрстио у шпајзу и замолио Бога да ми помогне: и батина није било. Или: једном нисам урадио домаћи, исто сам се прекрстио пре часа и тога дана учитељица није гледала домаће иако гледа сваки дан. Шта ти треба бољи доказ?

На овакве „аргументе“ није имао противтежу, па је ућутао. Сутрадан ми је само кратко шапнуо:

- Од данас и ја верујем...

Ето, од малих ногу сам мисионарио за нашу хришћанску и православну веру. Наставили смо да будемо најбољи другови и уживали у нашој тајни, строго је чувајући од очева, службеника и комуниста. Све до једног дана када ми је пришао и љутито ми одбрусио:

- Ја не верујем више!!!

Ћутећи сам га упитно погледао.

- Синоћ сам се крстио и молио за помоћ а ипак сам добио батине: Бог не постоји!!!

Тада ни ја нисам имао против-аргументе. Касније сам и лично, на својој кожи, утврдио да не функционише баш све како је изгледало на почетку и како је по мојим схватањима вере требало да буде: било је и батина и пораза.

Закључујем данас: нисмо били спремни да за веру пострадамо, веровали само само ако је било корисно за нас. Нисмо се, дакле, разликовали ништа од свих бивших, тадашњих и будућих верника. Добро, ајде: не од свих – али од добре већине.

************************************************************

ИЗ РОМАНА "ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА":

Сујеверје је кукавичлук пред лицем Бога!

Теофраст

 

                                                    *

Ако је Створитељ у једном тренутку створио овај свет, поставља се питање: шта је радио пре и после тога? Седео беспослен? Не!!! Он је стварао непрекидно, и сада ствара, без почетка и краја, а овај свет је само део његовог неограниченог стваралаштва! Створитељ никада није престајао да делује. Његово деловање нема граница. Чак и када изгледа да је нешто довршено, то је само још један део бесконачног отелотворења.

Како негирати или веровати у нешто што нема свој почетак и крај?

Како мерити време када не постоји коначно време?

Како тврдити да је Сунце настало пре 4999 милиона година?

Како рећи да је 9999. године пре нове ере завршено последње ледено доба и да су тада отворена врата ове наше цивилизације?

Како, уколико време није коначно, а стварање нема свој почетак и крај, веровати Књизи Постања која каже да је управо 4999. године пре нове ере створена Земља?

За нас је Спољашност бесконачна али смо ми за Универзум коначни. За нас је Васељена немерљива али смо ми за Створитеља недовршени у својој коначности. Наше довршавање је ограничено простором, али није омеђено временом и формом. Васељена јесте бесконачна, али то не значи да људи не требају покушавати да је измере онолико колико могу. Напротив! Исто је и са Богом. Иако је та идеја неизмерљива, она није немерљива, онолико колико нам је од Њега дато. Ми вером не меримо Бога већ своју искреност и посвећеност.

Због чега би у мудрости бесконачни, у снази свемоћни, и у сржи најплеменитији Створитељ, био шкрт да створи само овај један свет у бескрајном мору светова? Ко је смео икада посумњати на овој планети, која је, што се спознаје тиче, била у пеленама, а што се тиче величине тек кап капи једне, да ће у бесконачној Васељени бог бити наше ексклузивно право?! Како смо само, ми људи, били бахати сматрајући да ћемо Га схватити, чак и описати, створити представу о њему, укалупити га у догму нашим ограниченим поимањем и бесмисленим ритуалима придобити?! Како смо могли помислити да смо ми најсавршеније и једино дело Створитеља?! А Он нас је у бесконачном мноштву свога стварања створио савршене јер нас је створио недовршене. И омогућио нам је да се само-довршавамо и само-усавршавамо. Да растемо и сазревамо. Да учимо и стварамо. Није се чак мешао ни када је било више него очигледно да идемо у погрешном правцу самоуништења.

Са друге стране, људи су Створитеља ограничили и довршили речју: Бог! То им је ограничило простор тражења, онемогућило процес преиспитивања и одузело могућност истинске спознаје. Чак и када су имали више од једнога бога. Јер су их разне религије гурале у строго ограничене догме, које нису остављале простора да се размишља о томе шта је и шта значи, већ и онако њиховом кривицом ограничени, појам Бог. У савршеној недовршености света човек се погубио у довршеној догми - и умало није нестао због тога.

 Како је Створитељ створио људе, тако је створио и Васељену: недовршену и склону ширењу. Он је дакле Човека створио по узору на Космос. Човек види докле му то вид омогућава. Схвата колико му мисао досеже. Осећа колико му чула дозвољавају. Шта се налази, онда, само метар преко досега најмоћнијег телескопа? Шта је само милиметар изван наших ограничења? Нама светлост доноси информације и сазнања. Па где смо онда ми са знањима? Ми знамо за Васељену од пре неколико милиона или милијарди година, ту слику сада видимо, толико је светлости требало да стигне до нас. Какво је то знање?

Како је Створитељ оставио неограничену савршену недовршеност света и човека, тако је и човек требао да проналази неограниченог бога, довршавајући и прилагођавајући га времену свога сазревања, које је тако неспретно назвао еволуцијом. Довршавање бога у савршено недовршеном свету једина је права и исправна мисија човека и једини пут који га је водио ка напретку и срећи. Он је, човек, међутим, погрешио и несавршено је довршио Створитеља у ограничену и непромењиву реч БОГ. А онда је савршену недовршеност света, коју му је Створитељ оставио, својим глупим понашањем довео у стање несавршене довршености: катаклизмичком нуклеарном апокалипсом, коју је безумно најављивао као Судњи дан.

 

                                                 *

E = mc²

Енергија, маса и брзина светлости (око 299 километара у секунди).

Велики Прасак – Велико сажимање – Црна Рупа!

Све, дакле, почиње са Великим праском, јер се пре тога наше време и људски закони не могу користити. Светлост коју знамо кренула је на пут када се догодила велика експлозија стварања. Наука може објаснити све до онога Првога. Онога од чега је све кренуло. То је место где престаје наука и почиње Бог. И: супротно!