КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

уторак, 01. октобар 2013.

Куфераши...



У сенци геј параде, и притисака који иду уз то, када су многима пуна уста људских права и једнакости пред законом, када нам из света поручују да не градимо демократско друштво зато што не дозвољавамо некима да шетњом провосирају 99% грађана, овде ћу говорити о стварном кршењу људских права, о великом проблему српског друштва, о томе како постоји једна мањина у Србији која је угроженија од свих осталих: националних, верских, сексуалних и животињских мањина. Говорићу о локал-шовинизму и његовим жртвама, о регионалном шовинизму и о дискриминацији на тој основи која је свакодневна и свеприсутна, која изазива велике потресе и душевне боли код многих људи, у чијој се позадини одигравају притисци и уцене, где се код људи рађа осећај инфериорности у односу на околину. Ко је данас најугроженији у Србији (ако изузмемо да су економски сви угрожени, изузев шачице лопова и политичара)? Која је групација и мањина најрањивија и наизложенија дискриминацији? То су избеглице и расељена лица!
Српско друштво је, као по обичају, увек у некаквој контрадикторној и апсурдној ситуацији. Док се већина грађана, макар по резултатима избора, изјашњава за "Европу без алтернативе", па самим тим и за неким вредностима (је ли?!), са друге стране та већина жели да остане затворена дубоко у својим локалним атарима, да се тамо ништа не мења а да се око њих мења цео свет и све најзад крене на боље. При томе, има се разумевања за све и свакога, само не за оне који су ту, заједно са њима живе, деле добро и зло. У Србији постоје угрожене категорије људи али се проблем не сагледава реално, већ се, у зависности ко покреће које питање, тако слажу и приоритети. Националне мањине, сексуалне мањине – све то стоји у одређеној мери и свакако много мање него што се у јавности приказује. Најугроженија мањина и групација у Србији јесу расељена и избегла лица (ако изузмемо незапослене као посебну и најугроженију категорију), они су свакодневно на удару регионалног и локал-шовинизма, и то, мора се признати, не толико на државно-институционалном нивоу где ствари како тако добро стоје, већ на нивоу појединца и уже заједнице (фирме, улице, зграде, школе). То је проблем пред којим јавност и држава окрећу леђа, проблем који дискриминацијом угрожава велики број људи и који до сада посебно законски није регулисан и кажњив. Ви данас у Србији не смете геја назвати педером, јер можете бити кажњени за то, али Србина са Косова можете звати Шиптаром до миле воље и нико вас неће ни упозорити да то не ваља, а, о неким казнама и да не говоримо. Што је најгоре, кад Албанца назовете Шиптаром онда сте у опасности да будете процесуирани.
На удару су људи који због предрасуда и непријатељског окружења трпе свакодневно огроман притисак, од деце у школама, преко запослених, па на крају до оних најугроженијих који немају ни посла, ни прихода, ни крова над главом. Не треба мешати локал-шовинизам са локал-патриотизмом у истој оној мери у којој не треба мешати патриотизам и шовинизам. Једноставно, једно друго искључује. У једној заједници локал-патриоте могу бити сви, староседеоци и дошљаци, јер се заједно боре за лепши и бољи живот, за боље грејање, лепше и чистије улице, квалитетну воду, лепши град, победу локалног фудбалског клуба. Шовинизм је, опет, непризнавање права на локал-патриотизам онима који су дошли од некуд, поготову онима који су дошли бежећи од зла. Наиме, шовинизам је непризнавање никаквих права онима другачијима, до последњег: права на живот!
Пулени невладиних организација ће се сложити да у Србији постоји српски шовинизам чак и тамо где га нема, да постоји мушки шовинизам, да постоји расни шовинизам, али нико не помиње локал-шовинизам (не помиње се ни рак рана српског друштва ауто-шовинизам, који управо пропагирају припадници идејом блиски „другој Србији“ и невладиним организацијама, па и владиним организација, што то не рећи.?! Локал-шовинизам и ауто-шовинизам им нису интересантни јер су жртве Срби, напротив, они га поспешују. Неке политичке групације и партије чак и отворено пропагирају тај вид дискриминације, поготову у Војводини, али и у другим деловима Србије, највише у партијском организовању на регионалном и локалном нивоу.
А, данас се у Србији најчешће и највише спроводи управо дискриминација по тој основи, поготову ван Београда. Свакодневно, хиљаде људи доживљава увреде, шиканирања, уцене, притиске од стране локалних шовиниста. Децу у школи вређају и називају погрдним именима, чак и наставници, а, о вршњацима и да не причамо. Они те увреде доносе из куће и таквог начина васпитања. На радним местима се свакодневно догађа мобинг према лицима која нису рођена у средини у којој раде. Већ је постала пракса да се при запошљавању дискриминишу она деца која нису „наша деца“, како то воле да кажу локал-шовинисти.
Проблем није ни нов, ни само наш. Он је присутан у свим друштвима и испољава се, мање или више, у зависности од самога стања у коме се дотично друштво налази. Гинтер Грас је писао о томе како су дочекани Немци који су избегли из Данзига (Гдањск) и територија које су напустили после слома 1945-те. Где се добро живи и има посла он је мање приметљив и испољаван. Где је криза велика, где нема посла и сиромаштво прети грађанима, такви проблеми долазе до изражаја. Додатно и максимално компликује ситуацију насилни и неприродни прилив великог броја људи услед ратова. И, ако је Србија у задњих двадесет година оптуживана за све и свашта, она је једина сачувала своју мултиетничност а уједно је примила највећи број избеглих и расељених лица. Тај прилив је направио велики притисак на већ осиромашено домицилно становништво, које је и само било без перспективе и посла. Кад је реч о расељеним лицима онда се ту ствар додатно компликовала јер је држава покушала, и, у добром делу успела, да им сачува радна места у државним и јавним органима и предузећима. То је створило слику да таква лица имају повлашћени положај у односу на староседеоце, без обзира што су они већ радили те послове. Осетио се притисак и на другим пољима, појавила се конкуренција у приватном сектору и сивој економији. Где је била једна тезга на пијаци: појавило се десет нових.
У том мору несрећних људи било је и оних који су дошли са пуно новца и богатства. Почели су да купују некретнине и да се шепуре у скупим аутомобилима. И ако их је било мало, то се углавном видело и на тај начин се стварала погрешна слика да избеглице боље живе од староседеоца. Тој импресији је помогло и то што су годинама пре егзодуса досељеници са Косова и Метохије заиста доносили знатан капитал од продаје имања, са којим су у централној Србији куповали неколико пута већа имања. Добар део њих је дошао трбухом за крухом, снашао се у новој средини, добио посао и стан, а онда су продајом своје бабовине додатно одскакали од средине у којој живе. Али, све то нема везе са људима који су дошли у колони и збегу али их је ипак армирани зид таквих предрасуда дочекао. Чак и за горе поменуте случајеве локал-шовинизам нема оправдања. Најзад, људи треба да имају пуно право да располажу са својом имовином а етички и морално грех је подједнако велик: и оног који купује, и оног који продаје. Да би Србин са Косова мога да купи имање од пара које је добио за своју бабовину, неко у Србији, Србин из централне Србије,  је требао да му прода своју бабовину. И купац и продавац су се одрекли своје дедовине зарад неких пара.
Појединачни локал-шовинизам постоји и увек ће постојати и он је свакодневно присутан. Решење видим у изједначавању свих дискриминација пред законом. Треба увести законске санкције исте за све: треба кажњавати увреде и нападе на националне и полне мањине, па и за жртве локал-шовинизма које могу бити све у једном: и сексуалне, и националне и регионалне жртве. Замислите како се осећа у некој српској паланци геј из Ђаковице који је Турчин?! Не кажем, у закону можда и постоји таква одредба, као што постоји и у Уставу да смо сви исти и са истим правима, на  шта се позивају ови са параде, али се у пракси то не дешава, на шта се исто они позивају.
Проблем је много већи када регионални шовинизам добија институционалне и законске форме, што постају правила у локалним заједницама а која нису ништа мање ригидна у односу на чувене нинбершке претходнике. Проблем је што данас локалне заједнице осокољене регионалним шовинизмом, поготову оне даље од Београда, и по Војводини, све више користе место рођења као главни адут при запошљавању, напредовању, било којој другој помоћи или привилегији локалне заједнице. Проблем је што скоро да нема места у Србији које нема локалну политичку организацију која пропагира локал-шовинизам. Регионали шовинизам постаје главна идеологија локалних партија на изборима а њихов главни програм јесте борба за привилегованост једних и дискриминцију других. Они се уопште не крију у својим наступима али нико на то не реагује на адекватан начин. Замислите само, да се на локалним изборима појави групација која се залаже да предност при запошљавању и стимулацији бизниса имају само мушкарци, или само хетеросексуалци, дигла би се кука и мотика, брујао би Београд о том примитивизму. Међутим, када се на локалним телевизијама шепуре људи који говоре да Чачак треба припадати само рођеним Чачанима а Краљево Краљевчанима, онда нико о томе не каже ни једну реч. Замислите да неко каже да  се у Смедереву не могу запошљавати гејеви пре него се запосле сви рођени Смедеревци. Не би се тај наносио своје политичке главе. Међутим, уколико на тој истој телевизији у том истом обраћању изјави да ће, уколико победи његова групација, староседеоци имати предност при запошљавању, без обзира на искуство и стручну спрему, нико неће реаговати а велике странке, којима су пуна уста Европе и људских права, формираће власт уз помоћ истих, уколико затреба.
Кад неко дете у школи каже малом Албанцу да је Шиптар, заједница се одмах ускомеша. Кад се то исто каже малом Србину са Космета на то нико не регује. На медијима, у политичком и јавном животу, данас у Србији ви не смете рећи за Албанца са Косова да је Шиптар, јер то, молим вас, вређа њихова национална осећања. Али на улици свакодневно чујете како се тим називом називају Срби са Космета и нико живи не реагује. Не смете ни геју рећи да је педер али зато Србина из Републике Српске или федерације слободно можете назвати Турчином, босанчеросом или балијом. У Војводини се сви као нешто поносе што су многонационална заједница која негује европске врдности и у којој си имају иста права, једино тамо нису пожељни Срби-дођоши, и о њиховим правима ни би они, јел' те, много водили рачуна. Тако се тамо ауто-шовинисти брину због промене националне структуре доласком избеглица, али не брину и не нападају оне због којих су ти људи својим доласком такође променили националну структуру у местима из којих су побегли – само тамо на штету Срба. Најзад, они би да забране Србима да живе у Србији. Тим локал-шовинистима би једино било по вољи да на оба места не буде Срба, ни одакле су дошли, ни где су дошли.
Проблем није ни нов, ни наш, али је свакако неприкладан времену и вредностима за које се то време залаже. У мору бесмислених потеза за правима свега и свачега, у Србији данас скоро и да нема политичке опције или невладине организације која би се бавила овим проблемом чије решење може бити законски регулисано и стратешки опредељено у смеру едукације и релаксације односа. Говори се о љуским правима и грађанским слободама на све стране, сви се залажу за демократију, а против шовинизма и искључивости, сви се брину за керове, за дрвеће, сви пропагирају сексуалне слободе, право на различитост, свима су пуна уста верских и националних права мањина – једино се нико не бори против локал-шовинизма.
Проблем је актуелан од давнина, мада се интензивно наметнуо у време када је Србија стицала независност, па је услед недостатка школованих људи много пречана дошло у Србију да попуни места у државном апарату и администрацији, те у култури и просвети. Звали су их тада „неотечествени синови“. У време колонизације Војводине, после Другог светског рата, проблем је такође тињао, као да су тадашњи староседеоци Срби заборавили да су и они збегом населили Војводину, на челу са Чарнојевићем и његовим наследницима. Данас се та идеја подгрева у кухињама непријатељског окружења и унутрашњих болесника, причом о Србијанцима и Србима као посебним категоријама, о Војвођанима, Косоварима, Босанцима, Црногорцима, као различитим народима и ако су сви Срби. По њима, српско национално биће не треба да буде заједничко и јединствено, већ га треба слабити поделама. У Србији живе Србијанци, на Косову Албанци и Косовари, у Црној Гори Црногорци, у Републици Српској Босанци – тако то треба да изгледа, нигде не треба да се помињу Срби. Све више се могу чути синтагме: србијански писци, србијански спортисти, итд. У ту шему се локал-шовинизам уклапа као природни део процеса и отуд изостанак реакције на више него очугледну дискриминацију жртава локал-шовинизма.
Да ствар ствар истерамо до краја, и да буде јаснија и са више нијанси, морам споменути да ни на Косову и Метохији, одакле су данас најчешће жртве локал-шовинизма, до 1999-те, а посебно последњих десет година пре бомбардовања и егзодуса, ситуација није била ништа боља него што је данас у Србији. Необјашњив антагонизам између Срба староседеоца и Црногораца и Срба из Црне Горе досељеника, кулминирао је тих година, мада је био у латентном стању сукоба увек. И ако су Црногорци и Срби из Црне Горе у те крајеве били насељени у то време и више од седам деценија они су и даље били жртве локал-шовинизма. Наравно, ни они нису остајали дужни староседеоцима јер је већина њих била ближа комунистичким властима и где су могли враћали су истом мером својим чувеним запошљавањима и функцијама. Фраза да Црногорци владају а да Срби раде увелико се злоупотребљавала. Онда су после 1999-е и једни и други то исто доживели у централној Србији, овога пута заједно и на истој страни. Када је после геноцида  у Хрватској, оног другог, и Олује и Бљеска, стотине хиљада Срба доспело у Србију, добар део њих је силом усмерен на Космет. Било је ту људи разних социјалних и стручних нивоа, али нико од њих није са добродошлицом дочекан од стране косметских Срба и ако је тамо поправка националне структуре на тај начин била злата вредна. Када је требало да се ти људи запосле и добију станове долазило је и до уличних окупљања и протеста, и ако нам је фалило лекара, инжењера и осталих кадрова. Тако су на директорским местима столовали нешколовани локалци а правници и економисти са дугогодишњим радним искуством нису могли ни да се запосле. И последњих година, до дана данашњег, на Косову и Метохији долази код Срба до изражаја локал-шовинизам, по питању поделе помоћи, дуплих плата, непостојећих радних места и осталих економских привилегија. Не гледа онај из Грачанице баш са неком великом љубављу онога из Призрена, смета му, заузео му место. Тако, веле.
Нити за психијатре, ни за психологе и остале сродне науке, не може бити лако објашњиво зашто у неким срединама Србије људи више мрзе Србе са Космета него Албанце или Хрвате. Сад, не говорим ја о томе да треба некога мрзети, не, не треба мрзети никога, али ако је већ мржња пристутна онда је логичније да мрзиш туђега него свога. Или, за Србе то није логичније. Једино објашњење може бити у томе да су ови ту, у близини, да угрожавају (по мишљењу једних) егзистенцију и нека права и могућности, а они су тамо негде далеко, шта кога брига за њих. Јер локал-шовинизам, када нема у близини жртву која је природна мета, дакле дошљак, он се усмерава на другу улицу, други део града, другу општину, и тако даље. Локал-шовиниста је доследан, он не воли ни оне из суседног села. Од њих једино више мрзи дошљаке, па тек онда педере и Хрвате. При том су му задње две категорије попуно имагинарне и апстрактне категорије.
Локал-шовинизам није националног карактера. Он је везан за економски моменат, за осећај угрожености, за тежњу да се ништа не мења и никуд не иде. Локал-шовиниста оптужује дошљака за све  што му се лоше догађа у животу: пад стандарда, нестручност, недостатак посла, импотенцију, неверство, инфериорност, комплексе. Увек су неки новци у питању и добра стара времена кад дођоша није било оволико. Увек би они успели у животу али не могу кад сва места заузеше „шиптари“. Не узимајући у обзир да је свима лоше, они би хтели да само њима буде добро. Локал-шовиниста види у дошљацима конкуренцију али не жели да се такмичи и да победи, већ стално понавља једно те исто: „Моји су од давнина овде, некад се знао ред“. Такав се, редовно при упознавању не представља именом и презименом већ увек и исључиво: „Ја сам рођен овде“. Такав увек говори порезнику: „Ти си дошао овде, из пичке материне, на моје, да ми наплаћујеш порез!“. Судији: „Суди тамо твојим Шиптарима а не мени!“. Суседу на пијаци: „Овде си дош'о да се шириш по мојој бабовини!“. Своме детету: „Да није Шиптара, ти би био одличан ђак и играо би у првом тиму, био би и лепши засигурно“. За локал-шовинисту, увек се у његовој срдини ради а негде друго гради.
Да завршим, требамо се као друштво пренути, позабавити се правим а не измишљеним проблемима и борити се да жртве локал-шовинизма у Србији имају иста права, макар као сексуалне и националне мањине, опет подвлачим, не права која држава омогућава јер ту ситуација није толико лоша, већ право да не буду вређани и шиканирани од појединаца и локалних групација. То би било довољно.
„Бела куга“ нас уби више од свих непријатеља заједно. Потребно је Србији Срба а не Србијанаца.

2 коментара:

  1. Миомир Костић01. октобар 2013. 08:40

    Покренуо си, заиста, једно питање којим се не баве ни политичари, ни социолози, ни психолози а веома је присутно у нашој средини и делује разарајуће на потребу обједињавања националног бића, посебно у овако тешким временима. Чудна је та српска склоност ка поделама, тај шићарџијски однос према животу: ето како се на КиМ без проблема нађу министри у шиптарској влади и председници општина и полицајци. Чини ми се да би и у конц-логору Срби нашли разлог за поделу. Ваљда нам је такав усуд.

    ОдговориИзбриши
  2. Ух, човек мора да се сети оних проклетих сендвича по 20 марака 1995. Да ниједан други грех према самима себи нисмо починили, доста је да заслужимо ово шта нас је снашло.

    Хвала, сјајан текст.

    ОдговориИзбриши