четвртак, 15. децембар 2016.

ЈОШ ПО НЕШТО: О ИСТОКУ

       
                        

Кога год из Истока питаш ''одакле је пореклом?'', обавезно добијеш одговор: ''негде из Црне Горе''. Можда је ово одговор на тај одговор:
И то лето похара Махмут-паша Васојевиће, и пороби и прогна у Метохију, лета 7246 (1737).
(Запис у рукопису старе народне библиотеке, Београд, ЗН II, 114 (2725)).

             

                           БАБА ЈЕРИНИНЕ ЗИДИНЕ:
Остаци града у подножју узвишења Кршеница (кота 1035) око 3 км северозападно од варошице Истока, на старом караванском путу Исток-Тутин. Град је имао изванредан природни положај и у стартегисјком смислу господарио је широм околином. Био је сазидан на стрмом земљишту подно окомитих стена. Рушевине захватају простор дужине око 150-200, а ширине 40-50 корака. Зидине су биле врло спретно повезане са стенама, али због густог растиња не могу се уочити са даљине веће од десетак метара. Добро је сачуван део бедема дуг 15-20, а висок 3 м. Висинска разлика између најниже и највише тачке града износи 60-70 м. (Задужбине Косова).

Према Закону о општинама из 1933. у Краљевини Југославији Исток је постао варош. По ''Алманаху зетске бановине'' у то време, варошица Исток имала је 433 дома и 3.788 становника.

Може ли се Исток дефинисати као паланка – варош? И, је ли то добар образац?
Прво, Исток је лепа варош самим тим што јој само име може бити преведено на све језике света, јер сви народи н свету знају да постоје стране тог истога света: eastorienteosten, восток, lindjaoos,estlestekelet Затим, Исток је имао одређену традицију али дуго времена као велико село а не као паланка. Имао је солидно занатство, воденице и ваљавице, између два рата градило се: црква, болница, соколски дом... Тада дакле постаје варош. Јер, то је и општинско место после ослобођења. После Другога рата општина остаје и Исток свакако више није село. Варош јесте јер се увече корзоом шетају ђаци, професори, лекари, судије... Тај корзо, главна градска улица (варошка) је центар, и ту у центру, у главној улици, иза кућа људи држе свиње и гаје баште. Некад се те свиње шетају слободно корзоом. И ако је Исток у ширем центру био релативно густо насељен до најближе њиве није требало прећи више од пар стотина метара. Велелепни Дом културе био је окружен њивама и шљивицима. Због тога ја покушавам да проникнем, а када је варош у питању: где се завршава село а где почиње град?
Тек оних стотинак метара међузоне чине варош.
Паланке се треба сећати онако како је изгледала у сутон и кад свиће зора. Ти прелази из светла у таму, и супротно, употпуњавали су мир са којим се живело у провинцији.
У сутон, и онако тиха паланка почиње да ћути. У зору се чује само пој птица, по који петао и струјање ваздуха. Улице су пусте, куће непробуђене, само се по која џукела лено вуче средином улице у потрази за брлогом 'де ће провести дан.
Паланка на турском значи: редута.
Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побично налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.

                            
''.......Данас је некадање село Исток седиште источкога среза, главно место у Подгору и по закону градић, премда је то унеколико само по средишту, по пространом тргу, окружен новијим зградама. Градић. Замислите како је и колико Метохија удаљена од Београда, а Исток у једној уваластој заравни испод саме Мокре. Па сам у том селу писма и пошиљке из Београда примао сутрадан, а новине истог дана! О, како би се томе чудили некдањи подгорски силници да су нешто у животу, као год што је у мени неверица! Међутим, Исток је још право подгорско село, до душе дивно, велико, богато и благословено село. И по гласу је најбоље село у целом Подгору. Испод саме планине, све у зеленилу, на бујној реци Истоку, изрешетано многим бистрим јазовима и вадама, у воћњацима и високим јаблановима. Иначе све куће и турске и српске – куле.....''. (ПОЛИТИКА, 1934, број 9367, Седиште питомога Подгора Григорије Божовић)
Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20-сетице. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.
Земља је углавном црница.
Шума грабова, храстова, церова и букова. Напознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.
Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим пећанцима“.
Место се помиње писаним трагом први пут 1348, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!
Кроз Исток ниси могао проћи, и у њега наићи, у пропутовању, узгред, случајно. У Исток си могао стићи само ако си тамо и кренуо. Таки му је био положај. Скрајнут под планину, ослоњен на равницу, он се није налазио ни на једном значајном путу тада активном. Он: Исток. Случајно је неко могао доћи једино ако залута, па и тада ретко. Требало је добрано скренути са свога пута да би се набасало у варош подно Мокре Горе. Таква нам је судбина: на крају котлине и планине. Или: на почетку једне или друге. Најпре ће бит: у средини и између.
Ми смо изоловани планином и постраницом. Никоме нисмо били на путу. Отуд је код нас владао осећај да смо са стране (што и јесмо били), да смо изоловани (такође) и не баш популарни (невезано са претходним али сушта истина). Јер, чим ти нико не пролази кроз место то значи да те избегавају. Због чега? И, то нам је по мало бивало јасно. Пре свега због карактера људи јер се природи заиста није имало шта замерити.
Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.
У Истоку није дакле било случајника долазника. У њега се долазило планом и циљем: на пијацу, у општину или болницу. Дакле: послом. И ми би одлазили из Истока послом, по неко би се и вратио, други би заувек остајали тамо где би отишли. Чинило им се: свуд је боље него у Истоку. Нама што смо остајали чинило се: супротно.
Отуд је и све остало споро (или: никако) стизало у Исток: вести, иновације, технологија, култура, кадрови, новац... Ко зна, данас, је ли то био хендикеп или добра страна?! Ко зна? Данас? Тада се чинило да нашој заосталости нема краја и тек када смо отишли и снашли се у новим срединама схватили смо колико имамо потенцијала и да нас Исток није уназадио – већ супротно.
Тамо ништа паметно није пролазило – па се човек трудио да буде што паметнији а не би ли како доакао суровој околини. Тако никаква инвентивност није била на цени па су се људи довијали да доскоче лукавим земљацима. Тамо нико није био пророк у своме селу па смо се очеличили у немилосрдној средини те кад смо се нашли у нешто цивилизованијем окружењу – осећали смо се супериорно.
                                            

Другог маја, ако је лепо време, у Истоку се попије највише хладних пива, највише потроши јефтиног парфема и припреми највећи проценат будућих бракова. Чудесно пролеће у расцветалом Истоку. Поподне обично падне киша, разлије се шминка, испрљају нове ципеле. То није важно. Не утиче на расположење. Друге су вредности у питању.
У Истоку, на Ускрс, бивало је сасвим другачије. Од ране зоре деца обучена у лепу и нову гардеробу - теше (која је одавала социјални статус, ипак) кретала се улицама пут цркве. Сви у руци држе офарбано јаје, будућег шампиона у ломљењу других. У ваздуху се осећа празник. Људи су раздрагани и весели. Пију се прве ракијице и мези барена шунка претекла од пастрме. Пролеће је и све буја. Зато је Ускрс најлепши празник - јер, има ли лепшег годишњег доба од пролећа?
Око Гориоча ће цео дан трчкарати деца, на чијој ће се одећи већ распознавати трагови игре. Обавиће се по које крштење и у порти ће се званице гостити а по неки ће се млади пар у шумици и пољубити, а богами и приженити.
Људи ће се радовати, славити. И грабити за госте. Јер не можеш сам пити ракију и мезити најлепша јела из српске националне кухиње: пихтије, масни сир и кајмак, цеђено млеко, тврду паприку барену, кисео купус, барену шунку, прасеће печење, гибаницу, киселицу, јагњетину, домаћу кобасицу...  Ко ће све то набројати?!
Ракија је: каква где. Зависи од домаћина. По ракији којом те служе знаш са киме имаш посла и за каквог те они сматрају.
Ускрс јесте породични празник али смо ми доле и били породица и нисмо волели да славимо сами. Онда празник нема сврхе.
Сутрадан су у Истоку Крсти - Литије. Носи се крст око цркве а људи из околних села долазе Источанима у госте. После ће доћи други Крсти, у другим селима, и сви ће свима узвратити посете на свеопште расположење и задовољство.
Источани су били „познати“ по томе што су више волели да иду у госте него да буду домаћини, и, у томе има неке логике. Наиме, ко не воли да буде гост и да баци ноге под астал?! Ипак, није баш тако, и, као и сваки мит, и овај има своје нијансе које су тешко видљиве у иначе црно-белим митовима.
Тек кад сам стигао бежањем овде, није важно где је то „овде“, може бити било где, схватио сам колико великој породици припадам. Цео Исток је био једна породица, и то буквално, уколико нисмо били крвни рођаци онда смо се повезивали браковима и временом је било скоро немогуће склопити брак између источана јер су сви на неки начин били повезани. И, отуд, можда та заблуда да смо били слаби домаћини према гостима, да смо више волели да идемо него да нам се дође. Ми смо, у ствари, били жељни да одемо негде где нисмо код својштине, а будемо прави гости а не  рођаци у пролазу, или да нам долазе исти ти рођаци. Јер, кад те виђају свакога дана, те тетке и стрине се не би много трудиле око тебе.
О весељима и жалостима углавном би нешто радили, те би седали тек у задњој софри, кад сви оду и мало чега остане на њој. Док смо били деца нису нас уопште седали за сто, једино чему би смо се могли надати била би комадина нечега у руку, и, евентуално, флашица сока и то уколико се умилостиви онај који је задужен за чување пива и сокова. Наиме, пива и сокови би се држали у посебној просторији, под кључем, а задуживали би да их чува неки најшкритији међу рођацима. Зато би често прошли и без тог једног сока током читаве свадбе јер би се домаћин обавезно договарао са продавцем о могућности враћања онога што се није попило, па чак и више од тога: наиме, код нас је један од обавезнијих поклона о весељима био: гајба пива. Ето колико се то пиће ценило у нас. Најбољи доказ тога јесте чувени Баца из Доњег Истока који је деци „Јупи“ давао у малим ракијским чашицама од 0,5.
Једино би нас мајке, после одређеног времена, кад уграбе прилику, позивале тајно руком и скривено би нам из кецеље пружиле парче торте или комад печења. Онда би и оне друге виделе, па би вабиле своју децу, говорећи: „Е, неће га вала, само своју децу гледа де год да одемо. Није ни ово моје сироче поред живе мајке“.
 Рекох, пиво је било на цени, вредан артикал са којим се није разбацивало. И ту се гледало по годинама и хијерархији међу гостима. Иначе, колико год да им даш пива никад доста. Пили би га искључиво из флаша, густирали и присмакали. Ракије би се увек нашло у нашим кућама. Пиво је било реткост и куповало се само са разлогом.
 
Како за весеља, тако би било и за сахране.
Ни Источани, ма колико специфични били, нису били имуни на смрт. Хоћу да кажем: умирали су редно и ван реда. „Само по реду“ – чувена је источка мудрост и појашњавала је наш став по том питању. Кад умре онај коме је ред по годинама и старости, у породици се то прихватало као божји дар и неминовност. „Само по реду“.
„Ван реда“ је када умру или погину млађи људи и жене, у невреме и ван свога времена, кад их сахрањују старији, уместо да је супротно. Тада је права жалба, много већа и израженија. Кад је по реду, више се фингира  жалба него што се стварно жали..
- Ада, жали се своје, али наживео се Баца. Их, да ми је да ја дочекам пола његових година, цео свет би био мој.
У Истоку су, како рекосмо, сви повезани на неки начин: родбински или комшијски, најзад и кумовски. Вест о нечијој смрти се прошири за тили час. У кућу покојника се најпре упуте најближе комшије, које у најчешће и најближа родбина, и без обзира је ли смрт редна или није, одмах се прихватају посла око организације и реализације сахране. Бирају се жене које ће бити мешаице (за хлебове, проје, погаче и киселице) и бачице (за кувана јела). Мушкарци ће се бавити печењем. Одмах се довлаче и столови, те клупе, које се постављају још док се покојник опрема: брије, купа и облачи у најбоље одело које му оста за живота. Старији људи обично почну да спремају теше за сахрану још док су релативно млади и здрави. Раније, док није постојала продаја погребне опреме у близини, наручивао би се и сандук код каквог столара или у дрвном комбинату. Важно је било, на време, одабрати и оне који ће копати гроб и то је углавном западало једне те исте људе.
Убрзо почну долазити и људи на саучешће и на дворење. Саучешће се изјављивало речима:
- Остатак нек ви је здраво
 Одговарало се:
- Са комшијама, кумовима, пријатељима....
Онда се, рецимо сину покојника, каже:
- Одмори ти се отац?. А овај би одогворио:
- Одмори се, - или, ако је дуго и тешко боловао те био и непокретан „Спаси се“.
Најзад следи и чувена реченица: „Само нек је по реду“, или ако је неко млађи покојник онда старији каже: „Мој ред је био а не његов“.
Жене које долазе на саучешће и дворење почну да кукају и туже још у дворишту. Кукање је карактеристично и ја сам се увек осећао нелагодно кад бих га чуо. Тужиле би како тако. Мушкарци код Срба нису нарицали и плакали али код Црногораца јесу. Било је важно то, јер би се после чули коменатри:
- Сахранише га, нико не закука нити сузу пусти.
Кад се покојник или покојница опреме за последње путовање, сандук се метне на астал, испод се тури лавор са водом а изнад главе покојника се упали велика лојаница убодена у теглу са житом. Жене се поређају око ковчега и дворе, те пазе да какво живинче не прескочи покојника што би могло да се касније одрази на вампирење истог. Отуд се за сваки случај покојник боцне каквим глоговим трном а кад се укоп обави преко сандука знају да баце и глогов колац. Мушкарци су у време дворења напољу. Кад се ода пошта покојнику, жене остају унутра а мушкарци изађу напоље и седну на клупу. Тада мушки чланови породице прилазе ново-придошлима и примају саучешће, „Здраву главу“ – како смо говорили. Уместо на саучешће ми смо говорили: „Идем на здраву главу“. Или, уместо „Изјавио сам му саучешће“, каже се: „Оздравио сам му главу“.
Како ко долази, тако се служи ракијом и кафом. Људи међусобно разговарају, најчешће о последњим сатима и речима покојника. Уједно се договарају и детаљи око сутрашње сахране и набавља се шта још треба. У тим тренуцима, родбина и комшилук преузимају ствари на себе, ослобађају ужу родбину покојника било какве обавезе. Једино их питају где је шта и како нешто да ураде. Цело двориште је у послу: неко на чесми пере судове, други цепа дрва, трећи коље прасе, четврти пристављају храну. И, тако целу ноћ. То је „дворење“.
Уколико је покојник стар и по реду, онда се таква дворења могу претворити у праве седељке. Како се која попије, тако се језик развезује, прво стидљиво па све више и више, најзад крене читава зајебанција, тако да се пред зору неки ваљају од смеха а често им се придружи и домаћин, охрабрен што је најзад преузео кормило над породицом. Отац му је био тежак и тврдоглав, овај ако би дрво турио у шпорет, бабо би га окренуо наопако, само да буде по његовом. Причају се догодовштине из прошлих времена, анегдоте везане за покојника, најчешће из војске или заробљеништва. Наравно, све време се ракија цуга.
Сутрадан је сахрана. Покојник  се опоје испред куће пред окупљеном масом, па крене пут гробља. За неке је гробље близу, за неке подалеко. То је зависило од тога где ко живи. Ко је живео у Грабу био је на домак гробља. Ови из Љуга су, богами, имали да шипче. Тек у задње време почеше да користе тракторе, иначе би се покојник носио на рукама, људи би се мењали у томе, ковчег би био отворен, тако се носио кроз место и био је постављен на две притке од тврдог дрвета које су држали носачи. Свештеник би ходао напред, поворка за њим. Поворка би стала код Поповске куће и ту би се читала додатна молитва.
         
На гробљу би се опет читало опело, неко би држао говор и покојник би уз кукњаву жена био сахрањен. Родбина би се потом поређала на капији гробља где би се са свима здравили, примали поново саучешће и свима говорили: „За добро да ви врћемо“. На капији би се служила ракија и цигарете и већина би се враћала у покојникову кућу на ручак.
Онда би кренуле даће: покајке, прва недеља, четрдесница, задушнице, пола године, година... У Истоку су само жене одлазиле на гробље, до четрдеснице сваки дан, до године сваке суботе. Мушкарци би седели кући и примали саучешће, сваки дан до четрдеснице. Жене би носиле црне мараме и већину њих памтим само у црнини коју никада нису скидале.
- Умре ти отац, остатак нек ви је здраво!
- Умре баће, шта ћеш.
- Може вињак, баће.
Кад би се чланови породице претерано разбацивали око сахране и даће, комшије би их сагнуте главе и у пола гласа оговарале:
- Док је био жив несу га гледали, био је жељан парчета леба а сад види. Море, нек ме гледу док сам жив, се кад умрем могу и у бразду да ме затрпају.
Кад на сахрани неко не изгледа баш најбоље онда се иза њега чују разговори:
- И овај је зрео за Тршевину, брго ћемо и њему да иземо купус.
На сахранама су редовно оптуживали оца Саву да скраћује опело и да тражи много пара. Вазда би шкртарили према онима који су копали гроб и од ране зоре разбијали камен подно Гориоча и Беле стене, ту где се налазила Тршевина.
Нашим мајкама, бабама, стринама и теткама, одлазак на гробље је био једини излазак и једина разонода, ту би мало попричале без мужева и попиле коју мученицу.
После смрти главе породице, код пете ракије се потегне питање деобе а већ код десете браћа више не говоре међусобом.
         

Корзо је институција коју је уништило ново време. Источки корзо је уништила жеља комунистичких функционера да граде грандиозне творевине у време својих мандата. Тако су сужавали метар по метар слободног простора разним „робним кућама“ и паркинзима који иду са њима. А, и народа је понестајало. Поготову млађег дела народа. а без младих нема корзоа. Могу стари да шетају али је то све некако јалово и без емоција.
Када сам ја био сасва млад, саобраћај је главном источком улицом био забрањен у времену од 20.00 до 24.00. Када сам одрастао већ је немогуће било прошетати улицом од возила. Измишљени су кафићи, пуни дима и буке, где се троше паре и пробају лаке дроге, оне што воде ка тежим дрогама.
Корзо је био права ствар.
Најлепши корзои су функционисали у варошима. Варошки корзо у пролеће ништа не може превазићи по лепоти доживљаја младог створења које се спрема да воли и буде вољено. Ту се уздише пуним плућима, шацује испод ока, шаљу се тајни сигнали. Наши старији ту виде оно што ми мислимо да се не види.
Шетали су и млади, и стари. Свако својим поводом. И својом причом. Свако се шетао да види и буде виђен. Да чује и каже. Корзо је увертира, за остатак ноћи, за свеже јутро када ћемо се враћати пустим путем куд смо синоћ корзирали корзо, сада према кући. Што се започињало на сцени, на корзоу, завршавало се у тами, ван домашаја јавности. Ако успе, опет се једнога дана врати на „место злочина“, сада у брачном статусу и са једним или два шетача више.
            
Живело се успореним темпом. Американци имају праву фразу за то а она је оживела уз помоћ филма, па се тако и наметнула целом свету, баш као и много тога наметнутог из бивше енглеске колоније: slow motion.
Провинција је то. Чему журба? И онако се све на крају добро заврши.  Журба, пренатрпаност пословима и испланирана сатница је измишљотина урбаних готована. Та превара им служи да што мање времена проведу са породицом од које су се отуђили и која им ништа не значи до нужне потребе ради стицања каријере или добијања станова и других глупости којима је оптерећен модеран примерак једног сељачког потомка. Та превара им на крају крајева и служи да би што мање или ништа не радили, јер кад си на сваком послу пет минута па трчиш на други наравно да ни један не можеш урадити како треба.
         
А ми смо до породице држали много. И данас је тако. До рада мање, до породице много. Знам, има ту и пуно фолирања у свим тим односима али се „из петних жила“ ипак трудимо да одржимо на окупу шта се да одржати.
То око успореног ритма живљења само је један привид, једна илузија, да смо мало радили. Радили смо десетину пута више од оних „брзометних“ а завршавали пет пута мање посла јер су ови други углавном ишли пречицама.
Имали су људи из моје провинције и „тамних мрља“ када су се данима о зимским свечаностима опијали. Ипак, пили су углавном своје а зими се и онако живео од летњих плодова рада.
То око рада и темпа уствари је врло небитна ствар, тек онако узгред поменута, да се почне са нечим, јер прича мора некако кренути па је најлакше почети са уопштеним. Наравно, треба се трудити после тога да причу и писаније не закомпликујеш овако као се то мени десило. Зато одмах бежим од пређашњих реченица, нека саме себе доводе у ред.
Метохија је равница, која у ствари и није баш у потпуности равна. Више је то таласасто, благо брдовито преламање складно обликованог земљишта. Нема ту неких драстичних успона или незграпно увучених долина. Само склад и хармонија. Као валцери Штрауса, млађег, слушани у топлој соби док напољу пада снег. Каква романтика? Ето тако ја видим Метохију.
Планине које окружују Метохију логични су след ствари. Оне су некада биле обала једног великог језера или малог мора. Зато је Метохија плодна. Е, сада сам га претерао, али кад Ђока може да буде „Панонски морнар“, ето, и мени се прохтело да будем капетан лађе који води брод мирним метохијским морем а тај брод може приспети у било коју луку а да при томе увек види ону одакле је кренуо. Онај валцер, у зиму, помутио ми је маштом оне мождане вијуге које су задужене за рационалност и фактичност па сам одлутао (боље рећи отпловио) мало подаље од праве истине.
Једно је сигурно: нема лепшег предела на кугли земаљској од Метохије. Не, не желим да се спорим, нећу да чујем ни једну реч против ове моје тврдње. Знам да сам у праву и чему онда расправа.
„Као можете тврдити да није најлепша кад никада нисте били тамо?!“ - кажем мојим потенцијалним опонентима.
               
Григорије Божовић у Политици, 1934 пише:
„Пећки Подгор подгорина је Мокре планине и находи се између ове греде, Белог дрима до насипа, и одатле до реке Гујавче код Рудника. То је данас у главном Источки срез, извориште и Белог Дрима и Истока. Плодне су и лепе, као што се добро зна, све метохијске жупе, као што је Равна Метохија, Прекорупље и Реке. Али је Подгор свакако најлепши, има најбоље воде, све погодбе за жито и воће и најздравији је. Јер му је цело залеђе са северозападне стране висока планинска верига. За сељака данашње наше културе на селу, то је без двоумљења најпогоднији кут у нашој земљи. Блиска и велика планина му омогућава сточарство. Добре ливаде да има своје овчарске зимовнике. Масне њиве дају добар пасуљ, пшеницу и кукуруз. Исток наводњава као ретко где која друга река. По побрђима су одлични виногради, а села сва у воћу као по Шумадији. И ту је изврсна јабука, крушка, шљива и орах. Благословени кут за сељака“.

1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој тужби. (Задужбине Косова).
                 
1689. године се родио мој курђуп Ђурађ. Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767., иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас по некада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у дечанском рукопису из 1857/8 помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио девичком катастиху из 1761. где се помиње Гориоч. 1903. године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.
Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су  могли.
1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађале се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Mанастир Гориоч 1857 одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.
Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије. Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.
Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу.
Скроман споменик подигли су им грађани Истока, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је „Српским ослободиоцима“, а требало је „Српским мученицима“. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они овек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.
Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у „Другом рату“) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздравама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.
Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. Године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.
                                   
На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија. 11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне. 1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић.Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе. За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић. Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба. У Источком срезу, на изборима 1938. била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми. У часопису ''Полиција'' објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.


У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже да је Милић Крстић из Истока убио 60 АлбанацаЗа убиство Милића Крстића, капетана и негдашњег командира летећих водова ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора.

У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко, држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће „Бата“. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово „Мали хотел“ и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом „Извор“. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941-е). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани. Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом. Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки) била је виша медицинска сестра. Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб „Подгорје“ (исте године кад је у Звечану формирана „Трепча“ а у Пећи „Будућност“ и „Раднички“) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.

Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни „Соколски дом“. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице. Место где су убијени српски војници, место капеле Немањића и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.
Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, у истину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: „Други“.
У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи порпилично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина.
                  
Бадњи дан је у Истоку увек био веселији од Божића. Разлог томе је што Источани нису баш држали до поста кад је ракија била у питању. И тако од ране зоре када се иде по бадњак почиње да се потеже из флаше и обично када се тако рано у'вати маја онда се не престаје тако лако. Пијанка се наставља на радном месту, сви су опуштени пред празник и не ради се много (ништа).
Обзиром да ракија лакше вата на гладан желудац онда велики број Источана Бадње вече дочека у веселом (или киселом) расположењу а добар део њих и у кревету.
Нормално то неће ништа утицати на сутрашњи дан. И тада ће се пити колико се може и има (а имало се и могло се доста) и без обзира што се Божић слови и слави као породични празник тога дана се такође иде у госте јер смо рачунали да смо као једна породица. Ишло се у госте да поседиш па да онда свог домаћина одведеш код своје куће. Ишло се  по ракија.
У Истоку не долази само један полазник за Божић као у другим местима. Код нас је специфично да имамо неограничени број полазника који се неретко попне, поготову код добрих домаћина, и на неколико десетина. Али су полазници искључиво мушка деца до 12 - 13 година после чега престају даполазе. Обично се полазници даривају новцем и слаткишима а раније и чарапама и малим хлебчићем којег смо звали колач. Деца полазе у цик зоре (од 3 ујутро, па на даље) и интересантно је гледати их како по мраку ходају један за другим, као неки патуљци или тролови из бајке. Уђу у угрејану собу румених образа, још снени али и у журби јер морају велику парохију да обиђу. Ујутро пребројавају новац и дарове, радосни - Божић је ипак њихов празник.

Како су изгледале источке улице ујутро Првога маја?
Умивене, чисте. Шмркови радника градске чистоће су сатерали прљавштину по ћошковима и споредним улицама. Најважније је да буде чисто онуда где ће проћи својим аутомобилима државни и партијски функционери. Они ће вероватно тога дана отворити неку фабрику (коју су и прошле године отворили) или макар озваничити почетак изградње неког пута (који никада неће бити завршен).
У тако освежено, нерадно, пролећно јутро први ће прошетати упарађени службеници, учитељи и по неки радник. Они ће свратити у градску кафану на кафу са ратлуком и ракијицу (Изем ти кафу без ракије - источка доскочица). Седељка се углавном продужи до поднева када поднапити пролетери и поштена интелегенција по сунчаном дану (за Први мај је увек сијало сунце) кренути кући на дремку после које ће се пијанка наставити али овога пута по кућама. Тада ће у госте доћи рођаци и пријатељи који не славе државне празнике већ се држе оних традиционалних и верских као што је Слава, Божић, Ускрс. Ти рођаци су чак и за дочек Нове године долазили у госте, рачунајући и Нову годину у празнике нове Југославије, мислећи ваљда да се само код нас и у Русији чека Нова година 31. децембра.



Нема коментара:

Постави коментар