КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 10. новембар 2017.

ИСТОК - РОЂЕН ИЗ ВОДЕ!!!

                                      

Васцели дан прескачеш некакву воду у нади да ћеш остати сув, што ти наравно никад не успева.
Јездиш кроз шљивике и потајно, у себи, пуниш каце, „тераш“ казане и ракијом точиш бурад.
Крајичком ока видиш себе како  храниш земљу и како те она воли. Ваљда што је црквена – сва некако зрачи.
Од како је Истока кроз њега протиче вода. Истиче. Да нема те воде не би било ни Истока. Вероватно и супротно.
Каква је источка вода!!!
Више није. Није то иста вода.
А може да бидне.
Из дубине брда је она излазила на светлост дана само за нас. Само нама да угоди.
Ми не разумемо да некоме и негде може недостајати воде.
Код нас се вода греје пре пића. Свуд је хладе - ми водом хладимо.
У тој води живи пастрмка. Она са црвеним тачкицама. Речна. Тек да нам покаже да вода чиста и да нам славу не омрси. Хватала се руком: ко је знао а није био зимоморан.
Кад дођеш на извор умијеш се, сачекаш да те поветарац осуши па се напијеш воде. После тога: нов си човек. У хладу после припалиш дуван и ћутиш. Нису ти потребне речи. Све знаш.
Вода је живот. Чиста и хладна вода је здрав живот, чист разум и чио дух.
Наша вода никада не плави. Неће да се замајава. Срамота је за њу да се забари и жабокречи, да се замуљи и загреје. Зар је зато са планине и из планине излазила?
Окретала нам је точкове од воденица и ваљавица, жито да мељемо и вуну да влачимо. Речни демони, караконџуле, су ту покрај воденица, на обали реке, чекале ноћне путнике случајнике, јахале их до првих петлова па смо их јутром налазили избезумљене и мокре. Зиме  и мртве. Зимски демони су опаснији.
Река нам није 'ич дугачка. Признајемо је само док је вода бистра. Чим се мало помути одатле је њина, било чија, то се нас не тиче. Наша углавно' није.
Ми реком идемо узводно. Према извору. Ту 'де се рађа река једина је права вода.
Исток то ти је извор.
Истиче вода – ствара исток: тек после реку. Ми немамо  реку:  имамо Исток. Река тече, наша вода са извора истиче. Да смо некако могли само за нас да је оставимо. Да остане само исток, да никад не буде река.
Каква је то вода!!! Она што истиче пошто извире.
Вода нам је, најпосле, и језик избрушила. Чистота мисли изражених кроз реч била је мање важна од чистоте и лепоте саме речи. И код нас на почетку беше реч. После ње вода... Тако је настао Исток...

*
(Сакупио сам много фотографија из Истока, старих и нових. Закључио сам да су Источани волели да се сликају поред воде. Нема тога Источанина који нема макар једну фотографију са Извора. Исконско је то: нешто!!! Везано за оно што не можемо да схватимо али што осећамо у себи. То је словенски ген о којем сам писао у Колони. Није у питању само велика количина воде која нас је окруживала. У питању су ритуали и култови које су гајили наши преци).
Писати о Истоку а не поменути источку хладну воду значи да ништа није речено и да је најважније прескочено. Најзад, и само име града настало је и постоји управо због те воде. Исток је добио име по извору: истоку воде из стене (а не по страни света како то многи мисле). Истиче вода из камена, па реком после истиче из Истока, па тако истиче док може. Пошто је много воде истицало - тако и село доби име: Исток. Већ сам негде написао да код нас река не тече већ истиче, одлази великом брзином: жури, брза и хлади нас. У повељи цара Душана манастиру Свети Архангели, 1348 пише: „на Мокри дол у реку Исток, и уз реку како истиче Исток на Вранове планине...“.
Воде има на све стране, избија из сваког камена, из сваке ископане рупе или бразде. Уједно, тим истим браздама и каналима прошаран је Исток као венама којима се разлива живот кроз цело место и околину. Исток је једино место на кугли земаљској где су све дворишне чесме без престанка укључене, где вода нон-стоп тече и где никоме не пада на ум замисао да може нестати воде или да се иста треба штедети. Исток је место где ваздан прескачеш преко некакве воде.
Хладна и чиста, та вода је идеално станиште за пастрмку поточару. Док се није саградио велики рибњак, источани су били (опет) једини људи на свету који су рибу хватали мотиком. Кад би из реке пустили воду да наваде своје њиве онда би та вода расула по њиви и рибу са собом, толико је ње било. Онда се већи примерци дотучу са мотиком, нанижу на врбов прут и носе кући. И поред тога, Источани су слабо јели рибу. Тек кад је пост и кад се мора. Ипак, рибу смо још 'ватали и са кошем исплетеним од прућа. Мора се знати право место у виру где ће бити постављен кош а и они који рчкају морају знати свој посао. Само је „поточара“ хтела у кош. И речни ракови. „Калифорнијска“ је већ теже ловљена кошем али је зато за њу била намењена мрежа. Ватало се још: руком, блинкером и мушицом. По неко би фрљнуо и динамит, али се он теже набављао. „Пустила“ би се и струја, али то тек касније. Црв је слабије радио – била хладна вода па брзо поплави тако да и риба схвати да нешто није у реду са њим. Наравно, риба се најлакше пецала у рибњаку под условом да те не ухвате. До осамдесетих година прошлог века Источка река је била пуна и јегуља којих је, опет, највише бивало испод воденица којих је, јел'те, било много. После их је нестало јер им је некаква хидроцентрала направљена у Албанији препречила пут при доласку са мора. Јегуља је укусна и веома жилава: чак би и у тигању док се пржи на врелом уљу давала знаке живота.
Да, тако је то: прича о води је прича о реци, а она, пак, прича о риби – једно без другога не може. Ипак, прича о води, када је Исток у питању јесте и прича о Извору. То је било чудо природе, и ретко се где може видети да толико воде излази из стене. Јован Цвијић пише да је Источко врело и лети богато водом баш „као Рашка на утоку у Ибар“. И заиста, његова издашност је достизала и близу 7 кубних метара у секунди. У време највећих суша и летих жега није никад давало испод 2 кубна метра у секунди. По капацитету, литара у минути, извор Источке реке је један од јачих и на Балкану, и, у Европи. Он је толико био јак да је на самом извору направљена брана а пар стотина метара испод ње и хидроцентрала. Поред тога било је воде за наводњавање, пиће, рибњак и да лије стално са чесама. Извор је место где су источани волели да одлазе и тамо бивају. То је место које смо прво показивали гостима. Били смо поносни на њега. Тамо смо доносили храну и пиће па седели и уживали у свежини коју је ширила хладна маса ситних капљица – поготову уочи Ђурђева дана.

На Извору је направљена лепа кафаница и ресторан, и она је почела са радом 25-ог маја 1963. године. Радила је у склопу угоститељског предузећа „Беле воде“ и звала се једноставно: „Кафана Извор“. Убрзо је постала омиљено састајалиште и култно место за окупљање Источана. Како је и због чега престала да ради, па је онда остављена да је време докосури: не зна се. Није пословала лоше, а, ни пре ње, ни после ње, ни једна друштвена кафана у Истоку никада није затворена. Мислим да је почела некоме да смета: у идеолошком и културолошком смислу. Сувише би било компликовано да сада објашњавам шта сам са овим хтео да кажем. Остала је тек по која фотографија да нас подсети на то место и то време.
Истоку је фалило много чега: индустрије, није се налазио ни на једном важном путу већ је био „слепо црево“, занатство је изумрло па је самим тим и нестало воденица и ваљавица од којих су Источани живели. Једино смо воде имали у неограниченим количинама. По некад нам је сметала јер си стално морао да прескачеш јазове и бразде, да прелазиш дрвене мостиће, да заобилазиш делове улице где је стално текла.
    

Источани су углавном непливачи и том се вештином уче тек када оду из Истока. То није била класична, тиха, равничарска река већ избрзница што тутњи, а, друго: била је толико хладна да се у њој није могло бивати дуже од минуте. Када са чесме сипаш воду у чашу, стаклени зидове се замагле. Пиво је хладно после три минуте. Бостан је најслађи када се охлади у источкој води.
Река није имала некакво посебно и звучно име, једноставно се звала: Источка река. Да се зна да је само наша. Да се зна чија је. Дунав је Дунав а Дрина је Дрина. Не може се рећи за Дунав: Београдска река. Може, али са мало: б. А код нас: јок! И када тече кроз друга места, а тече врло мало јер јој ток није дугачак пошто се после неколико километара улива у Дрим: она је увек Источка река. Дугачка је 18 километара, и распростире се на 434 квадратна километара.
Због те воде Исток је место воденица. И ваљавица али су воденице биле бројније. Исток је на малом простору, свега нешто јаче од километра, имао највише воденица по квадратном километру у целом свету. Нигде друго, а да се зна, није било толико воденица на тако малом простору. И скоро нити једна није имала само један камен, већ два, чак и три. И тај камен је ретко био нечији „цео“. Била су то прва акционарска друштва у нас, тако да је нека породица имала „пола“ камена, а неко тек „трећину“ или „петину“. Тридесетих година, срећу и славу источких воденица почео је да квари млин Антонија Попадића и синова у Ракошу.

Источке воденице су биле чврсте, каменом зидане грађевине,  са дивним луковима кроз које је протицала вода пре него је ударила у пераје које ће окренути камен. Витла су углавном била од камена са додатком тих пераја, дрвених али и металних. Камен који је млео био је окован гвозденим прстеном и добро углачан. Дрвени сандуци у које је падало брашно бивали су масно-сјајно чисти. Одозго је падало жито у отвор на средини камена. Једна летва је тандркала о камен и изазивала таман толико вибрација колико је било потребно да жито капље из дрвеног складишта одозго.

Испод неких воденица су се криле јегуље. Испод свих: поточаре. Вампира нисмо имали, само караконџуле. Али оне су сачекивале поред воденица, никада у самој воденици. Воденице су временом замрле али никад до краја. Било их је и до задњега вакта.
Караконџуле су јездиле поред источких вода још и пре Христа. Приношене су жртве боговима и они су се борили против њих таман толико да се не поремети васионски поредак  (и ако некима то личи на хаос).
Нико их никада није описао. Нити их је видео. А многи су били јахани. Неки су и главу изгубили.
Караконџуле излазе у поноћ, увек саме, никада у групи и увек самца нападају. Бесомучно јашу несретника до првих петлова, после тога иду на починак у дубину источке планине.
Зачудо, никада не нападају код гробља, а најомиљенија места за „сачекуше“ су им мостови (обично чека испод моста у води да је стока не намирише) и код воденица. Воле да јашу по води и шибљу тако да је као по правилу ујутро жртва мокра и изгребана.
Крст не помаже против караконџуле јер су оне постојале пре распећа и нико не зна како се треба борити против њих. Једина превентива је да је коњ осети, а то он увек чини кад је у близини, па да се бежи.
Источани воле шљиву. Временом су научили како се од ње прави ракија. Грожђе су некако гурнули у други план. То им је остало од раније. Много посла треба око грожђа и вина а на крају га само богати пију. Кад се да Цркви и властели обично ништа не остане. Вино такође теже „вата“ а и треба да се једе уз њега. Зато скупљају шљиву па праве ракију, Источани. У време печења ракије и каснијих слављења зимских светковина и слава караконџуле највише нападају. И то по правилу пијане ноћне путнике и залутнике. Уосталом, шта ће неко поред реке у поноћ осим ако није луд или пијан залутао?

Да ли та неман воли мирис вина и ракије па је то привлачи, или је она потомак Дионисијевих Мајнада па их је мирис вина у генима подсећао на лудовања по светим хеленским горама?! Караконџуле нису черечиле путнике и нису пиле шљивовице и јеле лудих гљива, као што су радиле њихове преткиње предвођене обесном главом Дионисијевом али су јахале недужне и припите Источане и усељавали се потом у њихове главе заувек. Кога једном „јане“ караконџула, тај је заувек „јанут“. Данас то називају разним именима, воде их по болницама за сумасишавше али ту помоћи нема.
Неки су тврдили да караконџула може да се ухвати. Ја нисам чуо да је то некоме успело. Јашу се само мушкарци вероватно зато што су караконџуле женског рода. Можда је секс у питању, што се њихове стране тиче. Што се јаханих тиче то знам сигурно: шљива и грожђе су у питању.
Исток је имао и много ваљавица (вуновлачара) али ћемо о њима другом приликом, кад се извлачи време и постане меко предиво приче.




Нема коментара:

Постави коментар