БЕЛИ РУСИ У СЕНКАМА НАД ИСТОКОМ - Из Источких прича

Пише: Игор Ђурић

Оно што је Пекић рекао за Србе уопште, може се применити и за Источане: то није народ - то је усплахирено стање духа. Достојевски у својим Нечистим силама, вели: Русија је игра природе, не разума. Да!!! То је то!!! Мада би, по некима, дефиниција покојног доктора Рашковића била куд и камо најприближнија кад су Источани у питању. Наше народно биће се калило опстанком у вери и нацији, ватром и гвожђем, између чекића-терора и наковања-незаштићености. То се није могло без дозе фанатизма и лудила у нама – најзад, морала је да се скупи највећа сила у историји човечанства: да нас истера одатле. Чак и да нисмо ван винкла, тешко нас разумеју други. То је зато што смо били скрајнути са главних путева, у сенци планине, често невидљиви другима и себи: у потаји, са ножем под грлом или у недрима.

И како су тридесетих година прошлог века Бели Руси играли фудбал једни против других у Метохији, за пећки Дукађини машински инжењер Аркадије Николајевич Тјапкин, негдањи репрезентативац Царствујушће Русије, а за источки Подгорац Олег Врадимирович Чистов, грађевински инжењер – тако и данас Бели Срби са Космета играју једни против других, за Колубаре и Железничаре. Кад смо ми могли да разумемо Русе, до краја и до дна, покушајте и ви нас да разумете до последњег спољњог и унутрашњег трептаја наше душе. Јер, наши ће унуци носити печат овог овде завичаја, то је неминовност, како рече Јован Цвијић: У моменту кад је човек зрео за сеобу, он је већ зрео и за еволуцију.

Никад се више није тако, као тада, као у последњој деценији пред Други светски рат, Исток развијао и градио, богатио се људима који су долазили да службују, из разних крајева Србије и из мајчице Русије. Након тога, Исток је само падао, никад се више није уздизао.

Између два рата људе и животиње у Истоку лечили су Руси, емигранти: Владимир Сергејевич Чистов је био лекар а Новков (!?) и  Павле Иванович Серебрјаков (који је дошао око 1928. и у Истоку дочекао и пензију) - ветеринари. Доктор Чистов је живот завршио у Фрајбургу, 1957 године. Његова породица се после тога одселила у Аустралију. Али, док је живео и радио у Истоку био је веома активан на многим пољима деловања. Оставио дубок траг иза себе. Често је лечио бесплатно, бавио се хуманитарним радом, био председник Црквеног одбора. Он је један од организатора и председник Управног одбора за изградњу „Народног дома витешког краља Александра I Ујединитеља“, а његов син Олег је бесплатно израдио пројекат дома. 
      Доктор Чистов је иначе био и срески санитетски референт. Његова жена Александра Алексејевна (рођена Јуницки, по доступној литератури, а заиста рођена Флеров према подацима њених потомака) била је виша медицинска сестра. Александра је рођена у граду Бузулуку у Оренбуршкој области али је била усвојена од породице Флеров из Одесе. Доктор Владимир и Александра су имали сина и ћерку: Олега и Јелену (1923) коју су звали Љусја.

      Црква Св. Апостола Петра и Павла у центру Истока почела је да се гради је 1929. године а освештана је у јулу 1932. године у спомен Петру I Карађорђевићу (у црквеном одбору, можда чак и председник истог био је доктор Чистов). 

      1932. формиран је фудбалски клуб Подгорје (исте године кад је у Звечану формирана Трепча а у Пећи Будућност и Раднички) а 1936. пуштен је у рад нови Соколски дом – све у време када су Бели Руси били најактивнији.