Понекад доброту треба и
''погурати''. Рекох већ, окрени други образ само ако си слабији. Оно, ако си
јачи неће бити ни првог шамара. Тако је то и са добротом: буди добар и поштен
али ако ти се укаже прилика постави клечку злим душманима.
*
Мишљење се може, и мора,
променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно
што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се
износило.
*
Не радуј се туђој муци.
Не ликуј (лајкуј) над
неуспехом других.
Не лажи да се саосећаш
са туђим болом.
Сам себе ошамари. Сам
себе шутни у дупе кад год осетиш у себи слатку језу задовољства над туђом
несрећом и нечијим падом на земљу.
Људски је то: радовати
се неуспеху других. Али није човечно. Треба се трудити да се буде човек, у
свакој прилици.
Тешко је и одолети.
Тешко је одолети: знам. Управо је сваком пороку тешко одупрети се. Зато и треба
радити на себи.
Не радовати се туђој
муци јесте сопствено уздизање. Кад се уздигнеш онда видиш више, па можеш да
постанеш велики човек, то јест: добар човек. Велики човек је добар човек.
Кад си добар човек онда
ти више нико ништа не може. Кад си добар човек онда си добитник и кад губиш.
Тада си јак и када су други јачи од тебе.
*
Много ми је лакше од
када сам схватио да живим у свету у коме се свака школа и свако искуство
плаћају (ништа, дакле, од мудрости). И, то је одлично постављена ствар под
условом да тако плаћено искуство касније послужи нечему. Поприлично сам касно
то разумео – али, чини ми се да сам најзад схватио на прави начин. И, сада
уопште не жалим кад ме неко превари – знам да више нико неће на такав начин.
Није важно не плаћати школу – грешка је плаћати је више пута за исту лекцију.
То је ваљда, оно што се зове: искуство.
У животу сам се сусретао
са свакаквим људима и имао разног посла са њима. Са господом и шљамом сам
седео, пио, понекад и послом сарађивао. Обично сам са њима пролазио супротно
од онога што сам очекивао и супротно од онога што се очекивало од њиховог
профила. Сад кад по мало тргујем старим књигама поново доживљавам слична
искуства: са полусветом пролазим одлично, не економски него у људским
релацијама и етичким односима, а са такозваном „господом“ увек се пређем. Што
се више позива на порекло, што су му манири углађенији, што је боље ситуиран –
то су веће шансе да ће те исциганисати на ситно, ишибицарити и преварити, и то
у безначајним детаљима невредним пажње а вредним тек нешто мало новца. Тако сам
се скоро ''прославио'' са људима који су потенцирали своје старо београдско и
грађанско порекло, образованим људима и добро ситуираним, који су ме изваћарили
као последњи Цигани на бувљој пијаци. А, опет, Цигани ме до сада нису зајебали.
Не да нису могли: нису хтели.
Најзад, ја се не буним и
не љутим. Сваку школу коју платим ја и научим. Кад ме неко посаветује за џабе:
то уђе на једно а изађе на друго уво. Кад платим ''знање'' онда ми остане у
глави заувек. Па после могу да бирам: хоћу ли или нећу бити преварен.
*
У типичној
реал-социјалистичкој кожној торби за акта, а какву су употребљавали тадашњи
службеници, налазило се три пара црних плетених рукавица, мноштво дрвених
оловака (од којих неке нису биле зарезане) и десетина разних чешљева. Све смо
то испразнили на масиван и дрвени канцеларијски сто. Сазнајем да је власник
торбе, и бивши радник, за нареченим асталом умро од алкохола. Више се ничега не
сећам: ту се сан прекида. Знам само да сам у кревету размишљао још о нечему, да
сам хтео још нешто да прибележим о сну. Сада не могу да се сетим.
Нема коментара:
Постави коментар