BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА


©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a
ПРЕВОДИМ СА ЕНГЛЕСКОГ НА СРПСКИ, И СА СРПСКОГ НА ЕНГЛЕСКИ. ДРЖИМ ЧАСОВЕ ПРЕКО ИНТЕРНЕТА. КОНТАКТ: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com I do translations from English to Serbian and vice versa. Contact: 065 8124 240 * djura2707@gmail.com  
 

субота, 22. јун 2019.

ТОМБОЛА У ИСТОКУ - ДОМ ПЕНЗИОНЕРА


                       



                       

У Истоку се много коцкало.
У вароши се много коцкало.
Кад смо мућкали, у детињству, никада нисмо говорили глава-писмо већ увек: круна-број.
Никада нисам волео да се коцкам (макар нешто). А коцкање је било свеопшта појава у окружењу. Коцкали су скоро сви: од мале деце до маторих људи. Деца су се играла кликера само ако се подразумевало да губитник губи и кликер. Никад нисам научио да играм кликере. То је био велики хендикеп јер су скоро сви играли кликере кад почне сезона: у пролеће. Једноставно: није ме интересовало. А било је правих мајстора, оних који су могли да погоде из свих позиција и удаљености. Било је тако јаких удараца да се кликер ломио у парампарчад. 
      Мућкао сам пар пута на Божић, као сасва мали, и све изгубио. Тако да сам се брзо охладио од тог спорта. Покушавали су да ме увуку у све то али сам одолевао. Одлазио бих тек, касније, понекад на томболу, играо бих по један листић, пар пута нешто ситно и добио. Волео сам касније, додуше, да играм карте: реми, таблић. Преферанса сам играо добро, чак одлично. Понекад би са друштвом играо у симболичне суме, тек колико да игра добије на дражи и да се не би неозбиљно лицитирало.
Било је упражњавано и матање или маталице, кад се новчић баца уз линију или што ближе камену, најчешће: уза неки зид. Ко баци најближе тај добија. Викали су на саборима предузимљиви мешетари на импровизованим коцкарницама где је требало убацити метални колут на грлић флаше око којег је обавијена новчаница: „Навали народе, ко набије тај добије!!!“, али нико и никада није набио.
Ја, ето, нисам волео да се коцкам. Пробао сам пар пута на силу и увек сам губио. Можда сам због тога на време одустао: само ми је још то фалило, поред свих мојих порока. Ипак, хтео не хтео, често сам гледао како се други коцкају, присуствовао сам разним ситуацијама, свађама и тучама, уценама и маштовитим наплатама дугова. 
      Било је и оних којима је коцка била у крви, који нису могли без ње и који су платили стравично високе цехове у сваком погледу. Мало је њих добро прошло у животу. Једина је срећа што већина њих није имала много тога да изгуби. Није било много великих играча: тек у сваком граду по један или два. Па би се онда они скупљали да одиграју по неку велику партију о којој би се дуго причало и од које би се стварали варошки митови и легенде а где су пиксле биле толико велике да се није ни могло замислити колики су онда били подови и ре-подовои: мада се, опет, код нас уместо тога чешће говорило: чип – добар чип. Ипак, најчешће изговарана реченицама у тим завичајним коцкањима била је: „Дођем ти“. И: "Може ли вожња?" ("вожња" је последња рука коју можеш да одиграш а да се не учипиш).
Доста се мућкало, али су ти биле честе и свеприсутне улаграбе. Старији ђилкоши би ударили по руци онога што мућка па би настао грабеж око пара. Код старијих омладинаца и маторих људи били су најпопуларнији покер и ањц
      У ањцу је посебно била важна карта звана шанта, дама треф, која је имала неколико вредности па самим тим и веће могућности за комбинацију. На шанту се увек стављало највише. 
       Играо се и фирцик за паре, па и домине. Код нас се чак и шах играо за паре. Све што је по себи имало такмичарског карактера, свака игра, свако надметање, одмах је претварано у коцкање. Играо се фудбал за паре, вук'о се такозвани шорц (краће и дуже дрвце), играле се шлаге (кад се сабирају или одузимају серијски бројеви новчаница), стављало се под капу или у чарапу. По саборима се играло на примитивним рулетима, или су се бацале некакве фигурице на мушеми са бројевима. На крају су се појавили и покер апарати, те разне друге машине које су многе појединце, а са њима и породице, увиле у црно. Наравно, ту је скоро без престанка егзистирала и томбола:
 Дом пензионера у Истоку обитавао је у старој згради, у центру вароши. Криво стој а право збори, тако и треба да буде: за пензионере - стара зграда. Ми, опет, ако ћемо право, у то време нешто и нисмо имали много нових грађевина. Били смо, што би рекли, варош са традицијом. Помешани утицаји грађанске културе  и оријенталне касабе. Елем, преко дана се у старој згради Дома пензионера играо фирцик и шах, лупале су домине по столу („дупло голо“), испијале су се кафе из филџана а богами и коњаци Звечево. Пиво слабије преко дана, за то су служиле задруге и продавнице. Прави Источанин не воли да даје за пиво више него што треба јер га тако онда има мање. 

     Суботом увече су се склањали столови уза зид и ту је, са терасом иза дома, одржавана игранка, неретко око Госпојина дана и „Плаво вече“ а када би карта била скупља и на коме се проглашавао: „Мис вечери“, најбољи плесни пар, најбољи играч народних кола. Својевремено је набављена и једна стаклена кугла (у време дискоманије) али пошто није имала електромотор, један височији омладинац би био задужен да је повремено прстом окреће. Музика се пуштала на старом грамофону а микрофон поред њега је преносио звук у појачало и звучнике. То је вазда крчело али никоме није сметало, поготову заљубљенима.

Истине ради, у почетку, томбола се организовала у хотелу на центру, па је премештена у „Дом пензионера“. Тако се организовала наизменично: час на једном - час на другом месту. Томбола је редовно почела са радом 1971-е године. Прво местимично, једном или два пута недељно, а касније и сваке вечери, кад се видело колико Источани воле да се коцкају.
- Премија је 72.000 динара! Нових! - виче у микрофон обешен концем око врата онај што чита бројеве, а како би га другачије назвали пошто официјелног назива није имао, до: спикер.
- Мало је!!!- чује се из сале.
- Уааа, лопови!!!- наставља незадовољно грађанство.
- Продато је 132 листића, од броја...
- Лажеш!!!
- Молим ред. Зваће се милиција - упозорава званично лице томболе, наш спикер.
Милиционар, који је, узгред речено, добио свој листић џабе, само се мало придигне и прошара погледом по сали па настане тајац. Тада се знало ко је власт, ко коси а ко воду носи.
- Нема смисла - шапуће свом суседу за столом „најхрабрији“, гледајући у листић.
Бубањ се покренуо, микрофон крчи а преко звучника се чује како куглице ударају о зидове бубња. Спикер почиње:
- Два!
- Јебао те ја! - викну неко из публике, у којој су сви заокруживали бројеве, на опште одушевљење и одобравање свих присутних.
- Двадесет и седам! - говори даље спикер.
- На шта седаш? – опет се јави исти, један млађахни али овејани варошки ђилкош.
А његову несрећу са суседног стола га је приметио отац и на брзину држећи га за уво избацио напоље. Опет су се сви смејали. Децу иначе номинално нису пуштали унутра али су се она довијала на различите начине. Или су улазила кроз прозор, или су пратила бројеве испод отвореног прозора, на улици. Они су преко прозора додавали паре старијим рођацима или комшијама, они су им куповали листиће а богами понекад уз масну провизију и подизали премије. Ти дерани су са употребљеним зашиљеним палидрвцем бушили бројеве на листићу. Оловке иначе нису носили ни у школу а камоли на томболу. Према оловкама су осећали и показивали отворени презир. Кад на томболу набаса који наставник или професор бежало се на други крај сале. Често се све то завршавало сутра у школи са десет прутова по длану. Два длана - двадесет удараца: па ти сад види.
Иначе, док се читају бројеви, престају све активности у сали. Конобар не носи пиће, са никим се не разговара сем ако није у вези самога извлачења. Само Душ иде од стола до стола и продаје листиће за следеће извлачење. Играчи му остављају паре на сто и не гледају га уопште. Задња игра у којој је највећа премија звала се „мајсторица“. Сви су сањали да иза себе сутрадан чију: „Он је добио синоћ мајсторицу“. Једино што поред праћења бројева сви раде то је: пушење. Пуше и стари и млади. Некад се од дима не виде ни они за суседним столом.
- Четрдесет и три! – следећа је кугла.
- Јебали те ми! – у исти мах надвикују троје или четворо са различитих страна.
Спикер ладан ки шприцер. Ич се не узбуђава.
У ћошку је велика табла на којој су исписани бројеви који се пале како који број изађе. Често су неке сијалице цркавале па она није била од велике користи.
- Драго, одврни гвинт, ништа не добивам!!! – виче неко.
Драга увек седи поред бубња. Он потписује и записник. Сви који добију остављају Драги за тикет, да их не бије малер. Никад не пропуста томболу. Само је једном прекинуо кад га је стриц Данило са шамаром преко носа испратио кући код болесне жене. А било му је тад преко четрдесет година. Ни реч није рек'о. Само се стуштио низ пут. Да не добије још. После је говорио: „Добро је да ме баца не довати и са мачугом“. И још једном није присуствовао... ал' тад није нико...
- Шездесет и три!!!
- Статива!!! Дај: шездесетчетири!
- Драго, одврћи ако бога знаш!!! Гвинт попуштај!!!
Кад, одједном, неки клипан из средине викну: СТОП!!! Немогуће је, још није изашло ни тридесет бројева. Сви разочарано гледају у њега. 'Оће се так'има. Дођу једном и добију. Бесно гужвају листиће, бацају их на под где их има на стотине и још бесније повлаче из флаша и чаша, пале цигарете. Спикер за то време на глас проверава листић: 2, 4, 27, 31, ... 63... 85 – нема осамдесетпет, није извучено: РУПА!!!
- Настављамо са игром, листић није исправан!
Сви скачу са столица, клечећи траже бачене листиће. Са „рупашем“ ће се касније обрачунати. И он то зна, па се примакиње вратима да у случају опасности зажди у ноћ према Љугу. Ал' не одлази начисто, толика будала ипак није. Ко зна можда и изађе тај несретни број 85.
- Дај седам! – виче један из масе.
- Пази на шта седаш – одговара сада сам спикер преко микрофона а публика му аплаудира.
Често дува ветар у Истоку. Тада нестаје струја. Кад се то деси, упале се свеће а бубањ се окрече ручно. Исти је поступак и кад бубањ једноставно цркне. Онда се сви примакну „да не би било какве мућке“.
- Један!
- Али вредан!
- Шездесет и осам!
- Чик погоди ко сам ?!

Неки играју „по пола“ на један листић. Толико се имало. Неки испуњавају пун астал тикета. Они најмање добијају. Углавном, мајсторицу добије неки аутсајдер са јединим купљеним тикетом те вечери. Неки се пак кладе међу собом који ће први број изаћи. Па онај ко погоди узима паре оном другом. Узме новчаницу, помилује се њоме преко лица па је гурне у џеп. После десет минута дадне је другоме. Не може баш увек да се погоди број. Постоји посебна техника како се спајају листићи кад их имаш више а да би се лакше пратило. То су били мали, бели листићи са само једном комбинацијом. Један листић се поцепа на врху али не до краја. Други тикет се поцепа само по крајевима па се утне у онај са рупом по средини. Неки једноставно пљуну листић па га залепе за мастан зид. Некима је довољно да га залепе на орошену пивску флашу па тако држећи га на флаши фломастером заокружују бројеве.
- Деведесет!
- Ситно!!! Дај нешто ситно!!!
- Осамдесет и девет!!!
- Ама, човече, дај нешто ситно! Дај: седам!
- На ону ствар – сад је и спикер упоран па удара на зајебанцију.
Све се мање њих смеје на досетке и добацивања. Изгледа да је заиста некима „уситнило“.
Преко дана су у дому Љуба и Бинке. Они продају пиће и воде рачуна о куваним јајима на столовима. На сваком столу по шест куваних јаја. Кол'ко поједеш – тол'ко платиш. Само неко некад дрпи јаје, или се куне да га није појео (полуотворених уста, додуше), па онда настају проблеми. Не могу књиге да се „сложе“.
Источки конобари, као и већина тадашњих конобара, у широким белим сакоима, са великом џеповима, увек знају ко шта пије. Огроман црни новчаник држе у десном џепу а у левом скупљају запушаче (штампе) флаша од пива, сокова и вина, оне што су лично отворили тога дана а да би лакше увече сравнили рачун. У горњем десном џепићу је оловка и блокче. За каиш заденут отварач. У то време још је на зиду била окачена табла са натписом: „Не служимо пијане госте!“. А касније је додата и она „Част свакоме – вересија никоме!“. А фајронт се најављивао паљењем и гашењем светла. Био је то знак да се поручи претпоследње пиће. Последње ће се попити са конобаром и шанкером, у полумрачној кафани, кад се закључају врата и дигну столице на столове. Примирићете се кад милиционар позорник звирне кроз врата у мрачну кафану. То се није могло радити само 13-ог јануара, то вече кад се редовно „вршио попис“ и кафана не би радила.
- Сееедааам... десет и четири!
Онај што чека број седам бесно удара руком у сто. Спикер се шеретски смеје.
- Душ-Маћка, кажи му нешто ситно да да, имаш пиво од мене!
- Шта 'оћеш? – пита Душ стојећи иза шанка.
- Па: седам!!!
- На курац!!! – виче Душ.
Опет одушевљење. Да би га поздравили, један са ћошка викне:
- Душ!!!
А други са другог краја одговара:
- Маћка!!!
Тај надимак Душ је зарадио радећи као минер. Хватао би мачку, везивао јој за реп упаљени штапин и пуштао. Какав би тада хаос настајао на градилишту?!
Када се прода више од сто листића, колико има у једном блоку, онда се појављују дупликати или трипликати, јер су сви блокови исти и са истим комбинацијама. Због тога они виспренији прате ове што продају листиће и гурају новац у кожне торбе, па кад су при крају блока онда купују. Тако су шансе за дупликатом мање.
- Педесет и пет!
- Укочило ме скроз. Драго: гвинт одврни, својта смо, јебем му матер.
- Тридесет и три!
- Измалериса ме онај са „рупом“, стрину му јанем.
Кад је Тито умро томбола није радила. Мада је Драга сишао до центра да провери за сваки случај.
- Колико чекаш?
- Ја, ништа!
- Ти?
- Ја, овде три, овде четири.
- Ти?
- Ја немам мој, пратим за њега.
- А, ти?
- Јел' ме то зајебаваш?! Па чекам седам већ десет бројева!!
Душ-Маћка га чује, па га опет пита:
- Шта рече да ти треба?
Овај да му доскочи, каже:
- Седмица.
- Пуца ти гузица! – одговара му Душ а у сали се изнова разлама смех.
Извлачење се приближава кулминацији. Сада је већ евидентно да неколицина чека по један број. Онај са осамдесетпет таји, жив се не чује. Онај са седмицом црвен у лицу као рак. Псује спикеру све до седмог колена. Виче:
- Све је ово намештаљка! Зна се ко узима паре!
Један што је ћутао све време кад чу број 18, подиже се на ноге, лупи обема рукама о сто и викну:
- Виииип Сајђи!!!! Доста!!!
Био неки сајџија преко пута дома, дош'о ниткуда и тако исто нестао. Али за тих пар година у Истоку прикалемљено му је да је педер. Руку на срце, било је нечег перверзног и болесног у њему. Имао је око стопедесет кила и у својој радњи је, радио, спавао, живео. Деца би увече долазила пред радњу, ударала у стакло и викала: „Виип Сајђи!!!“. Тако то остаде.
Сад су сви сигурни: то је крај. Тешко да се догоде две „рупе“ за исто вече. Ипак, поучени претходним искуством сада не бацају листиће одмах. И, наравно, погледом шарају тражећи „рупаша“. Он је већ одавно у мрачном сокаку.
У ћошку се, код бубња, броје паре, оставља се нешто бакшиша спикеру и особљу а код излаза неколицина чека срећника да са њим негде смажу кокошку (умачући је у вегету) и попију које пиво. Оно што му преостане неће дуго трајати. Нешто ће да оде испред задруге на пиво и месни нарезак (исто са вегетом) а нешто ће се изгубити на доминама. Увече ће се остатак дати на листиће. Ко зна кад ће га поново запасти да викне: ВИИИП!!! По неки то нису доживели никад. А играли су свако вече. Као стрика Драга, покој му души и лака му црна земља.
ПС
Једном сам, као клинац-основац, замолио стрика Драгу да ме одведе на томболу. После натезања са њиме и мојим родитељима најзад је пристао. Дали су ми паре само за један листић. Добио сам. Стрика Драга ме више никад није повео а богами је пар дана био и љут на мене.

Нема коментара:

Постави коментар

Игор М. Ђурић , СРБИ(и)ЈА

www.djuricigor.net , e-knjige i blogovi

counter for blog