BLOG IGORA ĐURIĆA - Игор Ђурић - СРБИ(И)ЈА

ИГОР ЂУРИЋ - БЛОГ
BLOG - IGOR ĐURIĆ
©Igor M. Djuric
copyright 2010 by ©Igor M. Djuric Upotreba sadržaja ove web stranice
podrazumeva obavezujuce prihvatanje copyright -a

четвртак, 09. мај 2019.

ИСТОК: ПИТАЊА И ОДГОВОРИ!



      Бог оставио шалу. 
Не зна се је ли боље започети или завршити са шалом?! Поготову кад човеку није до шале и смеха. Јесте, волели смо да се смејемо, да добацујемо, да се подсмевамо, почесто и да будемо кварни. Ударали би подсмехом тамо где ће подсмеваног највише болети. Били смо сурови често, није за замерити, у суровом поднебљу и вазда таквом времену смо живели. Је ли Бог оставио шалу? Јесте, као и све остало! Макар за оне који верују. Али, чисто сумњам да је божје дело и: подсмех. То нам је подметнуо онај други. Много смо се подсмевали, много смо исмевали, нисмо се здраво смејали и шалили, нисмо користили од Бога нам дато. Данас смо по мало смешни овако незграпни и патетични у нашем жалу за оним чега више немамо и нисмо користили како треба, док смо то имали.

Како стари? Важно је да су на ноге. Имају, богами и година. Само по реду. 
      Не иде то тако?! Ми би смо све преко реда а једино смрт дође по реду. Све мора по реду а ништа није у реду. Добро смо, јеби га. Живи! Ништа не радимо. Остали смо у једном тренутку гологузи, без ичега. Остао нам само апетит, који нас никада није издао. А, стари ко стари. Мисле само на себе. И деца мисле само на себе. Једино ми средњаци немамо право да мислио на себе. Док смо били мали и млади учили су нас да треба да поштујемо и слушамо старије. Данас нам деца говоре како је дошло време кад треба да се слушају млади, јер они су будућност. Ми остадосмо ништа: ни прошлост, ни будућност. Поштујемо старе и жртвујемо се за децу. Младост нам прође тако, старост нећемо дочекати. Јесте, на ноге су, и имају година. Сви имамо година. Само неки немају услова.

Оћеш да ти платим или да ми платиш? 
      Донеси и пиши на рецку. Платићу ти на куково лето. Платићу ти кад на врбу роди грожђе. Платићу ти али о курцу моме. Да смо пили: пили смо. И превише. И терали би и друге да пију, да нас сутра мање гризе савест због пијанства и баљезгарија које би направили пијани. Ретко би кад газди признали целу рецку. Кад си пијан онда си широке руке, поготову кад пијеш на црту. Кад си пијан свет изгледа лепше а сви проблеми су решиви и лаки. Сутра се горко кајеш због тог ничим, осим алкохолом, поткрепљеног оптимизма. Сутрадан мислиш да све то ниси ти наручивао. А јеси, до последње капи. Неизводљиво је било да седиш и пијеш са људима а да сам не пијеш. Ако треба, сипаће ти на силу у грло. Око плаћања би већ била друга прича: или не бисмо дали никоме да плати док имамо последњи динар, или се не би доваћавали за новчаник (шта има да се доваћаваш кад је празан?!). Најчешће не бисмо имали ни за једно, ни за друго: ни да платимо, ни да шкртаримо. Ни да платимо, ни да клатимо. За плаћање: нисмо имали новца. За шкртарење: имали смо толико образа па нисмо то чинили. Па смо пили на рецку.

Ми Источани никад не кажемо: „Кад ћеш да ми дођеш?“, него увек: „Кад ћу да ти дођем?“. 
      Ово су нам натурили, не без разлога, али је ипак натурено. Волели смо да одемо али смо волели и да дочекамо. Него, нас је било више из вароши, па кад одемо у суседно село изгледао је као да се цео Исток сручио тамо. А ови кад 'оће да врате посете: не могу свуд да стигну. Код пете куће су пијани, код шесте их износе. Оно, додуше, како ко. Било нас је ко и свуда, свакаквих, и дочекљивих, и недочекљивих. Мало је ко желео да му нико не долази у кућу. Сматрало се да је човек онолико добар колико има гостију. И супротно. Кад ти се нико не доваћава за капију то значи да нешто није у реду са тобом. А на дан кад су Крсти или уочи Славе погледујеш кроз прозор низ авлију. Није ти право: код комшије се увелико пева а код тебе ни живе душе. Па чекаш да изађу из визите, као случајно се нађеш у дворишту и зовеш. Ако не дођу, џабе ти баће све што си спремио и ма како си спремио. Овде где данас живим, сви иду на летовање и зимовање, а ја и моји кад стигнемо, ретко. Што?, па спремам се за Славу, Божић, Ускрс и Крсте, да ми дође неко, да будем човек. Они не могу да схвате зашто волим да потрошим дочекујући а не летујући?!

Имао си игбал, батлија си! 
      Батлија си кад имаш среће. Игбалџија кад срећу успеш да материјализујеш. Код нас су игбалџије и батлије, ко и свуд, углавном бивали сумњиви типови. Ретко кад поштени људи. Није срећа хтела поштена човека. Што би рек'о један мој друг, онај што му жиле искоче по врату кад се наљути: „Стави у џак сто оних женских ствари и једну мушку, ја ћу се доватит за ону мушку“. Код поштених људи игбал се мерио да имаш што мање штете, код ових других, батлија си кад се добро окористиш. Поштен човек рачуна да је батлија ако му град не убије летину. Овај други рачуна да је батлија ако је продао оно што је град већ убио. Опет, ко и свуд, срећа има мало везе са случајем, мораш сам да је погураш (прво да вежеш коња а после да га оставиш Богу на чување), углавном на срећу и несрећу других. До некоме не смркне - другоме не може да сване. Док неко не закука - други не може да запева. Углавном, игбалџије и батлије су гурале своју срећу, за своју добит и на штету других. Тако је у целом свету. Прави батлија, онај народски и поштени, је онај коме се роди здраво дете.

 Ноћаскенаке ће да ради ступац! 
     Са девојкама смо увек били у мањку. Цео Исток свој између себе. Не можеш да нађеш никог ко ти није некакав род. Па и кад се нађе нека: неће са нама. Воли момке са стране, зна нас ваљда ко стару пару. Оно, то им не треба замерити. Што би рек'о Бранко Ћопић: „Знам ја нас, јебо ти нас“. Али, и ми Источани смо људи и ако смо Срби и својта, слатка душа, баће. Кад дође нека девојка са стране, сви почну да се врте око ње, па се она брзо уобрази, и ако не знаш по коме јој то долази. Почне да бури на високо. Зато нам је једино остајао ступац, којег смо мерили неким добрим момцима, чија је једина кривица била то што су били бољи и већи фрајери од нас, и само зато што смо волели да имамо неку чору, а нисмо ми криви што смо имали више ступаца и кочева него девојака које нам нису род. Не брините, нису ни нама остајали дужни. Ништа не знаш, баће, само кад ти га фишти, све звезде видиш. А, и они, као и ми, знали су курвински да ти га степају. И, ако су. Право је. Који ти је ђаво требао да се ломаташ по Прекорупљу или Клини, па налетиш на Црвене ђаволе из Клинавца. Мада, ни они из Гораждевца нису имали лаку руку.

Најволим „чачак“ да водим. 
      И да певам „Ој Истоку под планину, дивну имаш омладину, Радо лепа Радо, што имадо то ти дао“. Обично нисмо имали ништа па смо то и давали. Ипак, да води „чачак“, поготову „синајски чачак“, није могао свако. Због тога су избијале туче, давао се задњи динар хармоникашу. Цео дан си пластио а летиш по сали. „Чачак“ је тешка ствар, хеви-метал међу народним колима. Да се народски изразим, „чачак“ је рокенрол, „моравац“ је сентиш а „жикино коло“ је мејнстрим. Али, баће, кад затражиш, за ајтар божи, биднеш кец и да певаш „Од Истока па до Бање...“, онда неће нико да те пусти. Прво срамотно је, а друго ни кец није ништа мање важан од коловође. Кад се уфатиш на крај кола онда никога не пусташ. Преплићеш ногама и ноншалантно се њишеш лево-десно горњим делом тела, да не кажемо абдоменом. Обрвама поздрављаш присутну публику, намигивањем се удвараш. А махањем главе дајеш до знања 'де би најрађе да се нађеш са дотичном. Руку леву: по вољи! Ћеф ти у џеп, ћеф ти марамче у руку, па да витлаш њоме. Као што никог не пусташ да се ухвати између тебе и девојке која ти се свиђа, а једва си се и сам доватио, тако никога не пусташ на кеца, осим девојке која ти се свиђа. Мој покојни отац, непосредно после другог рата, на сабору у Горичу, лепо рече неком официру који је хтео да се ухвати у коло између њега и моје будуће мајке, која му је тада била већ обећана: „Немој да се качиш на воз за који немаш карту“. Добио би тај и ступац, ама није се смело, официри тад бејаху власт.

Ми смо, бре, својта! 
      Ако ми не дођеш, нећу да ти дођем – зато сам и дош'о, да кадгођ и ти дођеш код мене. Нисам дош'о што сам жељан, имам и ја кући да јем и пијем, него сам дош'о што те ценим и поштујем. И што смо својте. И што се ваља. Ма шта ко причао, било смо срамежљиви гости. Некако ти је увек био непријатно кад одеш негде, па измишљаш сто разлога због чега си ту. Те ово, те оно. Не би ти дош'о, него си у свом доласку пронашао неки велики циљ, и идеју. Ти ниси у гостима, ти си у мисији, задужујеш да би ти се вратило. Ти једеш да би се јело код тебе, пијеш да би се сутра пробала и твоја ракија. Обично те ухвате негде већ припитог, па те поведу по визитама, али ти ниси баш толико пијан да не схватиш да ти није место ту, можда си први пут ушао човеку у кућу. Па се довијаш, ниси случајно ту. Циљно си. Решио си, као, да прекинеш више то ваше непосећивање. Што више преврћеш клапуше то си агресивији према домаћину: „Више ме никад нећеш видет' овде, ако ти не дођеш код мене!“ – велиш му. Он клима главом, мисли, „добро, ако је тако“. Кад ти, после неког времена, заиста дође на Славу, ти привучеш жену у ходник, па је питаш: „Шта ће море, овај овде?“. Па кад попијете неку, све крене јово-наново.

Што помери међу? Што ми узе ред воде? Што ми посече шуму? Што ми сјеба засеку? 
      Пошто нисмо имали довољно душмана, тамо где смо живели, онда смо од мајке тражили да нам га роди. Ако смо и били браћа, џепови нам нису били сестре. Са браћом углавном нисмо зборили због међе. И са рођацима, кад завршимо са рођеном браћом. Другоме 'оћеш душу да даш, брату ниси хтео да попустиш ни за педаљ. И сваки би оног другог оптуживао да је померио међу, да 'оће да узме више, да жели да га зајебе. Сад све остаде туђину. Па, опет се нисмо опаметили. Сад се свађамо на даљину са ближњима. Имали смо толико воде да је претила да нас однесе а ми смо се тукли мотикама за ред воде. Зато нас је на крају вода и однела. И још нас носи. За памет је касно. Дако ће наша деца бит' паметнија од нас. Јер, слађе нам је било да посечемо туђе, него леба да јемо. Чинило ти се да туђе дрво боље и дуже гори, да боље греје. Мислиш да си ћарио: посечеш туђе, туђин посече твоје, па се све сведе на исто. Оно што остаде, посекоше они до задње гранчице. По ко зна који пут. Све што би сачували једни од других на крају би посекли они. Е, да, кад баш не смеш да се супроставиш отворено ономе што има ред воде а ти би хтео да је твој ред, одеш онако курвински, по мраку, па лепо премостиш засеком воду. Док онај укапира 'де је грешка идући уз бразду, теби већ пола бакче прелила ладна источка вода – однела нас она!

Оћемо у рибе?  
      Ти ћеш да носиш теше. Теше носи онај ко слабо вуче мрежу и не зна да рчка. Он најмање добије у деоби, кад се дели риба. Тури локвањ на главу да се не споводи од сунца, веже каишем теше а на врбов прут наниже уловљену рибу. Повремено прут са рибама провлачи кроз воду да иста остане свежа. Кад чујеш још некога да је на реци, некога ко је кренуо пре вас, враћаш се кући јер тај шта је уловио - уловио је, остало је уплашено. На цени је била речна пастрмка, са црвеним тачкицама, док се калифорнијска пастрмка мање вредновала од ње. Друге рибе, фала богу, нисмо ни имали. Речне ракове би бацали кад се завуку у кош, јегуља није било од кад је направљена нека брана у Албанији осамдесетих година, иначе се она хватала испод воденица којих је у Истоку било тушта и тма. Кажу да је некада било толико рибе у источкој реци да су их Источани ватали по њивама, кад пусте воду да наваде. Источани су, дакле, једини људи на свету који су пецали рибу: мотикама!? Искрено, вероватно због свега тога, нисмо је баш ценили и јели смо је само кад морамо: о посној слави и кад дођу гости којима је то био главни ужитак. Трајков вир би био прекретница: до њега се знало како ће се проћи са пецањем, које и није пецање већ 'ватање. Кад неко офути реку струјом или динамитом онда се дуго после тога лове само пизгаљи, док се неко не осевапи па пусти коју тону из рибњака.


Оћемо у Лојза да играмо лопте?
      Пошто у Лојза већ одавно нема Гројза. Изела га пламењача и народна влас'. Само да се одма зна: нема дурисања и пенџетирања. Лопте су се играле и у Грабља, и у Лојза. Касније и код школе, па на теренима. Кад се оде у планину најслађи фудбал се играо у Трговишту. Ми, из нашег краја, фудбал смо играли и код фабрике, кад би могли. Кад би нас бивало мало играли би викторију. Фудбал, као и остале спортове, нису увек играли најбољи, већ најстарији па самим тим и најјачи. Чим дође ко старији ти као млађи мораш да се склониш. Самим тим, нису увек ни побеђивали најбољи и који дају више голова, већ оних чија је бивала последња. По трави би углавном играли боси, по асфалту су неки окушавали и са копачкама. Не би добро пролазили али су били упорни: кад су могли са копачкама да иду на игранке а што не би играли са њима и фудбал по бетону. Није се само знало да ли у њима више повређују себе, стално клизајући се и падајући, или друге, ударајући по писку, што је било легитимно средство за заустављање противничких напада.

наставиће се...

2 коментара:

  1. IGORE SVAKA TI ČAST:BAŠ SAM SE NASMEJALA A NAJVIŠE ME NASMEJAO KEC U KOLU!

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман19. мај 2019. 03:41

    Gospodine Đuriću, Vi ste postali institucija književnog oživljavanja i očuvanja naših uspomena. Cini mi se da zajednica to ne prepoznaje. Želim Vam svako dobro! Dragan K.

    ОдговориИзбриши