Пише: Игор Ђурић
Кога год из Истока питаш ''одакле је пореклом?'', обавезно добијеш одговор: ''негде из Црне Горе''. Можда је ово одговор на тај одговор:
И то лето похара Махмут-паша Васојевиће, и пороби и прогна у Метохију, лета 7246 (1737).
(Запис у рукопису старе народне библиотеке, Београд, ЗН II, 114 (2725)).
БАБА ЈЕРИНИНЕ ЗИДИНЕ:
Остаци града у подножју узвишења Кршеница (кота 1035) око 3 км северозападно од варошице Истока, на старом караванском путу Исток-Тутин. Град је имао изванредан природни положај и у стратегијском смислу господарио је широм околином. Био је сазидан на стрмом земљишту подно окомитих стена. Рушевине захватају простор дужине око 150-200, а ширине 40-50 корака. Зидине су биле врло спретно повезане са стенама, али због густог растиња не могу се уочити са даљине веће од десетак метара. Добро је сачуван део бедема дуг 15-20, а висок 3 м. Висинска разлика између најниже и највише тачке града износи 60-70 м. (Задужбине Косова).
Према Закону о општинама из 1933. године у Краљевини Југославији Исток је постао варош. По Алманаху зетске бановине у то време, варошица Исток имала је 433 дома и 3.788 становника.
Паланка на турском значи: редута.
Код Феликса Каница, у његовој књизи „Србија“, налази се опис значења речи паланка, он цитира грофа Шметауа-а који каже: „Паланке се обично подижу на граници или на главним путевима близу градова или села. Чини их квадрат окружен ровом или дебелим палисадама, готово до врха засутим земљом. У средини се побочно налази зидана или дрвена кула, која има улогу осматрачнице или последњег уточишта...“.
''.......Данас је некадање село Исток седиште источкога среза, главно место у Подгору и по закону градић, премда је то унеколико само по средишту, по пространом тргу, окружен новијим зградама. Градић. Замислите како је и колико Метохија удаљена од Београда, а Исток у једној уваластој заравни испод саме Мокре. Па сам у том селу писма и пошиљке из Београда примао сутрадан, а новине истог дана! О, како би се томе чудили некдањи подгорски силници да су нешто у животу, као год што је у мени неверица! Међутим, Исток је још право подгорско село, до душе дивно, велико, богато и благословено село. И по гласу је најбоље село у целом Подгору. Испод саме планине, све у зеленилу, на бујној реци Истоку, изрешетано многим бистрим јазовима и вадама, у воћњацима и високим јаблановима. Иначе све куће и турске и српске – куле.....''. (ПОЛИТИКА, 1934, број 9367, Седиште питомога Подгора Григорије Божовић)
Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока
Налазили смо се на око 500 метара изнад мора. Нит нам је било превише хладно, нити су нас мориле велике врућине. Просечно је било хладно око 0, а просечно топло око 20 степени. Идеално, рекло би се за данашње услове екстремних ситуација. Што остане прљавштине за нама – ветар одува. Или вода однесе.
Земља је углавном црница.
Шума грабова, храстова, церова и букова. Најпознатија „звер“ нам је пастрмка, мада је имало лукавих лија, доброћудних меда и крволочних вукова.
Ко људи смо били зајебани па нас Цвијић назива „љутим Пећанцима“.
Место се помиње писаним трагом први пут 1348. године, нашим писмом и словом. Нека они покажу њихово слово да видимо кад се они први пут помињу?!
Кроз Исток није пролазила ни железница. То му је са једне стране била добра особина јер су железничка места углавном прљава и бучна, али, опет, са друге стране и то је доприносило изолованости. Исток је једном страном био затворен непроходном планином преко које се могло једино пешице или марвом, а кад једном месту не можеш прићи целом дужином венца планине и то је довољно да му ретко наврну путници намерници.
Григорије Божовић у Политици, 1934. године, пише:
„Пећки Подгор подгорина је Мокре планине и находи се између ове греде, Белог дрима до насипа, и одатле до реке Гујавче код Рудника. То је данас у главном Источки срез, извориште и Белог Дрима и Истока. Плодне су и лепе, као што се добро зна, све метохијске жупе, као што је Равна Метохија, Прекорупље и Реке. Али је Подгор свакако најлепши, има најбоље воде, све погодбе за жито и воће и најздравији је. Јер му је цело залеђе са северозападне стране висока планинска верига. За сељака данашње наше културе на селу, то је без двоумљења најпогоднији кут у нашој земљи. Блиска и велика планина му омогућава сточарство. Добре ливаде да има своје овчарске зимовнике. Масне њиве дају добар пасуљ, пшеницу и кукуруз. Исток наводњава као ретко где која друга река. По побрђима су одлични виногради, а села сва у воћу као по Шумадији. И ту је изврсна јабука, крушка, шљива и орах. Благословени кут за сељака“.
1898. године три кћери Радоја Ђурића, из села Истока, Арнаути, отеше из очеве куће. Радоје је подигао тужбу у Пећи али ништа није урађено по тој тужби. (Задужбине Косова).
Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока
1689. године се родио мој курђуп Ђурађ (од оца Николе Станојевог). Лењи на језику Источани су му викајући га кроз живот избрисали и заборавили задње слово у имену па је за њих био Ђура. Сина Ивана добио је када је имао 41 годину, лета 1730. Тешко време било, касно се приженио. Иван је имао два сина: Анту и Петка, рођеног 1767. године, иначе чукундеде мог деде Данила а мога курђела. У црквене књиге Петка (по коме ће нас по некада крстити и Петковићима) је уписао гориочки јеромонах Андоније. После њега се у Дечанском рукопису из 1857/8. године помиње прото-игуман Антим Седларевић из Драгољевца. Овај рукопис је претходио Девичком катастиху из 1761. године где се помиње Гориоч. 1903. године године у Гориочу служи јеромонах Хаџи Руфим.
Гориоч је наш анђео чувар. Чувао нас је и дању и ноћу, и лети и зими, о посту и у време празновања. Многе војске су испод њега прошле. Неке су се у њему молиле, много више њих га је палило. Источани су га обнављали колико су и кад су могли.
1799. године Петко је добио сина Ђуру, који је имао и брата Радоја. Ђура (без задњег ђ, поучени претходним примером одмах су га још кумови избрисали да не би беспотребно компликовали) 1825. године добија сина Спасоја (и још Милована и Милосава). Већ осам година је Карађорђе био мртав. Тамо преко брда рађала се слободна Србија. Требало јој је сто година да дође до Истока. Mанастир Гориоч 1857. одржавао и ту служио монах Исакије а да су у Истоку, тамо доле, у то време радила четири хана.
Две године после предаје градова родио се Милоје Спасоју. То је био мој прадеда. Када је српска војска 1912. године ослободила Исток мој деда Данило је имао једанаест година а његов стриц Радођура постаје први председник источке општине у саставу Србије (Григорије Божовић: Сећам се. Упали смо код доброга Радоја Ђура, у његову кулу. Дивни старац и првак српски... Политика, 1934. године). Деда је још на скровитом месту чувао чауре које је пронашао после арнаутског напада на турске војнике који су градили затвор у Истоку, на пролеће те године.
Четрнаесте године на нас ударили они што су нас на Турке хушкали, па смо се због њих по Војводини раселили те је данас и она српска. Петнаесте, цела Србија кроз Исток прошла. Бар оно најбоље што је Србија имала. Посејана су метохијска поља костима убијених српских војника. Мучки су их Шиптари убијали у болесној жељи да се докопају њихових пушака и шињела. Десет војника и један наредник међу њима остали су заувек у Истоку, 29. новембра те године. Самом Истоку. Сачекани у заседи, побијени у шљивику, ту надомак старе црквице. Некакав Таир сутрадан прошао је Истоком у наредничком оделу са сабљом о пасу.
Скроман споменик подигли су им грађани Истока, лоше крстећи епитаф на самом гробу. Писало је „Српским ослободиоцима“, а требало је „Српским мученицима“. Ишли су тада из земље, нису је ослобађали. Али после јесу. Онај Таир се сигурно извукао после рата. Нађу они увек начина да себе оправдају незнањем или глупошћу.
Дисциплиновани Аустријанци (говориће исто и за Немце у „Другом рату“) окупирали су Исток. Ушли су и изашли из њега без борбе. Тих година окупације народ је преживео у релативном миру. Владао је ред и закон. „Аустри`цка влас`“ - говорили су стари Источани – „тад се знао ред“. Нећу претеривати у хвалоспевима окупације али људима којима је у ноздрвама још био мирис турског владања сваки бољитак се чинио подношљивим. Вешали су Аустријанци шиптарске лопове и разбојнике који нису могли чудом да се начуде како то да српски непријатељи нису заштитници њиховог разбојништва.
Прође и тај рат. Рале Ђурић би први председник општине по ослобођењу. Таир преживе, сакри сабљу за друга времена и друге српске униформе. Дуго времена након тога српска војска и летећи одред Милића Крстића су се прегањали са разбојницима и качацима. Следеће године се употребљава и артиљерија около Истока, док за освајање манастира Дечани није била потребна артиљерија. Наиме, те 1919. године, око Ђурђевдана, неки Рашковић, лекар, се са неколицином истомишљеника затворио у манастиру и прогласио социјалистичку републику.
На Великој народној скупштини у Подгорици која је одржана 11. новембра 1918. године а на којој је донета одлука о уједињењу Србије и Црне Горе посланици из Истока су били: Дашко Хреза, свештеник; Никола Јовићевић, свештеник; и Јефто Поповић, судија.
11.11.1918. године Српска војска је покренула акцију разоружавања Шиптара у Истоку и ширем реону. Три чете са неколико брдских топова нису биле довољне да се то постигне.
1919. године срески начелник у Истоку био је извесни Драгомир Михајловић, а као писари радили су код њега Мираш Божовић, Јоле Ивановић и Јован Јојић.
Америчка мисија је изводила акцију насељавања села Витомирице и Добруше тако да је 1921. године тамо подигла 125 кућа за насељенике из Црне Горе.
За банског већника из среза источког 1929/30. године изабран је Радован Вулић.
Соколско друштво у Истоку је формирано 1930. године и бројало је у почетку 30 чланова. Интересантно је, са данашњег становишта, да је Соколско друштво у Врелима тада бројало 52 члана. Од шездесетих година прошлог века у Врелима више није било Срба.
У Источком срезу, на изборима 1938. била су два кандидата. Један од њих Слободан Стерђевић жалио се М. Стојадиновићу да је срески начелник у Истоку Никола Лашић, пропагирао да се изабере Никола Вујошевић, активни уговорни поштар у Истоку, а да су то спроводили и жандарми.
У часопису Полиција објављиване су јавне похвале истакнутим жандармима. Тако је жандармеријски наредник командир станице Исток, Петар М. Дашић 26. септембра 1934. године ухватио одметника Беку Шабана Руговца и предао власти због чега је био награђен.
У Друштву народа у Женеви а у представци коју је упутила албанска држава између осталог се каже „да је Милић Крстић из Истока убио 60 Албанаца“. За убиство Милића Крстића, капетана и негдашњег командира „летећих водова“ ухапшен је и оптужен Гани-бег Црноглавић (Криези) али је због избора и подршке Милану Стојадиновић пуштен из затвора.
У Истоку су се трговином између два рата бавили Костићи, Никодин и Ратко (ујаци мога оца), држали су радњу са мешовитом и колонијалном робом као и продавницу обуће Бата. Иначе је у тридесетим годинама прошлог века радило око седам трговина, дућана и магаза. Један од власника дућана био је и извесни Петко Илић из Пећи. У том периоду су радиле и две кафане које су држали браћа Ајданић из Пећи: Јово Мали хотел и дућан у Доњем Истоку, и, Миле кафану под именом Извор. Обућари су били Панто Микић и Зоран Ћирковић, обоје из Пећи. Пекару су такође држали Костићи. Берберницу су држала браћа Бошко и Лаза из Пећи (крвнички убијени и бачени у Дрим 1941. године). Поткивачи и фијакеристи су били браћа Горани а ковачким занатом су се бавили углавном Цигани. Свакога дана се у Пошти могла купити Политика, Правда и Време, тачно у десет сати. Поред Поште и начелства, телефон је био спроведен и у касарну на Белим Водама која је била саграђена око 1920. До 1949. године председник општине се возио чезом.
Између два рата људе и животиње лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројект дома доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки, по доступној литератури, а заиста рођена Флеров према подацима њених потомака) била је виша медицинска сестра. Александра је рођена у граду Бузулуку у Оренбуршкој области али је била усвојена од породице Флеров из Одесе. Доктор Владимир и Александра су имали сина и ћерку: Олега и Јелену (1923) коју су звали Љусја).
Породица Чистов у Истоку, 1938. године
Прва школа је почела са радом у Доњем Истоку за време аустроугарске окупације. Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу. 1932. формиран је фудбалски клуб „Подгорје“ (исте године кад је у Звечану формирана „Трепча“ а у Пећи „Будућност“ и „Раднички“) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом.
Ђаци у Истоку, тридесетих година прошлог века
Тих година се саградила и зграда намењена соколском друштву популарни „Соколски дом“. Соколски дом се саградио тачно преко пута старе и временом покопане црквице и места где су Ђурићи имали своје саркофаге на гробљу (која ће бити деведесетих година ископана и рестаурирана а крајем прошлог века поново уништена). Место где су убијени српски војници, место капеле Немањића и најзад положај зграде Соколског дома, те три тачке чине једнакостраничан троугао. На једнаким странама тог замишљеног троугла уписани су успони и падови, наше заблуде и добре жеље, наша неспремност да схватимо промењивост односа кроз историју и нужност прилагођавања томе.
Ту зграду су Источанима подарили Карађорђевићи а, у истину, су је платили наши прадедови. Лепа је то грађевина била. И таман је требала да проради и да се разради и да у своме десетогодишњем постојању стекне реноме институције од значаја и традиције за Исток, дошао је још један рат: „Други“.
У њему смо оставили непријатеље на миру (они нас нису) и таманили се међусобно. Мало нам је било да нас други убијају па смо желели да се и сами мало потерамо. Додуше, ово констатујем више глобално јер партизана у Истоку није било, док балисти на крају рата не почеше да своје црне кошуље замењују партизанским униформама. Син оног Таира закопао је пушку поред сабље. Жандарм Ђура Глумац, који је између два рата радио у Истоку и од којега је овај пређашњи поприлично зазирао, погибе 1941. године као четник у јединицама из Ибарског Колашина.
Кројачка радња Мирковић
Горан Пешић, уља на платну са мотивима старог Истока:
Поштовани Игоре,
ОдговориИзбришиХвала на овом врло занимљивом тексту - једином којег сам успео на нађем на интернету, а да се бави Истоком у периоду од мојег интересовања.
С тим у вези, обзиром да истражујем порекло својих предака, приметио сам да наводите Костиће као трговце, као и да је било укупно седам дућана/трговина. Једну од тих је морао држати мој прадеда Димитрије Јовановић (~1890 - 1954) за којим сам у истраживачкој потрази.
Ожењен је био Цветом, а имао десеторо деце: синови Војислав (погинуо на Сутјесци), Бранко, Радомир (мој деда 1923-1995), Младен, Момчило, и ћерке Зорка, Роса, Вера, Бранка и Добрила.
Средином - крајем 30-их се са породицом преселио у Пећ, обзиром да је тамо имао највише трговачког посла (из Истока сваког викенда одлазио да тргује).
Ако имате било какву смерницу која би ми помогла у истраживању, био бих Вам вечно захвалан!
jovanovic.ivan17@gmail.com
Срдачно,
Иван Јовановић