КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

среда, 17. август 2016.

ПИСЦИ ''ДРУГЕ'' И ''ПРВЕ'' СРБИЈЕ



ДРУГО-СРБИЈАНЦИ
Ту су и већ помињани и чувени губитници Осме седнице, духовни оци идеологије друге Србије, бивши добро позиционирани државни уметници који су се после губитка привилегија сви редом одметнули од свога народа и своје земље и постали морална чудовишта, која често ни њихови ментори са стране не могу у потпуности да разумеју. Они су ситуацију довели до апсурда: били су Титови службеници а данас нам говоре о демократији и то само зато што је Милошевић једне послушнике заменио другим?! Они су углавном духовни оци младих и надолазећих уметника.
Видосав Стевановић се осамдесетих годинама у неким полемикама у књижевним часописима изјашњавао против Европе а деведесетих година за исту. У оба случаја, дакле, неискрено, а искрено се и индиректно изјашњаво за комунизам (кад се све сабере и одузме). У ни једном случају за Србијицу, макар Шумадијицу. Ако неко може да ме убеди да противник титоистичко-комунистичке диктатуре може бити директор тада највећег издавачког предузећа (Просвета): свака му част! (Обашка, пре тога, значи у ригиднијим временима, био је и неки фактор у БИГЗ-у). Пре њега, у Просвети је столовао Луле Исаковић, тако да испада да је та државна издавачка кућа била легло дисидентства. За тако нешто могли сте бити било шта и било ко, али у то време свакако не слободоумник, антикомуниста, поборник демократије, људских права и Европе (курве). Дакле, нека сви слични оставе своје приче за неке наивније слушаоце, то да су они били нека авангарда коју је требало слушати а да се не би догодило оно што се догодило: глупост је и лаж. Били су они, додуше, авангарда, али авангарда комунистичке идеологије. Они су можда иступали некад антиратно, али са Коминтернине платформе: српски хегемонизам је крив за све. А, онда се догодила чувена Осма седница и разни Видосави су престали да буду комунистички службеници те су постали „борци за демократију и слободу“. У књизи Политичко гробље, Славољуб Ђукић сугерише на основу изјава неких од актера читаве афере да је лично Видосав Стевановић аутор огавне пашквиле Војко и Савле, која је својевремено изазвала велики скандал, и која је по свом карактеру дно моралног и етичког кодекса једних новина и свих актера који су у томе учествовали.
Чудне су то релације, такозвани писци-дисиденти, Титови или Милошевићеви, умиру у некретнинама које вреде милионе, са огромним пензијама, а да све то није ништа настало од њихових зарада и хонорара, не, те новце су потрошили и уложили на друге стране – ако их је било, већ искључиво су све то добили од негдање државе и система против којег су се борили: бесплатно!!! Не кажем да то није добро и да нису требали то добити, добијали су и други, али би требало да са више обзира говоре о томе како су се „мучили и патили“ у време комунизма, па онда у време Милошевића, па све до дана данашњег када само траже, траже и узимају, као да нико мимо њих не постоји и има права да ствара. Што је најгоре у свему овоме, они највише пљују по држави и народу од којих су све добили и даље добијају.
Већ поменути губитници Осме седнице су најкарактеристичнији пример овога о чему пишем. Одједном су остали без привилегија, добрих радних места и фондова, кад је Милошевић са свитом дошао на власт. Окренули су се не само против режима већ и против свога народа. Сматрали су да им је одузето нешто што припада само њима, као дете кад му се узме играчка, као запослени из времена уравниловке који ништа није радио двадесет година па га одједном нови транзициони шеф тера да ради свој посао а он сматра да му се неоправедно одузима његово право на нерад. Они су постали професионални противници Србије, али су и даље живели одлично. Ходали су са студентима на протестима против режима а онда се враћали у своје топле станове у „кругу двојке“ и тамо на жалост писали пашквиле уместо добре прозе. Али ни до дана данашњег, понављам и подвлачим то са разлогом јер је то суштина њиховог лицемерства и курварства, ни речи нико од њих није прозборио о Титовим злочинима, напротив, то време сматрају примером демократије и људских права, већ за њих свако зло почиње у такозваним „мрачним деведесетим“ и у времену кад Срби почињу Србима се звати (лепо ово поентирах, ха). Најуоптребљаванија флоскула у њиховом вокабулару је „српски национализам“.
Иначе је већ постојало језгро незадовољника, поприличан број њих који су зглајзнули у време пада такозваних „либерала“. Данас неке од перјаница тога времена воде главну реч у име „друго-србијанштине“. А, ко су заправо либерали у Србији? То су људи у чије време владавине се забрањују књиге и новине, хапсе се људи по политичким оптужницама. Само за време њихове кратке владавине, по речима Славољуба Ђукића, забрањено је у Београду 23 новина и часописа (без књига). (Ти исти „либерали“, на пример, хтели су да угуше највећу српску књижевну институцију Српску књижевну задругу, а најгрлатији међу њима су, по самој хијерархији, били Никезић и Перовићка). То су били високи партијски функционери. Њихово место је одредила ригидна партијска организација. Замислите, хипотетички, да се данас славе, да су политички активни, да говоре о демократији, да су гуру-и, некадашњи генерални или организациони секретари комунистичких партија Пољске, Бугарске, Румуније или СССР-а, а који су владали крајем седамдесетих и почетком осамдесетих?! Замислите да такви данас држе придике о демократији и људским правима?! Ето, тако и никако другачије треба схватити и такозване српске „либерале“ на свим нивоима. Здравко Вуковић у књизи Од деформације СДБ до маспока и либерализма, на страни 660, пише:
Тито: Ко је тај Жика Стојковић и коме служи?
Латинка Перовић: Он је служио разним службама, а сада је отишао у иностранство.
У НИН-у број 3343, из пера Слободана Иконића, може се наћи следећи пасус: Само две године касније НИН је био једини лист (не рачунајући студентску штампу) који је у јуну 1968. стао на страну студената и студентског протеста. Ондашњи режим (Никезић, Перовић, Павловић) у политичкој историји запамћени као либерали, то није био спреман да опрости уредницима и новинарима угледног листа. Формални повод за чистку, без преседана и послератној историји српске културе, коју ће либерали спровести у НИН-у, баш као и у омладинској и студентској штампи, на филм, (''Црни талас''), у позоришту и култури уопште, била је дуготрајна истрага некакве анкете (''Југословен, ко је то?'') после чега ће уследити својеврсна ''реконструкција'' редакције.
Шта додати овоме?
Први и напознатији од њија (друго-србијанаца), Константиновић, прогласио је српског паланчанина за фашисту, истог оног којега су прави фашисти у време Другога рата стрељали сто за једнога и тукли маљевима изнад јама, те клали у Јасеновцу, а у време Првога рата проредили убивши свакога другога. Радомир Константиновић је, по речима Мила Глигоријевића у књизи Грађевина животописа, највећи титоиста међу писцима поред Крлеже, Давича и Ристића. Шта не ваља у његовој већ излизаној Филозофији паланке? Прво, време када је издата. У том друштву, тих година, говорити о српском нацизму значи бити у служби титоистичког комунизма. Иначе, ништа од књиге. Друго, тражећи корене нацизма у српском народу, не помињући при томе народе из окружења који су имали СС дивизије, који су се борили на Руском фронту, и чије су државе направљене на темељима фашистичке идеологије, значи амнестирати све то, у име не знам чега. Говорећи тако о српском народу, који је поред Јевреја и Руса највише страдао од нацизма, у најмању руку је подло. А, није ни истинито, чак ни у назнакама. Оно најбоље од провинције, по Михизу, јесте снажно породично осећање, присан однос са суседима, непомерљива чврстина честитости патријахалног морала, оног од десет заповести божјих, неговање и памћење свог порекла као битног полазишта, блиско осећање видика и неба, биљке и животиње, завереничко чување својих обичаја, народних и породичних.
Говорећи овако, Михиз је говорио о карактеру и духу Миће Поповића (мало ли је?). Ако је тако, а тако је, онда је ово другачији и исправнији поглед на паланку, мада не треба ништа прихватити као црно, или бело, већ се треба потрудити да се на разне ствари гледа у нијансама. Треће, веле да је тражио фашизам код Срба да Хрвати не би тражили његову тамошњу кућу на мору. Да би се осетила духовна вокација Радомира Константиновића, и схватио његов интелектуални капацитет, потребно је прочитати његов текст под насловом Титова мисао. Дејан Медаковић је то својевремено изванредно дефинисао речима да је Константиновић овим текстом трајно обележио своје име. И, заиста, овим текстом може се започети и завршити свака дискусија о овоме човеку и тиме да он може бити узор било коме, понајмање нечем светом, узвишеном и чистом. Сви Срби заједно, у том периоду, нису убили толико невиних људи колико је то Тито својом владавином учинио. А, по Константиновићу, Срби су фашисти а Тито јесте геније стварности што долази до свести...
Мирко Ковач, борећи се против српског национализма постао је хрватски националиста који је мрзео све што је српско. У чему је поента? Ако је већ требао да буде мрзитељ нечега, онда је логичније било да остане уз свој народ, јер су и они којима си се приклонио потпуно исти, чак и гори. Кад већ мрзиш – мрзи природно. Читајући давнашњу преписку између Мирка Ковача и Филипа Давида, насталу средином деведесетих, а публиковану пре извесног времена, па пратећи уз пут и раније по нешто о Ковачу, долазим до закључка да је он био веома несрећан човек, који сматрајући да је идентитет небитан и да је његова величина управо у негирању истога – баш због тога дубоко неспокојан. Јер он је, одричући се свог идентитета прихватио туђе, а идентитет не може бити накнадно накалемљен. Баш као ни родослов. Можеш лично одлучити јеси ли постао од мајмуна или те Бог створио, али не можеш одлучити ко ти је ђед и прађед.
Не замерам му ја ништа. Идентитет писцу може помоћи или одмоћи. Ипак, Ковач је у обе варијанте био несрећан. Бежао је од људи који су га подсећали на порекло, сасвим погрешно: бежао је физички у друге градове и друге земље. А морао је побећи другачије и како једино вреди бежати од својих. Требао је бежати „у месту“, „у себи“, требао је бежати примером, и тако показати посматрачима са стране, и себи, како све није труло док сви нисмо трули у пореклу и идентитету. И, понашању. А, колико већ 1965. године он пише Пекићу писмо, у којем између осталог вели „да не верује у бекство! Бекство од тривијалног остаје само бекство или нови облик тривијалности“. Невероватно, како је успешно и тачно дефинисао своју будућу позицију?! Мислим да је у једном тренутку желео добро и ако није увек бивао доследан. Касније је све био инат и инерција. И одрађивање дугова. Између „желео“ и „био“ простире се његова несрећа.
Обоје су, из горе поменуте преписке, Ковач и Давид, несрећни, уосталом. Често са разлогом најчешће без њега, потонули су у оно против чега су устали: у мржњу. Неселективно и кроз генерализацију ударили су на све што се креће и живи у Србији. Руку на срце, било је много тога што не ваља, али има неких реченица у преписци које превазилазе све границе мере и укуса. Ту треба тражити промашаје и потонућа многих дисидената који устану против режима у својој земљи, негде у иностранству: недостатак мере и укуса, и на крају мржња према земљи и народу уместо против режима. Јадни људи. Јадни и Срби, и Хрвати, и Јевреји. Поготову што у овом случају и немамо ''дисидента''. То што су они, у цивилизованим друштвима се сасвим другачије назива.
На додели Седмојулске награде 1987. године Иван Стамболић лично и „на уво“ обећава Мирку Ковачу да је у плану да он буде следећи добитник, и то по писању самог Мирка Ковача, а не по систему „рекла-казала“. То је дакле дисидент и прогнаник кога угњетава комунизам против којег се он бори и ''великосрпство'' против којег ће се тек борити?! А, да, те 1987. године Киш добија ту награду. Биће у овом тексту још ''доказа'' колики је и какав дисидент био Ковач.
Ковач је човек, који је по властитим речима, „трампио завичај и при томе је добро прошао“. На питање новинара ''Вечерњих новости'', у јулу 2011., пред његов долазак у Београд, „кога ће прво посетити у Београду?“ Ковач одговара: „Неке ромске породице с Душановца“. Овим одговором он курвински постиже у својој мржњи два циља: прво, себе приказује као толератног и не-ксенофобичног,а, друго, поручује да је је Београд „цигански град“ и да се он у њему са Циганима виђа. Тај исти Ковач је за Црњанског рекао, у једном другом интервју-у (''Relations'', 2010) да је „Црњански писац националиста те отуд нема смисла за хумор“. А, онда, врхунац недоследности, којој је иначе био склон кроз читав свој живот. На питање новинара шта чита, он између осталог одговара: „Хамсуна“?! Он, као „нациста“, вероватно има више смисла за хумор од Црњанског „националисте“. А, нити један, нити други, нису били то што им се приписује дословно и са штетом по друге.
 Ковач, шездесет и неке, борави у Лондону, где скупља грађу за књигу. Па после пар година поново одлази тамо. Онда човек схвати да није ни чудо што је некима тешко пала Титова смрт (Ковач поводом исте, 1980. године пише: „Шта је у овом тренутку мој одговор пред смрћу човека који је одговорио на сва најтежа питања свога времена? То је честица у океану историје коју је он обележио: Тито, то је моја младост“), али је чудо да су та времена за њих и дан данас узор према којем се диве, узор слободе и демократије. Али, нападају оне који су крстарили са Титом, тврдим: из чисте љубоморе што то нису били они лично. Десетине хиљда људи је тај режим побио, стотине хиљада затворио. Већина тадашњих писаца није ни слова оставила о томе (ако не рачунамо курвинско писање дебело после Његове смрти): па ни Ковач и његов узор Киш. Писали су о Гулагу а Голи оток им је био ту на дохват руке. О ''стаљинизму'' су писали у паузама писања хвалоспева Титу.
А, кад после свега одлази из „проклете земље“ и „фашистичке“ Србије у Хрватску, тај исти Ковач не продаје своју бабовину у Петровићима, већ стан који је добио џаба од те и такве Србије и „српског олоша“ како је у једном интервјуу назвао народ коме по крви и генима припада. И то други стан, јер је први оставио бившој жени. (И Бора Ћосић је утек'о у Хрватску. Касније и даље. И за свој допринос НАТО кампањи добио је националну пензију од „агресорске“ Србије). Хрватска која је протерала скоро све Србе са својих вековних огњишта, ето, постаде му дом, уточиште и оаза мира и спокојства. Ако ћемо право, тако и треба да буде, од Срба је и бежао, па је најлогичније да оде тамо где их скоро више и нема. А, ако који и постоји, не сме да се искаже, осим једнога: Мирка. И он је писао пашквиле против Ћосића, неукусне, углавном са мноштвом лажи и полуистина, ни једном у њима не говорећи о томе шта је он радио ПРОТИВ тога режима. Најзад, откуд и њему моралног права на то? Је ли велика разлика Титов ли си или Туђманов дворски писац?! А, он је био писац и једног, и другог режима. Једино је прескочио Милошевићев режим јер су се места брзо заузела а он је радио за друге. Макар је доследан до краја: служио је двојици Хрвата а прескочио је Црногорца. Не знам, само, одкуд мржња према „српском олошу“ кад се у овој причи о диктаторима и диктатурама нигде не помињу Срби?!
Када су се деведестих година, после Ковачевог одласка у Хрватску, „да тамо постане највећи писац после Крлеже“, он и Драгослав Михаиловић преко медија свађали и вређали, причајући свако своју верзију, и један и други су имали оне који су били за и против, и ту нема ничег чудног за друштво које је било тако екстремно поларизовано. У име књижевности, ја међутим констатујем нешто друго: у том мору увреда и најтежих оптужби, један од њих је морао бити велики лажов и мали човек. Најмање: један!!! Јер, нису могли обоје бити у праву и обојица говорити истину, обзиром на оно што је изнето у јавности (поготову Ковачеве оптужбе да је Михаиловић фашиста и расиста). И, тако је у свим осталим полемикама и политичким над-говњавањима: неко увек лаже и лош је човек, најчешће највећи део учесника.
Његов садруг из поменуте преписке, Филип Давид, пише Пекићу 1971. године, кад има тек 31. годину и никакво књижевно дело иза себе (нема га додуше ни данас нешто посебно): Чекам стан. Наводно усељење за два месеца. Када ће стан добити млади писци данас у Србији, у окружењу које су дефинисали својим поступцима управо поменути људи. Већ следеће године, тај исти Давид, одлази у Лондон  службено, да у име телевизије у којој ради сарађује са ББС сервисом и обашка носи Пекићу уговор за сценарио који тек треба да се пише. А, онда, тај исти човек, који је у Титово време добијао станове и радио на добро плаћеним радним местима, који путује по иностранству, узима хонораре, при том нити једном не дигнувши глас против комунистичке диктатуре, 1990. године пише Пекићу: УЈДИ је овде дуго представљао једину опозицију и прилазак том удружењу значио је чин грађанске храбрости, одлучно непристајање на постојећу ситуацију и дистанцирање од става великог броја писаца и интелектуалаца уопште који су слугерањски подржавали власт и једину Партију, стављајући националне захтеве изнад демократских промена, уназађујући тако Србију у југословенској заједници у сваком погледу. И, сад ако се изузме очигледно лицемерство и неморал аутора, не можемо прећи преко контрадикторности којима ће до дан данашњег обиловати „друго-србијанштина“: они који су слугерањски подржавали Титову, па Милошевићеву власт, су, у ствари, националисти који не желе демократске промене већ служећи једној партији они уназађују Србију у југословенској заједници?! А, он, шта је он радио? Е, јебите ми оца очињег, ако ми је ишта јасно у свему овоме осим нечовешта и нељудскости!
Човек који је дизао глас у одбрану многих угрожених уметника и политичких жртава, у временима када то уопште није било наивно и безопасно, који је бранио многе од њих који ће га касније најогавније нападати, доживео је доласком „демократије“ и експанзијом „друго-србијанштине“ да му ти исти „борци за људска права“ и пропагатори педерлука прекидају трибине и мажу говнима улазна врата од стана. Очигледно је да су силе које су прекинуле говор старога академика Николе Милошевића и говна којима је неко прстима мазао његова врата, једина врста комуникације и природног окружења „друго-србијанштине“. Изгледа, и једини начин који они разумеју. Са њима се није качити, јер су моћни. Имају медије, новаца, политичке заштитнике ванка и внутра. Они знају радњу. Прво противника навуку на свој терен, у блато и свињац, да кажемо: говна до гуше, јер се ту најбоље осећају, на своме, па онда на свом терену, по својим правилима, на наметнутим темама и тезама, где они нападају лажима и подметањима мантрајући све једно те исто – однесу по неку вербалну победу. И, ту је крај свакој вредности, ту је граница сваке духовности, ту је ограничена њихова памет. Иза њих, на крају, остану само гола сила и гола говна.
Савић Милисав је вратио НИН-ову награду због текста Момчила Селића у том истом НИН-у, насловљеног: Страва. Селић га је у том тексту оптужио, између осталог, да је миљеник свих режима, који се и са награђеном књигом пресвлачи. А, помиње се, богами и УДБА, итд. Треба напоменути, да је те године Савић узео награду  а да је у ужем избору за исту био и Селићев роман Изгон. Сад, мора се признати, јесте Савић доста добро пливао у тадашњем режиму и свим осталим режимима после њега. Од 1968. године па све до данас, стално је на неким функцијма, најмање на функцији писца и дисидента. Био је уредник разних новина и издавачких кућа (Студент, Младост, Просвета, Књижевне новине, Књижевна реч), директор Просвете (још један у низу), председник СКЗ, дипломата (Црна Гора, Рим), предавач на факултетима (Лондон, Њујорк, Фиренца, Лођ – а, у време које се поклапа са такозваним режимом Слободана Милошевића и експанзије губитника Осме седнице), до Државног универзитета у Новом Пазару (државна плата је државна плата). Дакле, поставља се питање, је ли Селић који је одробијао комунистичке тамнице и био емигрант који се потуцао по страним земаљама склањајући се од режима који га је хапсио и судио, који је делио судбину побијеног и прогнаног народа у време ратова на простору бивше Југославије (која тада није још била фактички бивша), док се овај други башкарио по страним универзитетима као „жртва Слободана Милошевића“, дакле, је ли он имао право да тако говори и пише, или је у праву Савић који је све време директоровао по Београду и шетао по иноземству?! Питам, са људске, а, не уметничке стране, у име етике а не естетике?!
ПРВО-СРБИЈАНЦИ...
Наравно, не треба из ове приче изузети ни добитнике Осме седнице, оне писце који су се привили уз нови режим, дочекали својих пет минута да се освете дојучерашњим моћницима, онима који им нису дозвољавали да се уметнички разма(хај)шу. Каквих је ту све ликова било, какве су се идеје могле чути тада – више је то тема за психијатре и психологе него за историчаре уметности. По негде, богами, теме и за тужилаштва за ратне злочине, што не рећи и то, зашто то право оставити само протувама?! (Било је и великих писаца међу њима, на пример, Миодраг Булатовић, и добрих, као што су Смиљанић, Луле Исаковић, Витезовић, Црнчевић). То је цивилизацијска норма о којој уметник и писац свакако мора да поведе рачуна и дигне свој глас. На моралној разини, на нивоу етике и естетике, и једни и други, губитници и добитници Осме седнице (наравно овде се мисли на симболичкој и метафоричној равни) су једно те исто. Ови потоњи су у деведесетим годинама жарили и палили, свели уметност на најмањи могући ново. За њихово време се везује надраматичнији пад система вредности. Сплавови и турбофолк су постали доминантне црте елите а мафијаши спонзори „уметничког“. Било је то време када су и противници и сарадници режима били у уметничком, моралном, естетском и било ком другом погледу дно-дна. Мало је фалило да турбо-фолк певачица постане министар културе. А, после се показало да су културу највише уништили министри који су дошли из ње: издавачи, глумци, писци, редитељи. Испало је да је можда певачица могла боље и више од њих, јер лошије није могло.
Има примера, од раније али који се сливају и у наше време, измешани и испреплетани са разним периодима и режимима – тако да их је тешко временски класификовати и одвојити јер трају, који нису толико драматични колико су парадигматични, а који говоре о свима које горе окарактерисасмо, на овој или оној страни, у овом или оном времену. Матија Бећковић прима 1971. године Октобарску награду (Седмојулску је добио после Титове смрти, 1989. године). Или нешто није у реду са наградом и репресивним режимом, или нешто не ваља са његовим антикомунизмом и дисидентством. Добио је, додуше, касније, и Равногорску награду. Другим речима, спојио је у наградама неспојиво у животу: Седми јул и Равну гору. Он касније, у Милошевићево и потоње време, седи у Управним и Уређивачким одборима разних институција, користећи се својим имиџом антикомунисте. Не зна се да ли је горе то или када пар деценија после тога Дејан Медаковић прима награду из руку браће Карић (ту је подужи списак оних који су свој рад поистоветили са новцима тих тајкуна, између осталих: Предраг Милојевић, Јован Ћирилов, Љубомир Симовић, Синиша Ковачевић, итд.). Милован Данојлић и Борислав Пекић бивају 1979. године одликовани Орденом залуга за народ са сребрном звездом, мислим већ тада обоје у иностранству, и по њиховом властитом опредељењу, један демократа а други близак шумадијском равногорству – али, обоје антикомунисти. Данојлић, један од уредника у Борби у време студенских демонстрација, по тврдњама Мила Глигоријевића, исправља текстове написане под Титовим инструкцијама везане за његово обраћање јавности и студентима. Дао је додуше оставку, али после тога. Добрица Ћосић у својим дневничким забелешкама јетко примећује да се Данојлићу нашао у животу кад му је то требало а овај му је касније вратио увредама и издајом.
Голо-оточанин Драгослав Михаиловић је одробијао своје али се после робије добро сналази. Не проси парче хлеба на улици и не одлази у неку забит по казни. Ради, добија стан, седи у неким уређивачким и иним одборима, штампа се (местимично, додуше, напада и забрањује, па му то повећава тираже), изводе се позоришне представе по његовим књигама (и, оне, повремено забрањују, па му то повећава гледаност и тражњу) и снимају се филмови и телевизијске серије које се приказују у ударним терминима државне телевизије, иде у Француску да тамо ради као лектор и на неки начин нахрани своју сујету те покаже Кишу да и он може. (Замислите да се у негдањем СССР-у, на државној телевизији приказује серија по сценарију Солжењицина или Сахарова?!). Добио је до Титове смрти  Октобарску награду 1967., Андрићеву награду 1976., а четири године после Титове смрти и НИН-ову награду. Михаиловић године 1997. говори Милу Глигоријевићу: Много пута смо мој кум и пријатељ Борислав Пекић и ја направили виц на рачун режима који нам је дозволио да преживимо затвор. Ми смо то преживели – на његову несрећу. И затим смо режиму донели толико неприлика колико (људи режима)  нису могли ни замислити. Ја питам: које и какве неприлике? Шта су то они урадили режиму те је он клецао пред њима? И, ако су нешто урадили, најважније је питање: када су то чинили, у којем времену? Можда су роварили систем изнутра добијајући награде, станове, тираже, хонораре? Када је Михаиловић изашао са причом о Голом отоку а Пекић са књигама о свом тамновању? Је ли главни играч био жив? Или су то учинили када је већ и врапцима на гранама било јасно да се комунистичка кула од карата руши?! Он је, додуше писао о Голом отоку, и тако се одужио сенима сапатника, те је на тај начин обележио ригидност диктаторског режима – али је остао у том режиму, и даље, и несметано створио најбоље од себе. Члан је српско-јеврејског пријатељства, што је за похвалу, али би истерао из Србије све Србе који нису рођени Шумадинци или Ћупријчани.
Радомир Андрић и Љубивоје Ршумовић у тексту Тито писцима – писци Титу, 1982. године, у време кад су се већ сви помени покојнику дали, пишу: Све најлепше речи намењене су Титу. Он је песницима родитељ, брат и друг, цвет љубичице и лале, соко и славуј, сунце и жубор потока, сигурност и слобода, песма коју народ у срцу рађа. У огледалу Титовог имена јате се метафоре, спонтане поетске фигуре и украси за време које долази. Јер, Тито је дошао из будућности. Један је сада председник Удружења књижевника Србије а други председник Културно просветне заједнице Србије. Овај други, ту скоро, вели за Политику: Празнословље царује. Скрибоманија. Некад су пензионери играли домине и шах, а домаћице хеклале и везле гоблене, а сад сви пишу. Па кад уштеде од пензије петсто евра – штампају књигу у триста примерака и одмах конкуришу за чланство у Удружењу књижевника. Чак је и несрећни Миљковић писао оде Титу. Писала је и Десанка, и Титу, и Милошевићу. Миљковић макар не доживе овог другога. Руку на срце, тада је имао: ко – коме! Данас се друго-србијанци утркују ко ће да се огребе од мртвог Ђинђића, или ко ће бити ближи партијским вођама, те амбасадорима великих сила у Београду, или што би значило: нико – никоме! Тада су грешили писци, неки од њих и велики, живели су у време опасног режима, па је и за разумети што неки од њих нису могли да се одупру тренду додворништа, данас се додворавају ништарије које су по природи такве и који ништа не ризикују, и од којих по неко има нешто одштампано али скоро нико од њих нема ништа написано.


Душан Ковачевић се борио против Милошевићевог режима, није се изборио за демократију у Србији али се на крају изборио за амбасадорско место и за кућу Исидоре Секулић, коју је и поред тога што је била под заштитом државе (или, града?) разрушио да би саградио већу и бољу. Он се, дакле, борио за много тога али се није борио за систем вредности већ само за вредност. О тој кући пише Дејан Медаковић у аутобиографији Ефемерис следеће: Када помињем те мале оазе духовног отпора које су ницале у окупираном Београду и доприносиле његовој посебној атмосфери, никако не смем заборавити ни дом Исидоре Секулић. Становала је стара дама на крају улице Сање Живановића у малој кући, скоро скривеној у башти пуној цвећа. Био је то двособни стан са много књига у првој соби где је госпођа Секулић примала своје госте. У другој, спаваћој соби, налазио се њен радни сто са увек отвореном писаћом машином. На зидовима прве собе запазио сам један леп банатски пејзаж Ивана Радовића, а иначе све је у том стану било скромно, откривајући да се ту испоснички живи, у одрицању и самовању. Ако је Исидора живела испоснички и самотно, како онда живе они који су требали да буду духовни настављачи њенога дела?! А, Исидора је била, рекосмо, скромна жена. По последњој вољи тражила је да буде и сиротињски сахрањена. Међутим, и то су јој оскрнавили, и ту „некретнину“ су јој преуредили. У књизи Небојше Васовића наилазим на траг Дејана Медаковића који каже: ...својевремено је негдашњи градски моћник Миладин Шакић угурао свога оца у део Исидориног гроба!...Тако сад Исидора има неку врсту „сустанара“. На тај начин је гроб Исидоре Секулић деформисан, одузет му је један део, као и део њеног сахрањеног суседа, а да би између био сахрањен дотични господин!... Тиме је Исидорин гроб изгубио онај скромни карактер војничког гроба! То је једна необично ружна ствар. Као што је ружно и то да је један добар писац разорио Исидорину кућу, светилиште где је становала највећа књижевна дама коју је српски народ имао...

Нема коментара:

Постави коментар