Пише: Игор Ђурић
Антологијски
стих као сноп покошен
спустио се на
инспирацију песника лошег
и венама кроз јагодице у перо
слио се у потенцијално епохално дело!
Или: део будућег великог дела!
Један стих: мало је?!
Мније мали песник трбуха широког
и без домашаја уметнички дубоког
Треба му стихова још престижних
њему далеких и недостижних
а ниоткуда их, матер им материну
ни мртвих, ни живих!
Песник лош
све што је до тада писао
било је за уреднички кош
А онда, ненадно, са небеских висина
дошла му је на ум величанствена рима
један стих за читанку
а такорећ од уметничку битангу!
Шта чинити са стихом једним
чак и тако вредним
и са песником безвредним?!
Трагао, тражио, молио, просио
слушао, кушао, лагао, поткрадао
Ништа!
Доброг, макар, стиха кад великог нема
ни од корова
ни од бехара
ни са неба
ни са потока!
Добар стих што га имаде
велики терет му постаде
Трезан остаде, око себе се осврте
очи му се отворише, мисли проговорише:
Већина песничке браће
газећи животне стопе
не остави иза себе
ни једне вредне строфе!
А ја читав стих имам
велики, вредан и обиман
не знам одакле је до мене стигао
али ме је на пиједестал дигао
и светом кружиће моја слика:
Био је песник једног великог стиха!
То каза, те оде и скочи са моста
и тако великим песником поста
док већина поетских слика и прилика
умре у постељи без иједног доброг стиха!
Игор
Ђурић, март, 2021
Нема коментара:
Постави коментар