II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

Пише: Игор Ђурић

*

Данас је у Србији лакше објавити књигу него наћи некога да ту књигу прочита.

*

У Америци сам видео све оно што сам у филмовима видео о Америци. Чак сам и пишао по снегу. Не морате ни да идете тамо а све знате. Једино што нисам успео да пронађем и видим јесу сви они раздрагани и срећни ликови из серија које нам овде приказују и који по цео дан ништа не раде, посвећени су једни другима и зајебавају се до бесвести.

*

Уместо да када нам је у животу лепо, кад уживамо и кад смо срећни, да се тада препустимо задовољству због тога, ми стално страхујемо да ћемо остати без те среће па смо тужни, уместо радосни. И што нас задеси већа срећа то смо више уплашени. Плашимо се своје среће: плашимо се времена и могућности да останемо без ње.

Човеку никада не можеш удовољити - помисли Бог.

*

Достојевски је написао да „ако Бога нема, све је дозвољено“, а ја мислим другачије (не претендујући да је моја мисао тачна, само да је моја): ако Бога има, све је дозвољено. Јер, ако га нема, онда нама остаје анимални инстинкт који је подложан еволуцији и преживљавању јачег и отпорнијег, што је донекле фер. Међутим, ако Бога има, он нас је створио овакве какви јесмо, добре и зле, способне да чинимо зло без обзира на ограничења и да будемо исто тако добри. Само „божји човек“ чини зло без икаквог разлога, „не-божји“, животињски човек, чини зло само ради преживљавања.

*

Човек сам себи загорчава живот својим личним ритуалима које упражњава због својих личних страхова стварајући тако своју личну религију. Лични богови и ђаволи су највећи проблеми унутрашњих тегоба човекових. Сам себе човек мучи. Сам себи задаје бол. Сам себи прописује правила. Сам себе кажњава. Све сам. Спољашност је само пројекција коју стварамо у својој  глави. Некад и у души. Ту треба тражити решење унутрашњих проблема. То решење је потребно мислећем човеку. Живот је сувише кратак да га не бисмо тражили. За будале је свеједно.

*

Ствари се у животу одвијају добро и лако до оног тренутка док вам исте не постану важне. Начисто стану или се одвијају веома лоше оног тренутка када вам поред важности постану и неопходне, кад зависите од њих.

*

Моју толеранцију и културу неки редовно изједначавају са страхом и слабошћу. А то ме, уистину, љути. Једино сам на то екстремно нетолерантан. Кад примитивац моју жељу за цивилизованим и културним понашањем протумачи као слабост,  несигурност и страх, онда добијем жељу да ударим (а мање да бивам ударен, што не волим).

*

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, по некад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

У почетку су људи створили Бога, а онда је он створио свет: људе, воду и ваздух, затим, Космос, Рај и Пакао.

*

Мене не убија глупост и људска празнина – мене убија поглед који стоји испред њих.

*

У јуначко дело искоракну углавном они ћутљиви, из ћошка, што нису певали, викали и бусали се у груди јуначке. У хероје се изроде највише они који су ћутке пролазили поред вас, који су поштено одрађивали своје страже и редовно чистили спаваоне и клозете, они који се нису китили борбеним прслуцима, панцирима и скупим „рејбанкама“, они што су титовку натицали до ушију као шајкачу а вунене чарапе су им вириле из војничких чизама. Они су храбро гинули, ћутећи, сматрајући да не чина ништа посебно. Прескакале су их почасти, ордене су добијали они који су преживели, а преживели су јер су чували дупе, што су певали али нису јуришали, што су били јаки на речима а слаби на делима.

*

Нисам ја велики Србин. То тек схватим кад око себе видим колико „Великих“ Срба има и шта све чине те “величине“. Евентуално, можда сам тек нешто напредније Српче, можда Српченце, чак ни то...

*

Право да вам кажем, гадим се турбо-фолка ал' ни оперу баш не миришем. У првом случају не свиђају ми се извођачи а у другом случају: публика!

*

Нормалан и функционалан мушкарац ће се увек окренути за лепом и развијеном шеснаестогодишњакињом. Само ће ненормалан и болестан мушкарац пожелети и покушати да нешто и има са њом. Ту је разлика између нормалности и болести. Остало су фолирања и лажи.

*

Нама се овде пропагира толеранција на тај начин што нас приморавају и присиљавају да прихватимо нечију нетолеранцију!

*

Платили ви расну пасмину неколико хиљада евра, или покупили последњу штивљару на улици: свеједно је. Оба ће дизати задњу ногу кад оће да помокре бандеру. Исто је и са људима и њиховим „ценама“.

*

Пријатељи постоје да би сте веровали у њихову веру у вас!

*

Можда реформе и успеју: постаћемо протестанти.

Пошто веру нећемо да мењамо, онда нам остаје само да протестујемо.

*

Радници су се још пре сто година изборили за осмочасовно радно време. Данас морају да раде по 12 сати да би имали шта да једу.

*

И губити може се на различите начине. И пропадати се може свакојако. Може се пропадати славно, као што можеш побеђивати срамно и осећати се у победи понижено. На човеку је, на народу да бира. Поред тога, у достојанственом поразу увек постоји промил шансе за победом, дочим, кад се предаш ко кукавица – тако ћеш завршити за свагда.

*

Србија, земља пластичних базена, пластичних жена и пластичних суверена. Србија – на сваком кораку, у реци, шуми, парку, улици – земља пластичног отпада.

*

Често чујемо, као оно: борите се за особу до које вам је стало!

До курца!

Борите се ви за своју породицу, за своју земљу, а особу до које вам је стало: волите. На њој је да ли ће она волети вас. Мислим, каква је сврха борити се за некога ко се двоуми, ко је са неким другим или вас не воли?!

*

Неке жене нису способне да усреће своје мужеве а желе да усреће целу нацију?!

*

Политичка сцена и могућност избора у Србији?

То вам је као нека кафана на периферији, у којој се скупља сумњив свет: курве, сецикесе, шверцери, убице, криминалци сваке врсте. Ту не залази пристојан и породичан човек, ту он неће довести своју породицу на недељни ручак, неће доћи са својим пријатељима. Али, то што пристојан и породичан човек не залази у ту кафану, не спречава редовне госте те кафане да га покраду, оробе, убију, силују му ћерку. Зато пристојан и поштен човек мора по некад да зађе у ту кафану, да плати рекет, зеленашку камату, да затражи заштиту или да убије некога светећи се за недела према својој породици. Кад плаћа рекет, камату и тражи заштиту – то је кад излази на изборе; а кад крене да се свети – то је револуција.

*

Апсурдно је очекивати од примитивних и неписмених политичара и посланика да они се залажу и боре за културу и уметност. Зашто би то чинили за свог заклетог непријатеља? Просвећивање и продуховљавање народа директно је усмерено против недемократских и диктаторских власти.

Култура и уметност морају да се боре саме: за себе. И то пре свега и једино: делом. Када својим делом придобијете само једну душу за уметност, ви сте учинили више него читав буџет и сви закони о култури заједно.

*

Нису само културолошке и духовне девијације у питању када се установи да неко гради свој идентитет и духовни либидо на ономе што изводе као ''музику'' Цеца, Карлеуша, Бубамара, Северина, и тд., већ су то озбиљне и девијације сексуалне природе за свакога ко сматра да су горе побројане, и њима слични-е, секс симболи и нешто што се може ''доживети'' еротичним и сексуално интригантним. Да се разумемо, нема велике разлике у сексуалној девијацији између ''геј-параде'' и ''фолк-параде''. Осим, што међу овим педерима са ''геј-параде'' можете наћи неког писменог.

*

Реформе у Србији?!

То је операција при којој је пацијент умро због недостатка завоја али је имао ''луду срећу'' па ће га у књиге умрлих евидентирати по најбољим законима преписаним из ЕУ.

*

За националну књижевност погубнији је добро ситуирани средњи малограђански слој друштва - од свих лоших писаца и још лошије написаних књига!

*

Хтео сам писањем да променим политичку свест просечног српског гласача а онда сам схватио да је мој проблем нису они писмени, они који читају, већ они неписмени или полуписмени, до којих не могу допрети писаном речју. Другим речима, до оних које треба променити не треба допирати пером него тољагом.

*

I део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

УСТАШЕ У ОЧИМА СВОЈИХ САВЕЗНИКА!

Пише: Игор Ђурић

Шта су о усташама мислили и говорили хрватски пријатељи и савезници!?

По G. Fricke-у, немачком историчару, а у интерпретацији Богдана Кризмана, Мусолини је рекао следеће:

„Павелић је велики магарац ако мисли да ће моћи поубијати све Србе“.

У јеку политичких и медијских расправа о усташоидним властима Хрватске, која је узгред чланица ЕУ, о томе ко су и шта су биле усташе, о њиховој ''државотворној мисији'', о поздраву “За дом спремни!“, и о томе како Степинца треба канонизовати – свако заступа своју страну, најчешће субјективно и острашћено. Мисли се на Србе и Хрвате. Данима слушамо о томе шта нам Колинда има рећи о томе, и шта јој одговарају неспремни и необавештени политичари са друге стране.

Зато ћу у овом тексту покушати, укратко, јер материјала има толико за неколико томова књига, да изнесем ставове и мишљења неке треће стране, усташких савезника из рата, њихових пријатеља и помагача, пре свих Глеза фон Хорстенауа (Edmund Glaise von Horstenau) немачког војног изасланика у НДХ.

Хорстенау потиче из старе аустријске породице, војник и политичар, аустријски вицеканцелар у једном периоду, поборник националсоцијализма. После окупације Југославије и стварања НДХ, Немачка успоставља дипломатске односе са марионетском НДХ и за амбасадора именује Зигфрида Кашеа (Kasche Siegfried). У свом извештају из 1941. године немачки амбасадор у НДХ Каше, за којега се говорило да је већи усташа од Хрвата, ипак каже:

„Питања народности: Мржња на Србе је необично велика. Треба за сада рачунати са одговарајућим мерама прогона. Ублажење тога расположења могуће је само постепено“.

И он, дакле, а реч о старом СА и нацистичком кадру, не може да се начуди о коликој је мржњи реч и о каквом је систему реч?!?

Као везу између немачких трупа и хрватске владе Хитлер поставља генерала Едмунда Глеза фон Хорстенауа. Исти ће водити дневник од априла 1941. године до јуна 1945. У првом усменом извештају Хорстенау говори Хитлеру о томе шта је тек видео о новооснованој НДХ. Он каже да би Хрвати најрадије да постану немачки протекторат, а сви присутни на састанку се спрдају и смеју када он говори да је Павелић већ поделио маршалске и адмиралске чинове и ако још нема ни војску, ни морнарицу. Хорстенау пише како су и касније, кад би хтели да орасположе Хитлера, људи из његове близине препричавали ову анегдоту.

„Од свих страних народа који су се од марта 1939. нашли под немачком управом, или су стајали под немачком хегемонијом, постојао је само један једини који је стварно био одан немачкој држави и његовом вођству: Хрватска“ – пише Хорстенау у свом дневнику, како је исто рекао Хитлеру.

Глез фон Хорстенау је, макар на основу онога што је говорио, радио и писао, био искрени пријатељ Хрвата. Он воли Хрватску, воли Загреб. На једном месту каже ''да више воли да живи у Загребу, него у Бечу''. Али ни он, као нациста и Немац (мада стално потенцира своје аустријанство), није остао равнодушан према злочинима усташа и НДХ. О Павелићу и усташама он пише све најгоре, чак ни он не може да разуме злочине према Србима (које он не воли бог зна како и спори се Нојбахером који је тврдио да је од усташке руке страдало 700.000 српских цивила, а који је био специјални немачки опуномоћеник за Балкан, оптужујући га да је српски пријатељ и да ради против Хрвата). Хорстенау се бори да прошири границе НДХ, да наоружа Павелићеву армију, да се Италијанима да што мање од хрватске земље. Али и он, такав какав јесте, у својим дневничким забелешкама о Јасеновцу пише да је то МЕСТО СТРАВЕ! Замислите када то каже један проверени нациста?!

Он обилази логор Јасеновац у покушају да спречи злочине и тамо затиче стравично стање а највише га погађају призори побијене деце. Каже:

„Ова места страве и ужаса у Хрватској, под Павелићем, кога смо ми довели на власт, врхунац су ужаса. Најгоре јесте у Јасеновцу у којем обичан смртник не сме ни да привири“.

Хорстенау не остаје само на дневничким забелешкама. Он пише дописе Кашеу и Берлину. Он тако пише један допис ''о стању у логору Јасеновац'' и тражи да се исти преда лично Алојзу Степинцу, на руке, а у којем између осталог стоји:

„У односу на децу чврсто су ми обећали да ће се ствари поправити. Но, и у овом случају желим да се сам уверим сопственим очима да ли су одржали обећање. Волео бих, Ваша узвишености, да сам све ово могао да Вам саопштим и усмено, али сутра морам да отпутујем у Берлин“.

Немачки генерал, Хитлеров војни опуномоћеник за НДХ, пише Степинцу о убијању српске деце у логорима, моли га да својим ауторитетом спречи те страшне злочине и нигде нема трага да је Степинац нешто учинио, макар само по том једном допису, а Ватикан сада хоће да га канонизује?!

Хорстенау покушава да обиђе и српска села, да покуша да спречи масакре. Тако пише о једном одласку на терен, следеће:

„Сва тројица немачких војника су тако дивни момци да човеку не преостаје ништа друго већ да их загрли јер су пристојни, лепо васпитани и гнушају се онога што се догодило и што су видели. У несрећно село упало је два пута по пет стотина фукара и зликоваца, старих између петнаест и двадесет година, под командом двојице усташких поручника. Побили су све оне до којих су стигли, жене силовали, а затим мучили све док нису умрле; и децу су убијали. У Сави сам видео један женски леш ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган. Сиротица није имала више од двадесет година када је допала у руке овим неманима и вампирима“.

Дакле: фукара и зликовац, вампир и неман – то су усташе у очима хрватских пријатеља и савезника! Када овако говоре њихови пријатељи шта треба тек да кажу њихове жртве?! Не може нити један квази-историчар, нити политичар, ни сама Колинда, нико не може да докаже другачије него што њихов пријатељ из рата каже у следећим редовима:

„Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем... Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.

Ето, то су усташе, то је „За дом спремни“, то је Степинац! Не!!! Не кажем то ја, неки тамо Србин. То каже велики хрватски пријатељ: Едмунд Глез фон Хорстенау. А Колинда и компанија нека причају шта хоће. Ни са друге стране нису ништа бољи од њих. Јер да јесу, ни би по министарствима запошљавали старлете и неписмене апаратчике, већ некога ко би се на бољи начин позабавио оваквим проблемима: на овакав начин. Ено их школована деца на све стране.

СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

Пише: Игор Ђурић

ПРВИ ДЕО!

 Ко секс сматра само коитусом или његовим најважнијим делом, тај не зна ништа о томе и није осетио оно најбоље. Коитус је само нужно зло, убрзавање ствари за немаштовите сировине. Секс је игра, машта, непрестана промена, истраживање, увођење новог. Добро, то је некада и коитус, или-ти што би рекли: сношај. Сношај, сам по себи, представља и јесте вулгаризација секса. Машта од секса може учинити уметност. Чак и од порнографије. Само се треба играти.

*

Постоје жене које у себи имају искрене љубави за више мушкараца: истовремено. Постоје мушкарци који искрено желе много жена: истовремено. Има, и таквих жена. Али, нема мушкараца као што су прво поменуте жене! Мушкарци не мешају љубав и страст. Једино жене то искрено могу доживљавати заједно и уједно.

*

Паланка је неостварени град или село које је прерасло своје атарске опанке. Варош је остварена по себи и за себе, али је несхватљива граду, понајмање: малограђанима. Можда су варошани мали грађани и велики сељаци али само у великим градовима има сељачина и малограђана.

*

Што је више књига продао то је писац морао правити веће компромисе са својом литературом. Треба ли нагласити да су трули компромиси у питању?!

*

Мушки углавном не воле сувопичасте, као што женски не воле малојајасте. Жена без дупета је ко село без цркве. И, док је дупе код жене чисто физичка ствар, муда су код мушкарца више карактерна особина. Мудо, мушко има или нема: у глави. Доле могу бити као кликери а опет да се тај слови мудоњом. И: супротно! Руска пословица каже: „Навалио у курјаке а репина му псећа“.

ПС

Срби се у последње време слободно могу назвати „кликерашима“ – у сваком погледу.

*

Читајући ту књигу многе ствари нисам разумео. То је у мени пробудило сумњу да је књига можда добра?!

*

Толеранција, то је: кад саобраћаш само са истомишљеницима.

Нетолеранција је кад те силе да слушаш оно са чиме се не слажеш.

По мени, најважније људско право је могућност да будеш равнодушан. Важно је и да увек имаш могућност да избегнеш неистомишљенике. Требаш се увек борити да чујеш и радиш само оно што се теби свиђа и да никада не убеђујеш оне који са са тобом не слажу – како си у праву. Њих се треба клонити или, кад се то не може: уништити. Ма како, најбоље: игнорисањем.

*

Као што покварени сат два пута дневно показује тачно време, тако и човек за свога века уради само две праве ствари: роди се и умре!

*

Када бираш између своје вере и дететове вечере – онда избор није тежак и није твој!

*

- Како је било на прослави?

- Присуствовао сам веселијим сахранама.

*

Сваки од нас је остварени сперматозоид. То треба имати на уму кад размишљамо о људским величинама. Тумарали смо са милионима сабраће и ни сами не знамо како смо управо ми стигли до циља. Такозване људске величине су се слично оплодиле. Тумарали су у тами са милионима сличних и случајно налетели на право место. Случајно!!!

*

Чак се и хомосексуалци морају родити из хетеросексуалног односа.

*

Што имам мање цигара - то ми се више пуши.

*

Размишљања о вери: ја не верујем главом, сумњам душом а верујем путем симбола!!!

Овоме закључку припомаже ми властито а погрешно тумачење Јунга.

*

Као што мушко никада не треба да буде педер – тако свака жена макар једном у животу треба да буде лезбејка.

*

Некада су писци имали проблеме са критичарима а данас имају проблема са бројем „лајкова“.

*

Свакаквих будала има на овом фејсбуку. Али, има и дивних људи. Због ових других ја сам ту. То је као и животу, да би био у прилици да сретнеш правог човека мораш да се очешеш о стотину будала.

*

Паметна а лепа жена се мора трудити да изгледа како је глупа - уколико не жели да најбоље године свога живота проведе сама. Јер, лепота јој се може опростити и увек ће се наћи неко ко се исте неће уплашити. Лепоте и памети, међутим, заједно: сви се клоне и плаше. Пре свега плаше!!!

*

Видите, ја сам човек идеалиста. Кад већ није пронађен лек против рака и осталих тешких болести које убијају људе – за мене је највећи и најлепши изум човечанства: халтер који држи свилене чарапе на женским ногама. За мене је најмање испитан део наше планете онај део голе коже од чарапа до гаћица. За мене је шав на чарапама најбољи аутопут на свету, онај који води на најлепша места. Какви авиони и камиони, рачунари и терминали, то ме, бре, не интересује! Шта ћу? Така ми жица.

*

Човек је амбалажа за паковање гована. Углавном. По неки се роди и као уметник. Уметност избацује из себе да не би остала помешана са садржајем своје амбалаже.

*

Пут ка успеху не води дилемом: ко је непријатељ?; већ питањем: где је непријатељ?

*

Када те увреди онај кога волиш – то није увреда, то је: повреда!

*

И ја сам за то да се хомосексуалцима дозволи право да имају децу али само под условом да их сами, међу собом, у својим брачним заједницама: направе!!!

*

Не интересује ме да ли разумете или не, али морате примити к' знању:

БЕЗ ЕТИКЕ НЕМА ЕСТЕТИКЕ!!!

*

Оно што је за прост народ религија, то је за учене људе филозофија. Ретки генији утеху нађу у уметности.

*

Парадокс мушког рода: кад се родиш, једном дакле, изађеш из једног места, а онда се цео живот трудиш, док имаш снаге и мушкости, да се на одређени начин увек враћаш у то место.

*

Можда би смо се ми Срби боље понели у минулим ратовима да су нам противници у њима били часнији, то јест да су били бољи од нас. Овако, пошто смо сви мање више исти, и по добру, и по злу: према свецима и тропари.

*

Божанска течност и савршени нектар јесте сперма. Из ње настаје живот, из ничега постане живо биће које се рађа, развија и регенерише. Сперматозоид и јајна ћелија јесу савршенство генијалности природе, еволуције и Бога. Савршени механизми, паметнији и прецизнији од свих компјутера. Све справе које брзином светлости избацује индустрија нису ништа према генијалности оплодње: те справе могу све али не могу да роде ново биће из капи течности.

*

Прво тражиш: све или ништа!

На крају схватиш да је боље: ишта него ништа.

Прво је кад си млад. Друго: кад више ниси.

Између „све“ и „ништа“ срећан је онај који је уграбио „ишта“.

„Све“ је бесконачност.

„Ништа“ је ништавилост и нематеријалност.

„Ишта“ је духом осетљиво и материјално измерљиво.

„Све“ је сан.

„Ништа“ је смрт.

„Ишта“ је живот.

*

Мозак халапљивих тврдица је кучка у терању. Али: непрестаном терању. Халапљиве тврдице данас и код нас зову се контраверзни бизнисмени, али су ту политичари бирократе и остала трговачка боранија. Свакодневно, непрестано, њихов мозак заскачу керови незајажљивости, незаситости и похлепе.

*

Ја не пишем књиге. Ја само себи клешем надгробни споменик.

*

Људска глупост се најбоље доказује и види када се у мртвачком сандуку нађе заковано тело човека који је цео живот посветио стицању богатства.

*

Мишљење се може, и мора, променити и мењати пред новим сазнањима, искуствима и годинама на плећима. Оно што се не сме мењати јесте морални и етички приступ и став ма какво мишљење се износило.

*

Искуство је кад знаш али не можеш!

Неискусан може али не зна!

Некад искусан зна и може, али: неће!

По некад, неискусан може и зна, али: нема!

Само велики увек знају, могу, хоће и: имају. Само велики ''јебачи''!!!

*

Голотиња је исто што и искреност. Када смо голи онда је наше тело искрено. Је ли исто и са душом? Са бићем? Облачењем прикривамо истину. Духовном надоградњом стварамо лажну слику своје душе. Међутим, као што тело неогрнуто одећом дрхти од хладноће, тако и душа неогрнута духом дрхти од своје простоте.

*

Наш пут у Европу подсећа на човека који трчи око бандере у намери и покушају да га сам себи утера у дупе.

*

Он је човек који за свакога успе да пронађе неку ружну реч.

Свако жели да игра центарфора – на почетку. Селекција најбољима приушти ту привилегију, док друге, мање успешне, распореди на бековске позиције. Он је био човек који је од почетка хтео да буде бек, мрзећи у својој осредњости све испред себе, поготову центарфоре. Мрзео је и голмане. Највећу бол му причињава туђ успех. Своје неуспехе није болно преживљавао јер је био жилав. Међутим, туђ успех је увек за њега бивао нож директно заривен у срце.

*

Ако  хоћеш да будеш Робеспјер: мораш да шаљеш људе на гиљотину и да те на крају пошаљу тамо.

Ако хоћеш да будеш непознати сељак из Провансе потребно је само да се родиш и живиш животом масе.

Хиљаде обичних људи: војника, гренадира, сељака, умрло је насилно у време револуције а ми данас знамо имена тек неколицине. Као на филму: памте се имена само главних глумаца – никада статиста.

*

Храброст без сагледавања и схватања последица тога чина није вредна. Једина и вредна храброст је она коју човек испољава када је свестан свих последица: могућих и извесних.

Људи су најчешће храбри јер у подсвести мисле да их та храброст неће ништа коштати. Или: из лудости. Међутим, мало је оних који су истински храбри а када су стопроцентно сигурни да ће изгубити много или све.

*

Подметали су ми, оговарали ме и нападали за свашта – никад за оно што сам стварно учинио. Углавном: за оно што су они чинили. Ја сам, опет углавном, подметао, оговарао и нападао друге за оно што нисам знао или смео да урадим лично.

*

Мрзимо људе које, или, не познајемо уопште, или, познајемо одлично.

Волимо људе које познајемо површно и срећом упознамо прво њихове добре особине, или људе које дуго познајемо.

Што волимо неке жене??? – то најчешће никада не сазнамо.

*

Кад вам се догоди нешто лепо, врло опрезно треба изаћи са тиме пред људе – исти не воле да се другима догађају лепе ствари и због тога ће вам многи од њих постати непријатељи. Са друге стране, људи воле да се другима дешавају лоши догађаји, па самим тим, ако имате несрећу да вам се деси нешто ружно: слободно разгласите – јавиће вам се пуно ''пријатеља''.

*

Када се, најзад, сами суочите са великим проблемом, сетите се свих бесмислених речи које сте изговорили, реда ради, а у жељи да утешите и саветујете друге - можда вам и помогну.

*

II део - СУВОПИЧАСТЕ МИСЛИ Игора Ђ.!

КАКО ЈЕ НЕКАД БИЛО - ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ!

Пише: Игор Ђурић

Јесте ли, некада, нове и тек купљене фармерке рибали четком у кади или кориту – да побледе?!

Јесте ли ишли у Трст за Super Rifle или Carrera?!

Јесу ли вам Цигани уваљивали исте на пијаци?

Јесте ли носили фармерке широких ногавица са троугластим уметком друге боје на истим?!

Јесте ли носили фармерице које су се при дну ногавица сужавале уз ногу?!

Јесте ли носили фармерице заврнутих ногавица?!

Је ли вам мајка, иза ваших леђа, пеглала фармерице?!

Јесте ли носили фармерице наслеђене од старије браће или сестара?!

Јесте ли носили закрпљене фармерице?!

Јесте ли носили поцепане фармерице?!

Јесте ли носили кратке панталонице које сте направили резањем ногавица од старих фармерица?!

Јесте ли сањали о оригиналним  Levi’s 501?!

Јесте ли, уопште, били омладина која је носила само фармерке?!

Јесте!!!

Онда припадате последњим генерацијама са нешто мало душе.

Најтеже је било красти орахе (орасе). Остане траг, издајнички жути траг на прстима и шакама. Траг који не можеш моментално опрати чак ни бабиним сапуном, прављеним од соде и свињске коже. Учитељи су нас кажњавали због жутих прстију на тај начин што смо са одмора морали да донесемо добар прут с' којим би били ишибани по шакама (ређе по дупету). И родитељи су нас кажњавали батинама ако су знали да то није траг наших ораха (а знали су увек и без грешке).

Када би накупили доста ораха, онда би играли „куле и бега“. Ораси се поређају у „кулу“, „бег“ је био главни орах, највећи и најтврђи. Ти гађаш својим орахом, као на куглању. Колико ораха избациш из „куле“, толико узмеш. Кад избациш „бега“, онда узмеш све.                                                 

Комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач а код узглавља велика лутка раскречених ногу. 
      Ишли смо у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова. 
      Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача. Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). 
      Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. У нови разред са новим ципелама - Борово. АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, Фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. Патике Шангајке.

Као и већина Срба моје генерације (плус-минус десет, двадесет година) прве фотографије направио сам са Смена-ом 8. Чинило ми се тада, а био сам негде на преласку из основне у средњу школу, да бољег апарата нема на белом свету. Да се разумемо, говорили смо само: апарат. Без префикса фото и томе слично. Још се сећам оних „сунаца“ и „облачића“ којима се подешавала експозиција, и оних бројева и фигура људи, самих или групно, којим се подешавала раздаљина.

Када сам се нешто касније докопао једног поприлично похабаног ПОРСТ-а са широкоугаоним објективом, мислио сам да сам достигао технолошки врх, да изнад тога нема више ништа. Све сам то мислио до набавке ганц новог ЗЕНИТ-а и то са обичним и теле-објективом. Било је то време навале руских и бугарских „туриста“ по нашим пијацама (једна чрвена, две чрвене, итд).

Са правом фотографијом, по мојим мерилима, достигао сам врхунац са једном половном ПРАКТИКА-ом, за коју сам такође имао неколико објектива и блиц. Њу и данас чувам. Моје срозавање по том питању почело набавком пар „идиота“ који су тада почели да бивају популарни, а били су и практични - ко и сви идиоти. Лако су се носили, у џепу, имали су свој блиц, ниси морао да подешаваш и изоштраваш слику. Ако би носио неки други апарат то би требало да буде у посебној торби, итд.

Ипак, све време мог бављења фотографијом (правом, папирном фотографијом, са филмом) то је била нека врста ритуала. Водило се рачуна о томе где ћемо, како ћемо и на кога ће се утрошити снимак. Водило се рачуна о светлости, о позадини, о раздаљини. И што је најважније: о уштеди филма и материјала за израду слика. (Чак и кад сам набавио дигитални апарат, па кад би хтео да се дувам, тетке и стрине би ми говориле кад би их сликао: „Нека синко, немо на нас да трошиш филм“. А кад би им рекао да нема филма, одговарале би: „Па што се онда спрдаш са нама?“). Није се окидало без везе и насумице. Али!!! Оно што је најважније: колико би се пут окинуло толико би слика израдили. И те слике су нам  остале до дана данашњег. Чак су и ти чувени „идиоти“ правили вредније слике од данас најпаметнијих апарата.

Дигитални апарати су у почетку били скупи и ретки. Били су непрактични јер си поред њега морао да имаш и рачунар. Тек сам средином двехиљадитих набавио први. Касније је бивало све лакше и лакше, па тако данас имам неколико комада различитог квалитета које више и не носим са собом а снимке правим телефоном.

То је то! Идиотизација је претходила дигитализацији.

То је то! Имам на хиљаде снимака на компјутеру а од њих скоро ни једну слику на папиру. Немам нити једну од њих да заденем у новчаник па ко невољник листам телефон кад некоме хоћу да покажем слику свога сина.

То је то! Више духа времена и уметности у себи има једна заједничка фотографија из школе, црно-бела, него хиљаде данашњих које клинци постављају на фејсбук.

То је то! Некад смо подешавали апарат за сликање да испаднемо лепши – данас камере подешавају нас стављајући себе у први план. Данас више није важно кога сликаш - већ ЧИМЕ га сликаш. Лепи смо колико нам је скуп апарат. Заиста, лепота више није важна, све се може уредити фотошопом.

Једна трећина кучића, у времену када сам био дете, звала се Џеки. Њихови власници, они који су им наденули то име, сматрали су да су прешли из опанка у ципелу. Друга трећина кучића, у време када сам био дете, звала се Леси. Њихови власници, они који су им наденули такво име, школовали су децу и били на пола пута између опанка и ципеле, углавном боси. Трећа трећина кучића, у време када сам био дете, звали су Шаров. Њихови власници, који им нису наденули име већ су тако звали и претходног и све друге претходне псе, нису имали намере да скидају опанке, живели су онако како морају, радно и поштено, и делили са кучетом добро и зло, а куче је морало да заради парче 'леба.

Кад сам био дечак, у мом завичају, 'де 'тице поју и лету, кад би се срели са вршњацима и осталима, нисмо једни другима говорили „добар дан“, или „здраво“, или „ћао“, већ би уместо поздрава казали: „Јебеш ли шта?“. Одговор је углавном гласио: „Прошле године замало, ове године мало ређе“.  Ако би неко храбрији, пак, устврдио да то чини, следила би следећа реченица као одговор на то: „Знам, ти јебеш, јебеш, па промениш руку“.

На питање: „Шта радиш?“, одговарало се: „Никоме ништа – свакоме на пут“.

„Како си?“.

„Како други 'оће“.

ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА НОВИЈЕГ ДАТУМА, НЕ ТАКО НОВИ:

Пустити телефон да звони, па подићи на трећем звону зарад бољег чувења.

Окренути нулу кад слабо чујеш саговорника преко телефона.

Компакт-диск закачен на ретровизору, који „штити“ од полицијског радара.

Не пролазити кроз бандеру (једно је бандера а друго је укосо придржава) кад се иде у школу или на посао.

У отворену стаклену флашу киселе воде ставити кашичицу да вода не изветри.

Не пити пиво из зелене флаше јер је та „контролна“.