Метохија

  Пише: Игор Ђурић

Метохија

ја и ти

Сећам се капљица росе

што их избрзуша вода ствара

Ту сам први пут заволео

и намах се уплашио

за своју љубав

Ти си море по којем

броде небеске галије

са анђеоским крилима

уместо свилених једара

Ти си сурова питомина

ти си питома дивљина

Твоји су људи ко звери

а дивљач умиљно света

Бистра си вода планинска

тиха си река равничка

Ти си камен исклесан

сузама оних који су те волели

Зовеш нас а нећеш нас

иштеш много патње

за то мало љубави

којом си нас свезала

Отела си нам душе

предали смо ти децу

жртвовали родитеље

Остали смо сами

Вараш нас лепотом

ко неверна жена

губећи нам образ

правећи нас мушким

Људи смо а ти си рајски врт

Ми смо били где нам место није

Ти си са неприпадајућима цветала

Заједно зато само муку чинимо

Од кашмира си исплетена

златним концем извезена

Од људи си очишћена

од смрти си освећена

Споменик ти је подигнут давно

и сад можеш спокојно да почиваш

Без порода и окота

без оних који су те наследили

Метохија

ја и ти

Сећам се црквеног зида

испод којег сам

први пут љубио

и непољубљен побег'о