петак, 07. април 2017.

УЛОГА ПИСЦА: Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава....


„Каже Чехов: постоје велики пси и постоје мали пси, али мале не треба да збуњује то што постоје велики: сви морају да лају – и да лају гласом какав им је Господ Бог дао“.
Иван Буњин, Успомене

Писци никада нису имали великог утицаја на широке народне масе (уколико су добри). Али су у неким временима имали утицаја на младе (омладину), на елиту у настајању, на ђаке и академце, на будуће стубове друштва. И то је била велика моћ, јер се на тај начин креирала свест будућих носиоца власти, науке, културе, уметности, друштва: уопште. То је био тај значај и утицај због којег су писци били важни и поштовани. А не зато да би их читали(е) на хиљаде провинцијских чиновника, домаћица, пензионера и сеоских учитеља.
На жалост, тог утицаја данас нема више јер се читаоци не поистовећују са књижевницима, него се писци поистовећују са купцима књига – подилазећи им делом и понашањем, а све у зависности од циљне групе коју су одабрали. Дело које настаје улизивањем, наравно нема никакву вредност. Дело које је намењено владајућој такозваној ''елити'' а не да ствара исту и праву духовну и интелектуалну – говно је. Дело мора да вређа, да кроз увреду опомиње и васпитава, да тера на промишљање, на свађу и размену мисли.
Књиге више не мењају – оне се прилагођавају. Оне нису дело – оне су производ. Писац више није месија, проповедник, мученик – он данас више личи на менаџера, службеника банке или привредника. Писац треба да буде монах – данас је тек поп, он не тихује – он само хоће да опоје па да наплати.
Горе поменути Чехов говорио је Буњину:
- Ето умро је Толстој, све ће ђаво однети!
- Књижевност? – питао је Буњин.
- И књижевност!
Као идеал и узор, Толстој је створио Чехова. Чехову се дивио Буњин. На Солжењицина је утицао овај последњи – није важно на какав начин. Елита је стварала елиту. На кога да се данас угледа омладина, која више и не чита, којој медији намећу другачије узоре а образовање поставља различите вредности, којој нису потребни духовни оци већ само мобилни телефони и мантрања о инвестицијама и кредитима, о потрошачком менталитету?!
Студенти су хтели, да иза ковчега у којем је лежао Достојевски, у поворци на дан његове сахране, носе окове. Ти окови би најбоље симболизовали пут једног великог књижевника, а уједно и поруку коју су они који су ишли за ковчегом изгледа тада схватили. Ти окови би били тачка н ''И'' његовој величини. И без тих окова Достојевски би био велики писац. Са њима: он је највећи.
Писац који је кроз свој живот и своје стварање пројездио без окова (не морају они бити тамнички, најчешће се не виде голим оком) може бити књижевник али не може бити човек. Онај ко није био човек, не може бити велики књижевник, јер није исусовски делио патње обичног човека, пошто иза великог књижевника мора остати живот, дело, и: патња!!! Отуд данашње дилеме и проблеми: будућу елиту, а данашње младе, треба учити да буду људи који стварају велика дела. Неки од их ће и успети, па ће бити узор будућим поколењима. Данас их уче да циљ не бира средства а највећа препрека ка циљу јесте показивање људских особина, пре свега осећања.
За писца није важно колико ће људи прочитати то што пише, већ ко ће то прочитати и колико дуго ће се исто читати. Важна је трајност, истрајност дела, а не тренутна популарност. Штавише, горе поменуто подилажење укусу руље нема никакве везе са тим шта би требало да буде стварање и само књижевно дело. Рецепт је, дакле, мало одабраних људи кроз дуги временски период. Не морате тражити духовног кладенца у свом времену. Можете понети оне окове увек, Достојевски је вечан и универзалан. У књижевности квантитативну вредност има само време. 
Још је важније: ко чита написао?! Ту треба тежити квалитету на уштрб квантитета. Шта вреди имати милион читалаца (или: два) уколико је реч о оним људима који су прошле недеље гласали онако како су гласали. Не можете их ни имати, уколико не пишете оно што они могу схватити. Зато неко чита таблоиде и Зораннах, неко Хабјановићку или Манчићку, неко писарчиће који раде за своје политичке и економске мецене (читај: газде) - а неко Пекића и Достојевског. Ови последњи, и ако их је мало, морају да одржавају ватру.
Да закључим: Србији није потребно преваспитавање народа, пука, руље! Србији је потребно васпитање будуће елите. То треба почети од данас, па ако се, и колико се достигне, не би ли спречили потпуно уништење. А на добром су путу да нас сатру!

ЧИТАЈ ЈОШ:

2 коментара:

  1. Миомир Костић09. април 2017. 12:54

    Нисам сигуран да у свему могу да се сложим са овим твојим констатацијама.
    - Зашто ''дело мора да вређа...''? Многа вредна дела су написана а да није било вређања у њима.
    - Дело не мора да се односи на актуелну ситуацију, па да ипак оствари утицај, на академике или домаћице, зависи шта је и како писац написао.
    - Мало је прејако речено да писац ''без окова'' не може бити ни човек. Много је примера који до демантују.
    - ''За писца није важно колико ће људи прочитати то што пише''. Јеси ли сигуран у то? Ја мислим да им је то много важно из више разлога.

    ОдговориИзбриши
  2. - Не мисли се на класичну увреду, већ ''вређање'' малограђанских схватања;
    - Домаћице и пастири не треба да читају Достојевског, прве ће читати Лагунина издања, други неће уопште читати (и не треба им, чување оваца је озбиљан посао)а и да читају неће размети. Да сада васкрсну Црњански или Пекић, опет би нека партијска вуцибатина добила више гласова у Раковици од обојице;
    - Писац који је кроз свој живот и своје стварање пројездио без окова (не морају они бити тамнички, најчешће се не виде голим оком)- окови су овде симбол унутрашњих стања али и односа и неразумевања друштва које ретко схвата велике људе свога времена;
    - Важно је али није пресудно.У књижевности квантитативну вредност има само време. Ако је до броја људи онда је Цеца Ражнатовић највећи уметник у Србији.

    ОдговориИзбриши