Вештачка интелигенција (GROK) о романима Игора М. Ђурића!

 

Игор Ђурић је српски писац, рођен 26. јануара 1968. године у Истоку. Познат је по својим књижевним делима, укључујући збирку песама „Недовршене песме” из 1997. године, као и романе попут „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” (2016) и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке” (2017). Такође је сарађивао на научним радовима, попут оних о руској емиграцији на Балкану и Белим Русима у Метохији. Његов рад обухвата различите жанрове, од поезије и романа до историјских и научних текстова.

"Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна" (2016)

Ова књига је мешавина фикције и породичне хронике, са елементима басне и митологије. Ђурић у овом делу истражује теме породичног наслеђа, идентитета и историјских преплитања на Балкану. Радња се често врти око митских и симболичких елемената, попут куће од камена, која представља стабилност, али и терет прошлости. Роман је похваљен због свог јединственог стила, комбинације реалности и фантазије, и дубоког увида у културне и историјске контексте региона. То је прича о борби са наслеђем и променама кроз генерације, са богатим језиком и алегоријама.

"Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке" (2017)

Овај роман је такође дубоко укорењен у балканској историји и митологији, са фокусом на теме правде, морала и духовности. Наслов алудира на идеју деветог круга, што може да подсећа на Дантеову „Божанствену комедију”, али Ђурић га прилагођава специфичном контексту Светог краља (алудирајући на Стефана Уроша V или друге историјске личности). Роман истражује време хаоса и моралних дилема, са елементима фантастике и историјске фикције. Критичари су истакли да ова књига показује Ђурићев таленат за стварање сложених наратива који спајају прошлост и садашњост, уз дубоку рефлексију о људској природи.

Оба романа показују Ђурићев интерес за испреплитање личних прича са ширим историјским и културним токовима, често користећи богат, поетичан језик и симболику.

Анализа симболике у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, открива дубоку употребу метафора, алегорија и митских елемената који су типични за његов стил. Ево детаљнијег погледа на симболику у овим делима:

1. „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”

Овај роман је богат симболима који одражавају теме идентитета, наслеђа и времена. Ево неких кључних симбола:

Кућа од камена: Овај симбол представља стабилност, традицију и корене породице, али и њен терет. Камен може бити чврст и вечан, али и хладан и неподвижан, што указује на конфликт између сигурности прошлости и потребе за променом. Кућа је такође метафора за Балкан као регион – историјски тешка, али богата културним слојевима.

Пастрмке: Назив „зле пастрмке” може да симболизује нешто што изгледа безопасно или лепо (као риба у реци), али носи скривену опасност или корупцију. Ово може да алудира на људе, друштво или време у коме живе ликови, где површинска лепота крије дубоке ране или моралне дилеме.

Породична басна: Сам концепт басне указује на моралну причу, често са животињским или митским ликовима. Овде Ђурић користи басну да истакне како се историја и митови преплићу у стварању идентитета, сугеришући да су породичне приче често измишљене или идеализоване, али ипак снажно утичу на садашњост.

Време: Време у роману је флуидно и циклично, што симболизује вечиту борбу између прошлости и будућности. Ово одражава балканску историју, где прошлост стално утиче на садашњост, понекад као благослов, а понекад као проклетство.

Ова симболика ствара слојевит наратив где се личне приче преплићу са колективном историјом, а читаоци су позвани да размисле о томе како наслеђе обликује судбину.

2. „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”

У овом роману симболика је још мрачнија и дубља, са јасним референцама на религију, морал и историјску правду. Ево неких кључних симбола:

Девети круг: Овај концепт, инспирисан Дантеовом „Божанственом комедијом”, представља најдубљи, најмрачнији ниво пакла, где се кажњавају најтежи грехови, попут издаје. У Ђурићевом контексту, девети круг може да симболизује морални и духовни пад друштва или појединаца, али и њихову последњу шансу за искупљење. Ово је алегорија за Балкан, где историја често доводи до екстремних сукоба и трагедија.

Свети краљ: Ова фигура, инспирисана историјским личностима попут Стефана Уроша V или митским идеалом праведног владара, симболизује идеал правде, вере и вођства. Међутим, његов „девети круг” сугерише да чак и светост може бити изазвана или изопачена у временима хаоса, што указује на фрагилност моралних принципа.

Изопачено време: Време у овом роману је нестабилно, пуно преокрета и моралних дилема. Ово је симбол за историјску нестабилност Балкана, где се традиционалне вредности суочавају са модерним изазовима, често доводећи до конфузије и патње.

Велика деветка: Овај концепт може да представља групу људи, идеја или сила које контролишу судбину, али су истовремено оптерећене властитим гресима. То је симбол колективне одговорности и корупције, где нико није потпуно невин.

Заједничке теме у симболици?

У оба романа, Ђурић користи симболе да истражи напетост између индивидуалног и колективног, прошлости и садашњости, као и између морала и реалности. Балкански контекст је кључан – камен, реке, митови и историјске фигуре су симболи који носе тешку, али богату историјску тежину. Његов стил је поетичан и алегоријски, што чини његове романе сложеним, али и дубоко рефлексивним.

Анализа митских елемената у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, открива његову дубоку повезаност са балканским фолклором, хришћанском традицијом и универзалним митским обрасцима. Ђурић користи митове не само као украс, већ и као структуре које обликују наратив, ликове и теме. Ево детаљног прегледа:

1. „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”?

Митски елементи у овом роману су укорењени у балканској усменој традицији и архетипским мотивима:

Породична басна као митски образац: Сама идеја „породичне басне” подсећа на митске приче о пореклу, где породице или народи објашњавају своје корене кроз приче о херојима, боговима или природним силама. Овде Ђурић ствара мит о кући од камена и њеним потомцима, што подсећа на хеленске или словенске митове о земљи и њеним чуварима. Басна такође имплицира моралну лекцију, сличну езопским причама, али са дубљим, локалним културним значењем.

Кућа од камена као света планина или храм: У многим митологијама, камен или планина су симболи стабилности, божанске присутности или везе између земље и неба (нпр. Олимп у грчкој митологији или Света гора у хришћанству). У Ђурићевом роману, кућа од камена може да се тумачи као митски центар света за породицу, место где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност, али и где се боре добри и зли духови (представљени „злим пастрмкама”).

Пастрмке као митска бића: Рибе у митологији често симболизују живот, плодност или опасност скривену испод површине. „Зле пастрмке” могу да представљају митска бића попут сирена или водених духова из словенске митологије (нпр. Виле или Русалке), које маме или прете људима. Оне такође могу да алудирају на идеју карме или проклетства које прати породицу, слично митским причама о породичним клетвама (нпр. Едипова породица у грчкој митологији).

Циклично време: Митски елементи у роману укључују идеју вечног повратка, где историја и митови непрестано поново оживљавају. Ово је уобичајено у митологијама широм света, укључујући и балканске народне приче, где се прошлост сматра живом и утицајном на садашњост.

Ови елементи стварају осећај да је прича дубоко укорењена у колективном несвесном, где се личне драме мешају са архаичним митским структурама.

2. „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”?

У овом роману митски елементи су још израженији, са јасним референцама на хришћанске, словенске и универзалне митске мотиве:

Свети краљ као митски херој: Фигура Светог краља подсећа на архетипски митски херој, попут краља Артура или Светог Ђорђа, који представљају правду, веру и борбу против зла. Међутим, његов „девети круг” уводи елементе трагедије и пада, слично библијским или грчким причама о херојима који греше (нпр. Јуда или Прометеј). Ово ствара тензију између светости и људске слабости, што је чест мотив у хришћанским и балканским митовима.

Девети круг као митски простор: Концепт деветог круга, заузет из Дантеове „Божанствене комедије”, али прилагођен балканском контексту, представља митски простор казне и искупљења. У словенској и хришћанској традицији, број девет често има мистичан значај (нпр. девет хорова анђела), а „круг” указује на цикличност или затвореност судбине. Овај простор је место где се суочавају добро и зло, слично митским подземним световима попут Хада или пакла.

Изопачено време као хаос и ред: Време у роману подсећа на митске приче о хаосу пре стварања света или о времену када боговима прети олуја (нпр. нордијски Рагнарок). Ово „изопачено време” може да симболизује митски тренутак кризе, где се стари ред руши, а нови тек треба да се роди, што је уобичајено у митологијама широм света.

Велика деветка као савет богова или судбина: Ова група може да се тумачи као митски савет или пантеон божанстава који контролишу судбину, слично судбама у грчкој митологији (Мојре) или словенским боговима попут Перуна и Велеса. Међутим, њихова „изопаченост” сугерише корупцију или морални пад, што је такође чест мотив у митским причама о деградацији света.

Заједничке митске теме?

У оба романа, Ђурић користи митске елементе да створи осећај везе између људске историје и вечних, универзалних прича. Балкански фолклор, хришћанство и словенска митологија су кључни извори инспирације, али он их комбинује са личним и историјским наративима. Неки од главних митских образаца укључују:

Херојски пут: Ликови пролазе кроз трансформације и суочавања са унутрашњим и спољашњим демонима, слично митским херојима попут Одисеја или Светог Ђорђа.

Свети простори и објекти: Кућа, река, кругови и краљевства су митски простори који носе симболичку моћ и представљају везу између земаљског и божанског.

Цикличност и судбина: Идеја да прошлост непрестано утиче на садашњост и будућност подсећа на митске концепте попут вечног повратка или кармичке правде.

Ови митски елементи не само да обогаћују наратив, већ и позивају читаоце да размисле о дубљим питањима идентитета, морала и историје.

Анализа словенских митова у романима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, показује како аутор црпи инспирацију из богате словенске митологије, прилагођавајући је балканском контексту и својим наративним циљевима. Словенски митовима су дубоко укорењени у природи, духовности и друштвеним вредностима, а Ђурић их користи да обогати своје теме идентитета, судбине и моралне борбе. Ево детаљног прегледа:

1. Словенски митовски елементи у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”?

Природа као жива сила: У словенској митологији, природа је испуњена духом – реке, шуме и планине су домови божанстава и духова попут Вила, Лешоја или Воденика. У роману, „зле пастрмке” могу да се тумаче као манифестација ових водених духова, који су у митологији често двосмислени – могу бити заштитници, али и опасни ако се њихова моћ занемари или увреди. Ово одражава словенски однос према природи као нечему што заслужује поштовање, али и страх.

Кућа од камена као света граница: У словенским митовима, кућа или насеље често имају заштитну или ритуалну улогу, повезану са боговима попут Сварога (бога неба и ватре) или Роде (бога породице и плодности). Кућа од камена у Ђурићевом роману може да представља митски центар, сличан словенским светилиштима или местима где се обављају ритуали за заштиту од зла. Камен такође симболизује трајност, што подсећа на словенске веровања у вечност земље и њених духова.

Породична басна и мит о пореклу: Словенска митологија је богата причама о пореклу племена и породица, често везаним за богове или херојске претке. „Породична басна” у роману ехои ове приче, где се породица види као део ширег космоса, са сопственим митовима о стварању и паду. Ово подсећа на митове о првом човеку или првом племену, попут легенди о Сварогу и његовим потомцима.

Духови и проклетства: У словенској традицији, духови предака или природе често утичу на судбину живих. „Зле пастрмке” могу да представљају проклетство или духове који казне породицу због њених грехова, слично митским причама о гневу бога Велеса (бога подземља и природе) када се наруши природни ред.

2. Словенски митовски елементи у „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”?

Свети краљ и архетип божанског владара: У словенској митологији, владари су често видели као посредници између људи и бога, попут Дажбога (бога сунца и правде) или Перуна (бога грома и рата). Свети краљ у роману може да се тумачи као одјек ових фигура, али са хришћанским утицајем (Свети Сава или други светитељи). Међутим, његов „девети круг” уводи елементе хаоса и пада, што подсећа на словенске митове о борби између редоследних божанстава (нпр. Перуна и Велеса) и ломљења космичког реда.

Девети круг и подземни свет: У словенској митологији, подземни свет (управљан Велесом) је место где се налазе душе, али и казне за оне који прекрше природни или божански закон. Концепт деветог круга може да буде адаптација ове идеје, где се дубоки морални и духовни падови казују у митском простору изван обичног света. Ово ехои словенска веровања у постојање више нивоа реалности, од земаљског до божанског и демоничког.

Изопачено време и хаос: У словенским митовима, време није линеарно, већ циклично, са периодима стварања и уништења. „Изопачено време” у роману подсећа на митске ере хаоса, попут времена пре него што је Перун успоставио ред над хаосом Велеса. Ово указује на идеју да је друштво или појединци изгубили везу са природним и божанским редом, што је чест мотив у словенским причама.

Велика деветка као савет или пантеон: Број девет има мистичан значај у словенској традицији (нпр. девет светова или девет хорова духова). „Велика деветка” може да представља митски савет божанстава или духова, попут Перуна, Велеса, Мокоше (богиње плодности) и других, који одлучују о судбини света. Њихова „изопаченост” сугерише да су ови божански редови погођени корупцијом или унутрашњим сукобима, што је такође типично за словенске митове о борби између светлости и таме.

Заједничке теме словенских митова у Ђурићевим делима?

Веза између природе и човека: Словенски митовима наглашавају да су људи део ширег природног и духовног поретка. У Ђурићевим романима, ово се види у односу према рекама, камену и времену, где природа делује као живи сведок и судија људских дела.

Духовни дуализам: Словенска митологија често приказује дуализам између редоследних сила (Перун) и хаотичних (Велес). Ова тензија се огледа у Ђурићевим ликовима и темама, где се добро и зло, светост и пад стално суочавају.

Цикличност и вечност: Словенски митовима виде време као вечни циклус рођења, смрти и поновног рођења. Ово се одражава у Ђурићевим наративима, где прошлост и будућност непрестано преплитају, стварајући осећај митске везе између генерација.

Ритуал и симболизам: Словенски ритуали, попут жртава природи или поштовања предака, утичу на Ђурићеве наративе, где кућа, време и ликови носе симболичку тежину као део ширег космоса.

Закључак:

Игор Ђурић користи словенске митове да створи дубоку, слојевиту основу за своје романе, повезујући балканску историју и културу са архаичним веровањима. Ти митовски елементи нису само декорација, већ кључни део структура који објашњавају људску природу, морал и судбину.

Хајде да упоредимо словенске митове са хришћанским утицајима у делима Игора Ђурића, посебно у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”. Ова два система веровања и митологије често се преплићу у балканском контексту, а Ђурић их вешто користи да обогати своје наративе. Ево детаљне анализе:

1. Заједничке теме и разлике између словенских митова и хришћанства у Ђурићевим делима

a) Природа и духовност

Словенски митови: У словенској традицији, природа је света и испуњена духом – боговима попут Перуна, Велеса и Мокоше, као и мањим духовима попут Вила и Лешоја. Природа у Ђурићевим делима, попут река са „злим пастрмкама” или куће од камена, одражава ову идеју да је земља жива и да утиче на људску судбину. 

Хришћанство: Хришћанство, с друге стране, гледа на природу као на Божије стварање, али не приписује јој божанску суштину. У Ђурићевим романима, хришћански елементи, попут Светог краља или идеје искупљења, сугеришу да природа служи као позорница за божанску драму, а не као самостална сила. На пример, кућа од камена може да се тумачи и као хришћански симбол стабилности вере, али без активне митске улоге коју има у словенству.

Упоредо: Ђурић спаја ове две перспективе, стварајући напетост између паганске (словенске) идеје да природа има сопствену моћ и хришћанске идеје да је све под Божјом контролом. Ово се види у „злим пастрмкама”, које могу бити и митски духови и хришћански симбол искушења или зла.

б) Херој и морал

Словенски митови: Словенски хероји, попут оних повезаних са Перуном или Велесом, често су амбивалентни – они су храбри, али могу бити и осветољубиви или хаотични. У Ђурићевим делима, ликови попут потомака куће од камена или чланова „велике деветке” носе ову амбивалентност, где су и хероји и жртве своје судбине.

Хришћанство: Хришћански хероји, попут Светог краља у роману, базирани су на идеалу жртве, искупљења и борбе против зла у име Бога. Овај идеал је јаснији и морално бинарнији – добро против зла, светост против греха. У „Деветом кругу”, Свети краљ представља хришћански идеал, али његов пад у „девети круг” уводи елементе трагедије сличне библијским причама, попут пада Адама или Јуде.

Упоредо: Ђурић ствара дијалог између ове две визије херојства. Словенски хероји су више везани за природу и цикличност, док су хришћански хероји фокусирани на линеарни пут ка спасењу. Ова тензија се види у ликовима који се боре између паганских инстинката и хришћанских идеала, што је типично за балканску културу где су ове две традиције историјски коегзистирале.

ц) Време и судбина

Словенски митови: Време у словенској митологији је циклично, са поновним рођењем и обновом природе. Ово се одражава у Ђурићевим делима кроз идеју да прошлост стално утиче на садашњост, попут „породичне басне” или „изопаченог времена”.

Хришћанство: Хришћанство гледа на време линеарно – од стварања до краја света и последњег суда. У Ђурићевим романима, хришћански елементи, попут идеје о казни у „деветом кругу”, подсећају на есхатолошке (крајовске) теме, где се судбина решава коначно, а не циклично.

Упоредо: Ова разлика ствара динамику у Ђурићевим наративима – словенска цикличност сугерише да се историја понавља, док хришћанска линеарност нуди наду у трансценденцију и спас. Ово је посебно јасно у „Деветом кругу”, где „изопачено време” може да се тумачи и као словенски хаос и хришћански пад од милости.

д) Симболи и ритуали

Словенски митови: Симболи попут камена, река и бројева (нпр. девет) имају магичан и природни значај. У Ђурићевим делима, ови симболи су везани за ритуале заштите, попут оних у кући од камена.

Хришћанство: Хришћански симболи, попут круга (као симбола вечности) или краља (као Христовог представника), имају духовни и морални значај. У романима, ови симболи, попут Светог краља, указују на ритуале молитве, покајања и жртве.

Упоредо: Ђурић спаја ове симболе, стварајући хибридну митологију где словенски и хришћански ритуали коегзистирају. На пример, кућа од камена може да буде и словенски светилиште и хришћански храм, док „зле пастрмке” могу да представљају и паганске духове и хришћанске демоне.

2. Конкретни примери из романа

У „Време злих пастрмки”, породична басна комбинује словенску идеју о духу места (генус локи) са хришћанском идејом о греху и искупљењу. „Зле пастрмке” су и митски духови и хришћански симбол искушења, што показује како Ђурић спаја ове две традиције.

У „Деветом кругу”, Свети краљ је фигура која подсећа на хришћанске свете краљеве попут Светог Стефана, али његов пад у „девети круг” ехои словенске митове о борби између Перуна и Велеса, где ред и хаос су у сталном сукобу.

3. Културни контекст

На Балкану, словенска митологија и хришћанство су се вековима преплитали, посебно након хришћанизације Словена. Ђурић ово користи да створи наративну напетост – његови ликови и симболи су заробљени између паганских корена и хришћанских идеала, што одражава ширу културну реалност региона. Ова синтеза чини његове романе јединственим, јер они нису само литерарна дела, него и рефлексија дуге историје духовних трансформација.

Закључак

Упоредо са словенским митовима и хришћанством, Игор Ђурић ствара богат мозаик у коме се природна магија сусреће са божанском правдом, цикличност са линеарношћу, а херојство са жртвом. Ова два система се не искључују, већ допуњују, стварајући дубоку, слојевиту митологију која одражава комплексност балканске идентитета.

Хајде да детаљније анализирамо симболе у романима Игора Ђурића, „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна” и „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”, фокусирајући се на њихов значај, контекст и улогу у наративу. Симболи су кључни за разумевање Ђурићевог стила, јер они нису само украс, већ носиоци дубоких тема и значења.

1. Симболи у „Време злих пастрмки - породична историја потомака куће од камена - породична басна”

a) Кућа од камена

Опис и контекст: Кућа од камена је централни симбол романа, представљајући породични дом, корене и историјско наслеђе. Она је чврста, непомична, али и тешка, што указује на двоструку природу стабилности и оптерећења. 

Значење: 

Стабилност и трајност: Камен симболизује вечност и непроменљивост, али исто тако може да буде хладан и непокретан, што сугерише затвореност или неподељивост прошлости. Ово одражава балканску културу, где традиција може бити и благослов и терет. 

Породични идентитет: Кућа је метафора за породицу као јединицу која носи историју, сећања и тајне. Она је место где се сусрећу генерације, али и где се боре духови прошлости и садашњости. 

Митски елемент: У словенској и хришћанској традицији, камен често има свету улогу (нпр. као темељ цркве или светилишта). Овде, кућа од камена може да се тумачи као митски центар света за породицу, место где се одвијају ритуали и сукоби.

Улога у наративу: Кућа од камена служи као оквир приче, око кога се врте породичне драме, митови и моралне дилеме. Она је и заштитник и затвор, симболизујући како породица чува своје вредности, тако и како је заробљена у циклусу повреда и грехова.

б) Зле пастрмке

Опис и контекст: Ове рибе, које дају наслов роману, су мистериозне и опасне, скривене у рекама или водама близу куће од камена. Иако су део природе, означене су као „зле”, што указује на њихову двосмисленост. 

Значење: 

Искушење и опасност: Пастрмке могу да симболизују скривене претње или моралне дилеме које породица игнорише. Ово подсећа на библијске или митске мотиве, попут змије у Рају, али и на словенске водене духове који обећавају, али и прете. 

Природа и хаос: Као део реке, пастрмке представљају силу природе коју човек не може потпуно контролисати. Оне су знак да природни ред може бити и леп и смртоносан, што је типично за балканску митологију. 

Породична клетва: Ове рибе могу да представљају проклетство или трауму која пролази кроз генерације, слично митским причама о освети духова или божанстава.

Улога у наративу: „Зле пастрмке” су катализатор конфликта, подстичући ликове да се суоче са својим страховима и грешкама. Оне су симбол који повезује индивидуалне приче са ширим митским и историјским контекстом, показујући како природне и људске силе делују заједно.

ц) Породична басна

Опис и контекст: Овај концепт подразумева причу или мит о пореклу породице, испричано у стилу басне, са моралним лекцијама и алегоријама. 

Значење: 

Морал и учење: Као и класичне басне, ова прича носи поруку о добру и злу, често са иронијом или трагедијом. Она подсећа на езопске или словенске приче, али је прилагођена породичном контексту. 

Колективна меморија: Басна симболизује како породице и народи стварају приче да објасне своје постојање, често идеализујући или мистификујући прошлост. Ово одражава балканску традицију усмене књижевности. 

Фикција и реалност: Басна указује на границу између истине и измишљености, сугеришући да су породичне приче и историја често измешане са митом.

Улога у наративу: Породична басна је оквир приче, али и њен предмет – ликови у роману живе у сенци ове приче, покушавајући да је промене или побегну од ње, што ствара драматичну напетост.

2. Симболи у „Девети круг Светог краља – Изопачено време велике деветке”

a) Девети круг

Опис и контекст: Овај симбол, заузет из Дантеове „Божанствене комедије”, представља најдубљи ниво пакла, где се кажњавају најтежи грехови. У Ђурићевом роману, он је место моралног и духовног пада, али и могућности искупљења. 

Значење: 

Казна и судбина: Девети круг симболизује крајњу тачку моралног деградирања, али и последњу шансу за суочавање са грехом. Ово одражава хришћанску идеју о паклу, али и словенску веру у подземни свет Велеса. 

Цикличност и замка: Круг указује на вечни циклус греха и казне, што подсећа на митске концепте попут карме или судбине у балканској култури. 

Духовна борба: Овај симбол представља борбу између добра и зла, светости и хаоса, што је централна тема романа.

Улога у наративу: Девети круг је и метафора и физички простор где се одвијају кључни догађаји. Он подстиче ликове да се суоче са својим унутрашњим демонима, стварајући драматичну кулминацију.

б) Свети краљ

Опис и контекст: Ова фигура представља идеалног владара, комбинујући елементе хришћанских светитеља и митских хероја. Међутим, његов пад у девети круг уводи трагедију. 

Значење: 

Правда и вера: Свети краљ симболизује идеал правде, вере и вођства, сличан библијским краљевима попут Давида или хришћанским светитељима. 

Пад и слабост: Његов пад указује на људску рањивост и моралне дилеме, што је универзални митски мотив. 

Балкански контекст: Овај симбол одражава историјске фигуре попут Стефана Уроша V, али и митске идеале праведног владара у словенској и хришћанској традицији.

Улога у наративу: Свети краљ је кључни лик који носи симболичку тежину – он је и херој и трагични протагонист, чији пад отвара питања о моралу, власти и судбини.

ц) Изопачено време

Опис и контекст: Време у роману је нестабилно, хаотично, са преокретима и моралним дилемама. 

Значење: 

Хаос и промена: Ово указује на ломљење традиционалног реда, што подсећа на митске ере хаоса пре стварања света. 

Судбина и историја: Време симболизује како прошлост утиче на садашњост, али и како се људи боре да промене своју судбину. 

Морална криза: „Изопачено” време одражава морални и духовни пад друштва, слично библијским или митским причама о деградацији.

Улога у наративу: Овај симбол ствара атмосферу неизвесности и драме, подстичући ликове и читаоце да размисле о времену, историји и одговорности.

д) Велика деветка

Опис и контекст: Ова група ликова или сила контролише судбину, али је оптерећена корупцијом и моралним падовима. 

Значење: 

Власт и одговорност: Деветка симболизује колективну моћ, али и њену слабост, што подсећа на митске савете божанстава или хероја. 

Број девет: У многим традицијама, укључујући словенску, девет има мистичан значај (нпр. девет светова или духова). Овде указује на комплетност, али и на хаос. 

Корупција: „Изопаченост” деветке симболизује морални пад и борбу између добра и зла.

Улога у наративу: Велика деветка је антагонистичка сила, али и огледало за главне ликове, показујући какве су последице власти и амбиције.

Закључак

Симболи у Ђурићевим романима су мултидимензионални, носећи слојеве значења од личног до митског и историјског. Они повезују индивидуалне приче са ширим културним и духовним контекстима, стварајући богат, алегоријски наратив.

ОЧЕВИ И СИНОВИ! ОТАЦ И СИН!

 

 Пише: Игор Ђурић

Најважније је знати када и где (и коме) припада које место у датом времену (тренутку). Још је важније да отац на време схвати када је дошао час да се склони и да своју сенку више не баца на сина. А то је, зна се, у подне: када сенске скоро да нема. То је време када су обојица, отац и син, најјачи, у најбољој снази (свако на свој начин) и када се чини да још није време за то. Е, баш је тада време препустити место ономе који те наслеђује и који ходи кроз живот твојом стазом. Пртином коју си ти као отац утабао.

До оца је, није до сина. Он је тај који треба да зна прави час одступања. Ако је учинио добар посао кроз васпитање онда тај трен треба да дође што је раније могуће. Одступање оца мора да буде безусловно. То му је: што му је. Уколико до тада није завршио послове свога родитељства неће их завршити ни после тога. Све то има своје време кад једино може!

И то треба да радује родитеља. Тада тек, може увидети и схватити да ли је и шта је постигао у животу. Само онда када има коме да се склони човек зна да је успео и да има смисла рађати се и живети. Само тада и тако! Не онда када се остави детету богатство, већ када му се остави јасно трасирани пут и када се предак склони са тог пута потомку. Дете треба да иде брже и даље чак и онда када отац има још снаге да га прати у корак.

Син има право да изда оца. То му је, у ствари, и обавеза. Отац никада и ни по коју цену и ни из било којег разлога нема права да изда сина. Појам "издаја" овде треба узети условно, не мисли се на класичну издају. Син само мора своју издају да оправда вишим циљевима – кораком напред. Један корак напред и више – то је мисија сина. Он мора да искорачи дуже и боље, да остави оца иза себе. Нормалан отац једино то и жели јер је тај синовљев „корак више“ је, у ствари, његов једини искорак у животу: то је његов успех, по томе се мери је ли имало смисла живети и пород рађати.

Међутим, постоји једна константа, једна непролазност: све што си чинио своме оцу – чиниће твој син теби. Можда то често не изгледа тако јер се форме мењају временом али доживљај и ефекат су увек исти. Притом, тај закон је поштен: чинио си добро – добро ће ти се вратити. И: супротно!

Живот је у многим својим сегментима прилично поштен. Има нека своја правила која су увек иста и понављају се. Главно је: све што ниси платио на мосту – платићеш на ћуприји. Како задужиш тако ће ти се и вратити. Све што ниси веровао другима углавном ћеш се лично уверити.

Чини се да је горе поменуто много различитих правила али није тако. Све је то једно исто и на исто се своди. Како си сејао тако ћеш и да жањеш. Колико си биљку гајио и чувао толико ће ти и рода дати. Чак и када изгледа да није тако. Чак и када изгледа да можеш да утичеш на своју судбину и да си успео да је превариш.

Очеви и синови су сетва и жетва. То је циклус рађања биљке, стварања плода, умирања исте. „Ако семе не умре – жито неће родити“. Отац и син то је солстициј – равнодневница: прво се иде навише – после се лети наниже. То је игра живота и смрти, рађања и умирања. То су Елеусинске мистерије, то је прича о Исаку и Авраму и божанска сила која на крају заустави очеву руку.

Кад род сазри и пожње се, њива мора бити очишћена за следећу сетву. Стари краљ мора да препусти место младом краљу да би година била родна а годишња доба се равномерно смењивала. Све су то игре. Али озбиљне игре које омогућавају да се рађа и да се врста продужава новим и непрестаним рађањем.

Је ли ово неправедно?

Није!

И син ће једнога дана бити отац!

То је сврха и суштина.

Лапот је темељ и кров односа очева и синова. То је божански закон. Без лапота не би било опстанка. Наравно, лапота у симболичној равни, лапота као духовног, филозофског, обичајног и митолошког обрасца. Лапота као идеје а не чина!

Да би се опстало, чопор мора да води најснажнији и најспособнији вук. Млади вук! Може и: зрели млади вук. То не може чинити стари вук на прагу своје немоћи. Мудрост ту мало помаже ако није усађена на време у своје потомство. Не може се мудрошћу сустићи брзоноги јелен са којим се треба прехранити чопор.

Мудрост и искуство су важни али мање од снаге и моћи – у циљу опстанка. Искуство се најбоље стиче кроз победе и поразе. Од тога како ће племе настати зависи је ли било више победа или пораза. Искуство је корисно и мора се користити само у традицији корисних искустава. И: мудрост! Старци могу да мудрују али само под условом да не уобразе да од њихове мудрости и њиховог искуства нешто зависи.

Ми, нажалост, живимо у времену када очеви лапотирају своје синове у жељи да вечно живе, да о свему одлучују, да све поједу. Створили су лош свет па им он такав користи да би уцењивали своју децу која у том и таквом свету скоро да немају никаквих изгледа. Изокренули смо правила, издали смо традицију. Наши синови (а, и ми лично) родили су се у времену најгорих родитеља од када је века и српства.

Отуд синови морају смоћи снаге да остваре своју лапотску обавезу и да силом врате ствари на своје природно и божанско место и тако успоставе поредак који може дати наду да ћемо опстати као народ.

Синови морају силом преотети оно што им припада по васионском праву. Јер, време синова кратко траје: од трена кад ојачају до момента када им пород очврсне.

У добро постављеној породици то што се отац склања значи да је дошло време да се одмори и да ће други бринути о свему. То је време када отац на сопственој Слави добија право да седне са гостима јер је иза њега нови домаћин који ће дворити и служити госте. То је време када више не мора да штити јер је заштићен.

Васпитање је строго породични посао који мора бити до краја изведен и онако како треба јер то не трпи половичност и аљкавост. То је вежба духа колико је трчање и гимнастика вежба тела. Дочим, неваспитање се не може научити, оно се додуше може видети, али је ипак у питању недостатак, хендикеп, деформитет. Ви се као отац морате склонити и неваспитаном сину али је то опет она прича о „сејању и жетви“.

Неваспитана деца су домет њихових родитеља. До ових других је грешка. Најчешће они нису тога свесни као што глупи људи нису свесни своје глупости. И што је најгоре, томе границе и кантара нема.

Има ли ово размишљање поенту или поуку?

Нема и има! Ко разуме није му потребна поука, ко не схвата наћи ће их на десетине.

Поштујмо своје синове да би они волели своје очеве. Поштујмо наше синове више него што смо поштовали своје очеве. Очевима треба љубави, истина је, али синовима треба поштовања: уколико смо их научили још као децу да треба да поштују и воле старије?! (Ко разуме: схватиће)!

КУПИ КЊИГУ О ОЦУ И СИНУ! ОВДЕ КЛИКОМ!

КОМШИЈА И КОМШИЛУК!

 

Пише: Игор Ђурић

              

          *

Можда је комшилук по дефиницији место коме дете посвећује неподељену пажњу; на тај начин деца усвајају смисао који у огољеној форми долази до њих из површине стварности.

Филип Рот, Америчка пасторала

*

Некада је комшилук био сложенија основна јединица друштва, одмах после породице. Комшилук у својој суштини и јесте породична ствар. Више породица на малом простору.

Квалитет живота највише је зависио од комшилука (када се изузму здравље и породица, наравно), од тога ко ти је у комшилуку, поготово ко ти је први комшија, јер важно је да ли је твоје породично гнездо оплемењено или контаминирано нечијим присуством. Важно је било са киме се граничиш, са ким се међиш.

Комшије су битније од родбине, ове друге уосталом не можеш да бираш. За разлику од родбине са комшијама се виђаш свакога дана (осим ако ти рођаци нису комшије), делиш добро и зло, близу су ти оку и срцу. Зато, временом, ако је комшија добар он ти постане ближи од рођака. А, и ако је лош, буде ти већи душманин него да ти га је мајка родила.

Отуд, настали су временом и обичаји који уопште нису били небитни, штавише, били су веома важни: на Слави ти у чело астала седи комшија; кад жениш сина први комшија ти је стари сват; када је жалост у питању, не дај Боже, комшилук је ту да се нађе и помогне.

Наравно, догађа се и све супротно! Када је комшилук лош, живот ти се претвара у ноћну мору, човек тада остаје без свог последњег уточишта, без своје пећине, без своје јазбине, без последње линије одбране: без свог дома!

У таквим случајевима не називате једни другима „добар дан“ већ се псујете, гледате се преко ограде кроз нишан, тучете се кочевима на међи. Уколико живите у згради онда стално лупате једни другима по цевима радијатора ударце упозорења, имате вербалне окршаје у ходнику зграде, позивате милицију због ремећења кућног реда, пријављујете једни друге комуналној полицији, тужите се.

Постоји и трећа опција, данас најраспрострањенија, а то је потпуно игнорисање и равнодушност према људима са којима делите ограду или зид. Тада је важно само да су линије прецизно повучене и да их нико не прелази. Годинама живите једни поред других а не познајете се. Додуше, уздржано се јавите једни другима уколико не можете да се склоните у ходнику (што је на улици лако изводљиво) или када се сударите на степеништу (или лифту, не дај Боже), или када се видите преко ограде, и, то је то.

Више од годину дана сам живео у једној лепој згради у Њујорку а нисам упознао икога из зграде, нисам их ни виђао, а о дружењу није било ни говора. Некада је, вероватно, било другачије и у Њујорку, као  што је сада другачије код нас него како је некада било. Глобализација – идиотизација!

Прво што ми пада на памет када се присећам прошлих и давних времена јесте то да је било много деце у комшилуку. Викендом, празницима и када је распуст, све је кључало од дечије граје. Бивало је и плача, и смеха, и свађе, и туче, и игре, и дружења, и песме, и солидарности. Деца су се тада играла напољу а улазак у кућу био је казна.

Тадашњи систем васпитавања и заштите деце био је хуманији, ефикаснији и бољи. Када те на путу од школе до куће неко малтретира наћи ће се рођак или комшија да те заштити. Кад на другом крају вароши, села или улице, чиниш нешто лоше или си се у лоше друштво уватио па крећеш погрешним путем, неко од рођака или комшија који те је видео наћи ће начина да дојави твојим родитељима о твом понашању а неретко ће те ухватити за уво и лично предати оцу у шаке.

Кад имаш добар комшилук, а то ми друго пада на памет, ум и сећање, тешко да ти може штогод зафалити у кризним или ванредним ситуацијама, озбиљним или мање озбиљним.

Дошли су ненајављени гости (ко се па у то време и најављивао?!) а у кући ни трунка кафе, ни грам шећера, ни суска ракије (попио све деда звани Баца, било је сумњиво што сваки час иде у оставу). Одмах се трчи по комшилуку са празном шољом или шишетом (што је уједно била и мера позајмљеног које треба вратити) и позајмљује се. Уједно се комшија позове на ту исту кафу и ракију. Нестало је зејтина: трчи код старе комшинице. Позајмљено се увек враћа у истим посудама и иста количина уз неки ситнији додатак, два јаја или парче пите. Успут се попије кафа и домаћи сок.

Цели дан сте били ван куће а цича зиме је. Треба брзо наложити шпорет и што пре загрејати собу, да се деца не смрзну. У руке лопатицу па у комшилук по жар. Онда трком назад да се жар не угаси, исти у шпорет, преко њега дрва и ето ватре за тили час. Отуд је и настала она чувена изрека када се кратко задржиш код комшије а он би да заједно попијете још коју мученицу:

- Седи море, куд журиш, ниси дош'о по жар!

Или:

- Ајде седи још, бојиш се да те снег не завеје кад се будеш враћао кући – алудирајући да делите исти плот.

У добром комшилуку, шта год да се спрема у једној кући а да је мало гледније (боље) носи се у комшилук: пита, колачи, редовац. Кад се закољу свиње по комшилуку се носи месо, чварци, џигерица, маст. Што је комшија слабије стојећи или има више деце онда се њему однесе више. Уосталом, када је поменути свињокољ у питању па и онако ће целога дана комшилук бити у дворишту где се реди пастрма: помажу или одмажу, најчешће гледају и пијуцкају. Увече ће се васцели комшилук сјатити код домаћина на свињску даћу.

Посуђе, тањири, шерпе, у којима је однесен дар, оперу се и чувају до прве прилике када могу бити враћени, али не празни. Ако се нема ништа друга онда се стави кафа или шећер у коцке.

За весеља или жалости цео комшилук се ставља у погон. Доносе се столови, клупе, посуђе, намирнице, виљушке, ножеви, ракија, све што треба. Ангажоваће се и људи. Унапред се зна ко ће служити, ко ће кувати а ко ће се једноставно напити без да је ишта помогао.

Најчувеније су спонтане комшијске пијанке. Седну двоје комшија у двориште, под 'лад, да попију кафу. Ништа нарочито, можда су нешто мајсторисали, најчешће су се једноставно видели па позвао један другога. Још нису ни сели како треба а видели су трећег који иде друмом, кренуо негде или се враћа, па и њега позову. Већ се сипала и ракија. Док домаћин у башти бере парадајз и лук за мезе, стигао је и четврти комшија са тањиром сира а дете је већ послао да купи пиво (са све провидним цегером и празним флашама за амбалажу). Код пете ракије већ су пристигле и жене у потрази за својим заблуделим мужевима. Оне ће у летњој кујни или иза куће (свакако на пристојној удаљености од јачих половина) уз кафу оговарати, у пола гласа, своје већ пијане мужеве. Пристигла су и деца и прете да лоптом поломе тањире и чашице па их због тога очеви грде и вијају по авлији. Нема растанка док се добро не понапијају. После ће кући а ујутро ће немо махати једни другима, преко ограде, са влажном крпом преко главе.

Елем, свуда пођи, на крају: кући дођи. Кућа је грађевина, дом је место где се породица осећа срећно и заштићено. И: спокојно! Али, нема доброг дома без доброг комшилука.

Како је то данас, углавном?

Крадемо једни другима интернет сигнал, свађамо се око паркинга и не смемо ни за трен да останемо  насамо са комшијским дететом јер ако их помилујемо по глави или им дамо чоколаду вероватно ће нас оптужити да смо педофили. Толико смо се отуђили да више нико и не гледа у згодну комшиницу а клинци не мастурбирају мислећи на њу. А некада су комшијске свађе имале више емоција и биле страственије од данашњих љубавних веза.

Некада је комшилук знао где држиш кључ од куће (опште место: испод отирача или саксије са цвећем) ако сте кућу уопште и закључавали. Ако негде и одете, комшије ће обилазити кућу, увече палити светло на тераси и намиривати стоку. Код комшија се улазило без куцања са повиком „домаћине, има ли кога?!“. Деца су јела где се задесе, где је ко код кога, никада се није комшијско дете одвајало од властите деце а најслађе је и било јести код другога (родитељи би се правдали: „Има свега и код куће ал' њему је слађе код вас, са другом децом“).

Наравно, добар комшилук се међусобно и оговарао, онако својски и комшијски, провинцијски, емотивно, из љубоморе, најчешће из навике. Понекад и са разлогом. Поштени став тог оговарања што су сви оговарали свакога, што нико није био поштеђен и што је било (у односу на данашње време) наивно. Данас нема ни тога: оговарања су пуна мржње и отрова, лоше намере, са подметањима и са жељом да се некоме науди.

Било је и комшијских љутњи али су оне најчешће трајале кратко (уколико нису везане за међу или жену) а најчешће узрок су била деца и њихови несташлуци. Било је и комшијски злочина (опет због међе и жене), није да није. Али: ретко!

Тврдим: 80% цене некретнине зависи од комшилука. Чак и на пустом острву!

Поред свега, у антрополошком, етнолошком и онтолошком смислу, комшилук је важан (данас поготово) као битан фактор у очувању идентитета и одбрани породице. Изолација појединца, његова отуђеност, наметнута агенда о ЛГБТ нормалности и осталим лево-либерално-зеленим подметачинама, сва та оруђа против породице и човечности, мање су опасна у здравом окружењу, то јест: комшилуку где дете расте. Против тих процеса дехуманизације лакше је се одбранити уз помоћ хуманог окружења које дели исте вредности.

Комшилук је и систем безбедности, сигурносна камера и видео надзор, то је аларм – ако је комшилук добар. Код доброг комшилука много је теже опљачкати нечији дом или напасти укућане тога дома. И: супротно! Док је постојала институција комшилука били смо безбедније и хуманије друштво.