КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ДЕВЕТИ КРУГ СВЕТОГ КРАЉА

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ

КЛИКОМ НА СЛИКУ ИДИ НА САЈТ ЗА НАРУЧИВАЊЕ
ВРЕМЕ ЗЛИХ ПАСТРМКИ

петак, 05. фебруар 2016.

велики писци без великих школа....




ЧИТАЈ: Игор М. Ђурић О ПИСЦУ И ПИСАЊУ – ПОПУЛАРНА ТЕОРИЈА И ИСТОРИЈА -

ШКОЛА...
То је стање духа. Можете бити велики писац а да не напишете нити једног реда, као што најчешће нисте писац ни после објављених сабраних дела у двадесет књига. Борхес вели: Не мислим о себи као добром писцу, али знао сам да је књижевност моја судбина или моја коб. То је из себе – то се не учи у школи. То је у себи – тамњаном и молитвом се не може истерати, нити глоговим коцем убити, нити ватром спалити. То је од себе – то си што си, нема помоћи и поправке. По томе су писци већи или мањи од других: препуштени сами себи. Белгијанац који је створио Мегреа написао је да писање није позив и да је оно нешто као предодређење за несрећу. Рече Данојлић негде: то се рађа, то се не постаје. Писање се не може научити или стећи дипломом. Стендал који није завршио високе школе пише у књизи О уметности и уметницима, следеће: Што се мене тиче, драги пријатељу, ја бих волео да сви уџбеници књижевности потону на дно океана. Они уче осредње људе како се праве дела без мана, а они их, сходно својој природи, праве и без лепоте. Ми смо затим приморани да се упознамо са свим тим злосрећним покушајима, а то умањује нашу љубав према уметности. Недостатак школе, међутим, нипошто не може бити препрека човеку да постигне величину: сетите се Шекспира, Серевантеса.
Има, ипак, оних који сматрају да постоји нека школа (за пачиће мале) где се може дипломом постати писцем. Завршите факултет, а кад вас питају шта сте ви по струци, кажете: дипломирани писац! Треба завршити факултет из других разлога, рецимо они Михизових, који је рекао да је завршио високе школе само да бих је могао убедљивије презирати имајући је, него немајући. Нема исту тежину кад то чиниш са дипломом у џепу или супротно, кад је немаш, као ја. Утеха ми је што већина великих писаца није завршила факултет а само мали проценат има диплому са неког уметнички сродног факултета. Признајем, кад сам био мали сматрао сам да нико не може бити писац ако није завршио оно што смо колоквијално називали ''књижевност''. Данас схватам да једино тако не можете бити писац: са дипломом Филолошког факултета. Има ту лекара, правника, мање инжењера, а највише недисциплинованих бараба који нису школу зарезивали: ич! Писац најбоље српске књиге, Пекић, није завршио факултет, догурао је најдаље до флоскуле: студирао је експерименталну психологију, а њему се придружује отац нације Добрица Ћосић и његов презимењак пасторак нације из „друге Србије“ - Бора, (ту су још у „друго-сербијанци“ Басара, Тешин и Арсенијевић, те Тишма који припада „својој Србији“, а од актуелних списатеља поменућемо Срђана Ваљаревића), ни трећи Ћосић, Бранимир, није завршио факултет, додуше, болест га је у томе спречавала. Нити највећи књижевни син „тисућљетње“ хрватске културе Мирослав Крлежа нема завршени факултет (успут је понављао четврти разред гимназије). Похађао је Војну академију коју је напустио 1913. године. Дакле, два „средњошколца“ су била на челу Енциклопедије Југославије: централном редакцијом је владао неприкосновено питомац Крлежа а српском редакцијом је управљао вечити студент, али ратни генерал, Васа Смајевић. А, онда, креће импозантан списак: Витмен, Томас Ман (који нема ни средњу школу), други немачки нобеловац Гинтер Грас беше студирао скулптуру али остаде само на омиљеној и већ помињаној флоскули  несвршених студената: „студирао је“. Ни наш пријатељ Петер Хандке никада није дипломирао права која је студирао. Ту су даље: Хемингвеј, Достојевски, Ђура Јакшић, сумњиве су дипломе и докторске дисертације Црњанског и Андрића (имају их, али су их пабирчили на сто страна из мноштва покушаја и после много прекида, обашка што је Андрић понављао у основној школи, коју је на једвите јаде завршио, и опет обашка, Андрић је пожурио да заврши факултет да га не би избацили из дипломатије због помањкања стручне спреме, М. Караулац говори да је дисертација била изнуђена због одговарајућег ранга у дипломатији а Абудалх Сидран је у једној телевизијској дебати рекао да се Иво Андрић одрицао од те дисертације и да је забрањивао да се штампа. Дучић, пак негде пише следеће: То је ујдурма оног језуите Андрића, који је пре извесног броја година морао да напусти Министарство јер није имао факултетско образовање), без икакве дипломе су надаље Буковски, Милер, а Шекспирове „изгубљене године“ постоје само да би се забашурио траг о одсуству било каквог његовог образовања. Лав Николајевич Толстој је напустио два факултета пре него их скроз баталио и посветио се грофовању и писању књига. Даље, факултете нису завршили Чарлс Дикенс, Виктор Иго, Оноре де Балзак који је баталио правне науке. Ни Жил Верн се није прославио са школом. Ни творац Малог принца. Следе Шарл Бодлер, Волтер, Андре Жид, Мопасан, Жак Превер, Џемс Џојс, Гогољ, Пушкин, Јесењин, Љермонтов, Мајаковски, Фокнер, Јосиф Бродски, Џорџ Орвел, Лондон, Бернард Шо, Херберт Џорџ Велс, Миодраг Булатовић, Мирко Ковач, Исаковић, Бели Марковић, сумњив ми је онај Душко Радовић, а доказани неакадемци су још и Карл Мај (који не само да није завршио факултет него није ни био у Америци до пред сам крај живота, кад је већ написао све своје књиге), Лорка, Марк Твен, Алекса Шантић.... Горан Петровић и Давид Албахари стигли су до ''студирао је'', али никада нису стигли до ''завршио је''. Војислав Илић није завршио нити гимназију. Ни Јаков Гробаров није имао никаквих великих школа, осим оних животних и кафанских. Панаит Истрати, „балкански Горки“, није ни привирио на високе школе (и Горки је нешто петљао по школовању, вазда у покрету и иностранству, а после на власти), па ни Ерскин Колдвел, прочитах скоро негде, и за Пастернака по негде пише да је студирао филозофију али нигде не пише је ли завршио исту. Константин Паустовски је променио пар факултета пре него је све то баталио. Пар факултета је променио и Итало Свево па је на крају само трговао и писао – без дипломе. Алан Едгар По је био избачен са два факултета и то због коцкарских дугова. То мо није сметало да напише поему Гавран коју данас рецитује скоро сваки љубитељ поезије на свету. Ален Боске није завршио студије књижевности које је започео. Један од наших највећих драмских писаца Александар Поповић остао је на свршеној гимназији. Добрица Ерић нема ни средњу школу а творац наше писмености Вук, писању се учио у манастиру, исто као и Доситеј световно наречени Димитрије Обрадовић. Ни са братске стране, од брда и мора, нема великих школа. Његош је нешто учио по манастирима, Марко Миљанов је научио писати у педесетој години а Стјепан Митров Љубиша једино образовање стече у једној италијанској основној школи. Дис није положио велику матуру а Јанко Веселиновић је учитељевао без свршене школе (није успео чак ни да положи за телеграфисту, што је јако желео). Раде Драинац није завршио факултет. Ни о његовом „станодавцу“ Тину Ујевићу се не могу наћи подаци и дипломирању мада јесте студирао. Либеро Маркони је био песник и новинар, харизматични боем београдске чаршије, али није академски образован човек. Љубиша Јоцић је студирао многе факултете али није ни један завршио. Мића Поповић, сликар и писац, није завршио факултет. Избачен је, додуше. Факултет није завршио ни најтиражнији „Београђанин“ свих времена: Јосип Броз Тито. Александар Тијанић, док је био новинар, писао је одличне текстове са гимназијским образовањем. Један од највећих савремених новинара Богдан Тирнанић није чак ни гимназију завршио. Наш највећи новинар свих времена Предраг Милојевић је само апсолвирао на Филозофском факултету, али даље од тога није отишао. Од новинара су ту још, без факултетске дипломе, и Вања Булић, те Миломир Марић. Апсолвирао је и Јосић Вишњић и ту стао. Ни друго наше велико новинарско перо, Мирослав Радојчић, није са факултетом догурао даље од једнога испита. Хтео је да буде лекар а постао је велики новинар, без свршеног факултета. То му није сметало да пише изванредне чланке и носи лептир машне. А, зна се, лептир машна је опасна работа, она од тебе чини господина или пајаца, према њеном избору. Мирослава је чинила господином. Черчил је тек из трећег покушаја био примљен на војну академију и по „образовању“ је био коњички официр, а добио је Нобелову награду за књижевност (уз помоћ тима школавних људи који су му помагали у раду).
Кад већ поменусмо Нобелову награду за књижевност, од 111 добитника, до 2014. године, 63-је њих нису завршили факултет, дакле више од половине. По овој статистици, веће су вам шансе да добијете ту награду уколико немате академско знање. Многи од њих јесу студирали, уписивали разне факултете, слушали разне семинаре и предмете – али нису никада дипломирали. Касније су многи од њих били почасни доктори, академици и предавачи на престижним уноверзитетима. Ево ''нобеловаца'' без завршеног факултета: Сили Придом, Хосе Ечегарај, Хенрик Сјенкјевич, Радјард Киплинг, Селма Лагерлеф, Морис Метерлинк, Герхарт Хауптман, Ребиндранат Тагор, Вернер фон Хајденштам, Карл Адлоф Тјелеруп, Хенрик Понтопидан, Кнут Хамсун, Хасинто Беневанте, Вилијам Батлер Јетс, Владислав Рејмонт, Грација Деледа, Сингри Унсет, Томас Ман, Иван Буњин, Јуџин О'Нил, Франс Емил Силенте, Јоханес Вилхелм Јенсен, Габријела Мистрал, Херман Хесе, Андре Жид, Вилијем Фокнер, Пер Лагерквист, Винстон Черчил, Ернест Хемингвеј, Халдор Лакснес, Хуан Рамон Хименес, Албер Ками, Борис Пастернак, Салваторе Квазимодо, Сен Џон Пирс, Џон Стајнбек, Михаил Шолохов, Шмуел Јосиф Антон, Нели Закс, Пабло Неруда, Хајнрих Бел, Патрик Вајт, Ејвинд Јонсон, Хари Мартинсон, Исак Башевиц Сингер, Одисејас Елитис, Чеслав Милош, Габријел Гарсија Маркес, Јарослав Зајферт, Клод Симон, Јосиф Бродски, Камило Хосе Села, Надин Гордимер, Вислава Шимборска, Дарио Фо, Жозе Сарамаго, Гинтер Грас, Имре Кертес, Харолд Пинтер, Дорис Лесинг, Мо Јен, Алис Манро, Патрик Модијани.
Када је НИН-ва награда у питању, нешто су веће шансе да је добијете са факултетом, али то само из разлога што је у добром делу случајева дељена по систему ''ти мени војводо, ја теби сердаре''. Илити што би рек'о један од Кустуричиних јунака: Наша технологија је бољо, ваљда у односу на Нобелову награду. До 2014. године, додељена је 61 награда, и од тога, 21 добитник није имао академско звање и ако су многи од њих после били академици. Без великих школа су следећи ''ниновци'': Добрица Ћосић, Мирко Божић, Радомир Константиновић, Мирослав Крлежа, Бора Ћосић, Борислав Пекић, Михајло Лалић, Јуре Франичевић Плочар, Миодраг Булатовић, Петко Војнић Пурчар, Мирко Ковач, Антоније Исаковић, Видосав Стевановић, Мирослав Јосић Вишњић, Владимир Арсенијевић, Давид Албахари, Горан Петровић, Младен Марков, Владан Матијевић, Светислав Басара, Слободан Тишма.
Ово је само делић историје. Ако би се правила листа од стотину најбољих писаца свих времена, њих деведесет би било без факултетске дипломе а остали са дипломама лекара или правника. Зато саветујем младог писца да је добро да заврше неке школе али да у њима неће научити ништа од писања. Без комплекса закорачите у свет уметности. Тек кад немате избора, осим писања, можда имате неке шансе да оставите дело иза себе.

Нема коментара:

Постави коментар