среда, 28. октобар 2015.

Дренка , Небојша Џоговић



28. октобар, Сајам књига, Београд
''Не остави, Боже, угашене Источане без речи'' -  вели миџа Крста на почетку приповести. А, мени на самом почетку, фали реч, да вам се обратим. Имам је, али ми не пасује. Треба ми замена. За оно што вам намеравам рећи, описујући каква је ово књига и човек који ју је написао, мораћу да пронађем одговарајући синоним. И тражећи - нађох га: у доброј књизи нађеш реч која ти треба. Елем, отац наше главне јунакиње је онај ''који шкопи гудане'', и, у тим редовима пронађох спасоносни синоним, који ми је потребан за реч коју не желим да изговорим, а треба ми. Та синтагма гласи: ''бели бубрези''. Или, што би реко Станишта: „Од гледања слаба вајда, побратиме. Већ што секирамо беле бубрезе“.
Некада су писци могли себи да приуште луксуз, па да пишу поетичне, сладуњаве, јалове и бајковите редове, романе коректне у сваком погледу: језички, садржајно, политички, по форми... Данас више није тако. Сада роман мора да има ''беле бубреге'', да би био роман за поштовање – или није роман. Опет, писац који нема ''беле бубреге'' не може написати такав роман. Овде су испуњена оба услова. Имамо књижевника са ''белим бубрезима'' – значи мушкарца и човека поштена, мудра и храбра, који је написао исто такав роман – дакле, књигу храбру, мудру и без компромиса, написану старим језиком, у једној од наживописнијих и најпоетичнијих варијација његових. Дочим, аутора не треба да обесхрабри чињеница да ће његов роман углавном оцењивати, и о њему говорити (што се из приложеног да видети), људи који немају ''беле бубреге'', чак немају ни ратлук.
Књига је, пре свега, дело огромног талента. Правог, исконског талента, који се не може научити или копирати, не дај боже купити, већ се једино од Бога може добити. То је таленат гогољевске дефиниције о томе да ''онај ко има таленат мора имати чисту душу и да се њему неће праштати оно што се другима прашта''. А где је талента, ту нема проблема са формом, стилом и духом.
Ово је, затим, дело велике љубави. Љубави аутора према свом народу и свом завичају. Ко познаје Небојшу, зна да он љуби свој род више од свега. Тек на другом месту, после отаџбине, а пре вина, код њега долазе жене: а знамо колико воли жене и колико оне воле њега – на жалост говорника и осталог друштва. И само онај који више воли свој род од самога себе, и воли свој народ више од онога што највише воли, има права да говори о манама свога народа, те о лошим навикама и делима његовим. И то Небојша чини, кад мора.
Можда ће неко, читајући Дренку, стећи утисак да у њој има превише просутог једа и злонамерности, да је аутор неко ко вуче некакве животне комплексе према земљацима, женама, Београду, да он нешто мрзи, итд. Није тако!!! Ово је књига о љубави, књига која велича народ и жену. Небојша је последњи човек који би могао да има било каквих комплекса, било какве мржње. Напротив, његов проблем је углавном вишак самопоуздања и дрчности, те фанатична љубав. Он није човек са маргине, неко ко је стајао у ћошку. Он је човек веома вољен. А, много је и волео. За њега никада није важио онај стих: ''тих година, сви смо ми волели, али су мало волели нас''. Увек омиљен у друштву, код жена, код земљака, он је човек око којег се окупљало - а не неко ко се окупљао око другога. Он се подједнако добро сналази и у селу, и у граду, и сам, и у друштву.
Небојша, у ствари, кроз те јетке редове жели да дупло подвуче проблем о којем пише, он жели да жигоше видљивим, а не воденим жигом, оно што му смета код људи, што замера свом народу, у жељи да га поправи – искључиво због тога. Он то намерно ради, не маскира, не користи стилске фигуре и друге заврзламе, јер он жели да његов опис и спис засметају некоме, он жели да се не заборави, не жели да пресуди, само да отргне од нашег сумњивог памћења. Да се просто изразим: он не крије опанке по плоту кад крене у варош.
Али он кроз, по некад огољену критику, полази од себе кроз споредни лик у роману, полази од своје породице, своје родбине, својих пријатеља. И рачуна овако: ако могу да критикујем своје, онда ваљда имам права у својој књизи да кажем нешто и о другима. И, видите, то је поштен приступ. Најзад, не треба занемарити прелепе редове о мајкама, о женама као стубовима кућних заједница, као чуварима ватре и вере, у време кад су нам се очеви обезбожавали, не треба занемарити поштовање према годинама и мудрости старих, не треба занемарити опис јунака Милића Крсте. Најзад, не треба занемарити саму суштину: Дренку, у којој он глорификује жену, верност, чедност и љубав.
Исти је случај и са неким, наизглед, проблемима форме његовог списа. Он је од самог почетка био свестан одређених делова на којима је инсистирао, које је понављао, и није хтео да их склони, јер желео да кроз своју књигу пренесе став и поруку. Он, на пример, неколико пута понавља реченицу ''Крволочни дивљаци Европске уније и Америке''. То чини плански и намерно, потпуно свестан онога што чини. И шта је ту лоше и спорно? Па то треба стално понављати, на сваком месту, сваким поводом. Да чују млади и стари. Да се запитају куда то срљамо?! Да!!!
''Крволочни дивљаци Европске уније и Америке''!!!
''Крволочни дивљаци Европске уније и Америке''!!!
Кол'ко пут да рекнемо, мало је, шта су нам јада задали, је ли, је ли, синовац.
Живимо у времену плитке поезије, провидне прозе и јефтиних писаца. Какав, бре, ''сајам културе''? Читав процес се своди на то да ће скрибомани јуришати да заузму позиције медиокритетима, а преко леђа малог броја писаца. Већу уметничку, духовну и филозофску вредност, имају оне пљескавице на улазу од половине овде изложених наслова. Још ако су зачињене, не питајте?! Важно је само да писање буде политички и мањински коректно, да буде безлично и по владајуће битанге безопасно, и само тако има прођу код мондијалистичких ''култур-бунд'' комесара, који нам данас кроје капу, а чије је мере узела још Коминтерна и која се до дана данашњег није поново премеравала – мере нас истим мерама и вагама, по истим правилима, истим речима. Зато ова књига неће добити награде у Србији, како ратни хероји нису добили ордење, како најбољи ђаци нису добили посао, како поштени људи не добијају правду, како болесни не добијају лека. Па кад је већ тако у земљи Србији а шта нам друго остаје него да вичемо: ''Крволочни дивљаци....''.... итд.
Најзад, и не мање важно, ово је дело тек почетак, нешто што је само одшкринуло врата да кроз њих провири писац. Не мали или велики, јер су ту ствари просте: или јеси, или ниси писац. Како се не може бити мало или много у благословеном стању. То што смо ми као народ добили српског писца у лику Небојше Џоговића, њему лично ништа доброга неће донети. Само муке и проблеме. И то ће бити још један доказ да је на правом путу. Знај, Небојша, уколико ти добро иде у животу, онда ти ниси писац већ плаћеник, јер је писац индивидуалац и човек ван система, те тако му не може бити добро нити у једном систему, осим у револуцијама, а ми смо данас далеко од револуције, удаљили смо се чак, због година пре свега, и од сексуалне револуције. И, ко је крив за ово задње, поред наведених година. Зна се!!! Гара и Шиптари!!!
Мајка писца Миодрага Булатовића, послужујући сина и госта, колегу писца, када је на њено питање „чиме се бавите тамо у Београду?“, добила одговор да су писци, на то казала: „Ако ђецо, само пазите да вас не увате“. Све док те не цене као човека и писца, чак ни твоји најближи, док те не седају на чело астала, знај: на добром си путу. Док не схватају твој усуд, онда се можеш надати да ходиш путем који није за свакога. Кад су неки гости на Слави, негде око Уба, питали оца глумца Раше Плаовића „шта су му по занимању деца?“, он је одговорио: „Први је инжењер а други професор“. „А, Радомир?“ – бејаше упоран гост. „Он је глумац“ – одговори стари смркнута израза лица. „Ма пусти га, 'ће се тргне“ – утешио га је знатижељник. Наравно, уметник ''неће се тргне'' - никад. Тргнут је он рођењем. То није занимање, то је усуд, као болест, као љубав. Војислав Илић ово потврђује речима: Твој син је песник и лека му нема.
Кад те први пут поставе на пиједестал, знај: или си се продао, или ниси писац, или си умро. Да си се продао, знаћеш оног часа кад почнеш сам себи да се гадиш. Да ниси писац, пошто си на пиједесталу, нећеш схватити никад – таквих је данас већина у овој хали. Да си умро, знаћеш оног јутра, када те ништа не буде болело. Држим да је умирање ујутро најприхватљивије.
Писац не сме да буде у власти, или, још горе, око власти. Треба увек да буде против сваке власти. Код Небојше ствар је отишла још и даље: он је чак против бивших и давнашњих власти и политика. Шта је написао о Лесандру и Пашићу – могу да замислим онда шта мисли о овим данашњима?! Дилема је, наравно, реторичка – јер ја знам шта мислимо. Он тумачи историјске догађаје и личности као да им је био савременик, мада, ја по мало сумњам да он само описује оно што је слушао баш од правих савременика. Како је Дис у песми ''Наши дани'' актуелан и данас, тако је и мисао једног од јунака књиге пресликана баш за овај трен: „Више вреди скорела мужевиначка балега, но цела србијанска влада“.
А, лепо, је то. Мислим, бити писац. Шетајући оног мајског дана када ми је Џога донео вест да је написао књигу и да је она штампана, осећали смо се као писци. Имали смо неке књиге иза себе и празне џепове. Изванредан осећај. Људи су сумњичаво погледавали пут нас, није им било јасно како у овом туробном друштву и овој морално посрнулој држави културних и политичких старлета, два мушкарца начета кризом средњих година иду улицом и са чудним сјајем у очима титрају осмехом по уснама. Добро нас нису ухапсили. Ајте, молим вас!!! Ходају српским улицама и још се смеше. Сумњиво је то. Како би рек'о јунак романа: изгледали смо као да смо ''недовршени у главу и да смо нагнути у памет''.
Видим ја да нешто није у реду ни са мном. Писци су углавном сујетни и љубоморни кад неко други напише књигу, поготову: добру књигу. А, мени мило и драго. Грам љубоморе је само провирио и за трен се сам од себе распршио. Ништа ја ту нисам утицао. Себе, нисам разумео, због не-српског понашања и изостанка жеље да Џогина списатељска крава цркне што пре. Сумњиви ликови, са сумњивим занимањем, бејасмо ми, тога дана. Несхваћени потпуно – славили смо књигу.
Нећу ја овде, мада могу и знам, о дијалектима и наречјима, о етнологији и етнографији, о ономастици и богатству нематеријалне баштине коју нам Небојша спасава кроз ову књигу.То је сама књига, све то читаоц добија на поклон читајући ову књигу, чак и када није свестан вредности поклона, чак ни самог дара. Они најбољи читаоци пронаћи ће у књизи и карикирање, те иронију достојну добрих мајстора. То је један виши ниво, намењен одређеном броју људи који ће ван садржаја и форме пронаћи у овом делу врхунског писца и баштиника, који излази ван атара локалне теме, пошто је ова књига много савременија и универзалнија него што изгледа на површно читање.
Ја хоћу, и могу, још неку реч, о човеку са којим сам појео велик део свог животног колача, укључујући у ту деобу прислачка и нашег трећег мускетара Зокија, Љушу. Јер смо нас двојица, ја и Зоки, и многи други, имали прилике да осетимо кроз то наше дружење још један велики Небојшин дар. Небојша је један од ретких људи који подједнако добро барата усменом и писменом формом књижевног. Како Небојша зна лепо и духовито да прича? Не, знали смо ја и Зоки: пили смо ми, пију и други, али то није од пића. То је нешто из крша. Нешто из воде. Њега је милина слушати. Његов највећи књижевни проблем је да своје усмено слије у писану форму. Има он још мана, једна од њих је и та да је он фанатик идеје. Наиме, он се за свој став и своју идеју бори без компромиса, најчешће у корист своје штете, и ако треба тражити неку његову ману онда је треба наћи у његовој врлини... ...врлини, која ће га, надам се, постаћи, да ме части пићем после овако лепих и бираних речи.
Ово дело има и своју јаку емотивну енергију, која не потиче само из садржаја, већ је више плод чина стварања и времена када је књига настајала. Руком исписани редови ове књиге читани су и коментарисани поред болесничке постеље вољене особе. Ти редови су јој били утеха и скретање мисли са тешке болести и олакшање пре смрти која се приближавала. Отуд ова књига пуца од енергије и емоције, отуд овој књизи теку сузе, отуд потреба за шалом, а ја зато говорим више о аутору, него о форми и садржају, отуд је ова књига ''тешка'' као и све добре књиге: што су.
Када ме је позвао да говорим овде, Небојша, којег иначе ми зовемо Џога, ми је у шали рекао:
- Сад ћеш морати да прочиташ књигу.
Када сам је први пут не-прочитао, одмах, чим је изашла из штампе, у даху, написао сам на друштвеним мрежама следећи коментар:
„Најбоља метохијска деца и кад су скрајнута са државних и народних јасала, не гурају се и не траже, увек дају много а не узимају ништа. Написао је метохијску ''Књигу о Милутину''. Ако ћемо право: имао је времена. Није морао да првог и петнаестог подиже плату и уписује радни стаж, побринули су се да се тиме не ''замара'', има ко ће – лако је писати књиге, тешко је... да не лајем...“... Лајала је кера, у овом коментару, више због себе а мање због села. Како то бива, обично.
Када сам по други пут морао, овога пута силом прилика, ни крив – ни дужан, да не-прочитам ову књигу, сетио сам се једне анегдоте из живота наших славних претходника, те из дневника Борислава Пекића извлачим следећи пасус: Како сам постао писац? Данас у подне јавио ми се Михиз телефоном. „Бориславе, рекао је, прочитао сам рукопис Времена чуда. Ви сте писац. Зато ћу се и ја за крај, ''опраштајући му'' што ме је присилио да поново прочитам Дренку, из разлога што сам са њим појео џак соли, послужити сличним речима:
Небојша Џоговићу, два пута сам прочитао ''Дренку'', ти си писац!

Игор М. Ђурић




Нема коментара:

Постави коментар