Што волим да мрзим!

Пише: Игор Ђурић

Веровати се може и без доказа али не веровати се мора само уз аргументе. Волети се може без основа али мрзети можемо само са ваљаним разлогом. Волети са разлогом је чиста трговина а мрзети без разлога је узвишена емоција. Само се воли из користи, никад не мрзимо због тога. Мрзимо због штете, понекад, најчешће мрзимо због љубави. Веровање се не мери и нема меру, неверовање увек морамо ограничити и измерити мером могућности да нисмо у праву. Веровати по сваку цену боље је од ниске цене које (не)платимо неверовањем. Боље преварен – него преварант – осим кад вараш преваранта. Верност се не доказује али невера мора бити доказана.

*

Остати сам с мржњом у себи велико је зло. Није највеће, али је велико. Та мржња толико може да ''поједе'' човека да неминовно хрли ка другим  и већим пошастима. Ка болести и смрти. Само, и терати мржњу од себе тежак је и јалов посао. Често неизводљив. Није мржња у теби зато што си ти одлучио тако, већ  баш супротно: зато што је она нашла места код тебе. Нашла повољно тле за своје развијање.

Ја слабо мрзим. И када мрзим онда то чиним уопштено, глобално. Мрзим невидљиве омражене. Људе слабо мрзим. Некако увек имам разумевања за човека. Ма какав био. Све рачунам: морао је тако. Или је глуп па не разуме. Или је глуп па је несретан. Кад ме несретници мрзе најмање им замерам. И кад мрзим: то код мене кратко траје. И лако ме је подговорити да престанем са тим. Некако осетим емоцију па јој се предам и пустим је да влада разумом. Ја емоцију доживљавам само ако је лепа, ако ми добро доноси. Не волим емоције које значе мржњу, које доносе  мржњу. Није то моје, не осећам га и не признајем.

А неки људи ме мрзе. Да ме убијеш, најчешће не знам зашто?! Нисам леп, нити више млад, немам новаца и не отимам га од других: немају на чему да ми завиде а то је главни узрок мржње. Седим већ годинама у једној соби, на једној столици, за истим столом: читам и пишем. Пишем лоше. Читам осредње. Не мешам се са руљом. И када одем на нечији погреб стојим са стране, никад некоме на путу. Ћутим и чекам да се заврши шта се мора. Не мрзим брате, кратко речено, а мрзе ме. Доста и подоста њих. Доста ме мрзи подоста њих.

Седим тако и мислим се: где сам погрешио? Знам да нисам нигде али сам понекад и нешто лоше помислио. То је то. Не ваља лоше мислити - могу да ме провале. Не знам како али ја други разлог не могу да пронађем. Трудим се али не иде. Џаба. Опет џаба. Како да научим да мрзим механички, махинално, из навике? Да мрзим а да нема мржње у мени, него онако рутински, реда ради и обичаја и ''што се ваља''. То би била права ствар: и паре, и јаре.

*

Једино што ће уистину вредети за пар десетина година (у ери глобализације и технолошке експанзије) јесте уметност. Једини људи који ће нешто вредети у духовном смислу биће прави уметници. Све ће бити компјутеризовано, компјутери ће снимати филмове и писати књиге, чуваће децу и водити љубав са супругама или супрузима. Све ће бити предвидљиво и љубави више неће бити. Једино ће уметници још размишљати душом. Ако их буде, ако пре тога не буду изумрли. Уметници су врста која изумире, као орлови или панде.

Постоји опасност и да се врло брзо ставе ван закона. Будућем свету неће бити потребни мислећи и осећајни. Будући човек мора да буде компјутерски предвидљив. Будући човек мора да буде ''мали брат''. Хоће ли остати икакве вредности од тога што ће за неколико десетина година једино уметници вредети? Хоће! Не мора тада да буде живих уметника. Доста су и ови мртви. Само треба сачувати њихове трагове. Ако тада буде којег живог он ће значити за људе онолико колико су значили Платон, Христ или Мухамед. Биће месија. Пророк. Филозоф. Учитељ.

*

Мудрости недостаје људима понаособ и народу у целини (како год?!). Не: знање. Није у питању ни образовање већ мудрост од Бога дата, исконска и емпиријска, преношена можда генима с' колена на колено. Образовати се може свако. Знати може по неко. Мудри могу бити само ретки.

Мудрост доноси добре одлуке и даје добре резултате. Ако је мудрост још потпомогнута образовањем и знањем онда је то најбоља комбинација. Уколико сретнеш мудрог човека поштуј га и покушај да се овајдиш неким саветом од њега. Уколико познајеш мудраца: негуј то познанство и истрпи одређене хирове који произилазе из мудрости. Можда су то само тестови којима те мудрац подвргава а не би ли утврдио вреди ли или не губити време са тобом. Када имаш мудраца за непријатеља труди се да својом подлошћу превазиђеш огромну предност коју мудар човек има над тобом. Мудри људи су углавном у границама доброга.

Никада не буди сигуран да ниси срео или не познајеш мудраца јер ти то не знаш. Може се десити да цео век проведеш поред некога а да ниси свестан какав је и који су његови капацитети. Тек када дође тренутак, кад затреба, у било којој ситуацији његова мудрост може дођи до изражаја. Практична мудрост може бити шкрта на речима (за разлику од књишке). Она је више делатна, иако мисаона, више је флуидна, креће се у таласима које си кадар да региструјеш и ако не знаш како и са чиме.

Најзад, не додворавај се мудрацу, од њега нећеш извући користи или бити пријатељ са њим док, и ако, сам он о томе не одлучи а његови су аршини недокучиви за тебе.