КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

недеља, 14. август 2016.

ПИСЦИ: ТЕЖАК ЖИВОТ А ПОСЛЕ СМРТИ СЛАВА. И БОЕМИЈА!!!

                        ЧИТАЈ ЦЕЛУ КЊИГУ ОВДЕ!!!!

Маколи у својим Есејима пише: Клевета коју је Бајрон морао да поднесе била је таква да је могла потрести и један сталоженији ум. Новине су биле пуне карикатура. Позоришта су се тресла од повика. Он је био избачен из кругова у којима му је до скора поклањана сва пажња. Све оно гмизаво што ужива у паду племенитијих природа пожурило је на гозбу; и били су у праву; учинили су оно што се могло очекивати. Помахнитала завист амбициозних глупака не награђује се сваки дан мукама таквог духа и понижењем таквог имена. Иво Андрић је написао: Највећи недостатак који књигу може да прати, то је кад има писца на животу. Брана Црнчевић рече једном приликом Милу Глигоријевићу: Великим писцима се после смрти измишљају нови животи, с новим тајанственим подацима. Хрпимице се јављају њихови случајни саговорници који им дају политичке оцене, дописују биографије, описују осмехе и љутњу, и знају добро све осим њиховог дела. Ђура Јакшић је бедно живео а сада му турају споменике, да туристи имају шта да гледају кад оду у Скадарлију. Пропагира се његова боемштина као туристичка понуда града у коме је крпио крај с крајем и улице по којој је пијан пузао, град где су га на крају претукли полицијски жбири, од чега је и умро. Када је полицијски писар питао управника полиције београдске Туцаковића како да заведе Ђуру Јакшића, по питању неке објаве коју је тражио, у коју рубрику, овај му је одговорио да га „води међу скитнице, Цигане, музиканте и друга слична занимања без сталног запослења“.
Ђура Јакшић пише Стојану Новаковићу, 1867. године: Казиваху ми да имам дара песничког, једни су претеривали па веле да сам геније, па да ли се ико нашао да тај дар подпомогне? Ја сам читао много несрећних и великих и малих песничких биографија: ал' ако сам и ја песник, и ако и ја заслужан будем да ме макар и седам дана после смрти ко спомене – имаће наша деца чему се чудити – јер овако као што наша господштина са мном поступа, ни свиње не чине и никаква лоша животиња. Та не видиш ли болан да ми не даду прилике ни да радим. Пошто му је у школи надимак био Миш, Нушић вели: На основу тога што та животињица малог раста грицка мрвице са туђег стола, судбина ми је одредила да будем –српски књижевник. Нушић је седам пута био осуђиван на смрт од стране Шиптара. То је велико признање и доказ да је био и јесте велики српски писац. И он, и Ђура Јакшић, и Војислав Илић, губе децу која умиру због тешких животних услова. Војислав Илић је био заљубљен у две ћерке Ђуре Јакшића, од којих му је једна била и супруга а која је млада напустила овај свет.
Грудинина на суђењу Бродском, на којем је песник оптужен да је ''друштвени паразит'', је изјавила следеће: Разлика између паразита и младог песника у томе је што паразит не ради а једе, а млади песник ради, но не једе баш увек. Џојс је побегао из Даблина да се у њега никад не врати. Житељи родног градића Томаса Вулфа претили су му линчом уколико икад поново крочи у њега. Милтон Џон је писао свој Изгубљени рај у јаду, глади, беди и самоћи: слеп. Дис, уклети песник, је учитељевао по провинцији, у селима где није могао да нађе ни месец на небу, и вагао марву и кукуруз у престоници, службовао је и у Класној лутрији. Преживљавао је у тешкој немаштини. Данас се организује Дисово пролеће и додељује Дисова награда. Радоје Домановић је умро млад, у 35-тој години живота, сам и гладан. Раде Драинац је умро од туберколозе као пуки сиромах: без крова над главом. Од Ујевића вашљивог су бежали а сада се ките његовим стиховима, уз скупо вино на месту где је некада радио Кавказ. Црњански је ципеларио и разносио књиге у време када је био најчитанији писац у домовини. Кад је Симу Пандуровића Крцун Пенезић питао од када је у затвору, овај му је одговорио: Од ослобођења! Писце су ослобађали гурајући их у тамницу. Солжењицина су тамничили, па га после неколико десетина година као свеца дочекали. А, они што су га као дисидента на ловорикама примили: испратили су га као најцрњег назадњака. Љубиша Јоцић се 1951. године обраћа Удружењу књижевника следећим речима: Молим удружење да ми стави на расположење суму од 15.000 динара коју бих вратио од свог првог већег хонорара. Пекића народ није хтео ни кад је већ постао великан: нису гласали за њега у Раковици. На почетку своје списатељске епопеје он пише Булатовићу: Окружен коферима и књигама на поду. Без лове и перспективе. Књигу ми штампају али ни динара једног не могу да добијем. Па сад пиши. Ја стварно мало једем, али с времена на време осећам неку ђаволску потребу да и ја нешто заложим. Приписује се многима она анегдота о писцу и кући, где писац одговара: „Шта ће ми кућа, кад ћу једнога дана имати целу улицу“. И, то је тачно, само то не говори добро о људима. Сви ми у своме времену живимо са непризнатим вредностима уједно признавајаћи неке давно настале. Увек са закашњењем даднемо улицу неком писцу. Окајавамо туђе грехе, чинећи своје, које остављамо својим потомцима. И, тако у круг, а писци се, у међувремену, рађају и умиру. То је доказ да писци нису део друштва у којем су живели, макар у већини, и по разним нијансама. Мада, има и изузетака када су други народи и њихови писци у питању. Читајући аутобиографску прозу Константина Паустовског сазнаћемо да су се смрти Толстоја или Пушкина тада сматрале националним трагедијама. Сазнаћемо да су се школе распуштале, да је породица бивала у жалости, да су људи прекидали послове и одморе не би ли се скупили у својим домовима очекујући смак света и пропаст нације, да је народ на улицама плакао, да је цела Русија жалила своје писце. Зато је Русија велика, а не због површине и броја становника.
Чух неки дан како је град Зрењанин доделио награду Тодор Манојловић – некоме, небитно. Град који га је оставио да умре у беди, гладан, поцепан, град који га је исмевао, хапсио, избегавао – данас „са поносом“ даје награду са именом писца који ништа лепог није доживео од истог. У том истом Зрењанину је Тито поводом књиге (или позоришне представе) Кад су цветале тикве рекао да тог Микиза треба ухапсити, а нико није смео да га исправи да је помешао Михајловића са Михаиловићем. Деца оних (или чак и они лично) који си хапсили Пекића или Михаиловића, тамничили су и Александра Поповића, а он се након апса бавио асфалтирањем улица и грађевинарством, и ако је после био један најизвођенијих драмских аутора, они који су гурнули Ћопића са моста, који су обесили Миљковића, та деца одрасла на Дедињу и Сењаку, данас говоре о демократији и људским правима, обашка о томе каква треба да буде уметност. Они који су забрањивали књиге већ деценијама ведре и облаче по разним министарствима, фондовима, секретаријатима, невладиним организацијама. И град Београд додељује награду Исидора Секулић, али то није сметало општини Савски венац да прода кућу српске списатељице. Ето, ни у њеној кући нису нашли за сходно да отворе музеј и да је на неки начин сачувају, али награду редно и редовно деле и додељују.

Пашић се спрда са Миланом Ракићем када овај тражи премештај, па му у званичном писменом одговору вели да се не слаже са тим али додаје да се не слаже ни Ракићева супруга Милица. Миодраг Митић у књизи Поете у фраку пише: Растко Петровић је умро разочаран и остављен и од најбољих пријатеља (мисли се пре свега на Ристића и Рибникара) који су у новој југословенској власти добили кључне функције, а свом великом другу Растку нису хтели да пруже руку ни обичним писмом, а не каквом улогом протежера у моменту када су му охрабрење и заштита и те како били неопходни. У истој књизи поводом Дучићеве смрти, пише: Југословенска Влада у избеглиштву расправљаће после Дучићеве смрти у жучној дискусији да ли посланик Јован Дучић треба да буде сахрањен о државном трошку као дипломата, или као песник. Сви хрватски министри гласаће против било какве одлуке да се Дучић сахрани о државном трошку, чак ни као песник, јер они сматрају да он није никакав југословенски великан, већ само српски, што југословенску Владу не дотиче. Разлог је била његова снажна осуда хрватских сепаратистичких тежњи и тешких злочина против српског народа. А запамтили су му и када је, осуђујући страшне покоље Срба, јавно рекао: ''Хрвати нису храбар народ по томе што се ничега не боје, већ по томе што се ничега не стиде''. И даље, у истој књизи: О смрти Растка Петровића, вест ће пренети париски Монд, а ниједан српски лист. Лазу Костића су у Аустроугарској оптуживали да је просрпски оријентисан а у Србији су га у листу Видело прозивали да је страни поданик. И то у исто време и истим поводом: у време његовог постављења у посланство у Петрограду. Три пута је Лаза Костић био у затвору, други пут јер је у некој здравици пожелео да сви Срби живе у једној држави.
             *                         *                      *
Иво Андрић је негде у својим списима забележио да би било добро да писце првог дана по доласку на службу – пензионишу. Ваљало би да писац буде пијаница и боем, макар неко време, тек да осети живот прави. То значи да не може бити добар службеник. Алекса Стојковић, отац Батин и Жикин, овако одговара Михизу о разлозима зашто је позатварао своје кафане по Београду: Дојадила ми је ноћна работа, галама, пијани гости, на главу су ми се попели глумци и уметници, голокорте тако ко ти, а још и вересијаши. Писци боеми и пијанице (а, да је среће, такви углавном сви треба да буду, јер без нихилистичког става према малограђанштини, и животу уопште, нема ни уметности) увек нађу времена да се отрезне и скрасе, да напишу нешто, па да наставе по старом. Мада, било је оних који су само мртви пијани или под дејством наркотика могли да пишу. Зато је већина њих била у поетским водама и краћим формама, али било је и часних изузетака. Наравно, има и фанатика којима ништа друго није важно осим стварања. И то је део ритуала. Има оних који живе само за стварање, чим нешто и створе то им у исти мах постане неважно и невредно.
Српски писци и кафана су некад били нокат и месо. Једно без другог није ишло, или је ишло тешко. Кафана је писцу бивала мајка и маћеха, дом и породица, његова пропаст и инспирација. Писци су се у кафани дружили, пили, разговарали, правили скандале, задуживали се, зарађивали робије, пили на рецку... За неке се опште не може утврдити кад су стизали да пишу када су по цео дан седели пијани у кафани?! За неке се, пак, не може утврдити како су по цео дан били пијани кад нису ништа радили и увек били без динара у џепу?! Писац и кафана, у Срба и у српске списатељске историје, јесу једно, ако су право. Вазда смо били у мањку са библиотекама и у вишку са кафанама па се тако то примило једно за друго. Цркава смо, додуше, имали подовољно али писци, грешни и порочни какви су били, нису тамо залазили без велике нужде.
Дакле, кафана и писац српски су једно и то што су били једно врло је важно за историју српске књижевности. Та књига би била упола тања да није било кафане. Кафана је мајка пишчева до поднева а маћеха од поднева. То је дом и затвор, канцеларија и дневни боравак, салон за пријеме и библиотека. Српски писац из кафане вуче све оно животно и народно, оно људско, без чега би му дела била непоетична, вештачка, беживотна и куса. Без писаца неке кафане не би биле на гласу, нико данас не би знао за њих. Без кафане многи писци не би ни реда написали и ако би умрли као рођени књижевници. Кафана је српски бастион борбе против тираније и тоталитаризма, то су места где је потписано највише петиција. Оно што се није смело рећи нигде друго, то се не би прећутало у кафани. Тако је било олакшано и жбирима, довољно је било да уфате сто, наруче ракију и начуље уши. Говори се да је међу сарадницима УДБА-е било највише конобара и уметника – тако да су шпијунирали једни друге. Морали су недељно или месечно да подносе извештаје шта је ко говорио у кафани, или: шта ко није чуо од изговореног у кафани. Оно што се није смело штампати изговарало се за кафанским столом. Оно што се није смело дозволити обичним људима, повремено је дозвољавно писцима-пијанцима у кафани. Држали су да је добро да се негде издувају, боље за кафанским столом него у својим делима или међу народом.
Знак да је неки српски писац успео јесте када добије свој астал, у својој кафани. Када после дуго времена причају да је за оним столом седео тај и тај. Наравно, прећутаће се да је често за истим спавао или под исти повраћао, да је са истог падао упишан и да су га газде из истог избацивале на улицу. А, сад, Ђура има свој астал у Скадарлији а Сремац седи са Калчом у Нишу. Садашњи обилазници Скадарлије немају појма да је на том месту, у тој улици, у ствари, првобитно била Циганска мала и да су је боеми обилазили јер је била проста, запуштена, па самим тим и најјефтинија кафанска улица. Сад се сликају са њима они који никада нису прочитали ни реда неке књиге, јер да јесу, не би се са фотоапаратима и као туристи млатили по извиканим местима и сликали. Ђура по пречански седи сам и замишљен а Стеван по јужњачки има друштво, туристи их сликају и седају са њима. Некад су били писци а отечество и потомство их начини циркусантима.
Постоје прави боеми (јер, боемство је стање духа, како рече Тин), којих више нема, и, естрадни боеми, којих је било и раније, а има их по нешто и сада. Разлика између правих и естрадних боема је иста као што је разлика између правих и естрадних уметника и она је у томе што прави боем иде до краја, што не прави компромисе са друштвом, обичајима и системом, што не калкулише са каријером и здрављем, што не мисли о егзистенцијалној будућности. Естрадни боеми су они који иду у кафане да би били виђени, који се опијају да би се о њима причало и чуло, да би стекли познаства са правим писцима, да би имали тај податак у биографији. Они, међутим, после одређеног времена и првих функција, са којима им долази право на трошкове репрезентације, замењују кариране столњаке оронулих бирцуза са белим округлим столовима елитних ресторана на којима је аранжирано цвеће и упаљене свеће, путују по иностранству, директорују, добијају станове и зарађују новац. Рекох, боемштина им је била потребна само зарад уметничке биографије. Са уметношћу планирају да се баве чим окончају политичку каријеру и менаџерске послове. Естрадни боеми после одређног времена прелазе на здраву храну, џогирају, иду у теретану. Неће да обуку ништа што није фирмирано, а, када се политички активирају, више им не можете прићи од обезбеђења, таман да сте некада и боемисали са њима. Обашка, што бивше кафанске другове обилазе у широком луку, не одговарају на позиве (којих додуше и нема) и прелазе на другу страну улице кад им се неки такав тетура у сусрет.
Данашњи назови писци не иду у праве кафане (већ сатима чекају у предворјима амбасада да буду представљени на пријему, па после да се прогурају како знају и умеју до шведског астала), не пију (неки се дрогирају али слаба вајда, рече неко да ни дрога нема исти ефекат за све, па тако неки издрогирани само прде, док други напишу песму), немају пријатеље (јер је сваки пријатељ потенцијални противник у грабежу државних и иностраних новаца) а непријатељи им нису маштовити и духовити већ јалови политички противници, баш као и ови сами што су. Данашњи уметници су сурово реални и у својој рационалној похлепи не налазе места себи у кафани са чашицом љуте или литрењаком са сифоном, са обичним људима где се може чути језик и прича.
А, рекох већ, некад је било другачије.
Либеро Маркони је био новинар листа Борба и који се није уклапао у винклу листа. Али је био популаран и људи су га волели. Решиле су структуре да га лече од алкохолизма, у иностранству, о трошку државе. Док су сређивали папире, већ напустивши земљу, његов пратилац га оставио у кафани са нарученом лимунадом и без динара у џепу, да га сачека док среди папире у неком конзулату. Легенда каже да је вративши се затекао пун астал пића и хране, и Либера мртвог пијаног како пева: Тиии меее Миииицо не волеееш!!!, а италијански конобари и гости отпевавају: Цисто сујмам, цисто сујмам. Кад год неко хоће, данас или јуче, да мало дотера своју уметничку биографију, обавезно напише да је са Либером Марконијем пио и дружио се у Прешерновој клети. А, да се провери тешко је, јер је Маркони са многима пио, али се само са мањим бројем људи и дружио.
Буковски је говорио да је он само алкохоличар који је постао писац да би могао да остане у кревету до подне. Ђура је пијан писао песме крчмарици Мили (не керуши Мили, као ови данас), зарицао се по стотину пута да више неће пити па је сам себе награђиво пићем кад би прошао успешно поред две-три кафане. Кад је једном ушао у кафану попишане ногавице, на питање „да ли пада киша?“, одговорио је: „Ма јок, дува ветар“. Крклец је говорио да је само једном у детињству пио воду, од ње се разболео и од тада је више не конзумира. Светозар Ћоровић је послао онај чувени телеграм запитим београдским боемима у Скадарлији, који су дан и ноћ пили на његов рачун славећи успех представе Зулумћар: Зулумћару, зулум чини, писац плаћа, ич не брини! За Тина се говори да је могао везаних очију да позна које је које вино. Једном су му подметнули воду: није препознао. Имао је Тин и своју клупу у парку где је спавао после пијанки, имао и подстанара у њој: Рака Драинац би спавао испод исте клупе. Њих двоје би, кад остану без пара, што је било често, у кафани наручивали по једно ништа, са тим што би Тин наручио ништа са чашом воде. Поштанско сандуче је, веле, имао у кафани Москва: то му је била једина стална адреса у Београду. Јанко се Веселиновић, причају, више опијао због несретне љубави него из уметничке распуштености, а једном је пијаној сабрћи узвикнуо да успоре мало са пићем јер неће имати новаца да пију до зоре. Мику Антића су лечили од алкохолизма а он би у тим периодима биво све само не лепршави поета. Љубиша Јоцић је био боем своје врсте и велики освајач женских срдаца. Женио се десет пута, увек млађом како је он бивао старији. За себе је говорио да је у животу био све осим лезбејке. Кад је са Либером отишао да проси девојку чији је отац био дупло млађи од њега, кад их је овај отерао, Маркони га је тешио речим: Ма пусти га, клинац појма нема. Киш је у једном париском кафеу учио српски, са варијацијама из Црне Горе, једног Јапанца који је ту радио као конобар. Кад би кога од наше стране Киш доводио на пиће у тај кафе, Јапанац би му се обратио речима: Што ћеш попит мрчо? Он је са Мирком Ковачем знао да данима седи по кафанама, свађали би се, љутито одлазили кућама, после сатима причали телефоном и опет се налазили у кафани. Касније је дефинисао свој случај боемије следећим речима: У мом случају, хоћу да кажем у моје доба, боемија је била својеврсном побуном против породице и малограђанског начина живљења. Сви ми, из ондашњих београдских боемских кафана, били смо углавном провинцијални, неприлагођени за живот у грађанском и малограђанском свету, сасвим изван моде, не само што се стила и облачења тиче, помало „егзистенцијалисти“, а то је пандан ових данашњих, сада већ бивших хипијеваца. А разлике има: ми смо били гладни-жедни, но у окриљу једног братства пијане дружине, суровог братства где се пило наште срца, поштено и до дна. Крцун је, веле, имао своје личне писце са којима је волео да седи у кафани. Истакнуто место у новијој боемији заузимају Зуко Џумхур и Бранко В. Радичевић. У еху боемских легенди, све је више понављања једних те истих прича и анегдота, веле људи, два последња права боема у писаца овдашњих су били Момо Капор и Јаков Гробаров. Мада, и Тирке је ту негде.
Дучић можда није би класичан боем али је био кафански човек. Из афере са женевком, госпођом Фогел, побегао је у аферу са Јованком Јовановић, тада Тодоровић, касније удатом за чувеног Дворниковића. После неког времена Дучић добија писмо од Јованке и пошто не сме да отвори, даје га Слободану Јовановић, у кафани, а овај га чита на глас да сви чују. У писму му та жена, тада већ позната глумица, пише да ће му послати дете, да га види, јер је исти отац: чим отвори уста, он нешто слаже. Јован млађи ће наследити очев темперамент: извршиће због неузвраћене љубави самоубиство у двадесет и првој години живота.
Мића Поповић: Не знам зашто уз уметника иде реч боем. Чини ми се да израчуница једноставно није добро обављена. Боеми се регрутују из свих струка и професија, од људи углавном, предодређених да на протицање времена гледају филозофски или, чешће, филозофски, од људи који имају сувише времена и чији је главни проблем како да тај вишак времена потроше. Међу такозваним успешним уметницима, иза којих је стајало дело и рад, нисам срео ни једног боема. Дабоме да и ту генералисање није „здраво“, јер постоје примери Модиљанија и Сутина, или, у нашим просторима, Тина Ујевића или Јована Бјелића, али је бројчани однос боема и не-боема у уметности сличан или исти као у било којој другој струци. Напредује се кроз рад и напор; боемија (оно пустошно кафанско трајање) јесте накнада за ненапредовање. Али, ако се под боемијом подразумева нехајање за новцем, удобношћу, ћифтанском потребом за материјалном сигурношћу, онда су сви слободни људи, сви који су окренути духовним проблемима - боеми.

Нема коментара:

Постави коментар