субота, 14. фебруар 2009.

ФИЛОЗОФИЈА КАФАНЕ


                                                 
                                                      ФИЛОЗОФИЈА КАФАНЕ

Посвећено друштву са стола у ћошку

Игор М.Ђурић; 22.08.2008

+++
Уз паклене врућине пролази лето у Србији. Ич се не мешам у политике. Само псујем влас’. Циркам, по мало. Пцујем по млого. Са рођацима, пријатељима, кумовима и случајним пролазницима- пијем. Некад само са кафанским инвентаром и особљем. На власт ударам углавном сам. И она по мени- углавно самоме. Цирка ми некад прија, некад не- али ми зато увек шкоди. Власт ми никад не прија и увек шкоди. Ту је разлика. Старим. Нисам више млад. Ускоро нећу више бити ни средовечан. А стар нећу бити никада. Зла судбина уметника. Зато пијем. И лајем. У Србији вреди живети само ако си пијан. Али је у Србији најтеже отрезнити се.

Алкохол је моја прошлост…. и светла будућност. Са шљивовицом у Европу!!!- то је моја девиза. Других девиза- немам. Ја по некад оставим пиће али увек знам где сам га оставио. Морамо се борити за право да пијемо док возимо. Само пијани да се довеземо до Европе. Највише ми смета, кад пијем, да гледам пијане људе око себе. Досадни су и бучни. Или су агресивни. Или су меланхолични. Што му у крајњем резултату дође на исто. Додуше, кад пијем, још више ми сметају трезни људи у окружењу места конзумације. Праве се паметни зато што су трезни и понашају се сажаљиво према мени зато што сам пијан. Једино, од трезног човека више мрзим трезвењака (Европљанина). Трезан човек може да се поправи на боље и некад попије неку- трезвењак (Еуропљанин) никад. То је непоправљив медицински и патолошки случај. Исто тако, од пијаног човека више волим пијаницу (Србина). Пијанице су најбољи људи. Они кроза живот ходају спуштенога гарда што је доказ да никоме не желе зло. Пијанице су сентименталци и туку само своју жену и властиту децу, никад туђе. Најчешће пију због неузвраћене љубави или промашенога живота. Никад због политике. О политици мисле тек кад се напију. Политика је ‘’нус'’ производ пијанства. То су људи који су волели ‘’али су мало волели њих'’. Највише пију на туђ рачун а у име властитих идеала и принципа. Трезвењаци углавном туку туђу децу и јебу туђе мушкарце. Они су трезни на наш рачун. И за рачун других.

То што ја циркам по врућини значи да сам професионалац. Професионални дринкер. Професионални опозиционар. И кад ‘’моји'’ дођу на власт- ја одмах у опозицију. Али: истог дана. Тако је било и ‘’кад се догодио народ'’ и 5-ог октобра и ‘’кад се догодио Борис'’. Из опозиције си увек у бољој позицији за пиће јер имаш разлога да пијеш. Нема временских неприлика које могу професионалца да натерају да прекине свој рад. Чак и по временским непогодама првог реда мора се наћи леда за жестоко пиће. И ‘ладна сода. Чак се и у демократским друштвима мора пећи ракија. Чему онда демократија ако није тако? Ја сам у мисији. На задатку избегавња правог живота. Ја сам ангажован на пројекту бежања од стварности. Ја летим кроз облаке и углавном атерирам изнад какве ‘’вц'’ шоље са главом у њој.

Што пијеш кад ти шкоди? Ко ће кући да те води? Прво, кад пијеш не шкоди ти, то дође касније кад почнеш да се трезниш; а друго: човек и пије да не би ишао кући па тако и нема потребе ико да га води тамо где није кренуо. Најзад, кад пијеш довољно дуго и добро, на крају и немаш своју кућу. Нећеш имати кућу ни кад ‘’уђеш'’ у Европу па ти је банка одузме. Пијанога неће ни куче, ни ауто, ни Хаг, Бог га чува, једино жена ‘оће оклагијом, кад смогадне. И власт пендреком: али не зато што је пијан него што пијан лаје.

Остављам пиће! Ко ме види да пијем нек ме пљуне. Богу душу- Бог је неће. Никад више, о мајко моја. Жено дај хладну облогу! Утишајте ту децу, бре!? ‘Де су ми паре?!! Доле влада!!! Одох у иностранство!!! Ко ме види да опет пијем: нека једе говна!!!

Кад ти двоје кажу да си пијан- држ’ се за плот. Другим речима, кад ти двоје кажу да си пијан то значи да су они пијанији од тебе. Јер трезан човек, из опреза, избегава да саопштава истине пијаноме човеку, ма како те велике истине биле. Зато и постоји онај еуфемизам: чашица више. Не каже се: пијан је. Него: попио је чашицу више. Постоји и: глас више. Кад ти двоје кажу: ‘’мора се у Европу'’, то значи да си ти као трећи, и ако си пијан, једини нормалан у том друштву.

Реченица због које те сутрадан највише боли глава и гризе савест је: ‘’конобар, обнови'’. Дринкање није строго везано за кафану исто као што и срећан живот није обавезно везан за Јевропу. Јесте- али није обавезно. Мож’ да бидне ал’ не мора да значи. Може још да се човек облокава: у продавници, код куће, на гробљу, у аутобусу, у шпајзу, испред куће, под шатром, у болници, иза куће, у канцеларији, на кући, у партијским просторијама, у подруму, у затвору, у општини. Може свуда да се пије али је у кафани најслађе зато што се тамо плаћа. Зато је у кафанама најмањи број пијаница. Пијанице су све пропиле и немају пара за кафану. Па је у биртијама све више ‘’финог'’ ‘’европског'’ света што се гнуша пушења у кафани, нарачује кратки еспресо, обавезно тражи рачун и дуго се загледа у њега а конобари најслабије пролазе управо са том господом: увек им остану дужни. О бакшишу, да не говоримо- то им је сувише турски. О типу, ни говора- много је амерички. Напојница, ни случајно- као да треба да напаја конобара. Част, не никако- сувише је српски.

Да кренем мало и до кафане. Недеља је, у сабајле. Право на пијацу. Уз пут се присећам своје једине песме коју сам посветио странцу, Jack Daniel’s-u из Tennessee-a:

Пијан ко спашен

Заливен ко умивен

Сравњен ко слављен

Убијен ко рођен

Налокан и облокан

Наждрокан и смотан

Заливађен и забрађен

Накривљен омиљеним

Мортус ко корпус

Треска ко деликти

Бетон за бонтон

Риголето за повраћето

Лево и десно

Од горе ка доле

До WЦ шоље

Дно чаше ми прија само ако има још до дна флаше .

И на дну чаше (или флаше) ја не тражим истину , утеху и спас .

Не тражим ништа осим : четрдесет процената у води и три до четири истих у крви .

Недеља је ујутро. Можда је и петак. Биће да је уторак или среда. Четвртком исто није лоше. Суботом: најволим.

Морам признати да ми кафана врло често недостајала кад сам боравио у Америци (али ми уопште није недостајала, чак ми је и тамо достајала, српска власт, доста ми је тамо било и америчке власти а ‘’влас’ је влас”’). Права српска кафана. Институција кафане. Филозофска позадина кафане. Политичка подлога кафане. Кафана као смисао. Кафана као уметничка вокација и локација. Ја сам човек кафане. Праве кафане. Простора који ти не значи само као место где се пије или једе, већ где се разговара, преговара, ствара, љути или воли. Где се живи. Кафана, баш кафана. Мене не интересују места где ћеш бити услужен пићем и јелом. Интересује ме место где ћу проводити своје време са разлогом. Место где могу да лајем у чопору. Недостаје ми да немам довољно пара за пиће а пије ми се. Што више пара у џепу имам то ми се мање пије. И супротно.

Недостајала ми је српска кафана у Америци. Недостајали су ми људи из кафане, у Америци. Јер у Србији власт не иде у кафане. Само опозиција. Власт иде на друга места. Друштво са којим се ‘’ваташ за гушу'’ око плаћања, они људи који највише плаћају а не улазе у кафану ако немају да плате. Недостајали су ми досадни пијанци са суседног стола који малтретирају све присутне својим пијаним трабуњањима о томе како су ванземаљци и избеглице криви за све. Кафана је је мајка уметника у Србији. Да није кафане српска историја књижевности била би сиротија за пола дела у задња два века. Много песама би недостајало. И романа. Недостајао би и овај текст. Кафана је ембрион и политичких партија у Србији. Свака друга српска партија је створена у кафани. Друга половина је равноправно створена у иностранству и УДБИ.

Недостајало ми је оно: ‘’ајмо на по једно пиће'’, у сред бела дана, у сред радног времена, после свадбе или са’ране, пре пута или одласка на славу, после гласања. Или оно: ‘’још по једно, па да идемо'’. По некад и: ‘’слободно ти донеси ако неће он - ја ћу'’. ‘’Конобар промени пикслу!!!'’. Конобару: ‘’узми и ти нешто'’. ‘’Дај нешто на чачкалицу'’. ‘’Зашто бре толико?! Па нисмо ручали'’. ‘’Стави на рецку'’. ‘’Однеси онима тамо'’. ‘’Пиће за целу кафану'’. ‘’Од њега нећу!!!'’. ‘’Дај једну, ако ме она не поврати не знам шта ће'’. ‘’Имате ли киселу чорбу?'’. Прави кафанац ће пити цео дан и пиће му се још цео дан али никада неће узети пиће за неким, по систему: ‘’узми моје, ја стварно не могу више'’.

Недостајале су ми оне кафане где је све около отрцано и прљаво али су чаше и тањири увек беспрекорно чисти. Белих и црвних конобарских блуза, наравно, оних са великим џеповима за црне кожне новчанике. Највише ми је недостајало оно: ‘’извини, немам ситно'’, (наравно да ти конобар никада неће персирати али ни ти њему), и оно моје: ‘’нема проблема, задржи кусур'’ (који је он већ задржао). По некад и конобар донесе ненаручено пиће: ‘’од мене'’, па понесе своју чашицу и куцне се са нама. Уопште не залазим у бирцузе где конобари не пију заједно са гостима.

Једино још у Србији може да ти се деси да ти приђе сасвим непознат човек у препуној кафани и пита те јел’ може да седне за ‘’твој'’ сто и попије пиће. Кад му кажеш да може (наравно) он обавезно наручи пиће и теби. У Америци се пије у мрачним баровима, углавном сам узимаш пиће за шанком, не смеш да пушиш у бару, углавном пију сами по кућама викендом, онако класично алкохоличарски и утучено. Не пију из задовољства него да бар мало побегну из сурове стварности.

Недостајала ми кафана исто онолико колико ми и све остало недостајало. А ја ето о кафани. Зато сада дринкам по највећим врућинама: да надохнадим изгубљено и да вратим у нормалу оранизам који је здраво живео прочишћен услед недостатка кафане и политике. Нема горе ствари за људски организам од здравог живота и чисте свести. А мени се још живи. И пије.

Нема коментара:

Постави коментар